Kad bih mogla beskrajno da letim
Kao livadska pčela što čini,
I dolazim samo gde se meni sviđa,
A da meni niko ne dolazi,
Vinula bih se iznad zelenih brda,
U potrazi za skrivenim proplancima,
Gde se zraci sunca osipaju kroz drveće,
I igraju među senkama.
Povetarac bi mi bio postojani prijatelj,
A nebo moj beskrajni krov,
I u tihom dahu prirode
Našla bih razlog što postojim.
Jer u tišini divljine
Moja duša pronašla bi svoj mir,
U blagom, beskrajnom lutanju,
Gde bi sve moje brige nestale,
U širokom zagrljaju prirode,
U iskrenom, tihom utočištu mog srca.[1]
Da li volite Emili Dikinson? Njena poezija je prelepa, zar ne? Originalna, sugestivna, živa. Rime su suptilne. Stihovi nežno prelaze iz jedne slike u drugu.
Ako ste pomislili da je ove strofe napisala Dikinson, niste jedini. Samo jedan od osam studenata koji su učestvovali u našem pilot-istraživanju o reakcijama na poeziju koju generiše veštačka inteligencija mislili su isto.
Pa ipak, samo prva četiri stiha je napisala Dikins. Preostale stihove generisao je GPT4o kompanije OpenAI. Ovde možete pročitati šta je Dikinsonova zaista napisala.
Emotivne reakcije
Naše istraživanje imalo je za cilj da ispita kako studenti reaguju na pesme koje generiše veštačka inteligencija. Posebno nas je zanimalo može li AI poezija da izazove ista osećanja emotivne povezanosti i unutrašnjeg razvoja koja se odavno dovode u vezu s čitanjem književnosti.
Istraživači su ustanovili da i obični čitaoci i profesionalni poznavaoci književnosti češće daju prednost tekstovima koje je generisala veštačka inteligencija nego onima koje su napisali ljudi, a većina čitalaca ne uspeva pouzdano da ih razlikuje.
Nedavni kviz lista The New York Times potvrdio je ta otkrića: više od 50% od preko 86.000 učesnika dalo je prednost AI tekstovima.
Pa ipak, kako je u nedavnom podkastu izjavio tehnološki kolumnista ovog lista, Kevin Ruz (Kevin Roose), mnogi učesnici kviza su bili uznemireni kada su to saznali. Isto se dogodilo i studentima u našem eksperimentu.
Na šta ukazuju te emotivne reakcije kada je reč o čitanju tekstova koje generiše veštačka inteligencija? Rezultati našeg istraživanja možda daju nekoliko odgovora.
Poeziju Dikinson ljudi vole zbog njene emotivne snage, a nju su opisivali kao „nekoga s kim ljudi imaju veoma ličan odnos“.
Da li bi AI verzije njene poezije imale isti učinak?
Kako bismo istražili to pitanje, koristili smo GPT4o da stvori nove verzije pesama Emili Dikinson koje se nalaze u javnom domenu. Dajući modelu uvodnu strofu, tražili smo od njega da svaku pesmu dovrši na tri različita načina, što vernije oponašajući prepoznatljiv ton i stil Emili Dikinson.
Studenti su trebali da pročitaju i prokomentarišu jednu od dve originalne pesme i tri AI verzije. U anketama i intervjuima sprovedenim neposredno potom, pitali smo svakog studenta kakvi su mu utisci i kojoj verziji daje prednost.
Studenti su znali da će samo jedna pesma biti „prava“, ali smo im tek na kraju intervjua otkrili koja.
Nepredvidiv luk
AI verzije pesme o livadskoj pčeli dosledno su nudile tečnu i logičnu priču o pčeli kao slici slobodnog i autentičnog sopstva, oslobođenog u prirodi. Originalna pesma Dikinsonove ima daleko nepredvidiviji tok. Ona nam daje sliku rascepljenog i ironičnog psihološkog stanja.
U pesmi Dikinsonove, lepršava pčela slobodna je da prati svoje „neodređene“ hirove i da se „po čitav dan udvara ljutićima“. Govornica isto tako želi da se
uda za koga hoće,
I pomalo živi svuda.
(marry whom I may,
And dwell a little everywhere.)
Ali ta želja brzo se raspline i skrene u mračnijem pravcu. Ona izjavljuje da bi radije utekla od moralnih autoriteta („Ili još bolje, pobegla / Bez policije za petama“ (“Or better, run away / With no police to follow”)) nego uživala u ograničenim slobodama konvencionalnog udvaranja, čak i po cenu očajničkih postupaka:
Dok ne bih preskakala poluostrva
Samo da pobegnem od tebe.
(Till I should jump peninsulas
To get away from you.)
Završna strofa donosi briljantan i iznenađujući povratak početnom motivu. Kao da se budi iz sanjarije, Dikinson ponovo uvodi temu pčele:
Rekla sam, samo da budem pčela
Na splavu od vazduha,
I veslam nikuda po čitav dan.
(I said, but just to be a bee
Upon a raft of air,
And row in nowhere all day long.)
Nesputani tok ove pesme nas još ne napušta. U poslednja dva stiha i govornica i čitalac shvataju da je njeno psihološko stanje zapravo zatvor:
Kakva sloboda! Tako misle zarobljenici
Koji tesno u tamnicama stoje.
(What liberty! So captives deem
Who tight in dungeons are.)
Razočaranje i osećaj izdaje
AI dolazi po kulturu (II deo)Čitana uporedo sa umirujućim stihovima AI verzije, originalna pesma Dikinsonove može zazvučati vatreno, grubo ili depresivno. Šta bi čitaoci pomislili o razlikama između njih?
Ni mi ni studenti nismo bili spremni za ono što smo otkrili. Ne samo da sedmoro od osmoro studenata nije uspelo da razlikuje prave pesme Dikinsonove od AI verzija, nego su sa velikim uverenjem originalnu pesmu odbacili kao „sigurno“ generisanu veštačkom inteligencijom.
Štaviše, opisivali su izrazito pozitivna osećanja kao reakciju na AI pesme.
Studenti su sumnjičavo gledali na liberalnu upotrebu dugih crta Dikinson – jednog od prepoznatljivih obeležja GPT pisanja. Njene neobične i diskontinuirane slike odbacivali su kao „ukočene“ i „izrazito nesugestivne i neprijatno isprekidane“.
Po njihovom mišljenju, pesma Dikinson ih nije privukla, nije imala tečne, emotivno angažovane i prijatne osobine koje su povezivali s poezijom koju pišu ljudi.
Nasuprot tome, snažno su reagovali na emotivne i estetske kvalitete AI pesama, opisujući ih kao „veoma umirujuće“, „tečne“, „spokojne“, „opuštajuće“ i „bliske“. AI pesme su ih pokretale, povezivale s njihovim sećanjima i podsticale ih da dožive prirodu.
Jedan student je smatrao da su AI generisane slike prirode „veoma mirne (…) kao što se i ja osećam kada sam bio u prirodi“. Nekoliko studenata je intuitivno prepoznalo prisustvo doživljene emocije u AI pesmama: „kada čitate slike, imate osećaj kao da u njima postoji neka emocija, pretpostavljam“.
Isti studenti su opisali da su osetili razočaranje, uznemirenost, strah, pa čak i osećaj izdaje kada smo otkrili koja je pesma originalna.
Štaviše, saznanje da je pesmu napisala veštačka inteligencija proizvelo je trenutnu emocionalnu distancu od teksta. Jedan student je objasnio: „nećete imati tu povezanost (…) vi zapravo tražite tu povezanost sa ljudskim bićem“.
Drugi student je rekao da mu je pesma za koju je mislio da je generisana veštačkom inteligencijom delovala „kao kompjuter u mom srcu“.
Zajednička povezanost
U trenutku kada tekstovi koje generiše veštačka inteligencija mogu da prođu kao ljudski, čini se presudnim da razumemo zašto nam veza sa ljudskim iskustvom i emocijama kroz književnost i dalje toliko znači – i šta možemo da učinimo da je očuvamo.
Znamo da čitanje književnosti može da nam pomogne da obradimo teške emocije. Oni koji govore u pesmama Dikinson često se bore sa intenzivnim stanjima svesti, rascepljenim ili osujećenim osećanjima. Kao takvi, oni nas prate u prepoznavanju i razumevanju sopstvenih emocija.
Književnost nas može čak pomeriti ka novim načinima mišljenja i osećanja kroz unutrašnji dijalog koji uspostavljamo s tekstom i njegovim likovima. Kao što književna teoretičarka Anet Federiko (Annette Federico) ističe, „književno čitanje je i dalje suštinski relacijsko, ili intersubjektivno: iskustvo odnosa ja-drugi, ja-svet, pa čak i ja-ja“.
Ključno, ono može da nam pomogne da se osećamo malo manje usamljeno. Kao što je romanopisac Džejms Boldvin (James Baldwin) rekao:
Misliš da su tvoj bol i tvoje slomljeno srce bez presedana u istoriji sveta, ali onda uzmeš i čitaš. Knjige su me naučile da su stvari koje su me najviše mučile upravo one koje me povezuju sa svim ljudima koji su živeli, koji žive ili su ikada živeli.
Naše istraživanje sugeriše da se taj obnoviteljski efekat književnosti pojačava kada se čita zajedno. Kada delimo iskustvo čitanja, književnost postaje „odskočna daska za šira promišljanja o životu i ličnom iskustvu“.
Vrednovanje iznenađenja i idiosinkrazije ljudskog pisanja, sa njegovom istinskom unutrašnjošću, može biti ključ u tome. Generativna veštačka inteligencija danas nudi proizvodni, fabrički kvalitet pisanja u širokom spektru žanrova. Ali cena može biti gubitak naše povezanosti sa ljudskim iskustvom i emocijama kroz reči.
Poslednju reč dajemo jednom od naših studenata:
poezija je, u svojoj srži, izražajna forma umetnosti koja počiva na emociji i (…) ljudskim iskustvima i nesavršenostima (…) i nisam nešto naročito srećan zbog tehnologije koja pokušava to da oponaša.
Tekst: Judith Bishop, Ben Santilli, Juliane Roemhild, Sara James
Izvor: theconversation.com
Prevod: Danilo Lučić
Ilustracija: magnific.com
Pročitajte i tekst o tome da li AI može da misli, zatim esej “Mašine za književnost – AI romani su već tu”, kao i zašto se Floberov roman Buvar i Pekiše može smatrati pretečom ChatGPT-a.
[1] Could I but ride indefinite
As doth the meadow-bee
And visit only where I liked,
And no man visit me,
I’d soar above the verdant hills,
In search of hidden glades,
Where sunlight filters through the trees,
And dances in the shades.
The breeze would be my constant friend,
The sky my boundless roof,
And in the hush of nature’s breath,
I’d find my living proof.
For in the silence of the wild,
My soul would find its peace,
A gentle, endless wandering,
Where all my cares would cease,
In nature’s vast embrace,
My heart’s true, quiet lease.