Lidija Dejvis: Zahtevno uživanje ili o veštini zapažanja (I deo) Kada sam počela da pokušavam da najiskrenije odgovorim na pitanje zašto pišem, jedan od prvih odgovora do kog sam došla bio je: iz zadovoljstva, navodi Lidija Dejvis.

Neko mi je jednom rekao: „Ti si spisateljica. Ti sigurno imaš mnogo toga da kažeš“. Pretpostavljao je. Mnogo puta sam razmišljala o toj njegovoj pretposavci. Da li je to tako jednostavno? Pišem li zato što imam mnogo toga da kažem? Imam mnogo toga da kažem. Bez obzira na to koliko sam već rekla, zar ne ostane uvek još nešto da se kaže? A opet, mislim da svako ima mnogo toga da kaže, i pisci i nepisci podjednako. Ne mogu da zamislim nikoga ko nema mnogo toga da kaže, čak iako ne otvaraju usta.

Ljudska bića koja imaju mnogo toga da kažu prave buku. Kao i cvrčci, psi, miševi, drugi insekti, zečevi kada se plaše ili ih ubijaju, losovi i mnogi, mnogi drugi. Zadivljujuća je pomisao na sva stvorenja na zemlji i sve te različite zvukove koje prave, iz različitih razloga. Neki od njihovih zvukova su efikasni. Neki ne uspevaju da izazovu efekat.

Ne bi trebalo da mnogo obraćate pažnju na bilo šta što pisci govore. Oni ne znaju zašto rade to što rade

Kada je Džon Ešberi pozvan da održi šest Čarls Eliot Norton predavanja na Harvardu[1], desetak godina pred prelazak u novi milenijum, pretpostavio je da se od njega traži da objasni svoju poeziju, a znao je da ga je pratio glas da je hermetična. Ali, kako je objasnio u svom prvom Norton predavanju, bio je uveren da njegova poezija već jeste objašnjenje. „Objašnjenje čega“, pitao je. „Mojih misli, šta god to bilo“. Odlučio se da ni ne pokušava da objašnjava sopstvenu poeziju i citirao je reči Džona Barta: „Ne bi trebalo da mnogo obraćate pažnju na bilo šta što pisci govore. Oni ne znaju zašto rade to što rade“. (Ovo bi, zapravo, trebalo da bude moto ovog eseja.) I svojih šest predavanja je, umesto toga, posvetio približavanju šestoro pesnika „shvaćenih kao manje značajni“ koji su, iako daleko od pesnika kakvi su uticali na njega, bili među onima kojima se obično okretao „da bi krenuo; poetskom paljenju pomoću klema“ kada mu se „akumulator isprazni“.

Duga popodnevna vožnja autobusom od Bostona do Pitsfilda u Masačusetsu, sa samo nekoliko stanica usput i nekoliko drugih, tihih putnika, bila mi je podsticajna i mirna pošto sam čitala knjigu koja je na kraju proizašla iz Ešberijevih predavanja: Druge tradicije (Other Traditions). Promišljena je, jasno obrazložena i ilustrovana citatima pesnika sa merom, taman onoliko koliko je potrebno od svakog od njih, a Ešberijeva analiza jednog po jednog bila je prosvetljujuća.

Bila je to savršena knjiga za čitanje u autobusu, onom mirnom. Jer ta knjiga zahteva pažnju, satkana je tako da odgovara pomnom, usredsređenom čitanju sa povremenim prekidima pažnje, a istovremeno me je, ako bih zastala sa čitanjem da razmislim, ravnomerno kretanje autobusa unapred uključivalo u nešto što bi nastavilo da se dešava čak i kada bih prestala da čitam. Pročitala bih deo stranice, pa podigla pogled da o tome razmislim, zureći u prilično jednoličan pejzaž, taman dovoljno jednoličan da mi ne odvlači pažnju: šume, pa još šuma, poneka njiva, pa poneka kuća i štala, jedna široka reka, strmi uspon ka planinskom vrhu i jedna staza sa njega, a negde usput i živica potkresana u natpis FRIENDLY’S. Bio je to masačusetski auto-put i već mi je bio poznat sa prethodnih putovanja.

