Isak Asimov: Orvelova 1984 (II deo) Džordž Orvel se u romanu "1984" više upuštao u lični obračun sa staljinizmom nego što je pokušavao da predvidi budućnost, ocenio je Isak Asimov.

Prvi deo kritike, u kom Isak Asimov piše o motivima nastanka i (pogrešnom) shvatanju romana 1984 kao naučnofantastičnog dela, može se pročitati OVDE.

C) VLAST U 1984

Orvelova 1984 je slika svemoćne države i doprinela je tome da pojam “sveprisutne vlasti” postane veoma strašan. Ipak, valjalo bi imati na umu da je svet krajem 1940-ih, u kom je Orvel pisao svoju knjigu, bio svet u kom su postojale, i još su bile prisutne, velike države sa pravim tiranima, pojedincima čija je svaka želja, koliko god ona bila nepravedna, okrutna ili opaka, bila zakon. Štaviše, činilo se da su takvi tirani nesmenjivi, osim pukim slučajem delovanja neke spoljašnje sile.

Benito Musolini u Italiji, nakon 21 godine apsolutne vlasti, bio je svrgnut, ali samo zato što je njegova zemlja pretrpela poraz u ratu. Adolf Hitler u Nemačkoj, daleko moćniji i brutalniji tiranin, vladao je čeličnom pesnicom 12 godina, pa ipak ni poraz, sam po sebi, nije doveo do njegovog svrgavanja. Iako je oblast kojom je vladao postajala sve manja, i manja, i manja sa nailaskom nadmoćne vojske njegovih protivnika sa istoka i zapada, on je ostao apsolutni tiranin u svakom prostoru koji je kontrolisao, čak i kada je to bio samo bunker u kom je izvršio samoubistvo. Niko se nije usudio da ga ukloni sve dok on sam sebe nije uklonio. (Bilo je zavera protiv njega, da ne bude zabune, ali nikada nisu uspele, ponekad zbog hirova sudbine koji su se mogli objasniti samo pretpostavkom da ga neko “tamo dole” voli.)

Međutim, Orvel nije imao vremena ni za Musolinija ni za Hitlera. Njegov neprijatelj bio je Staljin, a u vreme kada je objavljena 1984 on je već 25 godina držao Sovjetski Savez u medveđem zagrljaju od kog pucaju rebra, preživeo je užasan rat u kom je njegov narod pretrpeo ogromne gubitke, a opet je bio jači nego ikada. Orvelu mora da se činilo da Staljina ne mogu da uzdrmaju ni vreme ni sudbina, nego će živeti večno i da će biti sve snažniji. I upravo je tako Orvel zamislio Velikog Brata.

Naravno, nije stvarno ispalo tako. Orvel nije poživeo dovoljno dugo da to vidi, ali Staljin je umro samo tri godine nakon što je 1984 objavljena, nedugo zatim su i njegov režim proglasili tiranijom, a to je uradilo – pogodite ko – sovjetsko rukovodstvo.

Sovjetski Savez je i dalje Sovjetski Savez, ali nije staljinistički, a neprijatelje države više ne likvidiraju (Orvel umesto toga koristi reč “isparavaju”, što su jedine male promene koje on uspeva da izvede) sa baš tolikom neobuzdanošću. Takođe, Mao Cedung je umro u Kini, i mada on sam nije otvoreno osuđen, njegovi bliski saradnici, poznati kao “banda četvorice”, ubrzo su lišeni statusa božanstava. I mada je Kina i dalje Kina, više nije maoistička.

Franko od Španije umro je u svom krevetu dok je, do poslednjeg daha, ostao neupitni vođa, kao što je bio i tokom skoro 40 godina do tada, a neposredno nakon što je izdahnuo, fašizam se naprasno raspršio u Španiji, kao i u Portugalu nakon Salazarove smrti. Ukratko, Velika Braća zaista umiru, ili je bar do sada tako bilo, a kada umru, vlade se menjaju, a uvek ih smenjuju blaži režimi.

