Svakodnevno se susrećem sa neznancima koji sa mnom dele svoje intimne trenutke. To se zove čitanje. U novinskom članku bivša zavisnica od seksa seća se potrebe za BDSM-om („kad me seksualni partner povredi, osetim da me neko primećuje“) i toga kako se izborila sa svojom zavisnošću. Na Sabstaku jedna glumica opisuje svoju bol nakon što je izgubila bebu („Nakon pobačaja sam postala ubeđena da mi je ćerka u garderobi. Razmicala bih vešalice sa kostimima i skoro pa očekivala da je tu zateknem“). A tu su potom i objavljeni memoari, priče u prvom licu o traumama, izmeštenosti i slomljenom srcu.
Nisu, naravno, samo žene te koje zbacuju breme sa ramena. Što reče Martin Ejmis u memoarima Iskustvo: „Svi to pišemo ili na razne načine govorimo o tome: memoari, apologije, radne biografije, cri de coeur“.
Ipak, nedavno objavljeni memoari su sve to još dodatno pojačali. Ono što je nekada bio starački, samozadovoljni žanr (političari, generali i filmske zvezde osvrću se sa zadovoljstvom na svoje duge karijere) sada je otvoreno za svakoga ko želi da ispriča priču, sad su to „memoari nikoga i ničega“, kako ih je nazvala američka novinarka Lorejn Adams.
Ključ je u iskrenosti, bez obzira na posledice. „Većina pisaca koje poznajem“, piše Megi Nelson u Argonautima, „gaje trajne fantazije o užasnim stvarima, ili jednoj užasnoj stvari, kakva će im se dogoditi ako se izraze onako kako žele“. Ali ona preuzima takav rizik, namenjuje knjigu „tebi“, svom rodno fluidnom mužu Hariju (koji pobesni kada mu pokaže prvu ruku), dok istražuje identitet, trudnoću, majčinstvo i seksualnost.
„Reči volim te kliznule su mi niz usne pri bajanju dok si me prvi put jebao u dupe, sa licem pritisnutim o betonski pod“; ovo se pojavljuje već u prvom pasusu Argonauta iz 2015. godine. Teško je zamisliti spisateljicu koja bi to dobrovoljno priznala pre 30 godina, ili kojoj bi bilo dopušteno da bude tako strastveno otvorena (sa licem nasilno guranim po zemlji) na početku priče. Sećam se stida kakav sam osetio 1990-ih jednog jutra kada sam ušao u kancelariju nakon što je saradnik nedeljnog novinskog dodatka u recenziji mojih memoara o mom ocu izdvojio pasus u kom opisujem masturbiranje u kadi otprilike u vreme kad mi je otac umro. Šta mi bi da to otkrivam? Šta li će moje kolege misliti o meni? Danas ne bi trebalo toliko da se crveni zbog toga.
Nema svrhe da pričate ličnu priču ako sami sebe cenzurišete i previše se ustručavate
Šok je sastavni deo memoara i nekada su činjenice dovoljno šokantne i bez dodatnog kićenja. Autobiografija Tomasa Blekburna Čelična navlaka (A Clip of Steel) nazvana je po mehaničkoj napravi kakvu mu je otac poslao u internat da bi sprečio nesvesne ejakulacije ili samozadovoljavanje: „Naprava je imala spoljni prsten od tankog čvrstog čelika, a unutrašnja ivica bila je nazubljena šiljcima… ako biste dobili erekciju, nabrekli penis bi vam se nabo na oštre bodlje čvrste navlake“. Jaoj. Ali ni to nisu savremeni memoari koji dosežu novi nivo eksplicitnosti. Blekburnova knjiga izašla je pre više od pola veka, kao i dve knjige memoara Dž. R. Ekerlija Moj pas Tulip i Moj otac i ja, u kojima nije iskren samo u vezi sa svojim homoseksualizmom i time što mu je otac u tajnosti imao drugu porodicu, nego i u tome kad do zapanjujućih detalja opisuju pseću ljubav (njegovo čulno uzbuđenje dok dodiruje svoju ljubimicu, nemačku ovčarku).
