Franc Kafka (3. jul 1883 – 3. jun 1924) ni stotinu godina nakon smrti ne prestaje da intrigira čitaoce i proučavaoce književnosti svojim delima. Povodom veka od smrti jednog od najznačajnijih pisaca 20. veka, a nije malo ljubitelja njegovih romana i priča koji bi rekli i “svih vremena”, prenosimo ovde poglavlje iz knjige Franz Kafka in Context, gde profesor Manfred Engel piše o načinu na koji ih je Kafka pisao. Tekst prenosimo u dva dela, uz redakcijsku opremu. (Prvi deo može se pročitati ovde.)
***
Brisanje napisanog: Kafkine ispravke
U poređenju sa delima drugih pisaca, u Kafkinim tekstovima ima srazmerno malo ispravki, a većina ih je urađena odmah, u procesu pisanja. U par navrata, kada je Kafka suštinskije prerađivao tekst ili odlomak, on bi često počeo ispočetka, kao na primer u njegovom jedinom komadu, odlomak „Der Gruftwächter“ („Čuvar grobnice“). Naravno, te ispravke pravio je iz različitih razloga. One najvažnije za razumevanje njegovog procesa pisanja spadaju uglavnom u dve kategorije: (1) izbegavanje razrešenja i nedvosmislenosti i (2) zamršavanje i razmršavanje pripovednog toka.
Upadljiv primer iz prve kategorije je brisanje završnog pasusa u fragmentarnom poglavlju iz Procesa „Das Haus“ („Kuća“, vidi sliku).
U snu ili u polusnu, Jozef K. prolazi kroz kompletnu transformaciju, koja okončava njegovu jalovu borbu protiv suda:
Svetlo koje je sve do sada dopiralo s leđa promenilo se i odjednom je zaslepljujuće sijalo spreda… Danas je K. (nosio) novo, dugo <, tamno> odelo; bilo je udobno toplo i teško. Znao je šta mu se dogodilo, ali bio je toliko —- srećan – u vezi s njim da nije hteo još ni samom sebi da prizna.
Novo stanje, to zbog čega je K. tako srećan, moglo bi biti smrt, ali u svakom slučaju ono znači nenasilno i čudesno izbavljenje iz nedaća (podseća na kraj „Sna“) i to je verovatno bio razlog za izbacivanje tog pasusa[1]. Čini se da su čak i neke ispravke u izbačenom pasusu unete da bi se očuvala neodređenost; da je nastavio sa „über“, Kafka bi bio primoran da odredi razlog K.-ove sreće, što je sa „darüber“ izbegao; ubačeno „dunkles“ možda je trebalo da predupredi asocijacije na beli pokrov; a precrtano „es war“ primoralo bi Kafku da bliže objasni K.-ovo izmenjeno stanje.
U većini Kafkinih rukopisa nalaze se primeri ovog tipa ispravki. Evo još jedne iz Procesa: u poslednjem poglavlju K. i dvojica njegovih pogubitelja sreću policajca od kojeg bi K. mogao da zatraži pomoć. U rukopisu on šapuće na uvo jednom od svojih pratilaca: „Država mi nudi svoju pomoć… Šta ako bih prebacio (hinüberspielte) proces u domen građanskog zakona. Tada bih mogao čak i da završim braneći gospodina protiv države“. Ovaj naknadno obrisani pasus učinio bi kategoričku razliku između „zakona“ prema kom je K. optužen i običnog zakona države (Staatsgesetz[e]), između njegovog „suda“ i redovnih izvršnih i sudskih vlasti države, suviše eksplicitnom, razliku koja je već jasno nagoveštena u romanu i ključna je za njegovo razumevanje.
Druga vrsta ispravki, koju nazivam zamršavanjem i kasnije razmršavanjem pripovednog toka, može se lako prepoznati golim okom na rukopisu. Tu su mnoga objašnjenja nagomilana na jedno mesto i pokazuju „zakrčenje“ pripovednog toka i Kafkine različite pokušaje da ga prevaziđe. Ti prekidi misli će se, prilično često, dešavati na mestima u tekstu od posebne semantičke važnosti. Jedno od tih zakrčenja javlja se pred kraj fragmentarnog poglavlja u Procesu, u „Kući“, o čemu smo već govorili, verovatno zato što se Kafki učinilo teškim da prevaziđe samonametnute granice njegove naizgled beznadežne priče.
Još jedno se može naći u rukopisu za „Forschungen eines Hundes“ („Istraživanja jednog psa“), kada pas pokušava da objasni zaključke do kakvih je došao na kraju svog eksperimentisanja sa glađu i susreta sa Jägerhund-om. Pojednostavljeno rečeno, pas shvata da umetnost nije prosto stavljena nasuprot životu, nego može da bude nadahnuće za življenje, što je zaključak do kog je sam Kafka došao tek u svojim kasnijim delima i koji mu je stoga verovatno bilo teško da izrazi.
Pisanje na granicama: Romani
Prilično je očigledno da je Kafkin način „automatskog“ pisanja, uspešno ostvaren u „Presudi“ bio teško primenjiv na duže tekstove. Pošto je Kafka bio sasvim svestan tog problema, pronašao je i ispitao nove strategije za stvaranje dužih narativa u svakom od svojih romana.
