Dejvid Lodž u romanu o životu u kampusu Zamena mesta (Changing Places) iz 1975. godine opisuje društvenu igru podesnu za koktele koja je krajnje podlo zasnovana na sindromu uljeza. Gostujući profesor Filip Svalou upoznaje predavače sa fiktivnog Univerziteta Joforik sa „Poniženjem”, igrom u kojoj svaki učesnik navodi jedno književno delo koje nije pročitao, a potom dobija po bod od svakog drugog učesnika koji jeste pročitao to delo. Elegantni sadizam ove igre leži u tome što podstiče podstiče takmičarski duh kod profesora, ali se do pobede može doći isključivo kroz intelektualno srozavanje.
Ako igrač, u želji da sačuva reputaciju, navede kao nepročitanu neku suviše opskurnu knjigu (recimo, sabrane teološke spise popa Bogomila ili odgovor Bernardina Okina Điralamu Muciju), on ne samo što igra nepošteno, nego neće osvojiti ni bodove jer niko živ to nije pročitao. S druge strane, ako navede opštepoznato delo (poput Velikog Getsbija ili 1984), rizikuje da se razotkrije kao obrazovani đilkoš.
Lik iz Zamene mesta objašnjava da je igra posebno opasna po one sa „patološkim porivom za uspehom i patološkim strahom da ih doživljavaju kao neobrazovane“, opasna vežba koja može „da sukobi te dve opsesije međusobno jednu s drugom“. To dovodi u užasnu nepriliku asistenta profesora Hauarda Ringbauma, koji isprva stalno navodi opskurne političke traktate iz 18. veka, dok se drugi igrači (blago) brukaju birajući dela za koja se, ako ih već šira publika nije čitala, pretpostavlja da su poznata nekome sa doktoratom iz engleskog jezika (Raj ponovo stečen, Hijavata…)
Na kraju, na prvobitnu nevericu prisustnih na zabavi i užas kad shvate da se ne šali, Ringbaum uzvikuje: „Hamlet!“, srozavajući se time do trijumfa. Shodno tome, piše Lodž, Ringbaum „neočekivano nije prošao na reizboru tri dana kasnije, a opšte je mišljenje da je to bilo zato što se na odseku za engleski jezik nisu usudili da profesuru povere čoveku koji je javno priznao“ da nije pročitao tako slavno delo. Iako sam se minulih godina svakako sramotio, „Poniženje“ je igra koju se ne bih usudio da igram, a i da jesam, bio bih dovoljno razuman da slažem (mada ću ovde pokušati da budem donekle iskren).
Za svakoga ko živi kao čovek od knjige, bilo kao profesor ili nastavnik, urednik ili pisac, sasvim je prirodno da ga progoni sama gomila svega onoga što nije pročitao. Međutim, tu nelagodu dodatno povećava to što šira javnost ne razume kako tačno život čoveka od knjige uopšte izgleda, naročito ako ste proučavalac književnosti. Doktorat ne govori ništa o raznovrsnosti štiva koje ste čitali, nego samo o podrobnosti, što je šokiralo mog sagovornika kada je otkrio da ne znam napamet neku nasumično iskrslu lirsku pesmu Roberta Bernsa (kao da su usmeni doktorski ispiti bili samo puko nabrajanje dela). A to je možda samo odbrambeni mehanizam dok priznajem da, iako jesam pročitao Sudnji dan Majkla Viglsborta, celu gomilu verskih pamfleta jeretika iz 17. veka i Politiku i poetiku transgresije Pitera Stališbasa i Alona Vajta, moje poznavanje Orkanskih visova uglavnom se svodi na pesmu Kejt Buš.
Meni je britanska književnost 19. veka (ali ne i američka!) sramotno velika rupa u obrazovanju, pri čemu mi je poznavanje ograničeno na šačicu kritičara (Arnold, Raskin, itd.) i najkanonskije obimne knjige Čarlsa Dikensa (Sumorna kuća, Velika očekivanja, uz Martina Čazlvita iz nekog razloga). Pošto ove reči ne mogu čak ni da otkucam, priznaću (iako sam pogledao mnoge od filmova!) da postoji jedna spisateljica iz perioda regentstva, povezana sa Hempširom i Batom, čije ključne romane nikada nisam pročitao. Ako je za utehu, pokušavam da sebe podsetim da Augustin (koga sam pročitao!) nikada nije pročitao Bibliju od korica do korica, i to iako mu pametni telefon nije bio dostupan.
