Svi paniče zbog smrti čitanja. Statistike deluju porazno: prema istraživanju objavljenom ove godine u časopisu AjSajens (iScience), procenat Amerikanaca koji iz zadovoljstva čitaju u prosečnom danu pao je za više od 40% u poslednjih 20 godina. OECD (Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj, prim. prev.) naziva pad obrazovnih postignuća iz 2022. godine „bez presedana“ u razvijenim zemljama. U najnovijem OECD-ovom istraživanju veština odraslih, Danska i Finska bile su jedine zemlje učesnice u kojima je prosečna pismenost napredovala u poslednjoj deceniji. Vaš nećak govori u TikTok referencama. Sama demokratija, izgleda, visi o koncu našeg kolektivnog raspona pažnje.
Ova narativ je zavodljivo pojednostavljen. Ekrani uništavaju civilizaciju. Deca više ne mogu da misle. Svedočimo sumraku pismenog uma. Nedavni esej na platformi Substek (Substack) Džejmsa Meriota (James Marriott) proglasio je dolazak „postpismenog društva“ i pozvao nas da to prihvatimo kao svršen čin. (Meriot takođe piše za Tajms.) Dijagnoza je poznata: tehnologija je fundamentalno degradirala našu sposobnost za kontinuirano mišljenje i tu se ništa ne može učiniti osim pisanja elegičnih eseja sa bezbedne distance.
Svoj radni vek provodim u univerzitetskoj biblioteci, posmatrajući kako ljudi zapravo koriste informacije. Ono što vidim ne odgovara tom narativu. Ne zato što problemi ne postoje, već zato što je dijagnoza pogrešna.
Stav o opadanju počiva na kategoričkoj grešci: tretiranju „kulture ekrana“ kao jedinstvenog fenomena sa inherentnim kognitivnim svojstvima. Kao da je isti uređaj koji isporučuje algoritamski kuriran rage-bait[1] sadržaj i kompletna dela Vilijama Šekspira sam po sebi problem, a ne način na koji odlučujemo da ga koristimo.
Razmotrimo jednostavno zapažanje. Ista osoba koja ne može da pročita roman do kraja može da odgleda tročasovni video-esej o propasti Osmanskog carstva. Isti tinejdžer koji navodno nema raspon pažnje može satima da održava fokus u video igri, dok razlaže složen narativ kroz više paralelnih priča, koordinira sa saigračima i prilagođava strategiju u realnom vremenu. To nije inferiorna kognicija. To je drugačija kognicija. A razlika ne leži u ekranu. Ona leži u okruženju.
Glorija Mark (Gloria Mark), profesorka informatike na Univerzitetu Kalifornija u Irvajnu (University of California Irvine), prati raspone pažnje na ekranima već dve decenije. Godine 2004. ljudi su u proseku provodili dva i po minuta na bilo kom ekranu pre nego što bi počeli nešto drugo da rade. Do 2016. to je palo na 47 sekundi. Ovo se često navodi kao dokaz da ekrani sami po sebi fragmentišu pažnju. Ali ako bolje pogledamo šta zapravo pokazuju istraživanja Mark, videćemo nešto drugo. Fragmentacija ne korelira sa ekranima generalno, već sa specifičnim obrascima dizajna: sistemima obaveštenja, promenljivim rasporedima nagrađivanja, beskonačnim skrolovanjem. To su odluke koje donose konkretne kompanije iz konkretnih ekonomskih razloga. To nisu inherentna svojstva medija.
Istraživanja koja su prošla stručne recenzije pokazuju da platforme društvenih mreža koriste rasporede promenljivih nagrada, iste psihološke mehanizme koji stvaraju zavisnost od kocke. Korisnici ne znaju šta će zateći kada otvore aplikaciju; mogu videti stotine lajkova ili ništa. Ta nepredvidljivost deluje kao snažan signal potkrepljenja (često objašnjen kroz mehanizme dopaminske „greške u predviđanju nagrade“), održavajući ljude u stalnoj navici proveravanja. To nije zato što ekrani inherentno razaraju pažnju. To je zato što su dominantne platforme namerno projektovane tako da fragmentišu pažnju radi ostvarivanja prihoda od oglašavanja.
