Lidija Dejvis: Zahtevno uživanje ili o veštini zapažanja (II deo) Nisam sigurna ni za želim da znam zašto pišem. Ali ne smeta mi da pričam o tome kako sam napisala određene svoje priče, piše Lidija Dejvis u eseju u kom, između ostalog, opisuje i svoj postupak.

(Prvi deo eseja može se pročitati OVDE.)

Džon Kler je rekao, u pesmi, da je svoje pesme nalazio „u polju“ i „samo ih zapisivao“. Meni se to ne dešava baš tako, a verovatno nije ni njemu, ali prema mom iskustvu pisanje počinje tako što prvo nešto spoljašnje uđe. Pišem nešto zato što mi to padne napamet – padne mi napamet, pre nego što ja krenem u potragu za tim. Odlaženje u potragu za prikladnom temom je nešto što sam radila na početku, kada sam mislila, kao dvadesetogodišnjakinja koja želi da piše „poeziju“,  da bi pesma trebalo da bude ozbiljna, da ima ozbiljnu temu,  pa sam preturala po svom umu i doživljajima u potrazi za ozbiljnom temom o kojoj bih pisala.

Mislim da je sasvim u redu, na samom početku, želeti da pišete „poeziju“ i misliti da bi pesma trebalo da bude ozbiljna. To je polazište. Kasnije će stvari menjati smer, i sama pesma, ili barem sirova građa za pesmu, biće to što vam se javlja sa željom da bude napisano.

Nije da baš vidim pesmu kao živog stvora koje traži da mi priđe, ali je Rasel Edson, čije priče sam doživela kao ključne pri oslobađanju u vreme kada sam se prvi put srela sa njima u svojim dvadesetim i kome je mašta bila divlja, a istovremeno domaća, nesputana i otvorena za razmatranje surovih porodičnih odnosa, otvorena za nemoguće situacije i za to da su i nežive stvari zahtevne, koji je bio sklon tome da personifikuje stvari, uključujući i noseće zidove kuće, pretvorio pesmu u živo biće u jednoj od svojih priča, „Nova proza o staroj pesmi“. (Kažem pisao je priče, ali je on govorio da piše pesme.)

Ta kratka priča govori o pesmi koja je previše dobra da bi bila odbačena, ali nedovoljno dobra da bi bila objavljena. Vetar odnosi pesmu i pesniku je laknulo što više neće morati povremeno da se ponovo bavi njom. Ali onda je vetar vrati na njegov sto. „Pesmi je drago što je kod kuće i želi da opet bude pročitana“. Pesnik pomisli da bi mogao da je pošalje poštom, da je ponudi za objavljivanje, ali zna da neće i kaže da će „morati da nastavi da bude fin prema njoj do kraja života“. On dramatizuje situaciju u kojoj pisac ima fasciklu ili fioku punu skica koje nisu beznadno nepopravljive, ali nisu ni završene, niti zaista dobre, jednu ukočenu ili paralisanu situaciju. Većina pisaca ima takve fascikle ili fioke.

Ispitujući to kako sam napisala određene priče, do sada sam napredovala do shvatanja da priča počinje tako što nešto spolja uđe i sa tim su povezane emocije, često uživanje

Nisam sigurna ni za želim da znam zašto pišem. Ali ne smeta mi da pričam o tome kako sam napisala određene svoje priče.

Kako sam napisao određene knjige je naslov koji mi je stalno negde na pameti, ne zato što sam pročitala knjigu i dobro je znam, nego zbog reči određene, koja mi zvuči malo nezgrapno na engleskom jeziku, makar zato što se pojavljuje u naslovu, iako zvuči mnogo prirodnije na originalnom francuskom. Ta knjiga mogla bi da se shvati kao parnjak knjizi Džordža Štajnera o tome kako nije napisao određene svoje knjige.
To je naslov zbirke radova Remona Rusela, kao i radova o njemu, a ujedno je i naslov glavnog eseja u knjizi. Upravo sam je potražila i tek sad vidim da preko Rusela Džon Ešberi ponovo ulazi u ovaj esej, jer su u Ruselovu knjigu uvrštena i dva Ešberijeva eseja. Nemam tu knjigu ovde u kući, ali Rusel je, vidim sad dok ponovo gledam Druge tradicije, jedan od šestoro pisaca o kojima je Ešberi govorio na svojim Nortonovim predavanjima.

Ispitujući to kako sam napisala određene priče, do sada sam napredovala do shvatanja da priča počinje tako što nešto spolja uđe i sa tim su povezane emocije, često uživanje. Pišem nešto zato što mi padne napamet da to napišem. I to jeste u neku ruku nađeno u polju. A prvi užitak je taj susret sa tim što ulazi, ili želi da uđe. Nešto što zahteva, na bezličan način, da bude oblikovano u nešto drugo.

