Korespondencija: Franc Kafka i njegov otac (II) Kafka se u svom pismu ocu žalio na posledice očevog emotivnog zlostavljanja i indiferentnost majke, što se pogubno odrazilo na sve njegove odnose, ali i na zdravlje.

Ovo je kod Kafke utrlo put za „najrazličitije vrste hipohondrije“ i razvilo širok spektar anksioznosti povezanih sa „varenjem, opadanjem kose, krivom kičmom i tako dalje“, što je preraslo u mučne fiksacije dok konačno nije podlegao pravoj bolesti — tuberkulozi, koja će mu na kraju oduzeti život. Kafka prikazuje ovaj iscrpljujući ples sa razočaranjem i neizvesnošću kroz još jedan prekor koji mu je slomio srce:

Molim Vas, oče, shvatite me ispravno: same po sebi to bi bile sasvim beznačajne pojedinosti, ali one su mi stvarale potištenost jer se Vi, tako strašan i autoritativan čovek, niste držali zapovesti koje ste mi nametali. Otuda je svet za mene bio podeljen na tri dela: jedan u kome sam ja, rob, živeo po zakonima koji su bili osmišjeni samo za mene i kojih se nisam mogao, ne znam zašto, nikada u potpunosti pridržavati. Zatim, tu je drugi svet, koji je bio beskonačno udaljen od mog, u kome ste Vi živeli, zabrinuti za Vladu, za izdavanje naređenja i nerviranje zbog njihovog nepoštovanja. I, konačno, treći svet, gde su svi ostali živeli srećno, lišeni naređenja i pokoravanja. Stalno sam bio u nemilosti; ili sam slušao Vaša naređenja, što je bilo sramotno, jer su se ona, uostalom, odnosila isključivo na mene; ili sam bio prkosan, a i to je bila sramota, jer kako sam se usuđivao da Vam prkosim; ili nisam mogao da se povinujem jer nisam, recimo, imao Vašu snagu, Vaš apetit, Vašu veštinu. Iako ste to očekivali od mene kao nešto što se podrazumeva; ovo je bila najveća sramota od svih.

Kafka se osvrće na to kako je eksplozivni temperament njegovog oca slomio njegovu mladalačku nadu da će biti shvaćen — a to je nešto što je svima potrebno — isključujući time mogućnost mirnog, civilizovanog razgovora u domaćinstvu:

Od [Vašeg] zastrašujućeg, muklog prizvuka besa i potpune osude… danas manje drhtim nego u detinjstvu samo zato jer je isključivi osećaj krivice deteta delimično zamenjen uvidom u našu bespomoćnost, Vašu i moju.

Nemogućnost da se slažemo u miru dala je još jedan rezultat, zapravo sasvim prirodan: izgubio sam sposobnost da razgovaram. Usuđujem se da kažem da ni u kom slučaju ne bih postao naročito elokventna osoba, ali bih, na kraju krajeva, mogao tečno da govorim ljudski jezik. Ali u vrlo ranoj fazi ste mi zabranili da govorim. Vaša pretnja: „Ni reč oponiranja!“ i podignuta ruka otada me prate. Ono što sam dobio od Vas — a Vi ste, kad god se radi o Vašim stvarima, odličan govornik — bio je neodlučan, mucav govor, a i to Vam je ipak bilo previše, i na kraju sam ćutao, najpre možda iz prkosa, a potom zato što nisam mogao ni da mislim ni da govorim u Vašem prisustvu. I pošto ste Vi bili osoba koja me je zaista vaspitala, ovo je imalo reperkusije tokom čitavog mog života.

[…]

Vaše izuzetno efikasne retoričke metode u mom vaspitanju, čije delovanje na mene nikada nije omanulo, bile su: zlostavljanje, pretnje, ironija, zloban smeh i — što je čudno — samosažaljenje.

Ova mešavina nasilnog samopouzdanja i mučeništva deluje uobičajena kod narcisoidnih tirana — poznata, barem, onima koji su je pretrpeli — ali Kafka ističe njenu još veću razmeru, ukazujući da je najteže zlostavljanje njegovog oca bilo naneseno manje direktnim udarcima a više toksičnim osmozama, od čega se osećao  kao da mu prisustvo besnog i duhovno iscrpljujućeg despota isisava dušu:

Ne mogu da se setim da ste me kada zlostavljali uvredama. Niti je to bilo neophodno; imali ste toliko drugih metoda, a osim toga, u razgovoru kod kuće, a posebno na poslu, pogrdne reči su letele oko mene u takvim rojevima – kao što su ih bacali na tuđe glave – da sam kao mali ponekad bio skoro zapanjen i nisam imao razloga da ih ne primenim i na sebe. Jer ljudi koje ste maltretirali zasigurno nisu bili gori od mene i Vi sigurno niste bili nezadovoljniji njima nego sa mnom. I tu je opet izbijala Vaša zagonetna nevinost i neprikosnovenost; psovali ste i izgovarali nepristojne reči, bez imalo skrupula, a ipak ste osuđivali psovke i nepristojne reči drugih ljudi i niste ih tolerisali.

