Zašto se od pisaca i spisateljica očekuje da budu autentični? Zahtev da autori budu autentični je problematičan i paradoksalan, jer se očekuje da predstave autentično iskustvo, ali se istovremeno unapred propisuje kakvu formu treba da ima ta autentičnost.

Američka fikcija – nedavno ovenčan Oskarom (tekst je izvorno objavljen u avgustu 2024. godine, prim. prev.), adaptacija romana Erasure Persivala Evereta, koju je režirao i napisao Kord Džeferson – oštro kritikuje rasne stereotipe prisutne u izdavačkoj industriji.

U jednoj sceni, Teolonius „Monk“ Elison (koga tumači Džefri Rajt) učestvuje na književnom panelu kako bi promovisao svoju novu knjigu. Događaj je poražavajuće slabo posećen. Monk potom odlučuje da se pridruži publici na rasprodatom nastupu slavne crnačke autorke Sintare Golden. Ona promoviše svoju knjigu We’s Lives In Da Ghetto. Čita odlomak naglašenim afroameričkim dijalektom, na oduševljenje publike i Monkovu zaprepašćenost.

U drugoj sceni, Monk i njegov agent razgovaraju telefonom sa izdavačem zainteresovanim da otkupi Monkov najnoviji roman. Naslov knjige je My Pafology. Monk ju je napisao iz šale, kao satiru na crnačke stereotipe, ali izdavači to doživljavaju kao ozbiljnu književnost. Na nagovor svog agenta, Monk počinje da priča „crnački“ kako bi se uklopio u imidž svog pseudonima, Stega R. Lija. Zvuči „ulično“. Zvuči „autentično“. Izdavači su oduševljeni.

Takve scene prožimaju Američku fikciju. Kao akademik, intelektualac i autor nekoliko knjiga, Monk se suočava sa realnošću da mora da napiše fake knjigu kakvu izdavači žele. Ova satira osvetljava dublji problem – šta izdavačka industrija smatra „autentičnim“ i kakav teret to nameće afroameričkim piscima.

Monk odbija da piše i govori „kao Crnac“ samo zato da bi bio prepoznat kao autentični glas svoje zajednice. Ali što se više opire tom pritisku – premeštajući svoje knjige na drugi policu u knjižari ili (isprva) odbijajući ponudu izdavača – to se jasnije vidi koliko su njegova izražajna sloboda i identitet ograničeni.

„Pogledajte šta objavljuju“, kaže Monk. „Pogledajte šta očekuju da pišemo.“

Književne persone

Fiktivni pisci poput Monka i Sintare Golden satirično prikazuju stvarnost sa kojom se autori druge boje kože suočavaju – očekuje se da u javnosti igraju određenu verziju sebe, a paradoksalno, na kraju prisvajaju tu personu – navodno “autentičnu” ali zapravo lažnu personu – u korist čitaoca, književnih agenata i drugih igrača u toj industriji.

Reduktivnost u ime „autentičnosti“ nije svojstvena samo američkom tržištu. Globalna književna scena takođe od autora druge boje kože očekuje da proizvode naizgled „autentične“ narative i da tu istu „autentičnost“ potom oličavaju u javnim nastupima.

Ali da li su takvi narativi unapred određeni rasom, etnicitetom i jezikom? Ko uopšte može da važi za „autentičnog“ autora? Zahtev za „autentičnošću“ – bilo u književnoj kulturi ili postmodernoj umetnosti uopšte – postao je problematičan i paradoksalan. Od autora se očekuje da predstave autentično iskustvo, ali se istovremeno unapred propisuje kakvu formu treba da ima ta autentičnost.

Iza toga stoji nekoliko uzroka. Jedan je što savremena književna kultura sve češće izjednačava pisca sa svetovima koje stvara u svojim knjigama, očekujući da se te dve stvari poklapaju. Laura Mendel, docentkinja engleske književnosti, tvrdi da:

Kad god govorimo o „velikoj književnosti“ koristeći ime autora, mešamo osobu i tekst, nesvesno osnažujući ideju da su autori svoja dela, a ne da su ih samo napisali. Ideologija autorstva podstiče takvu konfuziju i istovremeno nameće ljudima očekivanja o tome kako bi trebalo da se ponašaju.

Drugi uzrok leži u samoj prirodi književne industrije, gde objavljivanje knjige automatski čini autora javnom ličnošću. Čak i kada se tome aktivno opiru – kao u slučaju Elene Ferante, čiji pravi identitet ostaje nepoznat – ta borba samo dodatno potvrđuje sveprisutnost tog fenomena.

Autori druge boje kože često koriste persone kako bi se lakše nosili sa tim očekivanjima. Na književnom događaju u Hong Kongu pre nekoliko godina, razgovarao sam sa Hunotom Dijazom o njegovom identitetu.

Dijaz, dobitnik Pulicerove nagrade za roman Kratak i čudesan život Oskara Vaoa, nosilac stipendije fondacije Makartur i profesor kreativnog pisanja na MIT-u, piše stilom u kome meša špangliš, sleng i žargon štreberske kulture – što ga čini svojevrsnim amalgamom Monka i Golden. Evo njegovog odgovora, citirano:

Uvek sam govorio ljudima – ma kakvu formulu imate za to šta znači biti Dominikanac, deo afričke dijaspore, siromašan, iz Nju Džerzija, imigrant – šta god da je, molim vas, ne mešajte me u to. Koji god test imate, ja sam pao. Stvarno, pao sam. Toliko sam srećan što ne prolazim ničije testove, što nigde ne pripadam. To je moja radost, iako sam duboko povezan sa svojom zajednicom i osećam tu pripadnost.

Moja jadna devojka oseća se kao da živi u nekoj suludoj dominikanskoj noćnoj mori, 24/7. Svi su jebeno Dominikanci u mom svetu, pa se pita: „Šta, dođavola, ja radim s ovim tipom?“ Čak i pored svega ovoga, i dalje tvrdim da, šta god ljudi mislili o tome šta znači biti autentičan kao Dominikanac u Nju Džerziju, ja ne želim da imam išta s tim.

Dijazov neujednačen, mešovit stil – kombinacija uličnog žargona i akademskog govora – izvedba je sa strateškim ciljem. Njegova persona priznaje i njegovo rasno i klasno poreklo, ali i činjenicu da je to poreklo nadmašio kroz svoja književna dostignuća.

Istovremeno, on pokazuje da „ostaje veran sebi“, da je i dalje deo svoje zajednice, ali da ne prihvata „reduktivnu formulu“ svog identiteta.

Poput Monka u filmu Američka fikcija, Dijaz odbija da bude svrstavan u unapred određene kategorije rasnog ili etničkog identiteta. U isto vreme, on taj identitet izvodi kroz način govora – baš kao što od Monka traže da se preko telefona predstavlja kao „Steg R. Li“. Čak i kada odbacuje ideju da ga mogu svesti na jednu etiketu, on je zapravo glumi.

Još jedan primer dolazi iz intervjua s Medlin Tjen, autorkom knjige Ne reci da nemamo ništa, nominovane za Bukerovu nagradu. Tjenin prozni stil, za razliku od Dijazovog, je suzdržan i liričan, fokusiran na male trenutke. Takođe, za razliku od Dijaza, Tjen se u stvarnom životu ne opire svrstavanju u određene okvire – naprotiv, ona ih gotovo koristi kao oružje.

Kada sam s njom razgovarao o kulturi književnih kritika u Kanadi, i ona je govorila iz persone, ali drugačije. Rekla je:

Ranije sam se osećala frustrirano i tužno zbog pogrešnog čitanja dela pisaca druge boje kože. [Kritičari] donose tako opšte sudove o nekom mestu i onome što misle da je njegova književna kultura, iako možda nisu pročitali nijednu knjigu o Vijetnamu, Libanu ili Kini. Mislim da većina ljudi nikada nije pročitala nijedan roman koji se dešava u Kini, a ipak, kada sednu da napišu kritiku, uopšte nisu svesni da su van svog terena. A ako znaš da si van svog terena, onda ne možeš ni da napišeš pažljivu i zanimljivu kritiku koja bi proizašla iz te svesti, zar ne?

Paradoksalna prirode savremenog književnog diskursa o „autentičnosti“ zahteva od Tjen da izvodi svoju aktivističku ulogu – da izražava ogorčenje, da koristi identitetsku politiku kao oružje, da oseća odgovornost prema drugima iz svoje zajednice. To je propisani društveni identitet „pravog“ autora.

Ali, umesto da, poput Dijaza, tvrdi da njena „autentičnost“ nije tema za raspravu, Tjen govori o svojoj odgovornosti prema široj kulturi. Ona koristi svoj identitet i moć reprezentacije (možda na sličan način kao Sintara Golden), glumeći očekivano ogorčenje u diskusiji o raznolikosti.

Vernost sebi?

Ideja vernosti sebi sada se proširila na identitetsku politiku. Ona tera pisce da proizvode određeni tip narativa. Više ne važi „piši o onome što znaš“, već „piši o onome što samo ti znaš“. Svako odstupanje čini delo (ili još gore, samog pisca) neautentičnim – jednom od poslednjih tabu tema postmoderne kulture.

U jednoj od završnih scena Američke fikcije, Monk i Golden sede zajedno na ručku u jednoj sumornoj prostoriji. Tu su kao članovi žirija za jednu književnu nagradu. Znatiželjan zbog njenog prezira prema njegovom lažnom romanu Jebiga, Monk blago sugeriše da i Golden u svom pisanju podilazi očekivanjima publike.

Ta pitanja postavlja i publika. Kako je prepoznala da se u tom delu podilazi publici? Šta je u njemu delovalo neiskreno? I da li je možda svesna neiskrenosti u sopstvenom radu? Da li i ona sama namerno podilazi?

Film nam uskraćuje zadovoljstvo odgovora. Golden jednostavno vraća Monkovu primedbu njemu samom. Ona implicira da on, zbog akademskih privilegija, nije svestan realnosti crnačkog života. To je ironija u kontekstu filma, ali istovremeno pokazuje kako Golden vidi sopstvenu ulogu u književnoj industriji i šta za nju znači „autentičnost“. Monk i Golden, baš kao Dijaz i Tijen, prave svesne izbore u vezi sa svojim identitetom. Njihovi suprotni odgovori su, na svoj način, oba tačna.

Tekst: Sreedhevi Iyer
Izvor: theconversation.com
Prevod: Danilo Lučić

Pročitajte i tekst o tome zašto je Persival Everet napisao Haklberi Fina iz Džimovog ugla.