“Otpor veštačkoj inteligenciji”: Pisac pozvao čitaoce da mu se pridruže u pisanju memoara Britanski pisac Ričard Bird objavio je svoje memoare u formi šahovske table na internetu i pozvao je i druge ljude da urade isto u okviru projekta "Univerzalna Tjuringova mašina".

Ričard Bird, nagrađivani pisac knjiga Dan kog više nema (The Day That Went Missing) i Tužni mali ljudi (Sad Little Men), mislio je da piše svoju sledeću knjigu, memoare koji obuhvataju ceo njegov život. Međutim, ispostavilo se da je pisanjem premašio okvire stranice na papiru i zašao u sasvim novu vrstu izdavaštva. Univerzalna Tjuringova mašina (The Universal Turing Machine) naslov je Birdovih memoara, a ujedno je i naziv projekta masovnog pisanja memoara za koji se nada da će mu drugi ljudi pomoći da ga stvori i usavrši.

Organizovan je kao šahovska tabla, a u svakom od 64 polja pripoveda se o jednoj godini Birdovog života, u 1.000 reči po godini. (On ima 58 godina, pa su poslednjih pet fikcionalizovane.) Čitalac se kreće po tabli kao figura konja, a sledeću godinu koju će čitati bira iz opcija određenih formom kretanja konja u šahu, u obliku slova L.

„Način na koji se krećete, ono što želite da saznate, reći će vam nešto o vama samima“, kaže on. Svaki zapis, ili polje, sadrži putokaze ka budućim i prošlim zapisima; možete da izaberete sporednu priču ili da preskočite na najsočnije delove, da dosledno čitate ili da se igrate sa mašinom. Publika na ograničenja table može slobodno da odgovori kako god želi, da spaja ili ponavlja godine, pod uslovom da priloži sve 64 godine koje se uklapaju u oblik table, a da svaka ima najviše 1.000 reči. Memoari će biti prikazani kao tabla na kojoj može da se klikne na svako polje i da se čitaju memoari u celini. Što više memoara bude objavljivano, tako će i ukupna mreža „mašine“ rasti.

Projekat je nazvan prema testu koji je osmislio Alan Tjuring da bi razlikovao veštačku od inteligencije čoveka. „Ideja je da, ako napišete svoje memoare, prolazite Tjuringov test“, kaže Bird. „Kroz život koji ste proživeli i sećanja koja imate, vi pokazujete da ste ljudsko biće. Ovo je, na neki način, otpor sadržaju koji generiše veštačka inteligencija“.

Birdovi memoari su prelepo napisani, sa posvećenošću preciznom iskazivanju osećanja koja deluje podjednako i nežno i nemilosrdno. „Dobar deo uzajamne pažnje u našem braku sastojao se u tome da jedno drugo ostavimo na miru, što je često prolazilo neprimećeno“, piše on. A o poslednjim trenucima u životu svog oca: „Kapali smo mu na usne kapi vode iz lule prugastog čajnika duginih boja i gledali kako mu u očima sve više prevlađuje izmaglica, siva poput stare prljave vode iz sudopere, ili mokre kuhinjske krpe, ili hladnog jagnjećeg loja, ili spoljašnjosti pregorele sijalice…“

Teško je odupreti se pomisli da bi to trebalo da bude knjiga. Ali Bird je otkrio da će, kako god da poslaže svoja iskrena osećanja, već sam čin slaganja da ih učini manje iskrenim. Shvatio je da se određenih događaja u svom životu seća u kontekstu onoga što im je prethodilo ili im je usledilo kasnije, i nije bilo zadovoljavajućeg načina da se ta istina predstavi u književnosti. „Stvar koju bi valjalo promisliti leži u tome da [ovi memoari] ne funkcionišu u jednom određenom redosledu, ali funkcionišu u svakom mogućem redosledu“.

„Sećao sam se tako što sam skakao ovde-onde“, kaže. Rešenje je bilo u tome da nađe načina da omogući i čitaocima da skaču i preskaču.

Postojali su već prethodnici nelinearnih pripovedanja, kao što je B.S. Džonson sa Nesrećnicima (The Unfortunates), objavljenim u formi zasebnih listova u kutiji, ili Hulio Kortasar sa Školicama, knjigom sa uputstvima za alternativne redoslede čitanja.

„Ali sve je to i dalje na stranici“, kaže Berd. „Korišćenjem tehnologije možete od toga da napravite imerzivni, interaktivni doživljaj“.

Bird je i počeo pišući eksperimentalnu fikciju, njegova rana dela bila su ulipijanska. U Damasku (1998), na primer, upotrebljavao je samo imenice iz Tajmsa objavljenog na dan kada je stupio na snagu Ugovor iz Mastrihta. Na memoare je prešao 2017. godine knjigom Dan kog više nema (The Day That Went Missing), u kojoj je ispričao priču o smrti svog brata utapanjem; Bird je bio u moru s njim, imao je 11 godina. Knjiga je otkrivala, ali i nosila u sebi, svoja emocionalna ograničenja. Svaki sledeći memoari otkrivali su više od prethodnih.

„Da, jer svaki put sve bolje umem da pričam istinu“, kaže on. „Sada sam u stanju da vidim koliko su mi romani bili činovi skretanja i izbegavanja… U suštini, koristio sam ih da bih bio priznat. Naravno, toga tada nisam bio svestan… Kada sam prešao na nefikciju, jednostavno sam se koncentrisao na pokušaje da napišem ono što jeste istina, i mnogo sam bliži shvatanju čemu pisanje zapravo služi i zašto je pisanje vredno“.

Univerzalna Tjuringova mašina čita se besplatno, a besplatno je i objavljivanje na platformi. Memoari se šalju kao word dokumenti i biće lektorisani. Bird, koji je ranije vodio Nacionalnu akademiju za pisanje, lično će pročitati i lektorisati prvih 15 memoara koji budu objavljeni.

Od ovoga nema zarade, osim ako se ne pojavi neki izdavač sa inovativnim predlogom kako da se Univerzalna Tjuringova mašina predstavi na papiru. Možda neki origamista?

„Projekt nije komercijalizovan, što je jedan od razloga zbog kojih deluje važno, a činjenica je da svako može da pokuša“, kaže Bird. „To mi se čini mnogo zdravijim pristupom pisanju nego da se uvučete u zamke konkurentske prodaje, potvrde vrednosti i, u suštini, hvalisanja pred drugima“.

„Ovo je način da se pisanje shvati ozbiljno“, dodaje Bird. „Oduševljen sam time jer verujem u književnost. Verujem u pisanje. A čini se da je ono trenutno pomalo ugroženo“.
***
Prilozi za Univerzalnu Tjuringovu mašinu mogu se poslati na universalturingmachine.co.uk

Piše: Pola Kokoza
Izvor: Gardijan
Preveo: Matija Jovandić