Njeno Kraljevsko Visočanstvo, Učiteljica života, imala je u srpskoj književnosti razna podobna tela. Od Andrićevskih hroničarskih memorija iz konzulskih vremena, preko Pekićeve građanske fantazmagorije i lokalpatriotskog lociranja prošlosti u Kovačevim Ranama Luke Meštrevića, do nimalo zaobilaznih Sudbina i komentara, Istorija se smešta u različite kalupe, i čita u više poetičkih registara. Ali nikada, čini se, jasno i deklarativno, u nastavljanju na “doktrinu smetlišta” Leonida Šejke, nije proglašena za puko – smeće; otpad koji nalazimo na pijacama i buvljacima, i srećni i ozareni nosimo u osvetljene domove, da još jednom pokušamo obasjati epohu.
Već prva stranica knjige Ništa nije ničije, ovog neobičnog, romanesknog, a pre svega literarnog spomenara, poziva čitaoca da se zapita o funkciji poseda. Pripovedač, sasvim prirodno, u skladu sa svojom dogmatskom funkcijom, natura jednu od mogućih filozofija, bezbedni asketizam potreba, gde je rizik neisplativ, budući da se stečeno uvek može izgubiti; pa pomalo i nihilistički odustaje od trke za sticanjem, uvek spreman da vlastiti kukavičluk zamaskira u obliku izazova što se dobrovoljno prihvata. Čitalac, razume se, može okrenuti glavu od ovakvog načina razmišljanja i nastaviti svoju kapitalističku igru: mora, međutim, biti svestan da će ostati uskraćen za jedan veoma interesantan i delikatan pristup tajnom životu knjiga.
Ovovremeni pripovedač, zvani Ćole, pasionirani je istraživač literature, umetnik, literata. Životu i ekonomiji, komunikacijskim veštinama i karakternom ispoljavanju, učio se na buvljacima, koji su mu (p)ostali mesta najvrednijeg opažanja. Po sopstvenom priznanju, knjige kupuje kako bi ih sačuvao od daljeg uništavanja, i time im obezbedio kakvu-takvu budućnost, u kojoj će znanje, što kulja sa njihovih stranica, moći da se prenese narednim generacijama. Takvog čoveka, bez sumnje, može napraviti samo literatura. Ali onog drugog, građanskog, emotivnog, što je sposoban da određeni vremenski period izdvoji za socijalne odnose, za brigu o bližnjima, ta ista literatura može samo da uništi (prilog o tom slučaju pisac ostavlja na poslednjoj stranici knjige, u oniričkoj transformaciji iskustva). I zato se ne treba čuditi zašto je Ćole ostavljen od svoje supruge, i da li je s pravom ili ne okončao dugogodišnje prijateljstvo sa Lakijem: literatura traži žrtve, i ne pita za cenu.
U svakom pokretu i ljudskom položaju Ćole je bibliožder koji misli o svojim “žrtvama”. Duboko uronjen u svet književnosti, zaronivši, praktično, na samo dno pozadinske priče o Stvaranju, kroz svoje ruke premeće ostatke prošlosti; nečijeg detinjstva, mladosti, takoreći životnog puta. Nalazeći se u Instituciji Buvljaka, on prodavce, nepismene i slabo upućene ljude, saživljene sa osnovnom privređivačkom ćelijom (domen Ponude i Potražnje) s pravom doživljava kao Čuvare Istorije, jer jedino oni stoje između njega i umetničkog proizvoda koji nemarom vlasnika ili drugih faktora završava na smetlištu. Taj se značaj vrlo lako može utvrditi u prikazivanju njihovih lica, pokreta, načina ponašanja. S njima kupac mora pažljivo da postupa, taktizirajući; oni imaju slonovsko pamćenje, a nisu ni naivni, jer iza njih stoji škola ulice, seminar podmuklih pogleda, izmenjanih sa pripadnicima komunalne policije; bliski susreti sa nebom, i kiša koja u roku od pet minuta može da isprazni džepove.
Istorija se iščitava kroz stranice odbačenih svezaka. Zagledan u humanističku poziciju, tamo gde je individuua ostavile zapise o dilemama i sumnjama, Bojan Savić Ostojić je kao kakav pedantni književni biograf svoju bogatu riznicu pikanterije otvorio korespodencijom Anais Nin i Henrija Milera, za koju možemo samo slutiti da je pratila njihovu spisateljsku karijeru, zagledanu naočarima budućnosti, u čari erotike i snažnih polnih nagona (s pravom se, kasnije, pisac pita da li perverzija forme prati perverziju sadržaja). Nastavlja da nam golica maštu nekakvim dnevnikom, o čijoj vlasnici sanjari kao o kakvom srećnom spoju inteligentne i zavodljive žene, koja promućurno beži iz domovine, osećajući da joj političke promene neće doneti ništa dobro. Na “svom”, odomaćenom Kaleniću, postavlja se autoironično, jer se brže-bolje pridružuje grupnom uzviku: “Ma ko još danas piše poeziju!” A onda, kada je uspeo privući nam pažnju, kada smo se, dakle, već gotovo navikli na prljavštinu odbačene umetnosti, on ulazi u polemiku o smislu krađe (knjiga), oslanjajući se na lekciju koju mu je dala jedna Romkinja, o neotuđivosti nedavno stečene svojine. Svoj spomenar zaokružuje jednom tužnom pričom o prelasku državne imovine u privatne ruke (sunovrat izdavačkog preduzeća “Nolit”), kao i slutnjom da će o našim danima potomci saznavati u knjigama ostavljenim, opet, na đubrištu: ovaj misaoni model neodoljivo podseća na ideju arheologa Arna iz Pekićeve priče “Luče Novog Jerusalima, 2999”, gde se ostaci izbrisane civilizacije dekodiraju pomoću nađene kosti.
Primedba koja se mora uputiti na strukturu priče tiče se odnosa između pripovedača i njegove supruge (Ćoka). U skoro svakom elementu romana on je tek nadopuna Ćoletovog motiva, bez želje da bude i jedini. O Ćoki, praktično, ništa ne znamo, iako je njeno postojanje u Ćoletovom životu neupitno i vredno. Možda bi se to i dalo pravdati ako bi se Ćoka od samog početka tumačila kao senka, čije prisustvo nema smisla objašnjavati. Ovako, čitaocu, od malo pomoći može da bude Ćokin san koji bi se mogao interpretirati u znaku naknadne pameti. U isto vreme on nam liči na zakasneli odziv pripovedačeove savesti, ali, isto tako, i na poslednju klapnu jedne nedoživljene ljubavne priče.
Osobine Roberta Muzila (I deo)Ipak, kako god, knjigu treba uzeti u celini, kao harmoniju glasova, što svojom posebnošću, osobinama per se, i izdvojenim kvalitetima, govore istim jezikom; odnosno: istoriju u opštem smislu, istoriju literature, istoriju dela, čine ljudski motivi i u njima usađene ili prognane zle i dobre namere. Jednom učinjene, u (ne)promišljenom trenutku, ovenčanog simbolikom date radnje, one se nigde ne mogu izbrisati, ostavljajući tragove na mestima koja se ni ne zamišljaju. Neka od njih, međutim, toliko su nam bliska, da ne možemo da poverujemo da nas od njih deli tek nekoliko koraka.
Ostale tekstove iz ovog kritičkog serijala možete pročitati ovde:
Pod oba sunca – Ognjen Spahić
Prekrasne ruševine – Savo Stijepović
Ljudi bez grobova – Enes Halilović
Kontraendorfin – Svetislav Basara
Sloboda govora – Vladan Matijević