Već smo bili ovde. Ne samo jednom, već više puta, u obrascu toliko doslednom da otkriva nešto suštinsko o tome kako kulturne elite reaguju na promene u načinu na koji znanje cirkuliše kroz društvo.
Krajem XIX veka, u Britaniji se nedeljno prodavalo više od milion periodičnih izdanja za dečake. Ovi „penny dreadfuls“[2] nudili su senzacionalističke priče o kriminalu, hororu i avanturama koje su kritičari osuđivali kao moralno iskvarene i intelektualno plitke. Do 1850-ih postojalo je i do 100 izdavača te popularne fikcije. Viktorijanski komentatori su se zgražavali nad degeneracijom mladih, smrću ozbiljne misli i nemogućnošću da se takmiče sa takvom bujicom jeftine zabave.
Ali ako se krećemo unazad kroz istoriju, obrazac se ponavlja sa jezivom preciznošću. U XVIII i ranom XIX veku, i samo čitanje romana predstavljalo je egzistencijalnu pretnju. Termini koji su se koristili odgovaraju današnjoj moralnoj panici: „epidemija čitanja“, „manija čitanja“, „ludilo za čitanjem“, „groznica čitanja“, „požuda za čitanjem“, „podmukla zaraza“. Časopis Silf (Sylph) je 1796. godine izražavao zabrinutost da žene „svakog uzrasta, svakog statusa, stiču i neguju ukus za romane (…) izopačenost je univerzalna.“
Predviđene katastrofe bile su apokaliptične. Epistolarni roman Johana Volfganga Getea Jadi mladog Vertera bio je optužen da je pokrenuo talas imitativnih samoubistava širom Evrope. Šestotomno delo Johana Petera Franka (Johann Peter Frank) Sistem potpune medicinske policije (A System of Complete Medical Police, 1779–1819) navodilo je „čitanje otrovnih romana“ kao jedan od uzroka suicida. Artur Šopenhauer 1851. godine, opisao je „loše knjige“ kao „intelektualni otrov“. Ako bi manipulativni potencijal romana zaista bio toliki, kako jedan istoričar suvo primećuje, žene bi masovno bežale od kuće.
Nisu. Katastrofa se nikada nije dogodila. Ali panika je poslužila svojoj svrsi.
Ono što su ove panike pokazale jeste ko je paničio i zašto. Tomas Mor (Thomas More) je 1533. godine osudio protestantske tekstove kao „smrtonosno otrovne“ koji prete da napadnu čitaoce „zaraznom kugom“. Danas istraživanja instituta Kejto (Cato Institute) o istorijskoj pismenosti beleže da su u XVII i XVIII veku „neki ljudi smatrali širenje pismenosti subverzivnim ili nečim što će iskvariti ljude. Širenje pismenosti od male elite ka opštoj populaciji plašilo je mnoge konzervativce.“
Evo detalja koji kristalizuje obrazac: u Engleskoj i Velsu obavezno školovanje formalizovano je Zakonom o obrazovanju iz 1880. godine, a kasnoviktorijansko školstvo se ispreplelo sa zabrinutošću oko toga šta tek opismenjena deca iz radničke klase čitaju – pri čemu su penny dreadfuls i „jeftino smeće za čitanje“ bili česta meta kulturnih komentara i obrazovnih briga. Panika zapravo nije imala veze sa opadanjem pismenosti. Imala je veze sa time da pismenost izmiče kontroli elite.
Vratimo se još dalje, do fundamentalnog straha. Sokrat je brinuo da će pisanje „proizvesti zaborav u dušama onih koji uče da ga koriste, jer neće vežbati pamćenje“. Plašio se da će čitaoci „izgledati kao da znaju mnoge stvari, dok su u većini slučajeva neuki“, i upozoravao na konfuziju i moralnu dezorijentaciju. Ironija je, kako je 1985. primetio naučnik Valter Ong (Walter Ong), u tome što slabost Platonovog stava leži u tome što je te sumnje povodom pisanja i sam – pisao.
Obrazac se u XX veku nastavlja gotovo mehaničkom preciznošću. Godine 1941. američka pedijatrica Meri Preston (Mary Preston) tvrdila je da je više od polovine dece koju je proučavala „teško zavisno“ od radijskih i filmskih kriminalističkih drama, konzumiranih „kao što hronični alkoholičar pije alkohol“. Psihijatar Frederik Vertam (Fredric Wertham) svedočio je pred Kongresom Sjedinjenih Država da, kako je naveo u knjizi Zavođenje nedužnih (Seduction of the Innocent, 1954), stripovi izazivaju „hroničnu stimulaciju, iskušenje i zavođenje“, nazivajući ih opasnijim od Hitlera. Trinaest američkih saveznih država donelo je restriktivne zakone. Istoričarka stripova Kerol Tili (Carol Tilley) kasnije je razotkrila slabosti Vertamovih istraživanja, ali do tada je šteta već bila učinjena.
Oni pokušavaju da čitaju ozbiljan materijal dok vode unapred izgubljenu bitku protiv masovnog upotrebljavanja bihejvioralne psihologije kao oružja.
Emi Orben (Amy Orben), psihološkinja koja proučava tehnološku paniku, identifikuje „sizifovski ciklus“: svaka generacija strahuje da će novi mediji iskvariti mlade; političari koriste te strahove dok skreću pažnju sa sistemskih problema poput nejednakosti i nedovoljnog finansiranja obrazovanja; istraživanja počinju prekasno; i kada se dobiju dokazi koji pokazuju mešovite efekte zavisne od konteksta, pojavljuje se nova tehnologija i ciklus počinje ispočetka.
Šta pokazuje da su ove panike bile preuveličane? Predviđene katastrofe se nikada ne dogode. Adolescentna agresivnost se nastavila i nakon ograničavanja stripova – jer stripovi nisu bili uzrok. Romani nisu izazvali masovna bekstva. Radio nije uništio dečju sposobnost mišljenja. Svaka panika koristi istu retoriku: metafore zavisnosti, moralne korupcije, pasivne žrtve, apokaliptična predviđanja. Svaki put istraživanja na kraju pokažu složene efekte posredovane sadržajem, kontekstom i individualnim razlikama. I svaki put, kada se katastrofa ne dogodi, pažnja se jednostavno premešta na sledeću tehnologiju.
Ove publikacije i tehnologije postojale su uporedo sa ozbiljnim promišljanjima. Peni dredfulsi nisu sprečili da Čarls Diken (Charles Dickens), Džon Stjuart Mil (John Stuart Mill) ili Čarls Darvin (Charles Darwin) prosperiraju. Ono što je danas drugačije nije postojanje plitkog sadržaja, jer ga je oduvek bilo u izobilju. Ono što je drugačije jesu mehanizmi isporuke koji su aktivno projektovani da spreče onu vrstu pažnje koju ozbiljno mišljenje zahteva. Peni dredfulsi nisu dolazili u tvoju spavaću sobu usred noći, vibrirajući od notifikacija.
Ova razlika je važna jer menja sve u pogledu mogućih odgovora. Ako je problem sama priroda ekrana, onda nam je potrebna kulturna obnova, povratak knjigama, možda čak i neo-ludističko povlačenje iz tehnologije. Ali ako je problem dizajn, onda su nam potrebni aktivizam u oblasti dizajna i regulatorna intervencija. Isti ekrani koji fragmentišu pažnju mogu je i podržavati. Iste tehnologije koje izvlače ljudsku pažnju mogu je i kultivisati. Pitanje je ko ih dizajnira, za koje svrhe i pod kojim uslovima.
U biblioteci posmatram kako ljudi upravljaju informacijama na načine koji bi prethodnim generacijama delovali nemoguće. Istraživanje koje je nekada zahtevalo nedelje arhivskog rada sada traje satima. Ali promenilo se više od efikasnosti. Sama priroda sinteze se transformisala.
Ideje danas putuju kroz više kanala istovremeno. Dokumentarni film pruža emocionalni odjek i vizuelne dokaze. Njegov transkript omogućava preciznost potrebnu da se pronađe određeni argument. Bilten razlaže implikacije. Podkast omogućava da se ideje „odmore“ tokom vožnje. Svaki medij doprinosi nečemu što drugi ne mogu. Ovo nije opadanje. Ovo je ekspanzija.
Ono što mi je najupečatljivije jeste razlika između ljudi koji su naučili da konstrušu ono što ja nazivam „kontejnerima pažnje“ – omeđenim prostorima i praksama u kojima postaju mogući različiti načini angažovanja – i onih koji to nisu. Ta razlika nije pitanje inteligencije ili discipline. Ona je pitanje arhitekture okruženja. Neki ljudi su naučili da gledaju dokumentarce sa sveskom u ruci, da slušaju podkaste tokom šetnje, kada um može produktivno da luta, da čitaju fizičke knjige u namerno tihim prostorima, ostavljajući telefone po strani. Oni ne odbacuju tehnologiju. Oni je koreografišu.
Drugi se dave, pokušavajući da održe kontinuitet mišljenja u okruženjima projektovanim da ga onemoguće. Sede sa otvorenim laptopovima, sedam tabova se nadmeće za pažnju, obaveštenja klize iz tri različite aplikacije, telefoni vibriraju svakih nekoliko minuta. Oni pokušavaju da čitaju ozbiljan materijal dok vode unapred izgubljenu bitku protiv masovnog upotrebljavanja bihejvioralne psihologije kao oružja. Veruju da je njihova nesposobnost da se fokusiraju lični neuspeh, a ne problem dizajna. Ne shvataju da pokušavaju da misle u prostoru optimizovanom da spreči mišljenje.
Ljudi koji ne mogu da isprate roman nisu pokvareni. Oni su prilagođeni okruženju koje smo mi izgradili.
Ovde se moje razumevanje pismenosti suštinski menja. Nekada sam verovao, kao što su me učili, da je pismenost pre svega u dekodiranju teksta. Ali posmatranje načina na koji ljudi zapravo uče i misle ubedilo me je da je pismenost nešto dublje: sposobnost da se konstruišu i okruženja u kojima razumevanje postaje moguće i da se kroz njih krećemo.
Razmotrimo one koji procvetaju uz audio-knjige, ali se muče sa štampanim tekstom. Godinama su ih edukatori nazivali osobama sa poteškoćama u učenju, pod čim su mislili: poteškoće koje sprečavaju učenje kroz jedini pravi metod koji priznajemo. Ali oni nemaju poteškoće u učenju. Poteškoću ima instrukcija – ona ne može da se prilagodi različitim neurološkim arhitekturama. Dajte im isti tekst u audio formatu i odjednom „poteškoća“ nestaje. Ideje koje su bile neprozirne na stranici postaju transparentne u zvuku. Ne zato što je audio superiorniji od teksta, već zato što određene neurologije fluentnije obrađuju govoreni jezik nego pisane simbole.
Istraživanja u oblasti univerzalnog dizajna za učenje to nedvosmisleno potvrđuju. Neuropsiholog Dejvid H. Rouz (David H. Rose), suosnivač Centra za primenjene specijalne tehnologije (Center for Applied Special Technology), primećuje da „svaki mozak čine milijarde međusobno povezanih neurona koji formiraju jedinstvene puteve. Kao otisci prstiju, nijedna dva mozga nisu ista.“ Studije to pokazuju: „Potreba da se prevaziđu poteškoće u učenju pomera fokus na ‘poteškoću instrukcije’, a ne samo na poteškoću učenja kod učenika.“ Kada insistiramo na jednom jedinom načinu angažovanja, mi ne utvrđujemo ko može da misli a ko ne može. Mi utvrđujemo ko slučajno misli na način koji naši sistemi prepoznaju.
Biblioteke se prilagođavaju. Stvorili smo ono što nazivam „habitatom za multimodalnu pismenost“. Prostorija za tiho čitanje ostaje sveta i nepovrediva. Ali pridružili su joj se prostori u kojima ljudi misle rukama, gde izgradnja fizičkih modela uz paralelno pokretanje kompjuterskih simulacija otkriva stvari koje nijedan modalitet sam ne bi mogao da pokaže. Studiji za snimanje u kojima usmena tradicija dobija novi život, gde objašnjavanje ideja naglas zamišljenoj publici zahteva drugačiji kognitivni rad od pisanja eseja, često proizvodeći sofisticiranije analize. Kolaborativne zone u kojima znanje nastaje kroz dijalog, gde ideje zaglavljene u jednoj glavi postaju vidljive i dostupne drugima da ih prošire, ospore i dorade.
Ovo nisu ustupci opadanju raspona pažnje. Ovo su priznanja da je ljudsko razumevanje oduvek bilo bogatije od bilo kog pojedinačnog medija koji bi ga mogao obuhvatiti. Mi ne napuštamo pismenost. Mi otkrivamo šta je pismenost oduvek značila: ne samo sposobnost dekodiranja simbola na nekoj stranici, već sposobnost da se fluidno prelazi između svih načina na koje ljudi kodiraju značenje.
Zašto ne treba osećati krivicu zbog knjiga koje nismo pročitaliObrazac koji stalno uočavam: ljudi koji „ne mogu da se fokusiraju“ na tradicionalne tekstove mogu da održe izuzetnu koncentraciju kada rade kroz više modaliteta. Muče se sa filozofskim udžbenicima, ali napreduju kada mogu da slušaju predavanja dok prave vizuelne beleške, da diskutuju o idejama u studijskim grupama i da pišu dok hodaju. Ovo nije deficit. Ovo je razlika. I naša odgovornost je da gradimo okruženja u kojima ta razlika postaje prednost, a ne prepreka.
Ali ekspanzija bez arhitekture je haos, i tu smo posrnuli. Ljudi koji ne mogu da isprate roman nisu pokvareni. Oni su prilagođeni okruženju koje smo mi izgradili. Dajemo im beskonačne informacije i čudimo se zašto se dave. Dajemo im alate dizajnirane da razbijaju pažnju i krivimo ih kada im se pažnja zaista raspadne. Izgradili smo svet koji profitira od distrakcije i zatim patologizujemo one koji su distrakovani.
Kognitivne operacije koje zagovornici opadanja veličaju – održana pažnja, logički razvoj, revizija, sposobnost građenja složenih argumenata – nisu svojstva papira. One su svojstva pisanja kao prakse. Imanuel Kant nije imao potrebu za uvezanim papirom da bi napisao Kritiku čistog uma; imao je potrebu za medijem koji mu omogućava da eksternalizuje misao, revidira je i razvija tokom vremena. Digitalni dokumenti to rade jednako efikasno kao papir. Problem je što većina digitalnog angažovanja nije zasnovana na pisanju. To je konzumacija algoritamski kuriranih fidova optimizovanih sofisticiranim bihejvioralnim inženjeringom da maksimizuju vreme provedeno na platformi.
ako je kriza proizvod konkretnih dizajnerskih odluka koje donose konkretne kompanije iz konkretnih ekonomskih razloga, onda se te odluke mogu osporiti, regulisati, preokrenuti.
Nismo postpismeno društvo. Postali smo post-monomodalni. Tekst nije nestao; pridružila mu se simfonija drugih kanala. Tvoj mozak danas rutinski izvodi podvige koji bi tvojim bakama i dekama delovali nemoguće. Istovremeno razlažeš informacije kroz tekst, sliku, zvuk i pokret. Snalaziš se u razgovorima koji prelaze s platforme na platformu i iz formata u format. Sintetizuješ razumevanje iz fragmenata rasutih sa desetak različitih izvora.
Pravi problem nije u mediju, već u habitatu. Ne mučimo se između video-sadržaja i knjiga. Mučimo se između fidova i fokusa. Jedno se odvija u ekosistemu napravljenom za kontemplaciju, drugo u kazinu dizajniranom za beskonačni pull-to-refresh.
Čitanje je toliko dugo funkcionisalo ne zato što je tekst magičan, nego zato što su knjige imale ugrađene granice. One se završavaju. Stranice miruju. Biblioteke obezbeđuju tišinu. To nisu bile osobine pismenosti same po sebi, nego osobine habitata u kojem je pismenost živela. Moramo da ponovo izgradimo te habitate za svet u kojem značenje putuje kroz više kanala istovremeno.
Tu biblioteke postaju važnije, ne manje važne. Biblioteka budućnosti nije skladište knjiga. Ona je teretana za pažnju. To je mesto gde zajednice vežbaju različite načine razumevanja. Čitaonica ostaje sveta, ali joj se pridružuju studiji za snimanje, laboratorije za vizuelizaciju i kolaborativni prostori u kojima ljudi uče da prevode ideje iz jednog formata u drugi. Biblioteke postaju mesto gde ne učiš samo da čitaš, nego da se fluentno krećeš između svih načina na koje ljudi razmenjuju značenje.
Ono što me najviše brine u poziciji zagovornika opadanja nije njihova dijagnoza nego njihov zaključak. Komentatori koji žale za postpismenim društvom često identifikuju iste krivce kao i ja. Prepoznaju da tehnološke kompanije, kako Meriot kaže, „aktivno rade na uništavanju ljudskog prosvećenja“, da tehnološki oligarsi „imaju jednako interesa u neznanju populacije kao i najreakcionarniji feudalni autokrata“.
I onda se predaju. Kao što Meriot kaže: „Ništa više nikada neće biti isto. Dobrodošli u postpismeno društvo.“
To je potez koji ne mogu da pratim. Da imenuješ odgovorne aktere, a zatim tretiraš ishod kao neizbežan, znači da im zapravo pružaš zaštitu. Ako je kriza sila prirode, „ekrani“ koji uništavaju civilizaciju poput nekog tehnološkog vremenskog sistema, onda nema šta da se radi osim da se pišu elegične esejističke poslanice sa bezbedne distance. Ali ako je kriza proizvod konkretnih dizajnerskih odluka koje donose konkretne kompanije iz konkretnih ekonomskih razloga, onda se te odluke mogu osporiti, regulisati, preokrenuti.
Fatalizam, ma koliko elegantno formulisan, služi upravo interesima koje kritikuje. Tehnološke kompanije bi vrlo rado želele da verujemo da je ono što rade ljudskoj pažnji jednostavno neizbežan ishod tehnološkog napretka, a ne nešto što nam rade – nešto što bi, uz dovoljno političke volje, moglo biti zaustavljeno.
Izbor nije između knjiga i ekrana. Izbor je između namernog dizajna i profitabilnog haosa.
Tvoja nesposobnost da se fokusiraš nije moralni neuspeh. To je problem dizajna. Pokušavaš da misliš u okruženjima napravljenim da onemoguće mišljenje. Pokušavaš da održiš pažnju u prostorima projektovanim da je razbiju. Boriš se protiv algoritama koji su eksplicitno optimizovani da te drže u beskonačnom skrolovanju, a ne u učenju.
Rešenje nije disciplina. Rešenje je arhitektura. Izgradi drugačije podrazumevane postavke. Kreiraj drugačije prostore. Uspostavi drugačije ritmove. Učini dubinu jednako lakom kao što je sada laka distrakcija. Učini mišljenje jednako prirodnim kao što je sada prirodno skrolovanje.
Šta ako bismo, umesto da žalimo za nekom imaginarnom zlatnom erom čistog teksta, ozbiljno počeli da dizajniramo dubinu kroz sve modalitete? Svaki video bi mogao da ima pretraživ transkript. Svaki članak bi mogao da nudi više ulaza za različite nivoe pažnje. Naši uređaji bi mogli da prepoznaju kada pokušavamo da mislimo i da štite to mišljenje. Škole bi mogle da uče učenike da prevode između medija kao što su nekada učile prevod između jezika.
Knjige neće nestati. One ostaju nenadmašne za određene vrste kontinuiranog, složenog mišljenja. Ali više nisu jedina arena za ozbiljne ideje. Dobro napravljen video-esej može da nosi filozofsku težinu. Podkast može da omogući dugoročno mišljenje kakvo povezujemo sa esejima. Interaktivna vizualizacija može da otkrije obrasce koje stranice teksta teško mogu da prikažu.
Budućnost pripada onima koji umeju da plešu između svih modova bez gubljenja ravnoteže. Nekome ko ume da čita duboko kada je potrebna dubina, da efikasno prelista kada je potrebna brzina, da aktivno sluša tokom vožnje i da kritički gleda kada slike nose argument. Ovo nije pitanje konzumiranja više sadržaja. Ovo je pitanje svesnog izbora.
Nalazimo se na prekretnici. Možemo da skliznemo u svet u kojem je dugotrajno mišljenje luksuz, u kojem samo privilegovani imaju pristup uslovima koji omogućavaju duboko razmišljanje. Ili možemo da izgradimo nešto bez presedana: kulturu koja čuva najbolje kognitivne darove štampe, a istovremeno prihvata mogućnosti sveta u kojem ideje putuju kroz svetlost, zvuk i interakciju.
Izbor nije između knjiga i ekrana. Izbor je između namernog dizajna i profitabilnog haosa. Između habitata koji neguju ljudski potencijal i platformi koje izvlače ljudsku pažnju.
Civilizacije koje će napredovati neće biti one koje se povuku u tekst ili se predaju fidu. Biće to one koje razumeju jednostavnu istinu: svaka ideja ima svoj prirodni oblik, i mudrost leži u usklađivanju medija i značenja. Neke ideje žele da budu napisane. Druge moraju da budu viđene. Treće moraju da budu čute, da se osete ili dožive. Greška je prisiljavati sve ideje kroz jedan kanal, bilo da je taj kanal knjiga ili ekran.
Tvoji praunuci neće čitati manje nego ti. Čitaće drugačije, kao deo bogatije simfonije stvaranja značenja. Da li će ta simfonija zvučati kao muzika ili kao buka zavisi isključivo od odluka koje donosimo sada – o obliku naših alata, strukturi naših škola i dizajnu naših dana.
Elegantni žalitelji nude oproštajni govor. Mene više zanima borba.
Tekst: Carlo Lacono
Izvor: aeon.co
Prevod: Danilo Lučić
Foto: pxhere.com
Pročitajte i tekst o tome da li AI zaista dolazi da uništi kulturu, kao i kako izgleda čitanje u razdoblju veštačke inteligencije.
[1] U internet slengu, „rage-baiting“ (takođe „ragebaiting“, „rage-farming“ ili „rage-seeding“) predstavlja manipulativnu taktiku izazivanja ogorčenja sa ciljem povećanja internet saobraćaja, onlajn angažmana i prihoda, kao i privlačenja novih pretplatnika, pratilaca ili pristalica. (Preuzeto sa Vikipedije, prim. prev.)
[2] Penny dreadfuls bili su jeftina pop-literatura koja se tokom XIX veka proizvodila u UK-u, štampana u nedeljnim nastavcima pri čemu je svaki deo koštao jedan peni. Tematika ovih priča bila je uglavnom senzacionalistička, sa fokusom na podvige detektiva, kriminalaca ili natprirodnih bića. (Preuzeto sa Vikipedije, prim. prev.)