Ako ste uspeli da se probijete kroz 3.600 stranica Moje borbe Karla Uvea Knausgora (Min kamp, na norveškom), završnica ovog dela mogla je samo da potakne pomešana osećanja u vama. U šestoj knjizi, poznatoj i kao „ona o Hitleru“ zbog 300 stranica o životu diktatora iz čijeg manifesta je Knausgor preuzeo naslov, zabeležen je i tačan trenutak (2. septembar 2011. godine, u sedam sati ujutru) kada ju je Karl Uve priveo kraju. „Roman je završen“, piše on. „Za dva sata će Linda ući ovde, zagrliću je i reći joj da sam završio i da to više nikad neću ponovo uraditi njoj i našoj deci“. Otići će na književni festival, gde će obaviti intervju, a potom će to uraditi i njegova supruga, pošto je njoj upravo izašla knjiga. „Potom ćemo otići na voz za Malme, gde ćemo sesti u kola i vratiti se u našu kuću, a celim putem ću uživati, zaista uživati, u pomisli da više nisam pisac“.
Osim fizičkog olakšanja kad najzad spustite tu poslednju knjigu (ukupno 1.157 stranica) koja izaziva sindrom karpalnog tunela, možda ste očajno uzdahnuli već pri samoj pomisli na život nakon Moje borbe. Na kraju krajeva, proveli ste bezbroj sati plivajući po umu Karla Uvea, posmatrajući svet njegovim očima dok on puši, ispija kafe na eks, „vuče se“ kroz različite vremenske nepogode, pokušava da piše, a onda piše, piše i piše, brine o svojoj deci, oseća stid što brine o svojoj deci, sa bolom se priseća očevih pijanstava i sopstvenih ispada, strepi zbog svojih seksualnih mana i moralnih posrtanja, očajava zbog svoje nepremostive stidljivosti, ali i svog očiglednog narcizma, zuri u sebe u najrazličitijim odrazima i, u dva navrata, seče sebi lice komadima razbijenog stakla. Čime sad da ispunim vreme, možda ste se zapitali, ako ne čitanjem Knausgora? A pošto se on već odriče poziva za koji se toliko grčevito borio, kakve je onda sve to uopšte imalo svrhe?
Ali naravno da Knausgor nije prestao da piše. U stvari, upravo je obratno. Moja borba objavljivana je u Norveškoj od 2009. do 2011. godine; i pre nego što je poslednji tom ovog vikinškog drakara od knjige prispeo na obale anglofonog sveta, 2018[1], Knausgor je već objavio novih pet knjiga u svojoj domovini.
Kvartet Godišnja doba bio je nikoreta za zavisnike od Knausgora: srazmerno vitkih 1.120 stranica (ukupno) sa uravnoteženim razmišljanjima o životu, prirodi i umetnosti, uobličenih u neku vrstu leksikona za njegovu tek rođenu ćerku. Naredne godine na engleskom je izašla njegova studija o Edvardu Munku u formi knjige (Tako mnogo čežnje na tako malo prostora, što bi, ako zamenite jedan pridev, mogao biti i opis Moje borbe). S vremena na vreme se upuštao i u svet magazinskog novinarstva, uključujući i pisanje za Njujork Tajms magazin, gde je objavljivao profile i eseje o, na primer, britanskom neurohirurgu Henriju Maršu, kao i o propalom putovanju automobilom po Severnoj Americi (čemu njegovi urednici nisu odoleli da daju naslov „Moja saga“). Uz poneki izuzetak, pre svega njegov esej za Njujorker o masovnom ubici Andersu Beringu Brejviku, ovi tekstovi delovali su mahom kao karikiranje knausgorovskog stila, koji u kraćoj formi lako može da zazvuči tek kao puka caka.
Ali Knausgor se ubrzo vratio fikciji, i to gigantskih razmera, sa novim serijalom započetim Jutarnjom zvezdom (2020, prevedena 2023). To je višeglasni roman ispripovedan iz ugla devet različitih likova čije živote potrese iznenadna pojava novog blještavog nebeskog tela. Naredni tomovi u planiranoj septologiji izlazili su svake godine na norveškom, dok su herojski prevodi Martina Eitkena na engleski[2] kasnili nekoliko godina. Vukovi iz šume večnosti (2021/2024) bili su prikvel (Knausgorova reč), a Treće carstvo (2022/2025) ponovo je prošlo većim delom područja iz prve knjige, ali iz drugih uglova. Sada se taj ciklus nastavlja Školom noći (2023/2026), romanom o sazrevanju mladog norveškog fotografa i faustovskoj pogodbi posle koje naprasno postaje slavan umetnik. Za sada smo na 2.512 stranica, a broj ne prestaje da raste. Još dva toma već su objavljena u Norveškoj; Knausgor je za jedne norveške novine izjavio da će sedmi tom biti poslednji jer, začudo, „ima toliko toga drugog što želi da napiše“.
Pojavljujući se na repu duge eksperimentalne tradicije esejističke i autobiografske proze, od Montenja do Vitolda Gombroviča, preko Prusta i plejade skandinavskih pisaca poput Stiga Lašona i Larsa Nurena, Moja borba je pretvorila Knausgora bukvalno u momka sa plakata za marketinški fenomen poznatog kao autofikcijski bum
Pažljivi saborac prepoznaće detalje i odlomke koje Knausgor reciklira u ovim romanima: afrodizijačka svojstva škampa, dedinu antisemitsku doskočicu ili često pojavljivanje bolnica i mentalnih ustanova. Tu je i tipično knausgorovska pažnja posvećena preciznoj boji mokraće (ponekad je, kao one kod Knausgorovog oca, uznemirujuće tamna) i neravnomerno raspoređenom bremenu porodičnog života; srču se hektolitri pepsi maksa, značajno vreme provodi se u mudrovanju po verandama, a destruktivna želja da se „popije još samo jedno“ često biva uslišena. Pripovedači povremeno podsećaju na Karla Uvea iz Moje borbe, poput profesora književnosti i ambicioznog pisca, alkoholičara čija je psihički nestabilna supruga hospitalizovana, baš kao što je Linda bila u drugom delu; mladi umetnik iz Škole noći preslikani je student Karl Uve iz petog dela.
Pa ipak, serijal Zvezda je po mnogo čemu suprotnost Mojoj borbi. Umesto neumoljivog glasa jednog čoveka, dobijamo spektar različitih perspektiva, a neki od najuverljivijih likova su žene. Dok vas Moja borba nekako vuče da čitate dalje uprkos prividnom odsustvu forme i šturoj radnji koja ne premašuje razbarušeni vid samog življenja, serijal Zvezda izgrađen je oko niza manje ili više napetih misterija. Ali najočiglednija razlika je u očuđenju. Dok Knausgor nastavlja da nas očarava prepoznatljivim hiperrealističnim stilom, predvidljivo detaljnim sve do opisa kako se zrnca kafe rastvaraju na dnu šolje, ono što se dešava u ovim novim romanima premašuje stvarnost.
Jedan od pripovedača, Egil, dokumentarista sa nasledstvom koji je postao bogotražitelj, čiji esej o smrti čini završnih pedesetak stranica Jutarnje zvezde, skreće nam pažnju na to da fraza iz naslova nije samo doslovan prevod imena Lucifera, palog anđela koji se pobunio protiv Boga, već i jedan od načina na koji Isus opisuje samog sebe. Tako su mračni ćoškovi ovih romana osvetljeni sjajem podjednako demonskim i božanskim: horde kraba grabe ka unutrašnjosti kopna, zver nalik Saskvaču izranja iz šume i kao da zaposeda odbeglog pacijenta psihijatrijske bolnice, snovi počinju da se menjaju, mrtva tela prestaju da stižu u mrtvačnice, a ljudi koji bi trebalo da su mrtvi nekako i dalje žive.
Borba u Mojoj borbi je, u suštini, povezana sa pitanjem u šta verovati pri suočavanju sa smrću kada religija ne dolazi u obzir, a ideologija je zatajila, pa nemate ničega više od života samog. „Pridavanje smisla svetu svojstveno je samo čoveku“, piše Knausgor u šestoj knjizi. „Mi smo ti koji daju smisao, a to nije samo naša odgovornost, nego nam je to i obaveza“. Knausgor je tragao za formom kojom neće samo opisivati, nego će i predstavljati proces vaspostavljanja smisla u svetovnom životu. Ali u knjigama iz serijala Zvezda nova zvezda remeti svetovni način života, a reklo bi se i samu smrtnost; i likovi i čitaoci podjednako se pitaju da li je ona znak koji treba protumačiti ili prosto fenomen koji treba objasniti.
Knausgor širi svoj okvir da bi obuhvatio ne samo banalno i svakodnevno, već i kosmičko. Drugim rečima, pokušava da ponovo unese magiju u sekularni svet i svetovni roman, dramatizujući potragu za smislom koji prevazilazi samo sopstvo i sam realizam. Ali baš kao i njegovi likovi, i mi ostajemo zapitani šta sve to zapravo znači.
Strancu je teško da shvati kakav glas bije Knausgora u njegovoj rodnoj Skandinaviji. Podaci o prodaji pokazuju da najmanje 10 odsto stanovništva Norveške u proseku ima bar jedan primerak Moje borbe, a u jednoj proceni navodi se da su samo tokom 2010. godine te knjige spomenute oko 2.500 puta u norveškim i švedskim medijima. Kako i sam opisuje u šestoj knjizi, skandinavska štampa, koja o temama iz kulture očigledno piše sa onim istim tabloidnim žarom sa kakvim je Njujork post pratio laptop Hantera Bajdena, naslađivala se ličnom cenom i pravnim posledicama ovih romana, usput proganjajući svakoga ko je u knjigama spomenut i poredeći činjenice sa fikcijom dok je ko grlom u jagode uletala u Knausgorovu zamku. Na anglofonom području nijedan književni događaj iz novije prošlosti prosto nije bio ni prineti takvoj sveprisutnosti, mada bi po razmerama mogla da mu parira svetska groznica oko poslednjih knjiga o Hariju Poteru.
Ali Knausgor je doživeo ogroman uspeh u anglosferi iz potpuno drugih razloga, među kojima je i besprekoran tajming. Kada je Moja borba tek prispela 2012. na američke obale, roman je delovao kao krojen po meri za latentnu potrebu za iskrenošću i transparentnošću koju je samo dve godine ranije kritičar-provokator Dejvid Šilds nazvao „glad za realnošću“. Šilds je tim izrazom zgodno imenovao osećaj da su čitaoci, umesto za dobro osmišljenim realističkim romanima (oličenim u delima biranim za književni klub Opre Vinfri poput Korekcija Džonatana Frenzena), žudeli za nečim sirovijim i manje lažnim. Slična frustracija navela je i Zejdi Smit da se u često citiranom eseju iz 2008. godine zapita da li je realizam „zaista najbliži model koji imamo za stanje u kom smo? Ili prosto priča za laku noć koja nas najviše teši?“
Iako su se ta dva pravca razvoja romana na koje je Smitova ukazala (tradicionalni i, u njenom viđenju, nostalgični „lirski realizam“, nasuprot subverzivnijoj „metafikciji“) činila kao tačan opis stanja u američkoj književnosti tog vremena, ona nije predvidela pravac koji će dominirati narednom decenijom, pa i duže: autofikciju. Taj opšti teorijski termin, koji su savremeni kritičari preuzeli od francuskog teoretičara i pisca Serža Dubrovskog, označava formalno labave, često jezički svedene romane u kojima su pripovedač/ica i autor/ka očigledno ista osoba, a često promišljaju i sam proces nastanka dela. Ako su postmoderni lavirinti Dona Delila i Dejvida Fostera Volasa počivaju na artificijelnosti, autofikcija bez ostatka počiva na autentičnosti, ili makar na osećaju autentičnosti.
Moja borba nastaje iz čežnje jednog frustriranog romanopisca za takvom vrstom fikcije koja pretenduje na to da uopšte nije fiktivna. „Poslednjih godina sam sve više gubio veru u književnost“, piše Knausgor u drugoj knjizi. „Jedini žanrovi koje sam prihvatao kao vredne, koji su i dalje prenosili smisao, bili su dnevnici i eseji, vidovi književnosti koji se ne bave pripovedanjem, koji nisu ni o čemu, već se sastoje samo od glasa, glasa ličnosti, života, lica, pogleda sa kojim se možete susresti“. Ceo projekat započet je u revnosno zabeleženo vreme, u 23.43 sati, 27. februara 2008. godine, kada je Karl Uve spazio odraz svog, sada već kultnog, lica u prozoru i postavio pitanje na koje će ovi romani dalje odgovarati: „Šta se to urezalo u moje lice?“
Pojavljujući se na repu duge eksperimentalne tradicije esejističke i autobiografske proze, od Montenja do Vitolda Gombroviča, preko Prusta i plejade skandinavskih pisaca poput Stiga Lašona i Larsa Nurena, Moja borba je pretvorila Knausgora bukvalno u momka sa plakata za marketinški fenomen poznatog kao autofikcijski bum. Njegov suludo ambiciozan projekat, provokativan naslov i skandinavski markantan izgled doprineli su pojačanoj potražnji za celim nizom pisaca autofikcije na engleskom jeziku, pre svega Šile Heti, Rejčel Kask i Bena Lernera, kao i Tao Lina i Tedžua Kola, uz mnoge druge. Autofikcija odražava (a u ovom trenutku i provocira) svojevrsni zamor ne samo od konvencija i zanatskih strategija pisanja fikcije, već i od često prilično privilegovanih, a i prilično dosadnih, života pisaca. Knausgor uspeva da za celu magnitudu temeljnije od svojih anglofonih vršnjaka prenese, a na neki način pokušava i da izleči, društvene i egzistencijalne uslove tog zamora.
Moja borba je eksperiment u autobiografskoj prozi. Ali ona je takođe, gotovo uprkos samoj sebi, istorijski roman u kom se opisuju posledice ekonomskog buma u Norveškoj osamdesetih i devedesetih godina na društvo i kulturu. Ako je roman kao žanr ponikao iz bogatog, nađubrenog tla buržoaskog kapitalizma, onda je Moja borba iznikla poput džinovske orhideje u stakleniku skandinavske socijaldemokratije, čiji su joj idealni ekonomski uslovi i ekstenzivni sistem subvencija omogućili da izraste do egzorbitantnog obima. (Osim što je zapošljavala oba Knausgorova roditelja, plaćala mu studije i dodeljivala razne stipendije za pisce, norveška država garantovala je i da će primerci knjige biti otkupljeni za javne biblioteke.)
Related
Roman-potop: Knausgorov dijabolički realizam (II deo)Međutim, isti ti uslovi pred Knausgora postavljaju i njegov osnovni problem. Knausgor piše o najnormalnijim životima u socijaldemokratijama koje se upinju da izbrišu nejednakost među ljudima. U Knausgorovom stilu se, čak i na nivou rečenice, odražava svojevrsno poravnavanje, kao i odbijanje da se jednoj vrsti informacija dâ prioritet u odnosu na drugu. U šestoj knjizi su krajnosti verovatno najveće. Uoči dugog, podrobnog eseja o imenovanju i neimenovanosti od Biblije do Paula Celana, koji sa operskom grandioznošću vodi do još dužeg i podrobnijeg eseja o Majn kampfu, dobijamo scenu kupovine na petnaest stranica koja prikazuje dramu Karla Uvea dok odlučuje o pravoj količini škampa za večeru (nešto više od dva i po kilograma) i ukucava svoj PIN kod (ranije 0000, sada 2536).
Knausgor „kao da jedva uopšte procenjuje šta je značajno“, napisao je Ben Lerner za London rivju of buks 2014. godine. U svetu, ili romanu, u kom sve i svašta ima vrednost, značenje postaje problem. Umetnici bi trebalo da budu geniji, a ne stidom sputani očevi koji žive od socijalne pomoći, „obični do granice samoukidanja“, kako to Karl Uve formuliše. „Nisam imao ništa posebno da kažem ni o čemu, jer sam bio niko, bez ičega prepoznatljivog u sebi“. Otud i borba.
Knausgor ima sve što mu je potrebno da bude materijalno obezbeđen. Ali, izuzev kratke faze religijskog osećanja još iz vremena kad je bio dečak i refleksivne zapitanosti pri ćerkinom krštenju u drugoj knjizi, on nije religiozan, a osim nekih očigledno reakcionarnih sklonosti samoproglašenog „čoveka prošlih vremena“ nema ni ničega ni nalik ideologiji.
Kad mu je dobro, ima ljubav i rad, a u naletima i snažan, ali nejasan, osećaj smislenosti i značaja. Jedan od neobičnih doživljaja tokom čitanja Moje borbe jeste osećaj da, bez obzira na to koliko snažno uronite u svet Karla Uvea, opna između lepote i krajnje banalnosti ostaje prozirno tanka. Zato ga je teško citirati na svrsishodan način: jedna rečenica ili pasus izvučeni iz konteksta mogu da izgledaju smešno prozaično. Ponekad morate da se zapitate, dok Karl Uve menja pelene ili se obeznanjuje od alkohola, da li je to stvarno sve.
Ali Knausgorova skoro posvećena pažnja nas u isto vreme poziva da kažemo: gledaj čega sve ima. U knjizi Ovaj život (2019) filozof i teoretičar književnosti Martin Heglund iznosi privlačan, mada prilično grandiozan predlog: da se Moja borba čita kao svetovna verzija Avgustinovih Ispovesti, u kojoj je smrt (središnja opsesija prve knjige romana, gde se Karl Uve rve sa očevim ružnim alkoholičarskim kopnenjem) zamena za spasenje kao izvor svakog smisla. Knausgor, dok opisuje kako se otvara prema pejzažu, Tarnerovoj ili Munkovoj slici, Helderlinovim ili Hajdegerovim stihovima, ili čak izrazima lica svoje dece, zapravo beleži svojevrsno „svetovno preobraćenje“.
Ovde smrtnost nije, kao u hrišćanstvu, kapija ka večnosti, već prosto mesto gde nam se budućnost završava. Smrt, primećuje Karl Uve dok poslednji put obilazi očevo beživotno telo, nije ništa više do „cev koja procuri, grana koja pukne na vetru, jakna koja sklizne sa vešalice i padne na pod“. Ona sama po sebi nije ništa. Ali je živom čoveku ona granica koja definiše šta je u stvari život, „pozadina spram koje se živi život“. Očeva smrt tera Karla Uvea, i oslobađa ga, da prihvati život koji živi, ma koliko on bio običan.
Knausgorov poduhvat, uprkos prividnom radikalizmu, predstavlja kontinuitet viševekovnih pokušaja da se romanom, čak i sa više slobode, stvari opišu onakve kakve jesu. Ili, što bi rekao D. H. Lorens u izjavi koja nije samo njegov lični moto, nego i neka vrsta pravila realizma: „Ništa nije važno do život sam“. Likovi su stvorenja iz modernog sveta: oni možda veruju u boga, ali sam roman ne veruje. Stvari se dešavaju sa razlogom i pokoravaju se zakonitosti uzroka i posledice, a dok su psihologija i istorija neizbežne, o metafizici može samo da se raspravlja, ona ne može da se predstavi.
„Roman je ep sveta kog je Bog napustio“, glasi čuvena Lukačeva formulacija, svet u kom „imanentnost smisla u životu“ više „nije neposredno data“. To je svet Karla Uvea, a on u Mojoj borbi teži tome da izađe iz okvira književnosti, čak i iz okvira jezika, da bi „potvrdio ono što postoji“, kako piše u prvoj knjizi, „i uživa u svetu spolja, umesto u traženju izlaza“. Moja borba upravo zbog post-književnih težnji u njoj ne raskida sa romanom, nego tradiciju realizma dovodi do nove, skoro apsurdne krajnosti.
Sa serijalom Zvezda, Knausgor je ponovo aktuelan, posebno u Americi, gde se Tramp hvali kako „vraća religiju“, a jedan nadbiskup je svedočio tolikom broju preobraćenika u katoličanstvo da je nedavno priznao kako su „ostali na neki način u čudu“. Istraživanje prirode stvarnosti savršeno odgovara trenutku u kom je stvarnost sve više nagrizena, a đavo radi prekovremeno. Ali nije to prvi Knausgorov izlet na područje religije.
(drugi deo članka može se pročitati OVDE)
***
PIše: Maks Norman
Izvor: Drift
Prevod: Matija Jovandić
[1] Petoknjižje je kod nas objavljeno između 2015. i 2018. godine, u prevodu Radoša Kosovića (prim. prev)
[2] Kod nas ponovo Radoš Kosović (prim. prev)