Zejdi Smit: Umetnost pisanja eseja (II deo) "Esejizirati" znači, naravno, pokušavati. Moja verzija pokušavanja podrazumeva da ideje izražavam dovoljno otvoreno, nadam se, da čitalac ima utisak da ih zajedno sa mnom ispituje i promišlja, piše Zejdi Smit.

Britanska spisateljica Zejdi Smit otkriva nekoliko saveta i trikova koji su joj pomogli da savlada i usavrši veštinu pisanja eseja, a neke od njih primenjuje još od srednje škole. Prvi deo njenog eseja, objavljenog u septembarskom izdanju Njujorkera, može se pročitati ovde.

***

Kako mogu da razlučim šta mislim dok ne vidim šta sam napisao? To je još jedan Kingovac: E. M. Forster. Razumem na šta misli, ali kod mene je proces obrnut. Zato što me, zapravo, uglavnom odmah ponese svaka intelektualna moda, i prvi nacrt bilo kog eseja najčešće je cinično i savesno raščlanjivanje argumenata koji vise u vazduhu. Ali posle otprilike sat vremena pogledam šta sam napisala i shvatim da u stvari ne mislim ništa od toga. Pročitam opet. Mrštim se. Obrišem. Pokušam opet, ovaj put dopuštajući sebi da iskreno razmišljam, naglas, a taj proces podrazumeva da se različiti tokovi mojih misli međusobno sukobljavaju, što je neminovno.

Potpuno ogoljeno: ti tokovi u suštini potiču iz četiri velika izma. Feminizma, egzistencijalizma, socijalizma i humanizma. Samo prvi je još u modi, a poslednji je u proteklim vekovima toliko obesmišljen, zloupotrebljen i iskorišćen kao oružje da je skoro pa nepristojno spominjati ga u društvu. Ipak, to su ideje koje su me formirale kao tinejdžerku i još lebde u načinu na koji mislim i pišem. Bez obzira na temu u pravougaoniku, one leže i čekaju, skreću mi pažnju, ispravljaju me, podsećaju me na to šta zaista mislim. U šta zaista verujem.

U praksi, oni su kao četiri dosadne roditeljske figure, zvocaju mi ako primete iz potaje, na primer, da se prema živom biću odnosim kao prema sredstvu, a ne kao cilju – makar samo retorički, makar samo načas – ili tužno uzdahnu kad upotrebim onaj totalizujući izraz “narod”, koji može da zamagli bar isto onoliko koliko i da rasvetli. Svaki esej pretvaraju u borbu. Egzistencijalistkinja koji sedi za mojim stolom smatra da je svako od nas bačen u dubine postojanja i da nam je zadato da plivamo, a to je strašan i težak zadatak. Ali i socijalistkinja i feministkinja znaju da nije svaka voda stvorena jednaka. (Neke su kristalni, hlorisani bazeni ograđeni visokim ogradama, a neki močvare u koje ne bismo umočili ni nožni prst.) Humanistkinja, opet, smatra da ćeš, ako insistiraš na čistoj vodi za sve, i na pravednosti takvog zahteva, verovatno morati da objasniš zašto ne praviš izuzetke od reči “svi” uprkos veoma brojnim razlikama među ljudima, uprkos njihovim zasebnim istorijama i iskustvima, i da to učiniš jezikom koji je, u svojoj suštini, nemetafizički. (Metafizički i sakralni jezik bi možda podjednako dobro poslužio, ali, pazi, otuđiće ateiste.)

Dakle, otkud sad sve ovo sa vodom? To je romanopisac u esejisti, koji voli metaforu i oseća da će metafora verovatno biti razumljivija širokoj publici nego hiljadu pažljivo argumentovanih stranica Tomasa Piketija.

Nikada nisam želela da se bilo koji čitalac (ili bilo ko, uopšte) „poistoveti“ sa mnom, ali jesam uvek želela da se „poveže sa mnom“, a to je nešto drugo