Neke knjige treba samo okusiti, druge progutati, a samo nekolike gustirati i svariti
„Sklonost da lažemo kada pričamo o knjigama logična je posledica stigme vezane za nečitanje“, piše francuski teoretičar književnosti Pjer Bajar u knjizi primamljivog naslova Kako da pričate o knjigama koje niste pročitali, koju ja nisam pročitao (celu). Bajar u knjizi, objavljenoj 2007. godine uz dosta kontroverzi sa ove strane Atlantika, tvrdi da postoje legitimne vrste „nečitanja“(poznavanje dela preko priče o njemu, preletanje teksta, sinopsis, sekundarni izvori) koje prevazilaze čitanje od korica do korica. Nisam siguran da li mi Bajarovi stavovi prijaju do kraja (možda bi trebalo da pročitam celu knjigu), ali mislim da vredi ispitati osećanje nelagode nas kao (ne)čitalaca, naročito kada je reč o kanonu.
Bajar opisuje „represivnu predstavu kulturne pismenosti bez ijednog propusta“, što je tačan sažetak rizika koji nosi procenjivanje znanja isključivo kroz kanonski kontrolni spisak. Bajar ima pravo kada kritikuje stav da se bavljenje književnošću u suštini može svesti na plan puta. „Biti kulturan nije stvar toga da ste pročitali neku konkretnu knjigu, nego sposobnosti da se razaberete u sistemu knjiga“, piše Bajar, i mislim da tu ima istine, verovatno više u ovom drugom delu rečenice. Što se mene tiče, kad se unervozim, u trenucima ispunjenim osećanjem krivice, utehu nalazim u savetu Fransisa Bekona iz eseja iz 1597. godine, u kom je naglasio: „Neke knjige treba samo okusiti, druge progutati, a samo nekolike gustirati i svariti“.
Postoje i dalje dobri pedagoški razlozi da se izučavalac književnosti upozna sa većinom kanonskih dela, i da ih pročita, bez obzira na varljivu prirodu svakog takvog spiska onoga što se smatra najboljim od svega što je promišljeno i izrečeno. Moj prijatelj koji je studirao na koledžu Sent Džons, onoj čudnoj školi „Velikih knjiga“ u Anapolisu, istakao je da, bez obzira na to da li je Hamlet zaista oličenje divote i svetlosti, mi Šekspira čitamo zato što su ga čitali i Melvil i Vulfova, i Boldvin i Morisonova. Međutim, većina ljudi ne pristupa baš tako kanonu, gde, u skladu sa religijski obojenom prirodom te reči, postoji biblijski element u Don Kihotu ili Midlmarču.
Baš kao što će vernici u crkvi lagati o tome koliko poznaju Knjigu Levitsku ili Petu knjigu Mojsijevu, tako će i čitaoci lagati da su pročitali Migela Servantesa i Džordž Eliot. Kanon je bio reč Božja pre nego što je počeo da se odnosi na spisak lektire nekog čitalačkog kluba. Kanoničnost ima svoju istoriju, a postojala su i različita mišljenja o tome kako tačno obrazovani čitalac treba da pristupi velikanima, o čemu svedoči i pomenuti Bekonov citat. Renesansni humanisti su čoveku koji drži do svog obrazovanja svakako preporučivali korpus grčkih i rimskih klasika, tu predvidivu družinu u kojoj su Platon i Aristotel, Ciceron i Vergilije. Primera radi, mnogo toga što se danas smatra kanonskim nekada je odbacivano kao delo skorojevića koji se kite tuđim perjem, a ta debata iz sukoba u kulturi satirično je prikazana u delu Džonatana Svifta iz 1704. godine, Bitka knjiga, gde piše: „Čudesno je zamisliti metež nastao među knjigama“ oko toga ko je bolji, Stari ili Moderni pisci.
Tehnologija medija je u ovaj proces unela drugačiju vrstu nužnosti. Augustin, na kraju krajeva, nije propustio da pročita celu Bibliju zbog lenjosti, nego prosto zato što mu nije bila dostupna kompletna knjiga. Nije slučajno to što su renesansni humanisti isticali strogo određen kanon kad je štamparska presa učinila pristup pisanoj reči eksponencijalno lakšim. Mnogo važnije od onoga što se sticajem okolnosti nalazi u kanonu (jer se svaki spisak knjiga razlikuje u pojedinostima) jeste samo postojanje ideje kanona. Ona odražava uverenje da sve ono što definiše obrazovanje može da bude zgodno pobrojano i popisano, a da će, štaviše, svaki student imati materijalnih i ekonomskih sredstava da narečeni spisak i savlada.
Uzmite u obzir ekspanziju nastavnih programa zasnovanih na „Velikim knjigama“, koji nesumnjivo potiču od dalekovidog rektora Univerziteta u Čikagu, Roberta Mejnarda Hačinsa, iz 1930. godine. Taj nastavni program je etalon sličnih programa, često sa jasno izraženom konzervativnom agendom, od koledža Sent Džons pa sve do niza programa klasičnog obrazovanja za školovanje od kuće, popularnih širom Sjedinjenih Država. Hačins je 1947. godine osnovao Fondaciju za velike knjige zajedno sa pop-filozofom Mortimerom Adlerom, koji je počeo vešto da plasira na tržište komplet od 54 toma pod nazivom Velike knjige zapadnog sveta. Štampan na jeftinom papiru, što je omogućeno istom tehnologijom štampanja kakvom su štampani i jeftini džepni romani prodavani na kioscima i železničkim stanicama, ovaj komplet prodavan je porodicama iz srednje klase u predgrađima kao statusni simbol.
Knjige i ekrani – da li je ovo kraj čitanja?„Obrazovana osoba je ona koja je, kroz mukotrpan trud u životu, usvojila ideje koje je čine predstavnikom njene kulture“, piše Adler u knjizi iz 1977. godine Reforma obrazovanja: Školovanje ljudi i njihovo obrazovanje nakon školovanja. Ta ideja je vredna poštovanja, ali kada potiče od Adlera, koji je bio u najboljem slučaju prosečan profesor, bliži američkoj evangelističkoj tradiciji prodavanja magle nego ozbiljnoj filozofiji, u svemu tome ima i nečeg frustrirajuće malograđanskog i površnog. Bajar, iako priznaje praznine u sopstvenoj lektiri, poznavanje književnosti vidi kao sredstvo intelektualnog orijentisanja, dok Adler studenta shvata prosto kao pasivnog primaoca. Adlerov pristup možda jeste poziv na čitanje, ali ne i na razumevanje.
Aleks Bim u knjizi Velika ideja za ono vreme: Uspon, pad i neobičan zagrobni život Velikih knjiga imitira nastup prosečnog akvizitera u Hačinsovom i Adlerovom poduhvatu, koji potencijalnoj mušteriji govori: „Mudrost vekova, mudrost-šmudrost. Zaboravi na učenje, tvoj šef će biti impresioniran, žene će trčati za tobom… a deca će ti upisati fakultet“. Možda je bilo neizbežno da iz susreta večnih istina sa američkim komercijalizmom ispadne nešto poput Velikih knjiga zapadnog sveta, na mrljavom, tanušnom papiru, sa neoznačenim stranicama i lošim prevodima dela od Eshila do Lava Tolstoja, ali je blagotvorno podsetiti se koliko je naša krivica zbog onoga što nismo pročitali zapravo proizvod marketinga, isto koliko i pedagogije ili mudrosti.