U književnosti se ovaj stil nekada zvao konfesionalizam. Danas se naziva, pežorativno, oversharing[1]. To u najboljem slučaju izaziva dobrodošlo poistovećivanje: „Au, sjajno, evo nekoga ko je imao ista iskustva, misli i osećanja kao ja.“ Ali često se javlja i otpor: „Fuj. Previše informacija. Ovo baš i nije trebalo da saznam“. Kada je to razotkrivanje zapravo pecanje sažaljenja na Fejsbuku, brižljivo negovano samoveličanje na Instagramu ili egzibicionističko razotkrivanje tajni u memoarima, čitaoci mogu da se nađu iziritirani ili uvređeni. Dosta više s tim ja-pa-ja-izmom; oni neće prihvatiti pruženu ruku. Kada sam pisao knjigu o ubistvu Džejmsa Baldžera, koje su počinila dvojica desetogodišnjaka, nekim kritičarima se taj lični pristup dopao; drugi su mrzeli što sam u priču uplitao sopstvenu decu kada sam razmišljao o starosnoj granici za krivičnu odgovornost.
Na kraju krajeva, i nije suština u tome da se pisci ofiraju. Nisu oni žrtve tok-šou emisije koje na tako nešto mame Džeri Springer ili Džeremi Kajl; oni pišu pod sopstvenim uslovima i kontrolišu ono što će biti predato u štampu. „Mislim da je suviše lako nizati sećanja na nesreće kad pišeš o sebi“, kaže Margo Džeferon u memoarima Negrolend. „Baškariš se u sopstvenoj nevinosti. Obožavaš svoju bol. Aranžiraš svoje besove prikazujući ih iz najpovoljnijih uglova. Ne želim tu vrstu samopovlađivanja“.
Korišćenje prvog lica u memoarima nije čak ni obavezno. Bel Huks u Ko kost crnoj (Bone Black) koristi „ona“ i „mi“ koliko i „ja“. Kao jedno od šestoro dece, cela poglavlja napisala je iz zajedničkog „mi“. A u ključnim emotivnim epizodama, bilo da je to masturbiranje ili dobijanje batina od oca, predstavlja se sa otklonom, u trećem licu, kao da gleda neku drugu osobu, sebe koja još nije izrasla u Bel Huks. Salman Ruždi koristi „on“, a ne „ja“ u memoarima o fatvi Džozef Anton, kao izraz svog čudnog pretvaranja u vernicima omraženu ličnost koju ne poznaje; isto to radi i Dž. M. Kuci u dve memoarske knjige o detinjstvu („Ko god da on zaista jeste, koje god da je istinsko ’ja’ moralo da se izdigne iz pepela svog detinjstva, nije mu bilo dozvoljeno da se rodi“.) Postoji čak i primer sa „ti“, što čitaoca uvlači u saučesništvo, kao da je ono što se dogodilo autoru moglo da se dogodi bilo kome.
Takva diskrecija je na mestu, ali samo ako nije izvrdavanje. Nema svrhe da pričate ličnu priču ako sami sebe cenzurišete i previše se ustručavate. Budite hrabri, podsticao sam svoje studente preplašene time šta bi bivši ili bivša mogli da pomisle, ili njihova braća i sestre, ili mrzovoljni ujak: zbacite to breme s leđa; to je vaše viđenje događaja i ako vam vaši bližnji prigovore zbog toga, šta mari, neka pišu svoje memoare.
Ali i iskrenost zahteva veštinu: ono što uspe kao anegdota u pabu neće uspeti i na papiru. Potrebno mu je sažimanje, struktura, pravi pripovedni ton. Zadatak je beleženje onoga što se dogodilo, a ne paradiranje krajnjim osećanjima. Pisac može da ostane otvoren i ako ne zatvori prostor za čitaoce, kome je potrebno mesta da tumači i istražuje. Obrazovana Tare Vestover je dirljiva ispovest o nasilnoj disfunkcionalnoj porodici mormona iz Ajdaha. Ali na kraju piše dodatak u kom se ističe kako se ostali članovi porodice drugačije sećaju tih stvari.