A ja svoje eseje i pišem za širu publiku. Oni nisu ništa više namenjeni poliamoričnom diplomcu iz Bruklina nego medicinskoj sestri pretrpanoj poslom u Delhiju ili bogatom advokatu iz Lagosa. Nikada nisam želela da se bilo koji čitalac (ili bilo ko, uopšte) „poistoveti“ sa mnom, ali jesam uvek želela da se „poveže sa mnom“, a to je nešto drugo. Ne moramo da budemo slični, pa čak ni da se sviđamo jedni drugima, da bismo bili povezani. Potrebno je samo da budemo spremni da stvorimo i boravimo u prostorima u kojima je solidarnost jedna od mogućnosti. Prema mnogim čitaocima, naravno, solidarnost može da se ispostavi kao nemoguća. Može da ispadne nepraktična, nezamisliva, izdaja njihovih sopstvenih sistema mišljenja ili, prosto, „krindž“. Ali trudim se da pišem tako kao da ta mogućnost postoji. Za mene je to praksa pisanja eseja: nespretan pokušaj da se, u jeziku, ponovo stvori zajednički prostor, otvoren za sve. Upravo na tom optimističnom mestu postavljam svoj štand, da, i svoje ideje i argumente, kakvi već jesu, svakako, ali bez zahteva da iko u prvom pasusu pokazuje lične isprave. To sam naučila tokom godina. Ponekad, da bi se stvorio ovaj otvoreniji prostor, moraš da olabaviš držanje za omiljene izme.

Da je do mene, na primer, rado bih zamenila taj klimavi, uvek neodgovarajući izraz „humanizam“ nečim širim, sveobuhvatnijim. Nekim novim, blistavim neologizmom koji bi i dalje stavljao procvat čoveka u središte naših društvenih i političkih procesa, ali bi istovremeno obuhvatao nadmoć svega živog, uključujući tu i svet prirode. Kao filozofija, to bi stajalo u direktnoj suprotnosti prema sadašnjoj veri u nadmoć mašina i kapitala. Filoanimizam? Ali ime nije dobro. (Rado bih čula bolje predloge!)

Bilo bi to delo mnogih ruku, taj diskurs, i polazilo bi od razumevanja da naše zajedničke tačke, iako u ovim razjedinjenim vremenima možda obeshrabrujuće sitne ili teško uočljive, ipak postoje. Uspevali smo da ih pronađemo i ranije, i to ne tako davno, koristeći se jezikom kao kompasom. Na primer, najinspirativniji (meni) politički slogan proteklih dvadeset godina uspeo je da stvori zajednički prostor u jednoj jedinoj frazi: „devedeset devet odsto“.

Nekad se i sam čin traženja solidarnosti opisuje tek kao potraga za „zajedničkim prostorom“, odredištem koje se lako odbacuje kao osrednje, neodređeno, apolitično mesto. U drugim slučajevima, sumnjiči se kao nekakvo „kad si srećan, lupi tada dlan o dlan“ mesto, samozavaravajuće područje magijskog mišljenja, gde ljudi moraju da se prave da su isti i da su prošli kroz identična iskustva da bi mogli da deluju zajedno. Pre bih o tome mislila kao o „zajedničkom dobru“.

A kad sednem da pišem esej, dobro mi dođe da se podsetim radikalnih istorijskih korena tog pojma. Pred očima mi je spržena ledina 19. veka, komad ničije zemlje koji će uskoro biti ograđen silama kapitala, ali na kom se okupila masa ljudi upravo da bi protestovala protiv takvog ishoda. Ali ne samo to. Na tom prostoru predstavljeni su različiti ciljevi, koji se delom preklapaju, a svi se, u suštini, tiču slobode. Tu su abolicionisti, sufražetkinje, sindikalisti, mnoštvo radnika i sirotinje, uz ponekog radikala koji se zalaže za reformu zemljišta i mogao bi se nazvati hrišćanskim socijalistom, i, da, dobro, nekoliko starih čartista. Tu su i antivakseri, šačica jakobita i par milenarista. (To je nevolja kad nema ograda: svako može da dođe.)

Danas, na zajedničkom dobru, svi ti ljudi okupili su se protiv zajedničkog neprijatelja – zemljoposednika – ali rasprave i prepirke su svuda oko tebe, a ti si sledeći govornik koji treba da se popne na improvizovanu govornicu, moraš sad da odlučiš kako ćeš se obratiti tom ogromnom skupu. Možda ti je na pameti određeni cilj: konkretan argument, jedna jedina ideja, snažna želja da ubediš ili pridobiješ. Ali nisi u svojoj dnevnoj sobi, ni u crkvi, ni u sali za sastanke, ni u svom kutku interneta. Stojiš na drvenoj kutiji, na zajedničkom dobru, a pred tobom može da stoji bilo ko.

Hoćeš li biti toliko otvoren i zahvatati toliko široko da zapravo ne kažeš ništa? Ili toliko usko usmeren da, praktično, govoriš sam sebi? Komplikovano je to. Malo retorike neće biti naodmet. Moraćeš da ih zagreješ pre nego što im izložiš ono što imaš da kažeš. A nikad ne smeš da zaboraviš da svuda oko tebe buja različitost: ljudi sa sopstvenim prošlostima, traumama, sećanjima, nadama, strahovima. Ali ta mnogostrukost ne bi trebalo da oslabi tvoju posvećenost, može čak i da je pojača.

Zamisli, na primer, jednu abolicionistkinju s početka 19. veka kako stoji na hladnoći i sluša aktivistu iz radničkog pokreta. On se zalaže za proširenje prava glasa sa imućne elite – muške, naravno – na sve radnike, ali nijednom ne spomene pravo glasa za žene. Moja zamišljena abolicionistkinja drhti od hladnoće i – od besa. Ali, usko gledište tog gospodina moglo bi, paradoksalno, da je podstakne na novi oblik solidarnosti, da je podstakne da shvati da zalaganje za “slobodu” robova, kao što se ona zalaže, nije dovoljno: i njen apel mora da obuhvati zahtev za davanjem prava glasa svima. Kad sledeći put ta moja abolicionistkinja kroči u zajednički prostor, možda će se osetiti spremnijom da stane na svoju pravougaonu kutiju i poveže različite oblike lišavanja prava, koji, iako spolja deluju različito, dele ključne zajedničke tačke. Uostalom, radnicima, ženama i gotovo svim porobljenima na tom zajedničkom dobru jedna stvar bila je zajednička: niko od njih nije imao pravo glasa. (Na tu podudarnost često je ukazivao Robert Vederbern, esejista i propovednik, sin robinje sa Jamajke.)

Kakav to govor može da izvede takve analogije, a da pritom istovremeno prizna i očuva razlike? (Porobljeni čovek, ipak, nije u istoj situaciji kao kmet koji radi na zemlji.) Kakav jezik može da posluži kao model i ostavi otvorenom mogućnost solidarnosti, pa makar ona bila od one najpragmatičnije i najprolaznije vrste? Govornik mora da bude otvoren, jasan, donekle vešt. Mora da bude i relativno sažet, da svoj argument izloži, recimo, u najviše šest odeljaka. Njegov govor trebalo bi da bude strastven, ali iscrpan, a mislim da mu ne bi škodilo i malo elegancije: da argumenti kliznu mimo uobičajenih gardova slušaoca. Ipak, to klizanje – poput patke koja plovi preko bare – obično podrazumeva mnogo paničnog mrdanja peraja ispod površine, nevidljivog oku. Dakle, složen nastup. Jer je i publika složena. Jer je život složen. Svaki esej koji sadrži rečenicu „Stvar je, zapravo, veoma prosta“ nikada za mene neće biti esej. Ništa što se tiče ljudskog života nije prosto. Ni estetika, ni politika, ni rod, ni rasa, ni istorija, ni sećanje, ni ljubav.

Na stranu to što nikada i nisam nameravala da postanem esejistkinja, jedna od stvari koja me je najviše iznenadila u proteklih dvadeset godina je to što sam, zapravo, u formi eseja pisala mnogo ličnije nego što sam očekivala ili planirala

„Esejizirati“ znači, naravno, pokušavati. Moja verzija pokušavanja podrazumeva da ideje izražavam dovoljno otvoreno, nadam se, da čitalac ima utisak da ih zajedno sa mnom ispituje i promišlja. Dok pokušavam, istovremeno nastojim da ostanem angažovana (i angažujuća), a opet bezlična, jer, iako je lično svakako zanimljivo, ljudsko i živopisno, ono mi se čini i donekle suženo, privatno i parcijalno. Zato se reč „mi“ u mojim esejima pojavljuje prilično često. Ne zato što zamišljam da govorim u ime mnogih, niti zato što očekujem da se moji pogledi mogu primeniti na sve, već zato što tražim onu usku traku tla na kojoj je to „mi“ zaista primenjivo. Jer, kada pronađeš to pravo mesto, na njemu možeš nešto da izgradiš. Egzistencijalistkinja za mojim radnim stolom je u najboljoj poziciji da pronađe to mesto. Kaže sebi: skoro svi ljudi koje poznajem doživeli su bol (kao i ja). A apsolutno svi ljudi koje poznajem će umreti (kao i ja).