To može da bude moja sopstvena ideja koja kao da mi se javlja iz mene same, ili može da bude građa koja je zapravo van mene: buba koja traži društvo, ili krava koja se sporo kreće, ili neobičnost reči ’organizovana’ kada se koristi za tropsku oluju, ili upečatljiva starica koja izgovara nešto neočekivano što slučajno načujem u vozu dok stoji iznad mene u prolazu. Ta građa se nameće i budi u meni želju da je vidim izraženu u formi, u datom obliku, baš onom pravom. Zatim nastavljam da pišem ne razmišljajući previše, vođena delom uma koji nije sasvim pod mojom kontrolom. Ne stajem da bih pogledala unapred ka kraju priče. Ne razmišljam o tome šta ona znači, osim ako je ne pogledam mnogo kasnije, spolja, i tada se zapitam, mada obično to ne radim, šta ona znači.

Deo zadovoljstva je, dakle, u upotrebi jezika, u raspodeđivanju reči. Postavljam interpunkciju tako da ona čini upravo ono što želim da učini mom značenju. Posmatram kako se priča razvija. Menjam ponešto da bih delove priče ili rečenice učinila boljim. Čujem, tiho, u svojoj glavi, kako to zvuči. Zatim vidim kako priča izgleda kada je završena. Vidim kako postoji priča koja pre nije postojala. Nastala je iz saradnje između svesnijeg, kontrolišućeg delovanja mog uma i onog intuitivnijeg, impulsivnijeg i asocijativnijeg delovanja mog uma.

Ali zadovoljstvo pisanja je zahtevno svojih neumoljivih prohteva: za baš onom pravom sintaksom, pravim balansom, pravim zvukovima, pravim rečima, pravim načinom pisanja naših često čudnih engleskih reči. A opet, i sama ta strogost zahteva je deo zadovoljstva.

Druge emocije mogu se javiti uporedo sa zadovoljstvom susreta sa građom. Često uživam u ponašanju ljudi, iako sam njime često i užasnuta. Ali mogu da uživam u jeziku, i upotrebi jezika, čak i kada pišem o ponašanju koje me užasava. Skoro uvek uživam u ponašanju životinja i insekata, pa čak i minerala i fizičkih fenomena.

Zbunjuje me i pomalo me čudi kad vidim koliko je dugačka senka koju, pod skoro horizontalnim popodnevnim suncem, baca jedno jedino zrnce soli na kuhinjskom pultu. U drugoj priči, koja se dešava na istom tom kuhinjskom pultu, saosećam sa bubicom koja beži od mog sunđera i osećam naklonost dok zamišljam, ili ne zamišljam, nego znam, da buba ima neka svoja posla negde drugde. Možda ih je samo na trenutak zaboravila, dok je moj sunđer nije iznenada, nehotice, gurnuo, i ona je otišla. Prvo zadovoljstvo potiče od zabave pri pogledu na bubu u žurbi, a dodatno zadovoljstvo dolazi od odluke da upotrebim reč „posla“[1] u vezi sa bubom. Ali pošto gajim poštovanje prema bubama i njihovim dobro organizovanim životima, nadam se da priča ne deluje nadmeno.

U drugoj priči, osećam se manje usamljenom kad me poseti buba, buba koja ostaje budna do kasno da bi mi šetala po stranici knjige dok je ja, takođe budna do sitnih sati, čitam.

Nabokov je, takođe, poštovao anatomiju i ponašanje insekata dovoljno, kao i jezik, da prigovori na to kako je Elenor Marks-Ejveling prevela konkretan detalj pri početku Gospođe Bovari u kom ona opisuje kako muve „gmižu“. Ne, kaže on, pun nabokovljevske indignacije, muve ne gmižu, one hodaju. Nikad mi ne dosadi uživanje u njegovom obziru prema preciznosti na ovom ili onom mestu. Ali iako znam šta znači, umem li zapravo da definišem „gmizanje“? Navika prevodioca je da proveri reč čak i onda kada misli da je savršeno dobro zna. U pravu je, naravno: muve ne gmižu; samo mala muvlja stopala dodiruju unutrašnju površinu tih čaša, sa privlačnim talogom cidera u njima.

Napisala sam prilično dugu priču započetu pitanjem o tome koliko bi nekoliko mrava moglo da bude prijatno društvo, meni, u kuhinji, dok s mukom tegle mrvice parmezana ka svom skrivenom domu negde u majušnoj rupi ispod ploče na pultu. Priča se nastavila, skoro sama od sebe, jedan deo prirodno je tekao u drugi, ka sećanju na moje prijatelje, sad pokojne, kojima je, pošto su bili usamljeni, rekla bih, prešlo u naviku da tamo, gde su živeli, u Nemačkoj, tokom Drugog svetskog rata, ostavljaju hranu za muvu koja bi im se pridruživala tokom obroka, a potom su je i oplakali kada je uginula za Božić.

Druge stvari u našem svetu mogu da me razbesne, frustriraju ili bace u očaj. Te emocije retko se neposredno ispolje u priči. One prosto nastavljaju da traju u meni i vremenom mi sazru duboko u kostima. One mogu da se ispolje posredno u priči, ili da se uopšte ne pojave, ali ako je kasnije pročitam, vidim gde se prostiru negde ispod ili iza priče, ili prožimaju samo njeno tkivo. A kako i ne bi, kad su one deo onoga što jesam, a priča potiče od mene?

