Džejms Boldvin o radnim navikama u pisanju i spisateljskom iskustvu U ovom intervjuu iz 1984, Boldvin se priseća svoje impresivne spisateljske karijere i govori o tome šta je naučio o kreativnom procesu, psihološkoj motivacija za pisanje i šta ono za njega predstavlja.

Godine 1989. osnivač i urednik književnog časopisa The Paris Review Džordž Plimpton (George Plimpton) uredio je predivnu zbirku intervjua po imenu Spisateljska pesmarica. Među intervjuisanima bio je i romanopisac, pesnik, esejista i dramski pisac Džejms Boldvin, kojeg je Plimpton intevjuisao u dva navrata 1984.

Razmišljajući o tome šta je velike autore motivisalo da pišu, Boldvin tvrdi da je vrhusna pokretačka sila kod pisca nemogućnost nepisanja, što se ne može potisnuti:

To je nešto što te iritira i što neće da te ostavi na miru. U tome je sva muka. Napišti tu knjigu, ili crkni. Morate da prođete kroz to. Talenat je beznačajan. Znam mnoge talente koji su propaliteti. Iza talenta počinju sve one obične reči: disciplina, ljubav, sreća, ali više od svega – izdržljivost.

Izdržljivost zaista jeste možda jedini zajednički imenitelj kod svih uspešnih autora i autorki. Svaki ambiciozni pisac ili spisateljica ne bi trebalo da imaju ikakvu sumnju po pitanju izdržljivosti, opominje Boldvin i napominje sledeće:

Ako želite da se bavite pisanjem, ja ne mogu ništa da vam kažem što bi vas sprečilo u tome. Ako ne želite da se bavite pisanjem, ništa što bih vam rekao ne bi vam pomoglo. Ono što vam na početku zaista treba jeste da vam neko kaže da je stvarno potrebno truda.

Nakon sentimentalne reminiscencije na Džoan Didion i njenu opasku o tome da ona piše kako bi imala bolji pristup svom umu, Boldvin govori o funkciji kreativnog impulsa u pročišćavanju svesti:

Pisati iznova o nečemu je veoma bolno. Znaš da je gotovo kada više nemaš ništa da dodaš, iako nikada nije u potpunosti onako kako si želeo… Najteža stvar na svetu je jednostavnost. Kao i najstrašnija. Morate da skinete sa sebe sve vaše maske, čak i one za koje niste ni znali da ih imate. Ono što treba da uradite jeste da napišete rečenicu koja je ogoljena do koske. To je cilj.

Ali ma koliko ključno bilo to osećanje nedovršenosti za proces revizije rukopisa, ono mora biti praćeno svešću o tome da je dovršenost neprolazna opsena. Boldvin tvrdi:

Kada završite roman, to znači ‘Voz ovde staje, morate da siđete.’ Nikada ne dobijete knjigu koju ste želeli, već se pomirite sa knjigom koju ste dobili. Uvek mi se čini, kada završim knjigu, da ima nešto što sam prevideo, a obično kada otkrijem šta je to, bude prekasno da učinim bilo šta.

Povodom svog dnevnog ritma pisanja, koji se razlikovao kod većine velikih pisaca i spisateljica, Boldvin je podelio sa čitaocima svoje radne navike:

Počinjem da radim kad svi odu u krevet. Morao sam tako da radim još od mladosti – morao sam da sačekam da sva deca odu na spavanje. A i radio sam raznorazne poslove tokom dana. Uvek sam morao da pišem noću. Ali sada kada sam priznat, radim tako zato što sam noću usamljen.

Evo još nekoliko odgovora Džejmsa Boldvina iz ovog intervjua sa Džordžom Plimptonom:

Zašto ste odabrali Francusku?

Nije se toliko radilo o odabiru Francuske – radilo se o napuštanju Amerike. Nisam znao šta će mi se dogoditi u Francuskoj, ali sam znao šta će mi se dogoditi u Njujorku. Da sam ostao tamo, potonuo bih, kao moj prijatelj na mostu „Džordž Vašington“.

Rekli ste da ga je grad pretukao na smrt. Mislili ste to metaforično.

Ne do kraja metaforično. Kada tražite gde da živite, kada tražite posao, počnete da sumnjate u svoje procene, počinjene u sve da sumnjate. Postajete neprecizni. I tada počinjete da tonete. Tada su vas prebili, i to sa namerom. Celokupno društvo se namerilo da od vas načini ništariju. A vi tada ni ne znate da vam to rade.

Da li je pisanje bilo neki vid spasenja?

Nisam toliko siguran u to! Nisam siguran da sam se od ičega spasio. Sa tim se još uvek živi, na mnogo načina. Događa se svuda oko nas, svakodnevno. Meni se to ne događa na isti način, pošto sam ja Džejms Boldvin, ne vozim se metroom i ne tražim mesto gde ću da živim. Ali i dalje se događa. Tako da je spasenje teška reč za upotrebu u ovom kontekstu. Na neki način, opisivanje okolnosti u kojima živim me je nateralo na naučim kako da živim u njima. To nije isto što i prihvatati ih.

Da li je postojao trenutak u kojem ste shvatili da ćete se baviti pisanjem, da ćete biti pre pisac nego bilo šta drugo?

Da. Bio je to trenutak kada mi je umro otac. Dok mi otac nije umro, mislio sam da ću moći da budem nešto drugo. Želeo sam da budem muzičar, razmišljao sam i da budem slikar, razmišljao sam i da budem glumac. Ovo sve je bilo pre nego što sam napunio devetanest godina. Moj otac je mislio da je sve to nemoguće – da će me neko ubiti. Umro je kada mu se rodilo poslednje dete, i ja sam shvatio da ću morati da napravim korak napred – da skočim. Bio sam propovednik tri godine, od svoje četrnaeste do sedamnaeste. Te tri godine su me verovatno okrenule pisanju.

Da li su vam propovedi bile pažljivo spremljene ili ste ih izmišljali na licu mesta?

Improvizovao sam iz raznih tekstova, kao što džez muzičari improvizuju neku muzičku temu. Nikada nisam napisao propoved – uvek sam proučavao tekstove. Nikada nisam napisao svoj govor, ne umem da ih čitam. Na neki način bilo je to nešto kao ‘dam ti – daš mi’. Morate da osetite ljude kojima govorite. Morate da odgovorite na ono što oni čuju.

Da li imate čitaoce na umu dok pišete?

Ne, ne možete ih imati na umu.

Dakle, pisanje uopšte ne liči na propovedanje?

Uopšte. Te dve ulogu su potpuno nepovezane. Kada stojite za propovedaonicom, morate da zvučite kao da znate o čemu pričate. Kada pišete, pokušavate da otkrijete nešto što ne znate. Celokupan jezik pisanja za mene je otkrivanje onoga što ne znamo, onoga što ne želimo da otkrijemo. Ali nešto vas ipak natera na to.

Da li vam je iko bio vodič?

Sećam se da sam stajao na ćošlu jedne ulice sa slikarem Bufordom Dilejnijem (Beauford Delaney), dole u Vilidžu, čekali smo na semaforu, kada je on pokazao nadole i rekao ‘Gledaj.’ Pogledao sam i video sam samo vodu. A on je rekao ‘Pogledaj ponovo’, što sam i uradio i tada sam video ulje na vodi i grad kako se ogleda u bari. To je za mene bilo veliko otkrovenje. Ne mogu da ga objasnim. Naučio me je kako da gledam, i kako da verujem onome što vidim. Slikari su često učili pisce kako da gledaju. I jednom kada steknete to iskustvo, sve vidite drugačije.

Mislite li da slikari mogu da pomognu novopečenim piscima više nego drugi pisci? Da li ste mnogo čitali?

Ja čitam sve. Pročitao sam sve to je bilo u dve harlemske biblioteke pre nego što sam napunio trinaest godina. Na taj se način može mnogo toga naučiti o pisanju. Prvo, naučite koliko malo znate. Tačno je da što više učite, to manje znate. Ja i dalje učim kako da pišem. Ne znam šta je to tehnika. Sve što znam je da čitalac to mora uvideti. To sam naučio od Dostojevskog i od Balzaka.

„Piše se zahvaljujući samo jednoj stvari – sopstvenom iskustvu“, rekli ste.

Da, ali nečije iskustvo nije neophodno njegova svakodnevna realnost. Sve vam se događa, što je upravo ono što je Vitmen opisao u svojoj pesmi „Heroji“ – Ja sam čovek, patio sam, bio sam tamo. To sve zavisi od toga šta smatrate iskustvom.

Bili ste očajni nakom smrti Martina Lutera Kinga. Da li vam je tada bilo teško da pišete, ili bolje radite kroz patnju?

Niko ne piše bolje iz patnje, to je neverovatna književna uobrazilja. Nisam mislio da ću uopšte moći da pišem. Nisam video nikakvu poentu u tome. Bio sam povređen… Ne mogu ni da pričam o tome. Nisam znao kako da nastavim dalje, nisam jasno video svoj put.

Postoji li velika razlika između pisanja proze i publicistike?

Razlika, pitate. Svaka forma je teška, ni jedna nije lakša od druge. Sve vam ispraše guzicu. Nijedna vam ne dolazi lagano.

Ali esej je malo lakši, zar ne? Zato što ste besni u vezi sa nečime u šta možete upreti prstom…

Nije esej lakši, iako se tako čini. Esej je u suštini rasprava. Autorov stav u eseju je uvek apsolutno jasan. Pisac eseja pokušava da omogući čitaocima da uvide nešto, pokušava da ih ubedi. U romanu ili drami pokušavate nešto da im pokažete. Rizik je u oba slučaja podjednak.

Kako izgledaju prve verzije vaših rukopisa?

Pretrpane su tekstom. Većina redigovanja je u tom slučaju pročišćavanje. Nemoj opisivati, pokaži. To je ono čemu pokušavam da počim sve mlade pisce i spisateljice – pokaži! Nemoj da mi opisuješ ljubačasti zalazak sunca, učini da vidim da je ljubičast.

Izvor: brainpickings.org (Tekst: Maria Popova)/ bookhaven.stanford.edu
Prevod: Danilo Lučić

(Pročitajte još i pismo Džejsma Boldvina svom nećaku povodom stogodišnjice oslobođenja od ropstva ili pismo njegovo pismo Anđeli Dejvis.)