Priroda i cilj fikcije, esej Flaneri O’Konor (I deo) Šta fikcija treba da radi, kako da se stvara, kako da se čita i kako ona treba da se postavi prema idejama, istini, lepoti, zabavi i ideologiji, neke su od tema koje je američka prozaistkinja Flaneri O’Konor pokušala da objasni ovim tekstom.

Ovaj esej nastao je od delova prevadavanja studentima kreativnog pisanja na univerzitetu u Ajovi koje je Flaneri O’Konor držala tokom 1950-ih. U njemu, ova američka autorka govori o svojim ubeđenjima u pogldu toga čemu služi proza i kako joj treba pristupati, bilo da ste student, pisac ili čitalac. Ona odbacuje stavove po kojima je za stvaranje fikcije potrebno samo savladati tehničke aspekte pisanja, imati u vidu tržište i pojednostavljeno koristiti simbole za puko prenošenje neke ideje ili poruke. Ona, suprotno tome, smatra da je za dobru fikciju potrebno iznositi konkretno iskustvo sa mnoštvom čulnih detalja, jer je fikcija umetnost inkarnacije koja mora uvek funkcionisati na nekoliko nivoa. Drugi deo eseja možete pročitati ovde.

*   *   *

Razumem da se ovaj kurs zove „Kako pisac piše“ i da vam se svake nedelje obraća neki drugi pisac na tu temu. Jedina paralela koja mi pada na pamet je kao da vam jedna po jedna životinja iz zoološki vrta dolaze na noge; i slutim da ono što vam jedne nedelje kaže žirafa, već naredne opovrgne pavijan.

Meni je, kada sam razmišljala o tome šta večeras da vam kažem, glavni problem bio kako da shvatim taj naslov – „Kako pisac piše“. Najpre, ne postoji ništa što bismo mogli nazvati pisac, u jednini, kao univerzalna figura. Ako to do sada niste znali, trebalo bi da saznate do kraja ovog kursa. U stvari, predviđam da će to biti jedina stvar za koju ćete moći da budete potpuno sigurni da ste je naučili.

Ali postoji opšta radoznalost kada su pisci i spisateljice u pitanju i način na koji rade. I svaki put kada govore o toj temi, oni moraju najpre da počiste gomilu zabluda i misaonog otpada pre nego što uopšte uspe da sagleda šta zapravo žele da kažu. Naravno, nisam ja tako naivna kao što možda izgledam. Dobro znam da vrlo malo ljudi koji tvrde da su zainteresovani za pisanje zapravo žele da pišu dobro. Oni žele da nešto objave – i, ako je moguće, da ubodu hit. Oni žele da budu pisci, a ne da pišu. Oni žele da vide svoje ime na vrhu nekog štampanog teksta – svejedno kakvog. I izgleda da veruju kako se to može postići ako nauče par trikova o radnim navikama, tržištu i temama koje su trenutno „u trendu“.

Ako je to ono što vas zanima, bojim se da vam neću biti od velike koristi. Jer ja mislim da spoljašnje navike pisca zavise od njegovog zdravog razuma – ili izostanka istog – i ličnih okolnosti; a te okolnosti gotovo nikada nisu iste kod ljudi. Ozbiljnog pisca ne zanimaju spoljašnje navike, već ono što Mariten naziva „navikom umetnosti“; a pod „navikom“ on podrazumeva određeni kvalitet ili vrlinu duha. Naučnik ima naviku nauke; umetnik, naviku umetnosti.

Sad je možda najbolje da zastanem i objasnim kako koristim reč umetnost. Ta reč često plaši ljude jer zvuči previše uzvišeno. Ali kad ja kažem umetnost, mislim samo na pisanje koje ima sopstvenu vrednost i koje funkcioniše samo po sebi. Osnova umetnosti je istina, kako u sadržaju, tako i u načinu. Onaj ko u svom radu teži umetnosti, zapravo teži istini, na jedan maštovit način, ni više ni manje od toga. Sveti Toma Akvinski je rekao da je umetnik usmeren ka dobru onoga što stvara – i to će biti polazna tačka za ovih mojih par reči o fikciji.

Videćete da ovakav pristup iz razgovora odmah eliminiše gomilu stvari. Eliminiše svaku brigu o motivaciji pisca, osim onoga što se iz nje vidi unutar samog dela. Takođe isključuje i svaku brigu o čitaocu u smislu tržišta. I eliminiše onu zamornu raspravu koja se uvek iznova vodi između ljudi koji tvrde da pišu kako bi izrazili sebe i onih koji pišu kako bi, ako ikako mogu, zaradili.

Fikcija se bavi svime što je ljudsko, a mi smo sazdani od prašine – i ako ti je ispod časti da se malo uprljaš, onda nemoj ni da pokušavaš da pišeš fikciju.

U tom kontekstu uvek se setim Henrija Džejmsa. Ne znam ni za jednog pisca koji je bio pohlepniji od Džejmsa – a ujedno i savesniji umetnik. Istina je, mislim, da danas loše pisanje često donosi više novca od dobrog. Postoje slučajevi u kojima, ako naučite da pišete dovoljno loše, možete zaraditi ozbiljan novac. Ali nije tačno da, ako pišete dobro, sigurno nećete biti objavljeni. Istina je da, ako želite da pišete dobro i da dobro živite, najbolje bi bilo da nasledite neko imanje, venčate se za berzanskog trgovca ili bogatu ženu koja ume da koristi pisaću mašinu. U svakom slučaju, da li pišete radi zarade, radi izražavanja duše, borbe za građanska prava ili samo da biste iznervirali svoju babu – to je stvar između vas i vašeg analitičara. Naša polazna tačka večeras će biti vrednost napisanog dela.

Ono o čemu ja mogu da govorim jeste pripovedanje, jer je to jedino pisanje o kojem nešto zaista znam. Bez obzira na dužinu, svaku proznu formu ću zvati pričom, bilo da je roman ili kraći tekst; i svaku ću smatrati pričom ako u njoj konkretni likovi i događaji međusobno utiču jedni na druge i time stvaraju smislenu celinu. Jer, ono što sam primetila jeste da većina ljudi zna šta je priča – dok ne sednu da je napišu. Tada shvate da su napisali skicu u koju su utkali esej, ili esej u koji su utkali skicu, ili editorijal sa jednim likom, ili studiju slučaja sa poukom, ili neku drugu mešavinu svega i svačega.

Kad shvate da zapravo ne pišu priče, mnogi od njih zaključe da je rešenje u tome da nauče nešto što nazivaju „tehnika kratke priče“ ili „tehnika romana“. Tehnika je, u glavama mnogih ljudi, nešto kruto – neka vrsta formule koja se nameće materijalu. Ali u najboljim pričama, tehnika je nešto organsko, nešto što izrasta iz samog materijala; a kad je tako, onda se ona razlikuje kod svake priče na bilo koju temu koja je ikada napisana.

Mislim da moramo početi da razmišljamo o pričama na mnogo bazičnijem nivou, pa zato želim da govorim o jednoj osobini fikcije koja mi se čini njenim najmanjim zajedničkim imeniteljem – činjenici da je ona konkretna – i o još nekoliko osobina koje iz toga proističu. Na taj način, bavićemo se čitaocem u njegovom najosnovnijem, ljudskom smislu, jer priroda fikcije u velikoj meri zavisi od prirode našeg čulnog aparata. Svako ljudsko znanje počinje sa čulilma, i pisac počinje tamo gde počinje ljudsko opažanje. On ili ona se obraća čulima – a čulima se ne možete obratiti u apstrakcijama. Većini ljudi mnogo je lakše da iznesu neku apstraktnu ideju nego da opišu, a time i ožive, neki predmet koji zaista vide. Ali svet pisaca i spisateljica je pun materije – i upravo to pisci početnici najneradije stvaraju. Njih najpre zanimaju ideje i emocije koje nemaju telo. Skloni su da budu reformisti i da pišu ne zato što ih obuzima neka priča, već zato što im po mislima lebdi neka apstraktna zamisao ogoljena do koske. Svesni su problema, a ne ljudi; pitanja i tema, a ne same teksture postojanja; studija slučaja i svega što ima prizvuk sociologije, umesto onih konkretnih detalja iz života koji otkrivaju misteriju našeg postojanja na Zemlji.

Manihejci su razdvajali duh i materiju. Za njih je sve materijalno bilo zlo. Težili su ka čistom duhu i pokušavali da mu priđu direktno, bez posredovanja materije. To je u velikoj meri i duh modernog doba, i za onoga čiji je senzibilitet zaražen njime, fikcija postaje teška, ako ne i nemoguća za pisanje – jer je fikcija umetnost inkarnacije.

Jedan od najčešćih i najtužnijih prizora jeste kada osoba istančane osetljivosti i psihološke pronicljivosti pokušava da piše fikciju oslanjajući se isključivo na te svoje kvalitete. Takav pisac ili spisateljica nižu jednu snažno emocionalnu ili duboko pronicljivu rečenicu za drugom – a rezultat je potpuno dosadan. Jer materijal kojim raspolažu je najskromniji mogući. Fikcija se bavi svime što je ljudsko, a mi smo sazdani od prašine – i ako ti je ispod časti da se malo uprljaš, onda nemoj ni da pokušavaš da pišeš fikciju. To jednostavno nije dovoljno uzvišen zadatak za tebe.