Napisala sam priču pod naslovom „Krave“. Nisam je pisala ni sa kakvom namerom. Nisam je čak ni napisala odjednom, bilo je potrebno tri godine da se nataloži. Način na kakav je nastala bio je jednostavan kao gledanje kroz prozor, ili stajanje uz put i posmatranje krava s one strane, a one su, kako su godine prolazile, prvo bile tri junice, pa su odrasle, a dve su donele na svet po tele. Kada su ta dva teleta odrasla, odveli su ih. Povremeno bih zapisala ono što sam videla. Posle tri godine, nakupila sam više od osamdeset zapažanja. Napravila sam od toga knjižicu, sa pratećim fotografijama. Tek kasnije sam shvatila da emocije unete u ovu priču nisu bile samo moji različiti oblici zadovoljstva, a ponekad i zabave ili saosećanja dok sam posmatrala položaje i ponašanje krava i njihove teladi, kao i ono zahtevno zadovoljstvo beleženja tih zapažanja, već i moj bol i tuga zbog načina na koji se postupa sa većinom krava na svetu.

Mogla sam da vidim šta su ove konkretne krave, krave mojih komšija, preferirale kada im je data skoro potpuna sloboda kakvu su imale: da ulaze i izlaze kroz otvorena vrata svoje štale, da piju iz kade pored ograde, da odšetaju do određenog mesta na svom velikom polju, da zimi stoje u snegu, okrenute bokom ka toploti sunca. Čak i kada su bila veća od svojih majki, telad su povremeno nastavljala da sisaju, prilazila su da povuku koji put iz vimena, a njihove majke su mirno stajale i čekale da završe. Sve što sam želela, beležeći zapažanja iz ličnog zadovoljstva, bilo je da tačno opišem kako su te krave izgledale i šta su radile, crne na zelenom, ili belom, ili oker polju. Ali možda sam se, takođe, naslađivala njihovom slobodom da same biraju.

Moju priču „Krave“ čini skoro čisto opisivanje nedramatične stvarnosti, sa ljubavlju. Iako se moji objektivni prikazi možda ne čine preterano nežnim, ljubav je u motivaciji koja ih je potakla. A ponekad bljesne i neka druga emocija, prilično snažno osećanje s moje strane, nepotisnuto, čime je određen sam izbor onoga što opisujem.

Moja emocija bila je povezana sa teškim položajem krava, i životinja uopšte, podvrgnutih manipulaciji čoveka, upadu ili otimanju njihove teritorije. Ali da li sam volela i ove konkretne krave? Verovatno jesam, iako se jedna od njih zaletela na mene kada sam se previše približila njenom teletu (mada je između nas bila ograda). Ona nije pokazala nikakvu zahvalnost što sam upravo ja bila ta koja je, jednog posebno vrelog dana, kofama punila njihovu suvu kadu vodom donetom preko puta, iz mog sopstvenog bunara, nakon što su sat ili još duže mukale, dok smo mi, tri starije komšinice kod svojih kuća – jedna gore na brdu, jedna par stotina metara niz put i ja u kući naspram njih – postajale sve zabrinutije za njih.

Mukanje krava bilo je prosto njihov izraz nelagode, ali da li je ono postalo i obraćanje nama? Da li izražavanje glasom nehotice postaje komunikacija onda kada neko odgovori? Ili je u ovom slučaju to već značilo komunikaciju?

Ne verujem da sam prenela na papir precizne opise krava da bih prenela bilo koga na mesto gde sam stajala dok sam ih gledala. Ono čemu sam težila je apstraktnije, skoro klinički precizno (uprkos mojoj motivaciji iz ljubavi) poklapanje onoga što sam videla, što mi je pričinjavalo zadovoljstvo i što me je zanimalo u tom trenutku, i reči koje će to opisati tako tačno da ne bi postojao drugi način da se to opiše.

Nisam imala opšti plan za ova zapažanja, ona su upisivana u svesku među drugu građu. Postojao je prosto poriv, svaki put, da zabeležim upravo taj jedan opis. Onda bi prošle nedelje, možda i mesec, dva, pre nego što bih bila potaknuta da zabeležim još jedan opis ili zapažanje. To je važno za ishod, pošto bih, da sam već na početku zacrtala plan sa osamdeset i tri zapažanja krava, možda bila u iskušenju da forsiram zapažanja da mi se pojave, odnosno da idem i tražim ih. I tako je zbirka od osamdeset i tri zapažanja napisana tako što se gomilala nekoliko godina. Prosto sam gledala kroz prozor sa prirodnim, ponavljajućim, refleksivnim zanimanjem u polje gde su krave volele da stoje i povremeno šetaju, retko da potrče, a kada bi me nešto potaklo, napisala bih belešku. Da li je to bilo prenošenje pre nego što je objavljeno?

(kraj)

Piše: Lidija Dejvis
Izvor: Harper’s Magazine
Preveo: Matija Jovandić

***

[1] U originalu: business, što može da se shvati i kao poslovanje, biznis (prim. prev)