Te dve činjenice, jedna skoro sveobuhvatna, a druga univerzalna, predstavljaju najčvršće „mi“ za koje znam i zaokupljaju mi maštu još od tinejdžerskih dana. To je bio trenutak kada mi je prvi put sinulo da smo svi suočeni sa smrću i u neposrednoj blizini bola, i tada mi se učinilo očiglednim, na primer, da je smrtna kazna monstruoznost, a zatvor uglavnom idejni promašaj, u kom je najčešći zločin siromaštvo. Tek na koledžu sam srela ljude koji su, suočeni sa istim tim osnovnim činjenicama – bolom i smrću – došli do onoga što su smatrali savršeno razumnim, ali sa potpuno drugačijim zaključcima. Upoznala sam ljude koji su verovali u nešto što nazivaju „zločinačkim umom“. Upoznala sam i one koji su mislili da je siromaštvo pre svega znak lenjosti ili manjka ambicije. Ono što se nekada činilo jednostavnim postalo je složeno. Uverenja su mi ostala, ali mi je iščilela ideja da su ona „potpuno očigledna“ svima, ili da bi bar trebalo da budu.

Na stranu to što nikada i nisam nameravala da postanem esejistkinja, jedna od stvari koja me je najviše iznenadila u proteklih dvadeset godina je to što sam, zapravo, u formi eseja pisala mnogo ličnije nego što sam očekivala ili planirala. Ipak, kada se osvrnem na svoje „ja“ u svim tim esejima, primećujem da je osoba koja kuca to „ja“ teško dokučiva, čak i meni samoj. Za početak, to „ja“ koje kuca reč „ja“ nikad nije sasvim isto zbog načina na koji vreme funkcioniše. Zbog toga što je života takav kakav jeste.

Bila sam, na primer, veoma sama i veoma udata. Bila sam siromašna, u srednjoj klasi i imućna. Volela sam žene, volela sam muškarce, ali nikada nikoga zbog njihovog roda, uvek zbog toga ko su i šta su bili. Ponekad sam sedela za svojim stolom obučena kao Džoan Kraford. Neki drugi put kao neko ko je došao da popravi lavabo. Sedela sam sasvim bezdetna, a potom i sasvim trudna, ili s detetom u Mojsijevoj korpici kraj nogu. Bila sam majka britanske državljanke, pa majka američkog državljanina. Kao polujavna ličnost bila sam predmet različitih projekcija i gledala sam kako po digitalnom svetu kruže meni potpuno neprepoznatljive verzije „mene“, daleko izvan moje kontrole.

Ali ostala sam i ono što sam oduvek bila: crna žena u kojoj su pomešane dve rase, rođena u severozapadnom delu Londona, od majke Jamajčanke i oca Engleza. Lično se osećam kao autsajderka kojoj nigde nije mesto, i to mi nikad nije naročito smetalo, ali u zajedničkom prostoru svojih eseja shvatam da mnogi, pa možda i većina mojih čitalaca, drugačije osećaju to trnovito pitanje „pripadanja“, pa zato često nastojim da pišem rečenice i sa tom ključnom činjenicom na umu.

Moje „ja“ ostaje nešto raznoliko – o tome sam prečesto pisala – ali upravo ta njegova raznolikost primorava me da prepoznam tačke kontinuiteta: osnove. Ono u šta kao ljudsko biće zaista verujem. Svaka verzija mene je pacifistkinja. Svaka verzija veruje da je ljudski život svet – uprkos tome što se reč „svet“ najčešće koristi kao oružje u raspravama konzervativaca i što je u suštini neprihvatljiva u okviru četiri “izma” koja su me najviše oblikovala. (Ali takvi su, eto, romanopisci. Ne možemo da funkcionišemo samo na “izmima”.)

Svaka verzija mene zna da su obrazovanje, zdravstvena zaštita, stanovanje, čista voda i dovoljno hrane prava, a ne privilegije i da treba da budu obezbeđeni u zajedničkom prostoru, zaštićenom od hirova tržišta. Pa ipak, izreći te stvari znači (po mom mišljenju) reći tek apsolutni minimum: ne reći skoro ništa. Jedini značaj tih uverenja za mene kad pišem esej leži u tome što su ona manje-više postojana i bilo da pišem prikaz filma, opisujem sliku, zastupam stav ili razmatram neku ideju, to su čvrste strane mog vražjeg pravougaonika, bez obzira na to šta će na kraju pisati u njegovom središtu.

(kraj)

***

Piše: Zejdi Smit
Izvor: Njujorker
Preveo: Matija Jovandić