A kada pisac ili spisateljica tu stvar najzad usvoje kao naviku, počinju da uviđaju koliko je pisanje fikcije zapravo fizički napor. Jedna žena koja piše, i koju veoma cenim, pisala mi je da je od Flobera naučila kako su potrebna bar tri aktivna čulna poteza da bi se neki predmet učinio stvarnim; i veruje da to ima veze sa tim što imamo pet čula. Ako si lišen jednog, već si u problemu, a ako si istovremeno lišen dva ili više – gotovo da nisi prisutan.

Moglo bi se reći da su (simboli) detalji koji imaju svoju funkciju na doslovnom nivou priče, ali deluju i dubinski, razvijajući priču u svim pravcima.

Sve rečenice u Madam Bovari mogle bi se analizirati sa zadivljenošću, ali postoji jedna pred kojom uvek zastanem da se divim. Flober nam prikazuje Emu za klavirom dok je Šarl posmatra. On piše: „Pritiskala je dirke s aplombom i letela po klavijaturama s jednog na drugi kraj bez pauze. Tako razdrman stari instrument, čije su žice brujale, mogao se čuti na drugom kraju sela kada bi prozor bio otvoren, i često bi pisar opštinskog izvršitelja, prolazeći glavnim putem, bosonog u postavljenim papučama, zastao da sluša, s listom papira u ruci.“

Što se više posmatra ovakva rečenica, to se više može iz nje naučiti. Na jednom njenom kraju, mi smo sa Emom i tim vrlo konkretnim instrumentom „čije su žice brujale“, a na drugom kraju sela zatičemo tog stvarnog pisara u postavljenim papučama. Imajući u vidu šta će se desiti Emi u nastavku romana, nije važno to što klavir ima žice koje bruje, ili što pisar nosi papuče i drži list papira u ruci, ali Flober je morao da stvori uverljivo selo u koje će smestiti Emu. Uvek treba imati na umu da pisca i spisateljicu mnogo manje zanimaju velike ideje i preplavljujuće emocije, a mnogo više – postavljene papuče na nogama jednog pisara.

Naravno, ovo je nešto što neki ljudi nauče samo da bi ga zloupotrebili.

To je jedan od razloga zašto strogi naturalizam u fikciji ne vodi nikuda. U strogo naturalističkom delu, detalj je prisutan zato što je prirodni deo života, a ne dela. U umetničkom delu možemo biti izuzetno doslovni, a da pritom nismo nimalo naturalistički. Umetnost je selektivna, a njena istinitost je istinitost onoga što je suštinsko i što pokreće priču.

Roman funkcioniše kroz sporije nagomilavanje detalja nego kratka priča. Kratka priča zahteva drastičnije postupke jer mora više da postigne na manjem prostoru. Detalji odmah moraju da nose veću težinu. U dobroj fikciji, neki od tih detalja teže da iz same priče akumuliraju značenje, i kada se to desi, oni postaju simbolični u svom delovanju.

Reč simbol, naravno, kao i reč umetnost, plaši mnoge ljude. Deluje kao da je simbol nešto misteriozno, što pisac ubacuje proizvoljno da bi uplašio običnog čitaoca – neka vrsta književnog masonskog znaka koji razumeju samo posvećeni. Čini se da misle kako je simbol način da se kaže nešto što se zapravo ne kaže, pa ako se već nateraju da pročitaju neko navodno simbolično delo, pristupaju mu kao da je matematički zadatak. Nađu X. I kad ga pronađu – ili misle da su ga pronašli – odlaze sa osećajem postignuća i idejom da su „razumeli“ priču. Mnogi studenti mešaju proces razumevanja nečega sa stvarnim razumevanjem tog nečeg.

Mislim da pisci i spisateljice fikcije koriste simbole sasvim prirodno, gotovo nesvesno. Moglo bi se reći da su to detalji koji imaju svoju funkciju na doslovnom nivou priče, ali deluju i dubinski, razvijajući priču u svim pravcima.

Glavna razlika između romana iz XVIII veka i romana kakvog ga danas najčešće znamo jeste nestanak autora iz teksta.

Mislim da je najbolji način za čitanje neke knjige da se prati šta se dešava – ali u dobrom romanu uvek se dešava više nego što možemo istovremeno da pojmimo, više nego što oko može da vidi. Um se vodi onim što vidi, ka većim dubinama koje simboli knjige prirodno sugerišu. To je ono na šta kritičari misle kada kažu da roman funkcioniše na više nivoa. Što je simbol istinitiji, on nas vodi dublje, i samim tim više značenja otvara. Na primeru iz mog romana Mudra krv (Wise Blood), automobil boje pacova glavnog junaka jeste i njegova propovedaonica i njegov kovčeg, kao i nešto za šta veruje da mu može poslužiti kao sredstvo za beg. Naravno, vara se kada misli da njime može da pobegne, i zapravo neće se izbaviti iz nevolje dok mu saobraćajac ne uništi automobil.

Automobil je vrsta simbola smrti u životu, kao što je njegova slepoća simbol života u smrti. Sama činjenica da ta značenja postoje čini knjigu značajnom. Čitalac možda i ne vidi ta značenja, ali ona i dalje vrše uticaj na njega. To je način na koji savremeni romanopisac potapa, ili prikriva, svoju temu.

Uvid koji pisac ili spisateljica fikcije moraju da imaju, ili da ga razviju, da bi pojačali značenje svoje priče zove se anagogijska vizija – sposobnost da se u jednoj slici ili situaciji vide različiti nivoi stvarnosti. Srednjovekovni komentatori Biblije nalazili su tri vrste značenja u doslovnom nivou svetog teksta: jedno su zvali alegorijskim, gde jedan događaj ukazuje na drugi; drugo su zvali tropološkim, ili moralnim, koje se odnosi na to šta bi trebalo činiti; i treće su zvali anagogijskim, koje se odnosi na božanski život i naše učešće u njemu. Iako je to bila metoda egzegeze Svetog pisma, ona je ujedno bila i stav prema svemu stvorenom, način čitanja prirode koji je obuhvatao sve mogućnosti. Mislim da je upravo to prošireno viđenje ljudske scene ono što pisac fikcije mora da razvije, ako želi da napiše priče koje imaju šansu da postanu trajan deo naše književnosti.

Deluje paradoksalno, ali što je lična vizija šira i složenija, lakše ju je sabiti u fikciju.

Ljudi imaju običaj da pitaju: „Šta je tema tvoje priče?“, i očekuju da im date neku izjavu tipa: „Tema moje priče je ekonomski pritisak mašine na srednju klasu“, ili neka slična besmislica. Kad dobiju takvu izjavu, odu zadovoljni, uvereni da ne moraju ni da pročitaju priču.

Neki zamišljaju da se priča prvo pročita, pa se iz nje onda „popne“ u značenje – ali za pisca fikcije cela priča jeste značenje, jer je ona iskustvo, a ne apstrakcija.

Druga zajednička osobina fikcije proističe iz te činjenice – a to je da je fikcija predstavljena tako da čitalac ima osećaj da se odvija oko njega. To ne znači da on mora da se poistoveti sa likom, niti da mora da oseća sažaljenje prema njemu ili bilo šta slično. To samo znači da se fikcija u velikoj meri izlaže, a ne prepričava. Drugim rečima: iako je fikcija pripovedna umetnost, u velikoj meri se oslanja na element drame.

Priča nije toliko ekstremna forma drame kao što je pozorišni komad, ali ako išta znate o istoriji romana, znate da se roman kao umetnička forma razvijao u pravcu dramske celovitosti.

Glavna razlika između romana iz XVIII veka i romana kakvog ga danas najčešće znamo jeste nestanak autora iz teksta. Filding je, na primer, bio svuda u svom delu: skretao je pažnju čitaocu na ovu ili onu stvar, upućivao ga da se posebno osvrne na ovo ili ono, pojašnjavao događaje da se slučajno ništa ne propusti. Viktorijanski romanopisci su to radili takođe. Stalno su ulazili u tekst, objašnjavali i psihologizovali svoje likove. Onda se, otprilike u vreme Henrija Džejmsa, pojavljuje drugačiji pristup – autor počinje da priču pripoveda kroz umove i oči samih likova, dok sam ostaje po strani, naizgled ravnodušan. Kada stignemo do Džejmsa Džojsa, autora više nema nigde u knjizi. Čitalac je prepušten sam sebi da luta po mislima raznih sumnjivih likova. Nalazi se usred sveta koji kao da postoji bez objašnjenja.

Ali upravo iz te vrste sveta koju pisac ili spisateljica stvaraju, iz vrste likova i detalja kojima ga ispunjava, čitalac može da izvuče intelektualno značenje romana. Ipak, jednom kada ga pronađe, to značenje se ne može izdvojiti i koristiti kao zamena za samu knjigu. Kao što je pokojni Džon Pil Bišop rekao: „Ne možete reći da je Sezan naslikao jabuke i stolnjak i time reći šta je zapravo Sezan naslikao.“

Romanopisac iznosi svoje stavove putem izbora – i ako je iole dobar, on bira svaku reč s razlogom, svaki detalj s razlogom, svaki događaj s razlogom, i sve ih raspoređuje u određeni vremenski sled – takođe s razlogom. On pokazuje nešto što se ne može pokazati nijednim drugim sredstvom osim čitavim romanom.

Prevod: Danilo Lučić

Pročitajte i tekst povodom 100 godina od rođenja Flaneri O’Konor, kao i tekst Harolda Bluma “Uvod u čitanje proze Flaneri O’Konor”.