To ne znači da se neće javiti novi tirani, ali će i oni umreti. Bar smo mi u stvarnim 1980-im uvereni da hoće, a besmrtni Veliki Brat još nije prava pretnja. U stvari, ako ništa drugo, vlade iz 1980-ih čine se opasno slabim. Napredak tehnologije gurnuo je moćno oružje, eksploziv, mitraljeze i brze automobile u ruke urbanih terorista koji mogu nekažnjeno da kidnapuju, otimaju avione, pucaju i uzimaju taoce, dok vlade sve to prate manje-više bespomoćno.

Kao što svaki političar zna, nikakvi dokazi bilo koje vrste nikada nisu neophodni. Potrebno je samo dati izjavu, bilo kakvu, dovoljno ubedljivo da publika u nju poveruje. Niko neće upoređivati laž sa činjenicama, a ako to i urade, neće poverovati činjenicama

Osim besmrtnosti Velikog Brata, Orvel predstavlja još dva načina za održavanje večne tiranije. Prvi je: ponudite nekoga ili nešto što treba mrzeti. U orvelovskom svetu to je bio Emanuel Goldštajn, prema kome je mržnja građena i orkestrirana kao robotizovana masovna funkcija. Nije to, naravno, ništa novo. Svi narodi sveta koristili su razne susede u svrhu mržnje. To se toliko lako sprovodi i ljudskoj prirodi je toliko blisko da se čovek zapita zašto su u orvelovskom svetu uopšte potrebne organizovane kampanje širenja mržnje.

Teško da su potrebne bilo kakve lukave psihološke manipulacije masama da bi Arapi zamrzeli Izraelce, Grci Turke ili irski katolici irske protestante i obrnuto u svakom od tih primera. Istina je da su nacisti organizovali masovne mitinge sa delirijumom u kakvom je svaki učesnik izgleda i uživao, ali to nije imalo trajnog efekta. Čim se rat preneo na nemačko tlo, Nemci su se pokorno predavali, kao da nikada u životu nisu uzviknuli “Sieg Heil”.

Drugo: prepravite istoriju. Skoro svakome od onih nekoliko pojedinaca koje srećemo u 1984 posao je da brzo prepravlja prošlost, prilagođava statistiku, rediguje štampu, kao da će se neko inače o jadu zabaviti da obraća pažnju na prošlost.

Ova orvelovska preokupiranost detaljima “istorijskih dokaza” tipična je za političkog sektaša koji uvek citira ono što je rečeno i urađeno u prošlosti da bi nešto dokazao nekome na drugoj strani, i to nekome ko uvek citira nešto sasvim suprotno od onoga što je rečeno i urađeno.

Kao što svaki političar zna, nikakvi dokazi bilo koje vrste nikada nisu neophodni. Potrebno je samo dati izjavu, bilo kakvu, dovoljno ubedljivo da publika u nju poveruje. Niko neće upoređivati laž sa činjenicama, a ako to i urade, neće poverovati činjenicama. Mislite li da su se Nemci 1939. godine pretvarali da su Poljaci njih napali i započeli Drugi svetski rat? Ne! Pošto im je rečeno da je tako bilo, oni su u to poverovali jednako ozbiljno kao što vi i ja verujemo da su oni napali Poljake.

Da ne bude zabune, Sovjeti objavljuju nova izdanja svoje Enciklopedije gde političari koji su u ranijim izdanjima bili predstavljeni dugim biografijama odjednom bivaju sasvim izostavljeni, i nema sumnje da je to klica orvelovske ideje, ali šanse da to poprimi one razmere kao što je opisano u 1984 ravne su nuli, ne zato što to prevazilazi ljudsku zlobu, nego zato što je sasvim nepotrebno.

Svaki vođa manjkavog obrazovanja ili ograničene pameti krije se iza poletnog opijanja brbljivošću

Orvel pridaje veliki značaj „novogovoru“ kao oruđu represije, pretvaranju engleskog jezika u tako svedeno i ograničeno sredstvo komunikacije da se gubi i sam rečnik pobune. Na tu zamisao došao je iz nesumnjive navike da se reči skraćuju. On navodi primere gde “Komunistička internacionala” postaje “Kominterna”, a “Geheime Staatspolizei” postaje “Gestapo”, ali to nije izum modernog totalitarizma. “Vulgus mobile” je postao “mob” (rulja, masa, svetina); “taxi cabriolet” je postao “cab” (taksi); “kvazizvezdani radio-izvor” postao je “kvazar”; “light amplification by stimulated emission of radiation” postalo je “laser” i tako dalje. Nema naznaka da je takvim sažimanjima jezik ikada bio oslabljen kao način izražavanja.

Zapravo se pri političkom zabašurivanju pre težilo korišćenju mnoštva reči umesto malo, dugačkih reči umesto kratkih, proširivanju umesto skraćivanju. Svaki vođa manjkavog obrazovanja ili ograničene pameti krije se iza poletnog opijanja brbljivošću. Tako je i predlog Vinstona Čerčila o razvijanje “bazičnog engleskog” kao međunarodnog jezika (nešto što je nesumnjivo takođe doprinelo “novogovoru”) ostao mrtvo slovo na papiru.

Mi se, dakle, nikako ne približavamo “novogovoru” u njegovom sažetom obliku, ali smo novogovor u njegovom proširenom obliku oduvek imali i uvek ćemo ga imati.

Imamo među nama i grupe mladih ljudi koji govore stvari poput: “Tako je, čoveče, znaš. Ono, kao, tip se skroz uradio, znaš, čoveče. Mislim, ono, kao, znaš…” i tako pet minuta, a reč koju ti mladi ljudi u stvari grozničavo traže jeste: “A?” To, međutim, nije novogovor, a i to smo oduvek imali. To je nešto što se u “starogovoru” zove “neartikulisanost”, a to nije ono što je Orvel imao na umu 1949.

D) MEĐUNARODNE OKOLNOSTI U 1984

Iako se čini da je Orvel umnogome bio beznadežno zaglavljen u svetu 1949. godine, bar u jednom pogledu pokazao se izuzetno pronicljivim: u tome što je predvideo podelu sveta 1980-ih na tri dela. Globalni svet 1984 je svet sa tri supersile, Okeanija, Euroazija i Istazija, a to se uklapa, ugrubo gledano, u tri stvarne supersile 1980-ih godina: Sjedinjene Američke Države, Sovjetski Savez i Kina.

Okeanija je kombinacija Sjedinjenih Država i Britanske imperije. Orvel, nekadašnji zaposlenik Imperijalne civilne službe, kao da nije video da je Britanska imperija u drugoj polovini 1940-ih već na izdisaju i da će se raspasti. Pre bi se reklo da je pretpostavljao, u stvari, da je Britanska imperija dominantna članica britansko-američke kombinacije.

U krajnjoj liniji, sva radnja odigrava se u Londonu, a izrazi poput “Sjedinjenih Država” ili “Amerikanci” se retko, ako i uopšte, spominju. Ipak, ovo je u velikoj meri u stilu britanskog špijunskog romana u kom je, posebno od Drugog svetskog rata naovamo, Velika Britanija (trenutno otprilike osamnaesta na listi vojno i ekonomski najsnažnijih svetskih sila) shvaćena kao velika protivnica Sovjetskog Saveza, ili Kine, ili neke zamišljene međunarodne zavere, a Sjedinjene Države se ili nikada ne spominju ili su svedene na povremenu pojavu agenta CIA tek reda radi.

Euroazija je, naravno, Sovjetski Savez, za koji Orvel pretpostavlja da će progutati ceo evropski kontinent. Euroazija, dakle, obuhvata celu Evropu, plus Sibir, a 95 odsto njenog stanovništva, mereno svakim standardom, čine Evropljani. Međutim, Orvel opisuje Euroazijce kao “stamene ljude sa bezizražajnim azijatskim licima”. Pošto Orvel i dalje živi u vremenima kada su “evropski” i “azijski” ekvivalenti podele na “heroje” i “zlikovce”, nemoguće je kritikovati Sovjetski Savez odgovarajućom emocijom ako se o njemu ne razmišlja kao o “azijatskom”. Ovo potpada pod ono što se u orvelovskom novogovoru naziva “dvomisao”, a to je nešto u čemu je Orvel, kao i svako ljudsko biće, prilično dobar.

Može biti, svakako, da Orvel ne misli na Evroaziju ili Sovjetski Savez, već na svoju veliku bête noire  Staljina. Staljin je Gruzin, a Gruzija se, pošto leži južno od Kavkaza, strogo geografski gledano smatra delom Azije.

Istazija je, naravno, Kina, sa različitim narodima zavisnim od nje. Eto vidovitosti. U vreme kada je Orvel pisao 1984, kineski komunisti još nisu preuzeli kontrolu nad zemljom, a mnogi su (posebno u Sjedinjenim Državama) davali sve od sebe da obezbede da antikomunista Čang Kaj Šek zadrži vlast. Kada su komunisti pobedili, deo naširoko prihvaćenog stava na Zapadu bio je će Kinezi biti pod potpunom kontrolom Sovjeta, a da će Kina i Sovjetski Savez činiti monolitnu komunističku silu. Orvel ne samo da je predvideo pobedu komunista (on je, zapravo, tu pobedu video svuda), već je predvideo i da Rusija i Kina neće formirati monolitni blok, već da će postati smrtni neprijatelji. U tome mu je možda pomoglo i lično iskustvo sektaša na levici. On nije gajio desničarske predrasude o tome da su levičari jedinstveni i nerazlučivi negativci. Znao je da će se oni međusobno boriti oko najsitnijih doktrinarnih pitanja podjednako žestoko kao i najpobožniji hrišćani.

Predvideo je i permanentno ratno stanje između ova tri dela sveta; stanje permanentne pat-pozicije pri kakvom se savezi stalno menjaju, ali tako da su uvek najjačoj suprotstavljene dve preostale sile. To je bio staromodni sistem “ravnoteže sila” koji se koristio u antičkoj Grčkoj, srednjovekovnoj Italiji i na počecima modernog doba u Evropi.

Orvelova greška bila je u uverenju da je neophodan stvarni rat da bi se taj sistem ravnoteže sila održao na vrtešci. Zapravo, u jednom od smešnijih delova knjige, on nadugačko i naširoko analizira neophodnost permanentnog rata kao sredstva za trošenje svetske proizvodnje i crpenja resursa, čime se održava stratifikovanost društva na višu, srednju i nižu klasu. (Ovo zvuči kao veoma levičarsko objašnjenje rata kao ishoda zavere skovane uz velike poteškoće.)

U stvarnosti, decenije nakon 1945. bile su neobično mirne u poređenju sa decenijama pre toga. Lokalnih ratova bilo je u izobilju, ali ne i opšteg rata. Ipak, rat nije neophodan kao očajnički potez za trošenje svetskih resursa. To može da se postigne i drugačijim metodama, poput beskonačnog povećanja brojnosti stanovništva i potrošnje energije, a Orvel ne razmatra ni jednu od te dve.

Orvel nije predvideo nijednu od značajnih ekonomskih promena koje su se dogodile nakon Drugog svetskog rata. Nije predvideo ulogu nafte, njenu sve manju dostupnost ili povećanje cene, kao ni eskalaciju moći onih naroda pod čijom je kontrolom. Ne sećam se da je ikada pomenuo reč “nafta”.

Ali možda je dovoljno blizu da se Orvelu prizna vidovitost ako umesto reči “rat” upotrebimo izraz “hladni rat”. U stvarnosti je postojao manje-više neprekidan “hladni rat” koji je služio da održi visoku stopu zaposlenosti i reši neke kratkoročne ekonomske probleme (po cenu stvaranja mnogo većih dugoročnih problema). A taj hladni rat je sasvim dovoljan da iscrpi resurse.