Uvek postoji rizik da nekoga povredite. Čitaoci nisu ništa manje osetljivi nego ranije, samo su osetljiviji na druge stvari: rasizam, homofobiju i prebijanje dece, recimo, dok su pre generaciju ili dve pod stigmom bili abortus, nepriznata deca ili homoseksualnost.
Preterajte – Moj život dilera droge, Radosti uhođenja, Ispovesti kopro-, zoo-, formiko-, stigio- ili nekrofila – i lako bi moglo da dođe do bure na društvenim mrežama i do javne osude. To se dogodilo Kejt Klenči, koja je u svojim memoarima toplo pisala o deci kojoj je predavala, ali je uznemirila deo čitalaca zbog navodnih rasističkih, klasnih i ejblističkih[2] stereotipa (izdavač se nedavno, četiri godine kasnije, izvinio za „bol“ koju je to nanelo njoj i „mnogim drugima“ zbog lošeg vođenja celog spora). Pisci ne mogu sebi da priušte da ignorišu moralnu klimu svog doba. Ali ne moraju ni da se ulizuju. Neko na mreži X bi mogao da im prilepi oznaku X. Ali ako pišu istinito, neko drugi će im dati čistu peticu.
Pričanje istine je mera za memoare i oni nisu isto što i autofikcija. Čitaoci će dopustiti piscu da malo vrda, da preuveličava zarad komičnosti, recimo, ali će se tamo gde se javi svesno fabrikovanje osetti prevareno, čak će ih to i razbesneti. Otuda i skandal prošle godine nakon tvrdnji u Obzerveru da je Rejnor Vin u Stazi soli izostavila i prikrila ključne elemente građe za knjigu. Zašto se ne spominje navodna pronevera posle koje je ostala bez porodičnog doma? Da li je stanje njenog supruga Mota (CBD, kortikobazalna degeneracija, retko degenerativno oboljenje mozga) bilo zaista toliko ozbiljno kao što ona tvrdi? Da li se zaista upustila u šetnju obalom dugu hiljadu kilometara onako kako je to opisala?
Vinova je nastavila dalje; prodaja njene knjige nije opala, a izlazak još jedne knjige njenih memoara zakazan je za 2028. godinu. Ali, dok ovo pišem, ona je ponovo na muci jer je tvrdila da je Staza soli njen prvenac (i za nju je osvojila nagradu od 10.000 funti koja se dodeljuje za prvu knjigu), iako je pre toga napisala i objavila jednu pod pseudonimom. A pošto je njena iskrenost dovedena u pitanje, može li Staza soli zaista da se smatra (kako su to uradili u Sandej Tajmsu) jednom od 100 najboljih knjiga u poslednjih 50 godina? (Vinova je objavila odgovor u kom poriče mnoge od ovih optužbi.)
Kad čitaoci osete da se memoarima ne može verovati, trpi ceo žanr, a izdavaštvo se nađe na udaru kritika. Prodaja dokumentarne proze je prošle godine naglo opala. Memoari se sada suočavaju sa rizikom da ih potisnu objave na društvenim mrežama, naročito na Substacku, koji hrani isto tržište, samo u manjim dozama. Ako hoćete brzi fiks, da ne prekopavate celu knjigu, to je idealna platforma. I teži istoj vrsti intimnosti. Što kaže Naomi Alderman: „Zapravo sam zaista iznenađena time na kakvu vrstu pisanja me Substack podstiče, onakvo za kakvo do sada u suštini nisam ni znala da je nosim u sebi. I upravo pretplatnici to omogućavaju: da se ne osećam kao da vičem u prazno, nego da postoje ljudi koji mi govore da taj rad nije bezvredan“.
Tamo gde Instagram ističe blistave strane života, Substack prepoznaje one tamne. Pisci su na mukama, posebno kad je reč o pisanju. Puštaju vas da zadirete u njihove nedaće, bilo da su u pitanju propale veze ili porodične traume. Kratko prečešljavanje objava dovelo me je do Ros Barber („Osamnaest meseci nakon što sam ostavila bivšeg živela sam u stanju stalnog straha. Pratio me je niz muškaraca za koje sam pretpostavljala da ih je on unajmio da bi ispunio pretnju da neću dugo poživeti ako ga ostavim“), Kevina Džeka Mekinroa („Moja mama bila je zavisnica od heroina, uvek sam strepeo za nju, i još strepim. I sam sam postao zavisnik“) i Doroti O’Donel („Mojoj ćerki depresija nije ništa novo. Kao ni suicidne misli. Bila je još u vrtiću kada mi je prvi put rekla da želi da umre“).
Related
Lidija Dejvis: Zahtevno uživanje ili o veštini zapažanja (I deo)Kada ovakvi pisci ovako uhvate nit, želite više od fragmenata. A ima primera i da su neki postavljali i kompletno delo na Substack, kao što je Bouven Dvele uradio sa pričom o tome kako je preživeo „odrastanje u San Francisku osamdesetih, preživeo godine depresije i zavisnosti, i na kraju našao svoj put nazad“. Njegov tekst od 66.000 reči podeljen je u 28 poglavlja „kao delo u nastanku… u formi pred objavljivanje“. Mnogi pisci koriste Substack kao probni balon pre objavljivanja, iako Dvele do sada, koliko znam, još nije objavio memoare u knjizi, iako ih je objavljivao u nastavcima još 2023. godine.
Da li je bolje čuvati probne verzije van tuđih pogleda ili ih pružiti na uvid javnosti? Možda i nije ako ste već afirmisani i imate da ispričate zastrašujuću priču. Ono što je na kraju postalo knjiga Razbijen (Shattered) Hanifa Kurejšija, hronika njegovog iskustva nakon nesreće posle koje je postao kvadriplegičar, prvobitno se pojavilo na Substacku, ne toliko kao gruba skica koliko kao iskreno obraćanje čitaocima, što je bilo moguće uz pomoć njegovog sina Karla, kome je diktirao. I mnogi drugi pisci koriste Substack, a među njima su i Margaret Atvud, Džordž Sonders, Elif Šafak, Hauard Džejkobson i Miranda Džulaj. Vidi se zašto su izdavači dočekali ovu platformu i kao priliku (šansu da spaze nove talente) i kao pretnju. Ako memoaristi mogu da zarade za život stavljajući odlomke onlajn (uz dovoljno pretplatnika, Substack dobro plaća), zašto bi se potezali oko štampanog izdanja? Šta je to tako neprikosnoveno kod fizičke knjige?
Što se mene tiče – a ja nisam navučen na društvene mreže – mislim da memoari objavljeni u knjizi pružaju mnogo toga što društvene platforme ne mogu, a pre svega zadovoljstvo u vidu celovite priče sa kompozicijom, nizom likova i pristupom koji se ne zasniva na senzacionalističkom razotkrivanju samog sebe. To ostavlja prostora za obrte, iznenađenja, digresije, peripetije i napetost između nedaća i olakšanja.
Memoari se, u svom najboljem izdanju, razvijaju sa suptilnošću kakvu odlomak ne može da ima, a pisac se suočava sa većim pitanjima od onog koliko bi toga valjalo otkriti drugima: koje vreme koristiti, koji vremenski period pokriti, koliko tačaka gledišta uključiti i kakvo razrešenje ponuditi, ako ga uopšte ima, pošto se životna priča koju piše živa osoba još nije završila. Pisci memoara ne raduju se drami priče koju pričaju, oni se suočavaju sa zabrinutošću da im je priča jednolična i beznačajna. Uspeh leži u kvalitetu pripovedanja, a ne u besramnosti priče. Može li život pisca iz senke biti iole zanimljiv? Da, knjiga Dženi Erdal Pisanje iz senke (Ghosting) je remek-delo komedije. Može li knjiga o nepokretnosti da dirne čitaoce? Džozi Džordž sa Mrtvom prirodom (A Still Life) to uspeva.