Kakva uviđavna Ešberijeva ideja, pomislila sam, i skromna, da preusmeri pažnju sa sebe. To je i njemu dobro došlo; njega je više zanimalo da istražuje ove druge pesnike i artikuliše to što istražuje nego da ponavlja sopstvene predstave o sebi, ako bi neku od njih uopšte i priznao. A može da bude i opasno ako se previše duboko zagledate u magiju uz kakvu nastaje ono što pišete. Bart: „Pisci ne znaju zašto rade to što rade…”

Nakon što su me pitali zašto pišem, i dok nastojim da odgovorim na to pitanje, reč „kopkanje“ postaje važna u određenom smislu, iako je nisam bila svesna upravo u tom smislu do prošle godine, pre nego što sam pročitala ono što sam pročitala nedavno.

Reč „kopkanje“ mi se pojavila u životu u specifičnom, pozitivnom smislu kada sam pročitala intervju Džona Ešberija u kom je govorio o tome kako je naišao na izvor svoje poeme „Autoportret u konveksnom ogledalu“ i na njen naslov.

Nije da mi je Džon Ešberi uvek najveći ili najkorisniji primer za nešto; ovaj put je pre slučaj tako hteo. Ovaj esej što ga pišem, ili pokušavam da ga napišem, kao odgovor na pitanje zašto pišem, piše se u realnom vremenu, a za to vreme se dešavaju i druge stvari. Za to vreme se književna grupa kojoj pripadam odlučila da čita Ešberijevu zbirku pesama Autoportret u konveksnom ogledalu. Svako od nas ju je već čitao ranije, ali kada dođete u svoje šezdesete ili sedamdesete, kao mi, knjigu za koju možete iskreno da kažete da ste je pročitali možda ste pročitali toliko davno da je to kao da je niste ni pročitali. Nameravali smo da na ovom sastanku pročitamo naslovnu poemu, kao i sve druge pesme koje su još zanimale svakog od nas ponaosob. U periodima između nastavljanja sa čitanjem poeme, koja mi se učinila gustom i teškom za razumevanje, razmišljala sam o naslovu koji sam povezivala sa Ešberijem, „Piter i majka“, o kom često razmišljam, iako to možda i nije naslov neke njegove pesme. Pošto nisam bila sigurna da to naslov njegove pesme, a ne, recimo, naslov članka o njemu, potražila sam ga na internetu i umesto toga pronašla intervju koji je sa njim 2015. uradio Adam Ficdžerald za časopis Intervju.

Ono što sam našla, čitajući intervju, bile su neke njegove izjave o tome kako daje naslove pesmama, ali sam, usput, našla i dva ili čak tri moguća odgovora na to zašto on piše. O naslovima za pesme jednostavno kaže: „Oni mi prosto sami dođu“.

Prvo što je rekao bilo je da se prvi put susreo sa slikom mladog Parmiđanina pod nazivom Autoportret u konveksnom ogledalu u obliku reprodukcije uz jedan književni prikaz u Tajmu, da ga je slika „istog časa obuzela i počela da ga kopka“ i da je pomislio da bi voleo da „uradi nešto“ sa njom. Ali tad nije ništa uradio. Mnogo godina kasnije desilo se da je video i samu sliku u muzeju u Beču. Rekao je: „I to je bilo to. Znao sam da povodom toga moram nešto da uradim“. I koristio je reč „kopkanje“ na taj način, u tom intervjuu ili nekom drugom, u vezi sa bar još nečim što je inspirisalo pesmu.

Formulacija „uraditi nešto povodom toga“ je grub i iskren način da reagujete na građu koja vas „kopka“, u dobrom smislu, kada na to naiđete.

Na Ešberijev intervju naišla sam kada sam počinjala da se zlopatim oko odgovora na pitanje zašto pišem. Evo veoma konciznog i iskrenog odgovora: razlog da napišem konkretnu priču možda je taj što me nešto – a to nešto zovem „građa“, kao u „sirova građa“ – kopka sve dok „ne uradim nešto“ povodom toga. U ovim slučajevima je „kopkanje“ sasvim pozitivno. Lepota crnih krava preko puta, geometrija poza koje su zauzele, kopkala me je tako, i senka zrna soli na tezgi kopkala me je jednog kasnog popodneva.

Na izraz „Piter i majka“[2] mislim mnogo češće nego što bi iko mogao i da zamisli jer mi se dopada kako zvuči, a opet je nezgrapno. Neki delići jezika koji mi uporno istrajavaju u sećanju su oni koji deluju stilski nezgrapno ili pogrešno. Jedan je Ešberijev (ili ne njegov) naslov „Piter i majka“. Drugi je 
Šekspirovo „Kad lišće žuto, il nijedno, il par, visi / o grani toj…“[3], koje čujem i kao prve note muzičke lestvice otpevane nepravilno: „mi, ili do, ili re“. I još jedan, koji čujem kao redundantan, a sećam ga se iz Mobija Dika, ali je tu, u stvari, Melvil citirao Knjigu o Jovu: „I samo ja utekoh da ti javim“ (Beg je samo privremen). U prvom, britanskom izdanju romana, epilog u kom Ismail govori greškom je ova rečenica izostavljena. I tako je čitaocima izgledalo da se Ismail utopio zajedno sa svima ostalima, a ako je tako, kako je onda mogao da priča priču?

Troje od petoro iz moje pričljive prve porodice više nema, njihovi glasovi i misli trajno su utihnuli, osim na papirima na različitim mestima u ovoj kući, a još jedan koji je, uz mene, još živ, on kopni, kao što, neizbežno, kopnim i ja, iako drugom brzinom i iz drugih razloga. Na kraju ćemo ili on ili ja ostati jedini ko može da posvedoči o životu te konkretne porodice, privremeno „utekao da ti javi“.

Još jedan pogrešan redosled koji je savršeno dobar u rečenici u kakvoj se nalazi jeste Floberov: „Zalupila je vrata za njim, kada je otišao, sa osećanjem zadovoljstva koje je čak i nju samu iznenadilo“. On tu govori o Emi Bovari i njenom ocu, čije društvo ju je, tokom njegove posete, iritiralo. Kada sam bila profesorka kreativnog pisanja, iako nisam bila preterano didaktična ili se slepo držala pravila, savetovala sam mladim piscima da radnje pričaju redom po kom su se i odvijale. Ali u ovom slučaju Flober postiže lukavo naglašavanje, bilo da je to hteo ili ne: Ema zatvara vrata svom ocu pre nego što je on izašao kroz njih!

Druga stvar od pomoći koju je Ešberi rekao leži u odgovoru na Ficdžeraldovo pitanje kako reaguje na svoja dela kada ih ponovo čita:

Povremeno mi se jako dopadnu kad ih čitam. Kad na njih naiđem, recimo u fioci pisaćeg stola ili gde već, to bude neka pesme koju ste napisali i potpuno zaboravili na nju. Kad je čitate, mislite da ju je napisao neko drugi. To je ono osećanje zanosa kakvo ništa drugo ne može da vam pruži. Možda se baš zato i piše.

Ovaj raskol sa samim sobom, to osećanje otklona ili otuđenosti od sopstvenog dela, u konkretnom i trajnom obliku opisano je u onome što su mi ispričali, ili sam pročitala, o Džoržu Openu, u vreme kada je patio od ranih faza demencije. Šetao je po sobi u svojoj kući i čitao sopstvene pesme, uramljene i povešane po zidovima (pričam ovo možda donekle neprecizno, ali je u suštini, verujem, tačno), išao je od jedne do druge, čitao ih, u sobi kod kuće, i govorio, kome god ko se tu zatekao, da misli da su prilično dobre, ne znajući da su to njegove pesme. Iako nije znao da su to njegove pesme, jasno je osećao kompatibilnost sa njima. Bile su to pesme koje su mu se dopale i bilo bi mu drago da ih je on napisao.

Proces pisanja ili, svejedno, ovaj proces pisanja koji ovde imam na umu, u sebi nosi nešto izvan samog čoveka. To je nešto što stiže izvan mene, obuzima me i na neki način me koristi kao oruđe da dođe na svet; ja sam sredstvo. Ne stvaram nešto sama, iz sebe. Nešto izvan mene mi je dato ili mi je ponuđeno, sasvim slučajno. Onda se ja usredsredim na to, uobličim ga, i u tom procesu se otvaram za promene u građi koje kao da nastaju svojom voljom. Upravo je ta otvorenost za nehotične obrte najugroženija kucanjem na vrata moje radne sobe u pogrešno vreme, iako je začudo manje ugrožena neprestanim žamorom usred kakvog mogu da se nađem u punom vozu, baru ili kafiću, jer me tamo niko ne poznaje, pa i trenutno ometanje verovatno nije lično i nimalo ne uznemirava. („Možete li, molim vas, da pomerite kaput?“)
Ešberi je doživeo, kaže, „zanos“ čitajući sopstvenu pesmu koja mu se dopala.