Štaviše, savezi se i jesu menjali baš onako kako je Orvel predvideo i to skoro isto tako naglo. Kada se činilo da su Sjedinjene Države svemoćne, Sovjetski Savez i Kina su bili napadno antiamerički nastrojeni i u svojevrsnom savezu. Kako je američka moć opadala, Sovjetski Savez i Kina su se razišli i jedno vreme je svaka od ove tri sile podjednako napadala druge dve. A potom, kada je Sovjetski Savez počeo da se čini naročito moćnim, nikao je svojevrsni savez između Sjedinih Država i Kine, pošto su tada sarađivale u ocrnjivanju Sovjetskog Saveza, a istovremeno su blagonaklono govorile jedna o drugoj.

U romanu 1984 je svaka promena savezništva podrazumevala orgiju prekrajanja istorije. U stvarnom životu takva budalaština nije neophodna. Javnost se lako okreće s jedne strane na drugu i prihvata promene okolnosti bez ikakvog obzira prema prošlosti. Na primer, Japanci su se do 1950-ih transformisali iz neopisivih negativaca u prijatelje, dok su Kinezi krenuli u suprotnom smeru, a da se pritom niko nije potrudio da izbriše Perl Harbur iz sećanja. Nikoga, zaboga miloga, nije bilo briga.

Orvel navodi da se njegove tri velike sile dobrovoljno odriču upotrebe nuklearnih bombi i, istini za volju, takve bombe nisu korišćene u ratu još od 1945. godine. Međutim, možda je to tako zato što su jedine sile sa velikim nuklearnim arsenalima, Sjedinjene Države i Sovjetski Savez, izbegavale direktan međusobni sukob. Da je došlo do stvarnog rata, veliko je pitanje da li jedna ili druga strana na kraju ne bi prihvatila kao nužnost pritiskanje dugmeta. U tom pogledu, Orvel možda zaostaje za realnošću. London, doduše, povremeno trpi raketne napade, koji veoma podsećaju na oružja V-1 ili V-2 iz 1944. godine, a grad je u potpunom rasulu tipičnom za 1945. godinu. Orvel nije uspeo da učini 1984. previše drugačijom od 1944. u tom smislu.

Zapravo, Orvel jasno ističe da je do 1984. godine univerzalni komunizam triju supersila ugušio nauku i sveo je na beskorisnu rabotu, osim u oblastima neophodnim za ratovanje. Nema sumnje da su nacije spremnije da ulažu u nauku tamo gde su primene u ratovanju jasno vidljive, ali ne postoji način, nažalost, da se primene u ratu odvoje od primena u miru.

Nauka je jedinstvena celina i u njoj bi potencijalno sve moglo da se poveže sa ratom i uništenjem. Nauka stoga nije ugušena, već nastavlja da se razvija, ne samo u Sjedinjenim Državama, zapadnoj Evropi i Japanu, već i u Sovjetskom Savezu i Kini. Napreci u naukama su suviše brojni da bismo pokušali da ih popišemo, ali pomislite samo na lasere i kompjutere kao na “oružja za rat” sa beskonačnim primerima primene u miru.

Dakle, da sumiramo: Džordž Orvel se u romanu 1984, prema mom mišljenju, više upuštao u lični obračun sa staljinizmom nego što je pokušavao da predvidi budućnost. Nije imao naučnofantastičnu žicu za predviđanje uverljive budućnosti i, zapravo, u skoro svim primerima svet iz 1984 nema nikakve veze sa stvarnim svetom iz 1980-ih godina.

Svet može da krene putem komunizma, ako ne do 1984, onda do nekog ne mnogo kasnijeg datuma; ili može da dočeka uništenje civilizacije. Međutim, ako se to dogodi, dogodiće se sasvim drugačije nego što je to prikazano u 1984. A ako pokušamo da sprečimo bilo koji od tih ishoda zamišljajući da je 1984 tačna, branićemo se od napada iz pogrešnog pravca i izgubićemo.

(kraj)

Piše: Isak Asimov
Izvor: The NewWorker
Preveo: Matija Jovandić