Možda je sve pitanje dve vrste pisanja: fleš-nefikcija sa jedne strane nasuprot knjigama memoara sa druge. Pod tagom „Buduća spisateljica navučena na memoare“ Kler Tak piše o tome na – a gde drugo? – Substacku, i pravi razliku između „trenutka“ i „sezone“: „’Sezona’ pisanja znači da ste u dužem vremenskom periodu veoma fokusirani na pisanje“, kaže ona. „U elementu ste, možda radite na nekoj zamisli, a možda samo redovno sedate za sto. U ritmu ste, znate šta radite i gde ste se uputili“. U vreme kada ste manje artikulisani, primećuje ona, morate da se uzdate u trenutke:
Nakon što sam pauzirala pisanje memoara, činilo se kao da oklevam, ili da sam odustala. Ali shvatila sam da nema potrebe da budem u punoj sezoni da bih bila u dodiru s pisanjem. Samo je trebalo da obratim pažnju i iskoristim trenutak kad se pojavi.
Shvatila sam da takvi trenuci i dalje pokreću stvari ka napred. Ne uvek linearno, nego na parče. Substack post tu, misao tamo. Ide sporije, ali nije dangubljenje… Ne morate da budete u jeku sezone da biste nastavili dalje. Obratite pažnju na te trenutke i uzmite iz njih onoliko koliko možete.
Trenutak nasuprot sezoni. Epizoda nasuprot priči. Post na internetu nasuprot celoj knjizi. Svet je dovoljno velik i za jedno i za drugo. Substack pomaže memoaristici, tu je i „nedeljni pregled najboljih ličnih eseja na internetu“, i ja uživam u tome da bacim pogled. Ali kako bi mi izgledao život bez knjiga memoara koje su u poslednjih nekoliko godina pisali Ani Erno, Debora Levi, Hišam Matar, Džordž Sirtes, Rebeka Skot, Megi O’Farel, Tabita Lesli, Mirijam Touvs, Lia Ipi i Lesli Džejmison?
Priča Megi O’Farel o 17 puta kada je za dlaku izbegla smrt u knjizi Jesam, jesam, jesam (I Am, I Am, I Am) zaokuplja bar onoliko koliko i njen roman Hamnet, a dnevnički zapisi Ani Erno u Gubljenju (Se Perdre), koji govore o njenoj ljubavnoj aferi, moćniji su od kratke fiktivne verzije iste te priče koju je prenela u Jednostavnoj strasti (Passion Simple). Kad smo kod toga, fragmenti iz onlajn dnevnika ne mogu da se mere sa više od 700 stranica dnevnika Helen Garner u knjizi Kako završiti priču (How to End a Story), koji nude vrhunsko opravdanje za pisanje: “Pisanje o sopstvenom životu je jedina stvar koja mi omogućava da ga živim”.
Naravno, kada je autor uobraženi hvalisavac ili katastrofičar koji svaku ogrebotinu odmah puni krvlju, knjiga memoara može da bude podjednako odbojna kao i odlomci na internetu. Ali tamo gde je samootkrivanje nijansirano, a pisanje ubedljivo, prepuštate se, rado prisluškujete i voljni se da zakoračite svuda kuda god vas memoari vode.
Piše: Blejk Morison
Izvor: Gardijan
Preveo: Matija Jovandić
***
[1] Preterano deljenje intime (prim. prev)
[2] Ejblizam ili ableizam – negativne predrasude prema osobama sa invaliditetom (prim. prev)