Kako savladati spisateljski zanat kada nemamo pristup knjigama Oni iz ugroženih zajednica koji usled zabrane kretanja, migracije, ratova i drugih nevolja nemaju pristup knjigama, lišenost književnosti mogu prevazići drugačijim izvorima za čitanje i razvoj pripovedanja

U izbegličkom kampu u kojem sam živeo od druge do desete godine života nije bilo biblioteka ni knjižara. Zanimljiva, provokativna književnost bila je gotovo uvek zabranjena u Saudijskoj Arabiji, gde sam živeo kao tinejdžer, prisiljavajući mene i mog brata na rizičnu potragu za retkim švercovanim knjigama. Kada smo nas dvojica došli u London kao maloletni migranti bez pratnje, vlada Velike Britanije davala mi je 17 funti nedeljno za život, sa kojima nisam mogao da kupim ni dovoljno hrane, a kamoli knjige.

Sad kad sam objavljivan pisac, imajući u vidu ograničen pristup knjigama u mojoj adolescenciji, nalazim savete afirmisanih autora date piscima u povoju da „čitaju, čitaju i čitaju knjige“ neiznijansiranim, nemaštovitim i neupućenim u stvarnost onih koji dolaze iz oskudice, raseljenja i rata, poput mene.

Takva gledišta odražavaju razmišljanja dominantne klase u sektoru kulture i stvaranje ideja u vezi sa umetnošću pisanja.

Čvrsto verujem da treba da revolucionalizujemo ove ideje ukoliko želimo da podstaknemo ljude iz različitih sredina da postanu pisci i umetnici, uključujući ljude koji nisu imali sreće i okolnosti da imaju lak pristup knjigama. Uzimanje u obzir, kada pričamo o zanatu umetnosti, realne okolnosti pisaca iz ugroženih zajednica jednako je važno kao i činjenje izdavaštva raznovrsnijim i inkluzivnijim. Ovo je još važnije ako uzmete u obzir da živimo u svetu ratova, zabrane kretanja i nejednakog pristupa tehnologiji.

Srećom, međutim, mi koji dolazimo sa periferije društva i još uvek uspevamo da nam knjige budu objavljene, možemo potvrditi da postoje i druge metode osim čitanja pomoću kojih se ljudi mogu izveštiti u pisanju.

Raseljavanje je za mnoge svakodnevna realnost. Ujedinjene nacije izveštavaju da je blizu 80 miliona ljudi prisilno raseljenod do kraja 2019. godine zbog ratova, sukoba, progona, kršenja ljudskih prava i drugog – što je najveća zabeležena cifra. Sa raseljavanjem dolazi i do gubitka pripadnosti i oskudice u materijalu, uključujući i knjige.

Pristup knjigama za ljude iz ugroženih zajednica takođe je izazov rasprostranjeniji u zapadnom svetu nego što se čini mnogima na književnoj sceni. Ujedinjeno Kraljevstvo, u koje sam prvi put stigao 1990. godine kao petnaestogodišnjak i čiji sam sada građanin, zatvorilo je gotovo 800 biblioteka od 2010. To znači da je zatvorana gotovo petina britanskih biblioteka tokom poslednjih 10 godina. Ove godine, dok su zabrane kretanja na snazi zbog borbe protiv koronavirusa, biblioteke se suočavaju sa dodatnim rezanjem budžeta od oko 14 procenata. U izveštaju Ofcoma iz 2020. godine procenjeno je da između 1 i 1,8 miliona dece u Velikoj Britaniji nemaju pristup laptopu, kompjuteru ili tabletu kod kuće, što čini čitanje na interentu nemogućim.

Kao mlada izbeglica u Londonu, iako sam se oslanjao na vladinu podršku umesto porodične, javne biblioteke bile su jedino mesto gde sam se susretao sa knjigama. S radošću se sećam pozajmljivanja romana zbog kojih sam se osećao kao da sam blizu stvarnih ljudi pošto sam upoznao likove iz tih knjiga.

Srećom, međutim, mi koji dolazimo sa periferije društva i još uvek uspevamo da nam knjige budu objavljene, možemo potvrditi da postoje i druge metode osim čitanja pomoću kojih se ljudi mogu izveštiti u pisanju. Ove metode zahtevaju od ljudi da puste mašti na volju kako bi videli da sve oko njih –zgrade, priroda i ljudi – imaju priču, a ono što je važno jeste imati strpljenja u učenju toga kako ih pročitati.

Posedovanje naših priča takođe znači posedovanje izvora uticaja.