Stalne pretnje njegovog oca, tvrdi Kafka, bile su na neki način bolnije od stvarnih povreda koje su nagoveštavale ali su se retko kada ostvarivale. „Osećanja se otupljuju ovim neprekidnim pretnjama“, žali se on, ali i više od toga, one uslovljavaju uvrnuti osećaj da odluka njegovog oca da ne primeni kaznu na neki način predstavlja čin velikodušnosti:

Živim se, kako se detetu činilo, ostajalo po Vašoj milosti, pa se od tada život nosio kao nezasluženi dar od Vas.

[…]

Istina je i da ste me retko kad stvarno izudarali. Ali vikanje, način na koji ste crveneli u licu, hitro skidanje tregera i njihovo stavljanje na naslon stolice, to je sve za mene bilo čak gore. Kao da će neko biti obešen. Ako je zaista obešen, onda je mrtav i sve je gotovo. Ali ako mora da prođe sve pripreme za vešanje, a za odlaganje sazna tek kada mu omča visi pred licem, oboleće od toga za čitav život. Osim toga, od mnogih prilika u kojima sam, prema Vašem jasno iznešenom mišljenju, zaslužio batine, ali ste me Vašom milošću pustili da se provučem u poslednjem trenutku, opet sam nakupio samo ogroman osećaj krivice. Na sve strane sam bio kriv, bio sam Vam dužan.

Zaista, ovo se upućuje na najrazornije i umrtvljujuće posledice odrastanja u takvom emocionalnom okruženju — na vaspitanje zbog kojeg na mrvice milosrđa pogrešno gledamo kao na gozbu ljubavi. Kafka piše o tim retkim trenucima bazične roditeljske brige i naklonosti, za koje dete svakog nasilnika nauči da se drži kao najdragocenije potvrde postojanja:

Srećom, bilo je izuzetaka od svega ovoga, uglavnom kada ste patili u tišini, a naklonost i dobrota svojom snagom savladali su sve prepreke, i odmah me pokretali. Iako je to bilo veoma retko, bilo je divno. Na primer, pre mnogo godina, tokom vrelog leta, kada ste bili umorni posle ručka, video sam vas kako dremate u kancelariji, nalakćeni na sto; ili onda kada ste nam se pridružili na selu, na letnjem raspustu, u nedelju, iznureni od posla; ili kada je majka bila teško bolesna i kada ste se pridržavali za policu sa knjigama, tresući se od plača; ili kada ste, za vreme moje poslednje bolesti, došli na prstima u Otlinu sobu da me obiđete, zaustavili se na vratima, izvili vrat da me vidite, i iz obzira samo mi mahnuli rukom. U takvim trenucima ja bih ležao i plakao od sreće, a sada, dok zapisujem sve ovo, ponovo mi se plače.

Zatim se osvrće na još jednu užasavajuću kompleksnost takvih domaćinstava — ulozi pasivnog roditelja kao saučesnika nasilnika, a time i počinioca paralelne emotivne izdaje, učinjene time što odriče detetovu zbunjenost i ne potvrđuje patnju koju je naneo zlostavljač. Kafka piše:

Tačno je da je majka bila neograničeno dobra prema meni, ali za mene je sve što je bilo u vezi sa Vama, takoreći, bilo u nimalo dobrom odnosu. Majka je nesvesno igrala ulogu batinaša tokom lova. Čak i ako me je Vaš način vaspitanja u nekom malo verovatnom slučaju mogao dići na  noge stvorivši u meni prkos, nenaklonost ili čak mržnju, majka je to poništavala ljubaznošću, zdravorazumskim razgovorom (u lavirintu i haosu mog detinjstva ona je bila samo oličenje zdravog razuma i razboritosti), zalaganjem za mene. I tako bih se ponovo našao u vašoj orbiti, iz koje bih inače možda i mogao da se probijem, što bi i Vama i meni išlo u prilog.

    […]

Ako sam hteo da uteknem od Vas, morao sam da uteknem i od porodice, čak i od majke. Od nje sam se, istina, uvek mogao zaštititi, ali samo u odnosu na Vebe. Previše Vas je volela i bila Vam previše odana i posvećena da bi dovoljno dugo opstala kao nezavisna duhovna sila u borbi jednog deteta.

Herman i Džuli, Kafkini roditelji

Mnogo pre nego što su psiholozi pokazali kako naši rani obrasci privrženosti povezuju način na koji se povezujemo kasnije u životu, Kafka se žali na štetne efekte emocionalnog zlostavljanja njegovog oca na njegove naredne veze:

Odnosi sa ljudima van porodice… možda su još više stradali od Vašeg uticaja. Potpuno se varate ako verujete da radim sve za druge ljude iz naklonosti i odanosti, a za vas i porodicu ništa, zbog hladnoće i izdaje. Ponavljam po deseti put: i u drugim okolnostima verovatno bih postao stidljiva i nervozna osoba, ali dug je mračni put odatle do mesta gde sam zaista došao.