Kada sam počela da pokušavam da najiskrenije odgovorim na pitanje zašto pišem, jedan od prvih odgovora do kog sam došla bio je: iz zadovoljstva. Postoji, makar kod mene, zadovoljstvo u svakoj fazi pisanja. Tu je početni impuls, prepoznavanje potencijalnog obilja građe, moram „da uradim nešto“ povodom toga. A onda uobličavanje te početne provokativne građe u nešto što, čini mi se u tom trenutku, ne bi moglo da ima nijednu drugu, niti bolju formu, pa radim na formi sve dok mi se ne učini da savršeno pristaje onome što zahteva građa. A onda, kasnije, kad napetost prođe, na kraju, bez žurbe, deljenje završenog teksta, kad ga vidite odštampanog ili, još kasnije, kad mu se vratite i ponovo ga pročitate, uglavnom iz nekog praktičnog razloga ili prosto zato što sam otvorila tu stranicu. Ili čitanje naglas i uživanje u užitku nekog drugog, naslađujemo se zajedno u onome u šta se početna građa pretvorila.

Ne pišem da bih prenosila poruke, a i ne pišem priče da bih postigla ikakav određeni cilj

Ali možda bi preciznije bilo reći da je na samom početku procesa emocija, iako je često ta emocija zadovoljstvo. Nešto što nije bio razlog iz kog sam pre svega počela da pišem jesu slava ili novac.  Ali može biti da sam mislila, kao dvadesetogodišnjakinja, da se piše da bi se prenela neka poruka, kao u ozbiljnoj pesmi. Ali sam ubrzo prestala da mislim da treba da prenosim poruke, pa čak i da ih uopšte imam. Imala sam neke poruke tada, i još nosim mnoge poruke u sebi, ali ne da bih ih prenosila eksplicitno, pa čak ni implicitno kroz pisanje, osim nehotice; možda jedino u tiradama i pridikama na sav glas ljudima. Ljudima koji bi više voleli da zaćutim.

Ne pišem da bih prenosila poruke, a i ne pišem priče da bih postigla ikakav određeni cilj. Ne pišem priče da bih ubedila čitaoca u nešto u šta ja verujem, iako imam mnoga, mnoga uverenja. Ne pišem priču za bilo kakvu konkretnu publiku. Ne mislim na čitaoca dok je pišem, iako mi je nakon što je napišem drago, ili sam dirnuta, ako neko uživa u njoj ili je njome dirnut.

Ne pišem priču da bih nekoga dirnula, iako bi neko mogao da ostane dirnut. Nije to tako neposredno. Više je posredno: naiđem na nešto što mene dirne, pustim da se iz toga razvije priča, ili vodim građu u oblik priče kakav joj odgovara, kakav pristaje snazi ili lepoti prvobitne građe. Onda čitalac pročita priču, i ako senzibilitet tog čitaoca nije previše različit od mog u jednom ili više aspekata (na primer, imamo sličan smisao za humor, ili smisao za humor generalno), njega ili nju će ta priča dirnuti. Ali dirnut, rekla bih, samo u izvesnom smislu, preko moje priče kao posrednika, prenosioca onoga što je u njoj, onoga što sam ja videla ili se, možda, nalazilo u izvornoj građi.

Kad pomislim na tu dvadesetogodišnjakinju koja traži ozbiljnu temu – gde li je bila? – za svoju buduću ozbiljnu pesmu, verujem da se ona, zapravo, divila dobrim pesmama koje je čitala i htela je da isto tako dobro piše pesme. Kasnije, kada više nisam pokušavala da pišem dobre pesme, nego sam pokušavala da pišem dobre priče, verovatno sam želela da pišem prozu isto toliko ekscentričnu, izrazitu, jasnu i upornu kao Semjuel Beket. Prepisivala bih Beketove rečenice i proučavala ih.

(drugi deo može se pročitati OVDE)

***
Piše: Lidija Dejvis
Izvor: Harper’s Magazine
Preveo: Matija Jovandić

***

[1] Čarls Eliot Norton predavanja o poeziji, kako glasi pun naziv memorijala, održavaju se jednom godišnje od 1925. u čast pisca i profesora istorije i teorije umetnosti na Harvardu, a među predavačima koji su govorili o „poeziji u širem smislu“ bili su i T.S. Eliot, Robert Frost, kompozitori Igor Stravinski, Paul Hindemit i Džon Kejdž, Horhe Luis Borhes, Lajonel Triling, Oktavio Paz, Nortrop Fraj, Italo Kalvino, Umberto Eko, muzičari Herbi Henkok i Lori Anderson, režiseri Anjes Varda i Vim Venders… (prim. prev)  
[2] U originalu, „Peter and Mother“, mnogo je (sa)zvučnije (prim. prev)
[3] Iz Šekspirovog Soneta LXXIII: „When yellow leaves, or none, or few, do hang / Upon those boughs…“ (prim. prev)