Osoba koju su prethodne generacije najviše povezivale sa takvim načinom razmišljanja bio je pokojni profesor sa Jejla, Harold Blum. On je od provokativnog antiteoretičara prerastao u autora knjige Zapadni kanon: Knjige i škola kroz vekove, koja nudi zgodan i definitivan spisak autora za koje on smatra da ih svaka obrazovana osoba (a kamoli doktor književnosti) mora pročitati, na kom su i Gete, Džona Milton i, naravno, Šekspir. Od njegovih 26 autora samo četiri su žene. Blum, svojevremeno popularan i po svojoj seriji od više desetina površnih „Blumovih vodiča“ kroz kanonsku književnost (u kojima se za većinu dela smatralo da nisu ni prineti Šekspiru, a za koje se odavno šuška da su ih uglavnom sastavljali studenti na doktorskim studijama), tvrdio je da „bez… [njegovog] Kanona prestajemo da razmišljamo“.
Blum je, svedoče svi koji su ga poznavali, bio neverovatno načitan, imao je čudesno pamćenje i s lakoćom je mogao da citira kilometre poezije, ali Blum iz Zapadnog kanona ne može a da ne deluje kao da je umesto analize napravio kontrolni spisak, što odražava suštinski američku potrebu da se poseduje podjednako koliko i da se spozna, čak iako i sam tvrdi da je njegova knjiga plotun ispaljen protiv pogubnog individualizma. Blum je bio žestoki kritičar žanrovske književnosti, posmatrao ju je kroz estetske i etičke manjkavosti, ali postoji neobična sličnost između etosa Zapadnog kanona (sa njegovim tabelarnim prikazima obavezne lektire) sa korisnicima Goodreads-a koji s ponosom ređaju desetine uspešno do kraja pročitanih knjiga, kao da je čitanje maraton. Mudrac iz Nju Hejvena bio je mnogo sličniji estetskim influenserima sa BookTok-a koji koriste naslove kao štake nego što bi ikada hteo da prizna.
Ništa od ovoga nije argument da se ne čita, ili da se čovek ponosi neznanjem, mada bih rekao da je jedino neznanje kakvog se treba stideti ono koje se ne ispravlja. Više je ovde reč o osporavanju te kulture čitanja bez radosti čitanja, bilo unapred određenog spiska „Velikih knjiga“ ili marketinške litanije o onome što se od vas očekuje da ste konzumirali ako ste „načitani“ ljubitelj epske fantastike, naučne fantastike ili vesterna. Problem nije u tome da ne bi trebalo da čitate „Velike knjige“, pa čak ni da imate neku uopštenu predstavu o „veličini“, već u tome kako ih čitate. Dobro je čitati raznovrsno, ali je bolje čitati pažljivo.
Pridodajući opštem osećaju „stida“ i „osećaja niže vrednosti“ koji njena tema izaziva kod mnogih čitalaca, Naomi Kanakija u knjizi Šta je tako veliko u Velikim knjigama?: Zašto bi trebalo da čitate klasičnu književnost (čak i ako to može da vas uništi) iznosi ubedljiv argument o tome kako je ovaj korpus prošao test vremena da bi nam omogućio da utonemo „u san od teksta, doživljavajući ga sa onoliko neposrednosti“ koliko god možemo. Čitanje, da, ali ne kao mučan posao, nego kao nešto što vas „skalpira“, kao ona „sekira za zaleđeno more u vama“ (reference na dva kanonska pisca koje će oni načitaniji među vama prepoznati).
Tradicija, stroga disciplina, pa čak i obavezna lektira mogu imati svoju svrhu, ali čovek ne mora da ceni svaki pojedinačni cvet da bi znao da je cveće lepo. Kanon kao sredstvo upadljivog, razmetljivog konzumiranja ne služi ničemu, ali ako je područje za istraživanje, komplikovano, protivrečno, ponekad dosadno, a često prelepo mesto, jedno krstarenje, pažljivo razgledanje ili lagana šetnja tuda itekako mogui da budu blagotvorni. Najbolja stvar u tome što nešto niste pročitali je u tome što vas nekad u budućnosti tek čeka taj divan prvi susret. A opšte je poznato da radoznali čitalac mora da u sebi nosi i potrebu za bar još jednom sjajnom knjigom.
Piše: Ed Sajmon
Izvor: Lithub
Preveo: Matija Jovandić