U romanu Der Verschollene („Nestala osoba“; kod nas najčešće prevođen pod alternativnim naslovom Amerika, prim. prev) Kafka je pribegao paradigmatičnoj strukturi da bi nadomestio odsustvo (sintagmatične) glavne radnje.
U svim epizodama u romanu Karl Rozman je izopšten iz zajednice zbog konkretnog ili navodnog neuspeha da se prilagodi njenim pravilima; ta zajednica uvek je u svojoj osnovnoj strukturi slična porodičnoj konstelaciji, sa očinskom, majčinskom i sestrinskom figurom, te Karlom kao sinom[2]. Kafka je tako mogao da sastavlja duži tekst kombinujući manje, slične celine koje su bile daleko izvodljivije za način kojim je pisao. Ali to ipak nije rešilo problem sa završetkom.
Zato je Kafka digao ruke od Nestale osobe u januaru 1913. tek da bi pokušao ponovo oktobra 1914. pošto je razvio novi, paraboličniji tip pripovedanja u Procesu i u “In der Strafkolonie“ („U kažnjeničkoj koloniji“). Ishod je bio epizoda u kojoj se opisuje kako se Karl Rosman priključuje pozorištu Oklahoma. Međutim, mešanje dva različita pripovedna stila nije uspelo i Kafka je zauvek napustio tekst.
Related
Knjigom protiv smrti: Elijas Kaneti i njegova pobunaU Procesu je Kafka mučnom problemu završetka pokušao da doaka tako što je poslednje poglavlje napisao odmah nakon prve narativne celine[3]. Pošto je tako napravio stabilan okvir i definisao fiksno mesto-vreme od jedne godine – roman počinje ujutro posle tridesetog rođendana Jozefa K. a završava se predveče na trideset i prvi – Kafka je prosto trebalo da ubaci središnji deo.
Za to je iskoristio paradigmatičnu tehniku Nestale osobe, ali ovaj put zasnovanu na paraboličnoj suprotnosti između K. u poznatom okruženju pansiona i banke sa jedne i K. u nepoznatom, zbunjujućem i pretećem svetu suda sa druge strane. To je Kafki donelo dve mogućnosti da izazove osećaj napredovanja: svet suda će se sve više uplitati u K.-ovo poznato okruženje, a protagonista će postepeno postajati sve potreseniji i sumnjičaviji spram sopstvene nevinosti. Kafka je, ipak, podbacio u tome, ali je na paradoksalan način i uspeo: iako je fragment, Proces je svakako njegova „najcelovitija“ duga priča, zbog čega je postao i prvo od njegovih dela koje je posthumno objavio Maks Brod.
U svom poslednjem romanu, Das Schloss (Zamak), Kafka je iskoristio topografski okvir[4]. Prostor u koji protagonista K. zalazi prelazeći most odvojen je od ostatka sveta i, poput elipse, ima dve fokalne tačke: selo i zamak. Za seljane taj polarizovani sistem potkrepljuje samorazumljivu jedinstvenost njihove svakodnevice, ali za K. on postaje okvir za putovanje sastavljen od početne tačke, rute i odredišta: on se očajnički i bezobzirno upinje da uđe u zamak. Završetak se ponovo ispostavio teškim, pošto K.-u neće biti dozvoljeno ni da uspe u tome, niti da odustane i ode iz sela.
Slično kao u Procesu, „napredovanje“ romana leži u protagonistinom postepenom istraživanju njemu novog okruženja: dok upoznaje seljane i njihove navike i običaje, on prikuplja podatke o zamku i pokušava da stupi u neposredan kontakt sa njegovim predstavnicima. Ipak, ovaj put se izvidnička misija protagoniste rastapa u sve obimnijem mnoštvu dešavanja i životnih priča, a Kafki je bilo sve teže da ih objedini i uklopi.
U septembru 1922. godine pisao je Maksu Brodu: „Napustio sam priču o Zamku, očigledno zauvek“. U prethodnoj rečenici naveo je da je „proveo ovu nedelju ne baš bodrog duha“ – krajnje suzdržano za autora koji se uvek borio da piše celovite tekstove.
(kraj)
Piše: Manfred Engel
Izvor: Franz Kafka in Context
Priredio i preveo: Matija Jovandić
[1] Vidi: C. Duttlinger, ‘Franz Kafka, Der Proceß’ in P. Hutchinson (ed.), Landmarks in the German Novel (Oxford: Peter Lang, 2007), vol. i, pp. 135–50
[2] Vidi: M. Engel, ‘Der Verschollene’ in Engel and Auerochs (eds.), Kafka-Handbuch, pp. 175–91, esp. pp. 178–81.
[3] See M. Engel, ‘Der Process’ in Engel and Auerochs (eds.), Kafka-Handbuch, pp. 192–207, esp. pp. 192–5.
[4] Vidi: W. Fromm, ‘Das Schloss’ in Engel and Auerochs (ur.), Kafka-Handbuch, pp. 301–17, str. 301–4.
Pročitajte još:
Kafka nije živeo kafkijanski
*
O Kafkinom jeziku, stilu i prevodljivosti
*
Buba i “ja” u deset tačaka – o Kafkinoj priči “Preobražaj”
*
Kafka u bioskopu, esej V. G. Zebalda
*
Korespondencija: Franc Kafka i njegov otac
*
Kafka o moći muzike i smislu stvaranja umetnosti
*
Metamorfoza Franca Kafke ili o banalnosti terora u svetu kojim dominira kapital