Ali za Kafku, najteža manifestacija hroničnog neodobravanja njegovog oca bila je ona usmerena na njegovo pisanje:

 [U svom pisanju] sam se, zapravo, sopstvenim naporom udaljio od Vas, čak iako je to donekle podsećalo na crva koji se, kada mu se nogom zgazi na rep,  oslobodi tako što se odvoji prednjim delom i odvuče se u stranu. Do izvesne mere bio sam na sigurnom; postojala je šansa da se slobodno diše. Averzija koju ste prirodno i odmah stekli prema mom pisanju bila mi je, jednom prilikom, dobrodošla. Moja sujeta, moja ambicija stradala je od Vašeg ubrzo poslovičnog načina na koji ste dočekivali moje nove knjige: „Stavi to na moj noćni stočić!“ (obično ste igrali karte kada bi knjiga stigla)… Ono što sam pisao bilo je o vama; sve što sam tu radio, na kraju krajeva, bilo je da oplakujem ono što nisam mogao da oplakujem na Vašim grudima. To je bilo namerno dugotrajno odlaženje od Vas, ali, iako ste ga vi nametnuli, ono je krenulo svojim tokom u pravcu koji sam ja odredio.

Kafka kasnije dodaje:

U svom pisanju, i u svemu što je s njime u vezi, pravio sam nekakve pokušaje osamostaljivanja, pokušaje bekstva, sa najmanjim mogućim uspehom; teško da oni vode ikuda; mnogo stvari mi to potvrđuje. Ipak, moja je dužnost ili, bolje rečeno, suština mog života, da bdim nad njima, da ne dozvolim da im se približi ijedna opasnost koju mogu da sprečim, čak ni mogućnost takve opasnosti.

Na samom početku, odnos njegovog oca prema njegovim intelektualnim i kreativnim interesovanjima posadio je u njemu seme sumnje da je prevarant. Uporedivši mladog sebe sa bankarskim službenikom koji je počinio prevaru, ali nastavlja da radi u stalnom strahu da će biti otkriven, Kafka prepričava jednu posebno mučnu fantaziju koju je imao u srednjoj školi:

Često sam u mislima video strašan skup nastavnika… koji su se sastali kada sam završio prvi razred, pa u drugom razredu, nakon što sam njega završio, pa u trećem, i tako dalje. Sastajali bi se da bi ispitali ovaj jedinstveni, nečuveni slučaj, da bi se otkrilo kako sam ja, najnesposobniji i, u svakom smislu, najneupućeniji od svih, uspeo da se provučem još jedan razred. Oni bi me tada, kada je pažnja svih njih bila usredsređena na mene, naravno odmah izbacili, na slavlje svih pravednika oslobođenih ove noćne more. Detetu nije lako da živi sa takvim fantazijama.

Ali najlepša rečenica u celom pismu je  gotovo skrajnuta, a u njoj Kafka razmatra stvari koje je njegov otac ocenio kao neuspešne — uključujući i njegovu raskinutu veridbu — i elegantno nas opominje na opasnosti dogmatskog perfekcionizma:

Na kraju krajeva, nije potrebno leteti pravo u centar sunca, već je potrebno otpuzati do neke čistine na zemlji gde ponekad sija sunce i gde se čovek može malo zagrejati.

Kafka završava lirskim i srceparajućim mislima o krajnjoj svrsi pisma — da ponudi mala vrata za popravku odnosa uprkos njihovim ogromnim razlikama:

U životu se stvari ne poklapaju tako precizno kao dokazi u mom pismu – život je više od igre strpljenja. Ali nakon što sam dozvolio ovakav odgovor, koji sada ne mogu i ne želim da elaboriram, i dalje verujem da moje pismo sadrži nešto istine, da nas približava istini, i stoga nam može omogućiti da živimo i umremo mirnije i lakše.

Pa ipak, pored sve tragedije koja je prikazana u Kafkinom autobiografskom lamentu nad zlostavljanjima i razočaranjima, najtragičnija od svega je sudbina pisma. Prema Kafkinom prijatelju i zvaničnom biografu Maksu Brodu, izmučeni pisac nije poslao pismo, već ga je predao svojoj majci Džuli da ga prosledi Hermanu. Ali ona to nikada nije učinila – umesto toga, vratila ga je svom sinu. Na kraju krajeva, najrazornija patologija takvih odnosa je kompulzivni napor deteta — bilo uzaludnom nadom ili konkretnom akcijom — da iskoreni demone roditelja nasilnika i učini da kukavni anđeli izdrže, da bi se svaki put iznova razočaralo. Demoni ponovo promaljaju svoje besmrtne glave. Možda je Džuli to osetila i pokušala, najbolje što je umela, da poštedi svog sina krajnjeg razočarenja i ne dozvoli mu da vidi svoje najveće nade kako bivaju neutralisane u njegovoj sopstvenoj porodici.

Piše: Maria Popova
Izvor: themarginalian.org
Prevod: Danilo Lučić

Prvi deo Kafkinog pisma ocu pročitajte ovde.

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *