Pretprošlog leta (intervju je objavljen 2000. godine, prim. prev.) Filip Rot napustio je svoju kuću u ruralnom delu Konektikata kako bi, kao što i obično radi s vremena na vreme, poduzeo jedan od svojih pohoda na Vavilon. Posetio je nekoliko prijatelja, ošišao se i, neposredno pre nego što će krenuti nazad, svratio u redakciju časopisa Njujorker. Uz sendviče je najpre pričao o Jenkijima (Yankees), koji su uživali u letu ispunjenom gotovo besprekornim uspesima, a zatim, znatno manje vedro, o Klintonovima, kojima nije išlo ni približno tako dobro.
Tokom narednih godinu dana, kada smo se sastajali u Njujorku ili u njegovoj kući u Konektikatu, Rot se pokazao podjednako duhovitim i podjednako strastvenim kao što su njegovi prijatelji govorili da jeste. „Filip je neverovatno plahovit čovek“, rekla je biografkinja Džudit Turman (Judith Thurman). „Njegova čula su brza i ogoljena – on je sušta suprotnost flegmatičnosti.“ Kada je raspoložen, Rot je vrstan imitator (ume da oponaša svaki glas, od grozničavih naklapanja sportskog radijskog dvojca Majk i Med Dog (Mike and the Mad Dog) do otmenih, aristokratski intoniranih antiameričkih tirada Harolda Pintera); duhovit je poput nekog veliko komičara sa Ketskilsa (Catskills), kada bi taj komičar ujedno posedovao izuzetan jezički dar.
Ali tog letnjeg dana, dok se činilo da se čitava zemlja koleba između licemerno pobožne zabrinutosti i napada smeha, Rot uopšte nije bio raspoložen. Njegove tamne, izražajne oči bile su smrtonosno ozbiljne. Bilo je to leto Monike[1], doba natopljeno „podmuklim i potkopavajućim zadovoljstvom: zanosom moralne samopravednosti“, kako će Rot kasnije zapisati. Bilo je to vreme čuvene rečenice „to zavisi od toga šta podrazumevate pod rečju ‘jeste’“, vremena Starovog izveštaja[2], viceva o oralnom seksu po kancelarijama, besa, optužbi i brbljivosti koja je konstantno podizala gledanost. Mnoge Rotove najupornije teme tada su izbile u prvi plan: izdaja, lažna pobožnost, borba jednog nesavršenog čoveka sa odbojnim i požudnim stranama vlastite prirode. Razmišljajući šta bi Klinton mogao da učini, Rot se uspravio i rekao, tek napola u šali: „Možda bi trebalo da se pojavi na televiziji i otvoreno govori o preljubi.“
Možda bi mogao da govori o složenosti dugog i teškog braka, o ljudskoj slabosti, pa čak i da se usudi da upita da li je zaista toliko usamljen u svojim slabostima. Ali, naravno, u političkom smislu to ne bi imalo nikakvog smisla. Zatim je Rot rekao: „Zašto ne biste okupili grupu romanopisaca da pišu o ovome?“ Zašto prepustiti nacionalnu raspravu o moralu, o muškarcima i ženama, emisijama poput Hardball i The Beltway Boys? Na kraju se, međutim, ispostavilo da je jedan od retkih pisaca koji je odbio tu zamisao bio upravo Filip Rot.
Kako se pokazalo, nije mogao da odvoji vreme za to, jer je pisao roman smešten u leto američkog „pohoda na čistotu, kada je terorizam – koji je zamenio komunizam kao glavnu pretnju bezbednosti zemlje – ustuknuo pred pušenjem kurca“. Pisao je Ljudsku ljagu (The Human Stain), roman kojim će zaokružiti svoju trilogiju o posleratnom životu u Americi. Pre njega nastala je Američka pastorala (American Pastoral), smeštena u doba Vijetnamskog rata, a zatim Udala sam se za komunistu (I Married a Communist), čija se radnja odvija u vreme makartizma. Rot je pripovedač koji veruje da treba što pre doći do suštine problema, do životne nevolje u kojoj se lik našao, pa u Ljudskoj ljagi (The Human Stain), glasom koji je po svojoj neposrednosti i ogorčenju neponovljivo njegov, brzo ocrtava moralnu i političku klimu u kojoj će se njegovi junaci kretati:
Bilo je to leto u Americi kada se mučnina vratila; kada šalama nije bilo kraja; kada nagađanjima, teorijama i preterivanjima nije bilo kraja; kada je moralna obaveza da se deci objasni šta je život odraslih bila odbačena zarad očuvanja svake njihove iluzije o svetu odraslih; kada je ljudska sitničavost postala gotovo nepodnošljiva; kada se činilo da je neka vrsta demona puštena s lanca širom zemlje i kada su se ljudi, na obe strane, pitali: „Zašto smo toliko pomahnitali?“; kada su i muškarci i žene, budeći se ujutru, otkrivali da su tokom noći, u snu koji ih je nakratko uzdigao iznad zavisti i mržnje, sanjali drskost Bila Klintona. Ja sam, pak, sanjao ogromnu zastavu, dadaistički prebačenu preko Bele kuće poput jednog od Kristoovih (Christo) omotača, od jednog njenog kraja do drugog, sa natpisom: OVDE ŽIVI JEDNO LJUDSKO BIĆE. Bilo je to leto kada su – po milijarditi put – zbrka, haos i nered pokazali da su daleko složeniji od ideologije ovoga ili morala onoga. Bilo je to leto kada je predsednikov penis bio svima na umu, a život je, u svoj svojoj bestidnoj nečistoti, još jednom zbunio Ameriku.
Rot ne pokušava da istorijske ličnosti pretoči u fikciju, kao što je to učinio Don Delilo (Don DeLillo) sa Lijem Harvijem Osvaldom (Lee Harvey Oswald) u romanu Vaga (Libra) ili sa Džejom Edgarom Huverom (J. Edgar Hoover) u romanu Podzemlje (Underworld). Umesto toga, u svakoj knjizi ove trilogije istorija se, bez ikakvog racionalnog objašnjenja, upliće u živote običnih ljudi. Pre mnogo godina, u svom satiričnom eksperimentu Naša banda (Our Gang), Rot je u prvi plan gurnuo groteskno prikazanog predsednika – njegov Nikson, Trik I. Dikson (Trick E. Dixon), kao da izranja iz močvare američkog bezakonja i moralne iskvarenosti. Međutim, u poznom stvaralačkom dobu Rot se sve više oslanja na tradiciju Stendala i Tolstoja, koji su u središte svojih romana postavljali Fabrisa (Fabrice) i Pjera (Pierre), a ne Napoleona (Napoleon). Ovde istorija nije tek pozadina događaja; ona prožima samu priču, oblikuje svest likova i utkana je u moralno tkivo romana. U Američkoj pastorali jevrejsko-američki Adonis, Simor (Šveđanin) Levov (Seymour (Swede) Levov) – uzoran sin, vrhunski srednjoškolski sportista i naslednik očeve fabrike rukavica, podignute usred ruševina Njuarka – ženi se nekadašnjom Mis Nju Džerzija i seli u kamenu kuću iz svojih snova, u idilični Old Rimrok. Sve ono što njegovom životu daje smisao gubi se onda kada njegova ćerka Meri “donese rat u kuću”, tako što u Nju Džerziju diže u vazduh lokalnu poštu.
U romanu Udala sam se za komunistu, zvezda nemog filma Iv Frejm (Eve Frame) izdaje svog muža, radijskog glumca i idealističkog komunistu Ajru Ringolda (Ira Ringold), u naletu bračnog besa podstaknutog atmosferom optuživanja tokom godina makartizma. Objavljuje memoare – koje je, u stvari, napisao jedan kolumnista specijalizovan za tračeve – u kojima ga optužuje da je špijunirao za Sovjetski Savez. Knjiga koju objavljuje nosi naslov Udala sam se za komunistu.
Ljudska ljaga (The Human Stain) prikazuje savremenu verziju „izvornog američkog ludila“: levičarske i reakcionarne oblike moralne samopravednosti, sveprisutna i samouverena ogovaranja, osiromašenje jezika, atmosferu političke i seksualne inkvizicije. Glavni junak, Kolman Silk (Coleman Silk), profesor klasične filologije sa „autokratskim egom“, predaje na malom koledžu Atina (Athena) u Novoj Engleskoj. Neki od njegovih kolega gaje netrpeljivost prema njemu zato što je, dok je bio dekan fakulteta, penzionisao profesore koji su odavno izgubili stvaralačku snagu i zato što je važio za čoveka oštrog karaktera, nedovoljno impresioniranog tada pomodnim načinima pisanja i predavanja. Ti isti ljudi dočekuju priliku za osvetu kada Silk, primetivši tokom prozivanja prisutnih da dva studenta uporno izostaju s nastave, sasvim bezazleno upita: „Da li oni uopšte postoje ili su duhovi?“ Ispostavlja se da su odsutni studenti crnci. Gotovo da više nije važno što Silk to nije znao: zbog te jedne jedine reči – „duhovi“ – optužuju ga za rasizam, javno ga ponižavaju pred kolegama i, na kraju, primoravaju da napusti posao. Taj događaj toliko ga potresa i ostavlja bez ikakvog racionalnog objašnjenja da, kada mu žena umre, za njenu smrt okrivljuje upravo koledž. Tajna romana, otkrivena već u drugom poglavlju, jeste da je i sam Silk crnac. Odrastao je okružen predrasudama i, poput Aleksandra Portnoja (Alexander Portnoy) pre njega, žudeo je da se oslobodi tereta i obaveza koje nameće „Mi“, pripadnost grupi; ali je, za razliku od Portnoja, posedovao i tvrdoglavost i volju – kao i boju kože – potrebne da to ostvari. On uspeva da obije istorijsku i etničku bravu. Ili bar veruje da je uspeo. („Da li je želeo da zaobiđe društvenu prepreku? Da li je jednostavno bio još jedan Amerikanac koji je, u velikoj tradiciji osvajanja granice, prihvatio demokratski poziv da odbaci svoje poreklo ukoliko mu to pomaže u potrazi za srećom?“) Silkova „pobeda“, njegovo odricanje od sopstvene rase i sopstvene porodice, na kraju doprinosi njegovoj propasti. Dok ga svet doživljava kao ostarelog jevrejskog rasistu, uništava ga bitka koju ne može da vodi protiv jednog „Mi“ od kojeg ne može da pobegne.
U ovim poznim romanima Rotov pripovedač, Nejtan Zukerman (Nathan Zuckerman), više nije jedinstveno i središnje prisustvo kakvo je bio u romanima iz osamdesetih godina, srednjeg perioda njegovog stvaralaštva, poput Pisca iz senke (The Ghost Writer), Zukerman bez okova (Zuckerman Unbound), Časa anatomije (The Anatomy Lesson) i Protivživota (The Counterlife). Rot je Zukermana znatno ostario (a, pride, lišio ga i prostate i polne moći); sada se on više zadržava u pozadini, poput anđela koji beleži – i zamišlja – ono što vidi. Nekada je Rotova glavna tema bio poziv pisca; sada se okrenuo spoljašnjem svetu i pripovedanju o američkoj istoriji. Roman koristi kao sredstvo za prikaz tragedije srednje klase, u kojoj istorija sustiže obične ljude, gazi preko njih, pa ih čak i uništava: poslovnog čoveka, glumca, profesora. Rot više nije čudesni mladi talenat; sada ima šezdeset sedam godina i njegove knjige to jasno pokazuju. Njegov glas i dalje je nabijen energijom, on je beskrajno gipko sredstvo komike i preobražavanja u druge glasove, ali je taj glas u međuvremenu potamneo; njegov humor postao je dublji, a priča koju pripoveda tragičnija i bolnija. Čovek uhvati sebe kako se najglasnije smeje upravo u trenutku kada se ponor najviše otvara. Najduhovitija scena u Ljudskoj ljagi prikazuje psihički slomljenog veterana iz Vijetnama koji pokušava da prevlada svoju traumu i mržnju prema Azijatima tako što se primorava da sa lokalnom grupom za podršku ode u kineski restoran („I oni se računaju u žutaće!“). Njegovi saborci ga kroz tanjir vonton supe vode kao da se ponovo nalazi usred okršaja u delti Mekonga:
Dobro, Les, držimo sve pod kontrolom. Sad možeš da pustiš jelovnik. Les, pusti jelovnik. Prvo desnom rukom.
Silk, čitalac duboko uronjen u Homera, Sofokla i Eshila, nezaustavljivo juri ka sudbini kakvu poznajemo iz atičkih tragedija. Posle proterivanja sa koledža Atena i smrti svoje žene, jedinu utehu pronalazi u strasnoj vezi sa Faunijom Farli, znatno mlađom ženom koja radi kao čistačica i nadničarka na farmi. Ali upravo zbog te veze ponovo biva osuđen, progonjen i na kraju uništen. Njegov najrevnosniji tužilac jeste mlada profesorka francuske književnosti Delfin Ru (Delphine Roux), koja „razotkriva“ njegov odnos sa Faunijom šaljući mu anonimno pismo u kojem piše: „Svi znaju da seksualno iskorišćavate zlostavljanu, nepismenu ženu koja je dvostruko mlađa od vas.“
Podmukla fraza koja odjekuje kroz čitav roman glasi: „Svi znaju.“
„Svi znaju“ priziva kliše i označava početak banalizacije iskustva, a upravo su ozbiljnost i privid autoriteta s kojima ljudi izgovaraju takve fraze ono što je toliko nepodnošljivo. Jedino što zaista znamo jeste da, mimo klišea, niko ne zna ništa. Ništa se ne može pouzdano znati. Ono što mislite da znate – zapravo ne znate. Namera? Motiv? Posledica? Značenje? Zapanjujuće je koliko toga ne znamo. Još je više zapanjujuće šta se sve danas smatra znanjem.
Filip Rot živi u mestu koje, strogo govoreći, nema pravo gradsko središte. Tu postoji pošta, ali gotovo ništa drugo. Živi na severozapadu Konektikata, u kraju u kojem se nalaze mesta poput Šerona (Sharon), Ličfilda (Litchfield) i Kenta (Kent), sa restoranima, antikvarnicama, zanatskim radnjama, bibliotekama, školama i vikend-izletnicima sa terenskim vozilima. „Ovde gore nema plaže, nema grada, nema mesta na koje bi čovek mogao da ode, tako da vam ne preostaje ništa drugo nego da ostanete kod kuće“, rekao je Rot. Vozili smo se njegovim volvom duž obale reke Hausatonik (Housatonic River). Odjednom je počeo da imitira junake filma Izbavljenje (Deliverance): “Well, o’ course, we got the rivah heah, yessir we do!”
Nastavili smo vožnju kroz brda. Njujork je bio sumorna mešavina hladne kiše i sivila, ali ovde je reka bila ledena i bistra kao džin, dok se sneg zadržavao po šumi i granama drveća. Rot je, i dalje glumeći prostodušnog seljaka koji nam je postao svojevrsni Vergilije, ponovo dobacio: “We got a bridge. Would you like to see a real bridge? Yessir!” Uz to je smesta izmislio čitavu istoriju o velikoj poplavi kod tog mosta. “Dang near swamped the entire town, it did!”
Rot je odrastao u Njuarku (urbani istočni deo Nju Džerzija njegov je Joknapatofa (Yoknapatawpha), njegov Kombre (Combray)), a duže periode života proveo je u Čikagu, Menhetnu, Ajova Sitiju, Rimu i Londonu. Njegova kuća, siva dvospratnica obložena drvenim daskama, sagrađena je 1790. godine. Nije je lako pronaći, što je njenom vlasniku jedan od glavnih razloga zbog kojih je voli. Ne tako davno, Rot je kupio još dvadeset jutara zemlje i tako svom već postojećem imanju od četrdeset jutara pridodao novi deo. Od kada se pre sedam godina rastao od engleske glumice Kler Blum (Claire Bloom), živi sam. Posetilaca ima veoma malo. U romanu Pisac iz senke (The Ghost Writer), stariji pisac Lonof (Lonoff) kaže za Zukermana: „Neobuzdan lični život verovatno će više koristiti piscu poput Nejtana nego šetnje po šumi i plašenje jelena. Njegovo delo počiva na nemiru – njega treba negovati, a ne odlaziti u šumu.“ Ali to više nije tako. Dosta je bilo neobuzdanosti. Ako je nemir i dalje jedno od dominantnih obeležja Rotove književnosti, onda je „red u životu“ postao njegov životni credo. „Filip živi kao da je u Fort Diksu (Fort Dix)“, rekao mi je njegov prijatelj Ros Miler (Ross Miller), profesor književnosti na Univerzitetu u Konektikatu. „Sve je besprekorno uređeno, a uglovi na krevetu zategnuti kao u vojnoj bolnici.“
Rot ustaje rano i svakoga dana pešači pedesetak metara do svog radnog prostora, smeštenog u zasebnoj dvosobnoj kućici. U prednjoj sobi nalaze se kamin, pisaći sto i računar postavljen na svojevrsni pult za kojim može da piše stojeći, kako bi što manje opterećivao bolna leđa. Tu i tamo vise fotografije članova njegove porodice: oca Hermana, koji je prodavao polise osiguranja za kompaniju Metropoliten Lajf, majke Bes i starijeg brata Sendija, nekada zaposlenog u oglašavanju, a danas slikara. Većina Rotovih knjiga nalazi se u glavnoj kući, gde se protežu iz sobe u sobu, poređane po kategorijama, a unutar njih po azbučnom redu.
Bilo je kasno zimsko jutro, a sneg se nagomilao oko radne zgrade. Rot je nosio plavi šetlandski džemper i zelene somotske pantalone. Često nosi i tvid. Odevanjem podseća na postdiplomca s kraja pedesetih godina. Poveo me je u zadnju prostoriju. Na zidu je visila fotografija bejzbol tima Bruklin Dodžers iz 1947. godine. Tu su bili i tegovi, klupa za vežbanje i strunjača. Pre jedanaest godina imao je petostruki bajpas i čvrsto je rešio da ostane u dobroj fizičkoj formi. Tu provodi čitav dan, pa i veče: nema telefona, nema faksa. Ništa ne dopire do njega. Kasno popodne odlazi u duge šetnje, najčešće pokušavajući da pronađe veze među idejama i reši probleme u romanu koji ga je potpuno zaokupio.
Related
Na čistac – Filip Rot i politički, lični i američki lomovi (III deo)„Živim sam, nemam nikoga o kome bih morao da brinem, niti kome bih bio odgovoran, niti s kim bih morao da provodim vreme“, rekao je Rot. „Moj raspored u potpunosti pripada meni. Obično pišem ceo dan, ali ako posle večere poželim da se vratim u radnu sobu, ne moram da sedim u dnevnoj sobi zato što je neko drugi ceo dan bio sam. Ne moram da sedim tamo i zabavljam ili uveseljavam bilo koga. Jednostavno se vratim i radim još dva ili tri sata. Ako se probudim u dva ujutru – to se retko dešava, ali ipak se ponekad desi – i nešto mi odjednom sine, upalim svetlo i pišem u spavaćoj sobi. Po celoj kući razbacani su oni mali žuti papirići za beleške. Čitam do duboko u noć ako mi se čita. Ako ustanem u pet ujutru i ne mogu više da spavam, a hoću da radim, izađem i počnem da radim. Dakle, stalno sam u pripravnosti. Kao lekar na dežurstvu u urgentnom centru. Samo što sam ja ovde hitan slučaj.“
Neposredno pre nego što sam otišao kod Rota u Konektikat, čitao sam razgovor koji je vodio sa francuskim filozofom Alenom Finkelkrotom (Alain Finkielkraut). Suočen po ko zna koji put sa pitanjem: „Da li ste vi zapravo taj lik iz svojih romana?“, Rot je ukazao na jedan odlomak iz romana Virdžinije Vulf Putovanje (The Voyage Out) iz 1915. godine. Jedan mladi pisac u njemu kaže:
„Roman se čita samo zato da bi se videlo kakav je čovek njegov pisac i, ako ga poznajete, koje je svoje prijatelje u njega ubacio. Što se samog romana tiče – njegove zamisli, načina na koji je autor video stvar, kako ju je doživeo, kako ju je doveo u vezu sa drugim stvarima – za to jedva da je jednom čoveku od milion stalo.“
Ako se ima u vidu koliko je Rot u svojim delima koristio sopstveni život i sopstvenu ličnost (po tome je blizak Selinu, Ženeu i Gombroviču), pa čak i činjenica da je povremeno i sam postajao predmet glasina i tračeva, nije teško razumeti zašto mu je upravo taj odlomak Virdžinije Vulf bio toliko drag.
Jedne večeri otišao sam sa Rotom na Univerzitet Kolumbija, gde je razgovarao sa studentima postdiplomskih studija na seminaru koji je vodio njegov prijatelj, romanopisac Dejvid Plant (David Plante). Tada su čitali roman Operacija Šajlok (Operation Shylock), u kojem glavni junak, „Filip Rot“, stiže u Izrael u vreme suđenja Demjanjuku, samo da bi ga počeo progoniti njegov dvojnik, oličenje perverzne strane njegove prirode, po imenu Pipik (Pipik), koji obilazi Jerusalim tvrdeći da je upravo on pravi Filip Rot. Pre ili kasnije, jedan od studenata sa Kolumbije upitao je Rota da li je ta priča „istinita“.
“Ne, nije”, odgovorio je blago. „Meni ovo nimalo ne liči na autobiografiju. Meni to izgleda kao fikcija. To ne znači da čovek ne poseže za sopstvenim iskustvima, ali presudno je šta od njih napravi.“
Život je bezoblična materija i umetniku nimalo ne liči na umetnost, na ono što je oblikovano, promišljeno i stvoreno. I u stvarnom životu i u Operaciji Šajlok Rot je doživeo nervni slom nakon što je uzimao sredstvo za smirenje halcion, ali dok je u stvarnom životu taj slom bio tek nešto što je morao da preživi, bez ikakvog dubljeg smisla, u romanu on služi da pojača nasilni i zbunjujući susret pripovedača sa Izraelom. Rot je strpljivo objašnjavao tu razliku, ali čim se razgovor konačno vratio onome što je stvoreno, samom romanu, vidno se razvedrio.
„Kroz ‘Rota’ protiču svi jevrejski zahtevi, svi bolovi i sva neprijateljstva“, rekao je studentima. „U Fineganovom bdenju postoji lik Hamfri Čimpden Erviker (Humphrey C. Earwicker), koji spava dok mu kroz svest protiče čitav svet, a Džojs njegove inicijale H. C. E. tumači kao Here Comes Everybody – ‘Evo dolaze svi’. E pa, u Operaciji Šajlok imate ‘Evo dolaze svi Jevreji’. Leon Klinghofer (Leon Klinghoffer). Džonatan Polard (Jonathan Pollard). Menahem Begin (Menachem Begin). Meir Kahane (Meir Kahane). Sva ta imena prolazila su tada kroz kolektivnu jevrejsku svest, a ja sam želeo da uđem u jevrejski um.“
Rotova književna karijera započela je pre četrdeset tri godine gotovo istim poduhvatom: pisanjem o Jevrejima. A zahvaljujući svojoj neustrašivosti i smelosti, kao i odbojnosti prema pobožnoj književnosti vrline i mučeništva, njegova javna reputacija od samog početka bila je obeležena skandalom, iskrivljenim tumačenjima i jednom dubokom ranom. U početku je to bio skandal skromnih razmera, da bi potom prerastao u tako veliku buru da danas deluje gotovo kao neobičan relikt jednog prošlog vremena.
Godinama kasnije, Sol Belou (Saul Bellow) primetio je da su kritičari njega, Bernarda Malamuda (Bernard Malamud) i Rota često posmatrali kao malu družinu jevrejskih trgovaca muškom galanterijom, „Hart, Šafner i Marks (Hart, Schaffner & Marx)“ američke književnosti. Ali književni uticaj ne deluje onako podražavalački ili nasledno kako većina kritičara zamišlja. Rot je, kao student osnovnih studija na Baknelu (Bucknell), a zatim i kao postdiplomac na Univerzitetu u Čikagu, zaista čitao i Malamuda i Beloua. U Malamudovim delima video je „surove basne“ o gradskim doseljenicima. Ali to su bile priče o Rotovim starijim sunarodnicima koji su govorili jidiš, a ne o njegovim savremenicima, i bile su ispisane u prigušenom tonalitetu iseljeničkog iskustva, a ne u širokom C-duru punog američkog uranjanja u život.
Kod Beloua, naročito u romanu Doživljaji Ogi Marča (The Adventures of Augie March), Rot je prepoznao nešto što mu je bilo mnogo bliže i oslobađajuće: pripovedača sa snažnim, samouverenim domaćim glasom, mnogo više američkim nego glasom jevrejskog doseljenika. Roman počinje izjavom pripadnosti, a ne nostalgije: „Ja sam Amerikanac, rođen u Čikagu.“ Za Rota, „kičmu američke književnosti“ u XX veku čine Fokner i Belou. I mada Rot nikada nije pisao poput Beloua – nijedan čitalac nikada ne bi mogao da pobrka ta dva glasa – upravo mu je Doživljaji Ogi Marča (The Adventures of Augie March) dao dozvolu da se oslobodi stega, da piše ne o evropskoj generaciji žrtava koja još živi u senci imigracionog iskustva, već o mlađoj generaciji potpuno uronjenoj u Ameriku, u njenu slobodu i govor, njenu energiju i njeno obilje.
Za Rota odrastanje u Nju Džerziju četrdesetih godina nije bilo obeleženo batinama, pogromima niti maltretiranjima sitnih trgovaca. „Moje iskustvo“, rekao je Rot, „nije bilo iskustvo naše ugroženosti, nego naše agresivnosti, našeg izlaska u Njuark, nas trojice ili četvorice koji lutamo ulicama noću, bacamo kockice iza srednje škole osvetljavajući ih baterijskim lampama, jurimo devojke, odlazimo po svoju pratilju na mesto okupljanja koje se zvalo Syd’s u Čenselor aveniji i prepričavamo seksualne avanture. To je bila ta bujnost govora, ljudi koji neprestano pričaju, koji su neverovatno duhoviti, dobacuju se loptom, nadmeću se, iz kojih izbija energija… Apetit. Možda je upravo to prava reč. Upravo su apetiti bili agresivni.“
Tekst: David Remnic
Izvor: newyorker.com
Prevod: Danilo Lučić
Pročitajte i intervju sa Milanom Kunderom koji je vodio Filip Rot, kao i 10 najdžangrizavijih izjava Filipa Rota.
Drugi deo teksta možete pročitati ovde, a treći ovde.
[1] Misli se na seksualni skandal u koji su bili umešani bivši američki predsednik Bil Klinton i Monika Levinski (prim. prev.)
[2] Starr Report – izveštaj nezavisnog istražitelja Keneta Stara iz ’98. koji je podneo Kongresu SAD a u kome se nalaze dokazi o krivokletstvu i ometanju pravde koje je počinio predsednik Bil Klinton tokom afere sa Monikom Levinski, što je poslužilo kao osnova za njegov opoziv (impičment). (prim. prev.)