U našem izbegličkom kampu prvi put sam otkrio sredstva za razvoj svoje mašte i moći pripovedanja. Tada je najvažniji uticaj na moje pisanje izvršila moja majka, koja nije znala ni da čita ni da piše. Godinama, kad god bih spomenuo majku kao književni uticaj u istoj rečenici sa Tadžebom Salihom, Zorom Nual Hurston, Klaris Lispektor, Fjodorom Dostojevskim, Virdžinijom Vulf, primetio bih neke kako podignu obrvu. Ali to je istina.

Moja majka je napustila kamp da bi radila kao sluškinja u Džedi, u Saudijskoj Arabiji, kada sam imao oko tri godine. Budući da nije znala da piše, i umesto da pita za pomoć pismene muškarce u Džedi kao što je to bilo uobičajeno u to vreme, odlučila je pisma za svoju decu snima na kasetama. Kasete su stizale sa radnicima migrantima koji su putovali od Džede do Kartuma i zatim bi prošli kroz mnoge ruke pre nego što bi stigle u naše zabačene kampove.

Na tim kasetama, poslatim zajedno sa kasetofonom, moja majka je detaljno opisivala svoj život u palati u kojoj je bila sluškinja. Sećam se njenog glasa – jezive tišine, mekoće svake reči, emocija zgusnutih u pesmama koje je za nas improvizovala. Rekonstruisala bi moj odnos s njom prepričavanjem zajedničkih uspomena zbog kojih bi joj iz grla istovremeno izbijali i smeh i tuga. Njene priče odjekivale su u kolibi koju sam delio sa bakom, braćom i sestrama dugo nakon što bismo isključili kasetofon.

Ulica je biblioteka, ljudi su knjige.

Njene kasete terale su me da iznova osetim njeno odsustvo, ali takva je bila snaga njenog pripovedanja da me je u trenutku mogla preneti u svoj svet. Njen deskriptivni stil omogućavao mi je da vizualizujem gde živi i da se osećam bliže njoj. Njene priče su pojačavale kapacitet moje mašte. Njene anegdote tekle su mi kroz vene, osnažujući me empatijom. Njene reči proširile su mi rečnik. Mnogo decenija kasnije, iskoristiću njene deskriptivne tehine u svojim romanima. Od nje sam učio na isti način kao i od drugih velikih romanopisaca.

Posedovanje naših priča takođe znači posedovanje izvora uticaja. Nobelovac Gabrijel Garsia Markes je aludirao na to kada je odao počast svojoj baki kao izvoru inspiracije za njegov stil pripovedanja:

Govorila je stvari koje su zvučale natprirodno i fantastično, ali govorila ih je potpuno prirodno (…) Otkrio sam da ono što treba da uradim jeste da sam poverujem u njih i da iz zapišem sa istom ekspresivnošću sa kojom ih je pričala moja baka: sa bezizražajnim licem.

Pisci u povoju bi trebalo da čitaju knjige, ali oni koji odrastaju lišeni književnosti, u odsustvu knjiga zbog ratova, izgnanstva i siromaštva, ne bi trebalo da klonu duhom. Oni mogu pronaći druge načine za prikupljanje ideja i stvaranje svojih tehnika pripovedanja.

Mogu da nauče da čitaju – sa istom radoznalošću i intenzitetom koji stvaraju knjige – slike i fotografije, reke, muziku, mora i drveće, da čitaju istoriju na fasadama zgrada i iz cvetnih aranžmana na grobljima. Mogu da čitaju oblik, teksturu i pesme prisutne na slikama. Mogu da gledaju neme filmove kako bi naučili da čitaju kinematografiju, osvetljenje, kostime i poze kao da su im oči kamera, što može poboljšati slikovitost njihove proze. Mogu da sede na ulici, najpristupačnijoj, najraznovrsnijoj i besplatnoj biblioteci, i da čitaju ljude iz svih sfera života, uobičajene likove koji naseljavaju mnoge romane, ali i druge čije su priče često neobjavljene zbog predubeđenja i predrasuda izdavačkog sveta. Ulica je biblioteka, ljudi su knjige.

Ne postoji jedan način za čitanje, kao što ne postoji ni jedan način za pisanje.

Piše: Sulaiman Addonia
Izvor: lithub.com
Prevod: Danilo Lučić

(Pročitajte i tekst Hilari Mantel zašto je vera u sebe važna za pisanje, kao i tekst Džejmsa Boldvina o radnim navikama u pisanju)

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged: