Buba i “ja” u deset tačaka – o Kafkinoj priči “Preobražaj” Na užičkom festivalu “Na pola puta”, Dejan Ilić je održao školski čas užičkim gimnazijalcima o čuvenoj Kafkinoj priči “Preobražaj”, čije čvorište značenja po njemu počiva u pitanju identiteta.

Od 2006. godine đacima Užičke gimnazije je u sklopu festivala “Na pola puta” školske časove održalo u prvih deset godina 75 pisaca i spisateljica koji su izveli preko 120 školskih časova, radionica i razgovora. U svojoj edici “Reč” IK “Fabrika knjiga” je 2015. objavila izbor od 15 ovih predavanja pod nazivom Časovi čitanja: školski časovi održani u Užičkoj gimnaziji u okviru festivala Na pola puta. Prema rečima organizatorke ovog festivala, koja je učestvovala i u priređivanju ove knjige, nastavnice Ružice Marjanović, ideja je da se “u školi, na času, razgovara o temama za koje u standardnoj školi, uglavnom nema mesta, a koje su za srednjoškolce važne.” Prenosimo ovde jedan od tih školskih časova koji je održao Dejan Ilić, o tome na koji način se u Kafkinoj priči “Preobražaj” obrađuje motiv novca, kako se priroda kapitalizma prelama kroz sudbinu Gregora Samse, kao i šta je to što konstituiše naš individualni identitet.

*   *   *

1.

Koliko vas je pročitalo “Preobražaj”?

Dobro, sad treba da odlučimo šta da radimo: da li da pričam o “Preobražaju” s onima koji su pročitali ili da radimo nešto u čemu mogu svi da učestvuju? Ja bih da pričamo o “Preobražaju”, ali pošto niste svi to pročitali, to mi ne izgleda kao dobra ideja. Hajde ovako: vi koji niste čitali knjigu slušajte nas koji smo pročitali, pa se uključite tamo gde mislite da možete nešto da kažete. Je l’ to u redu? A vas što ste čitali molim da ne ćutite, ako ne razgovaramo, ništa nećemo uraditi.

Pre nego što počnemo o “Preobražaju”, hajde da po pođemo od jednog naizgled jednostavnog pitanja: šta je vaš identitet? Od čega se sastoji vaš identitet? Šta sve ulazi u ono što vi vidite kao svoje “ja”?

– Karakter.

I još?

– Mišljenje.

Haide da napišemo to na tabli – identitet: karakter, mišljenje. Šta još?

– Ponašanje.

Ima li još nešto?

Sve što ste rekli odnosi se samo na vas. Je l’ imamo identitet samo zato da bismo mi sami znali ko smo? Šta je još važno u vezi sa identitetom?

– Posao.

Tako je. Mi smo ono što radimo.

U poslu, kao i u životu, stupate u odnose sa drugim ljudima. Tako identitet nije samo ono što se tiče vas lično. Ko su ti drugi ljudi, važni za naš identitet?

Šta vam prvo pada na pamet u vezi sa vašim identitetom u odnosu na druge ljude? Ko se nalazi u vašoj neposrednoj okolini, sa kim stalno komunicirate?

– Porodica.

– Prijatelji.

E sad, kakve to veze ima – prijatelji, porodica, posao, čitav vaš život – gde se sve to smešta u vezi sa vašim identitetom?

Je l’ može sve to da se obuhvati jednom rečju, koja nije identitet, ali je ključna za postojanje identiteta? Kad se ne biste ničega sećali, kad biste sve zaboravili, da li biste onda imali identitet? Da li biste umeli da kažete ko ste? Govorimo dakle o sećanju, pamćenju. Priča koju ste u stanju da ispričate o sebi, na osnovu onoga što pamtite, to je vaš identitet.

2.

Kakve sve to ima veze sa pričom pod naslovom “Preobražaj”?

Kako počinje “Preobražaj”? Jel’ se neko seća prve rečenice “Preobražaja”? Postoji nekoliko čuvenih rečenica u svetskoj književnosti. Jedna glasi: “Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica, nesrećna je na svoj način.”

Druga je ova iz “Preobražaja”: “Kad se Gregor Samsa prenuo iz nemirnih snova, ugledao je sebe u postelji pretvorenog u ogromnu bubu.”[1]

The Metamorphosis GIFs - Get the best GIF on GIPHY

Kako vama to izgleda: neki Gregor Samsa se jednog jutra probudio i video da se pretvorio u bubu. Je l’ vam tu sve u redu? Lako vam je da poverujete u to?

– Jeste.

Ko je Gregor Samsa? Pročitali ste ovu rečenicu i pomislili ste – šta? Ko je ili šta je Gregor Samsa? Je l’ nekom palo na pamet da bi Gregor Samsa mogao biti – slon? Na primer jednog jutra se slon Gregor Samsa probudio i video sebe kao ogromnu bubu. Niste odmah na to pomislili, je l’ da? Odmah ste znali da je u priči reč o ljudskom biću. Na kraju, slonovi obično nemaju ime i prezime. Ko se još nije iznenadio, ko je u bubi takođe odmah prepoznao ljudsko biće, pored samog Gregora Samse?

– Njegova porodica.

Tako je. Je l’ vam to neobično? Recimo, vi se jednog jutra probudite, odete u sobu vaših roditelja, na primer, a oni tamo leže u krevetu kao dve bube. Vi im poželite dobro jutro i pomislite – gle to su moji roditelji, vidi šta im se dogodilo. Je l’ vam se takva vaša reakcija čini verovatnom? Šta biste zaista prvo pomislili? Zašto vam ne bi palo na pamet da su neke bube pojele vaše roditelje i od toga narasle? To nije ništa manje verovatno od toga da vam se roditelji pretvore u bube.

Naravno, to se ne događa i zato vam ne pada na pamet da to pomislite. Ali, kad se čovek pretvori u bubu, to ne iznenadi ni vas, a ni njegovu porodicu, barem ne dovoljno, onoliko koliko bismo na osnovu iskustva očekivali. Recimo, sretnete na ulici drugara i on vam kaže: juče ujutru sam se probudio i video da sam se pretvorio u bubu, jedva sam ustao iz kreveta. Šta biste pomislili? Verovatno biste se zabrinuli za njegovo mentalno zdravlje.

A dok ste čitali priču sve vam je bilo na svom mestu, je l’da? Kako je pisac postigao to da jedan tako neverovatan događaj nama posle malo čitanja deluje bezmalo kao običan ili normalan?

O tome ćemo danas pričati: kako je Kafka uspeo da jednu neverovatnu situaciju verodostojno predstavi kao jedan malo više neobičan događaj. Da to predstavi tako da se mi upustimo u razgovor o tom događaju, da ga tumačimo , a da se ne pitamo kako je tako nešto uopšte moguće i odmah ne odbacimo knjigu zato šta nas autor tako besmisleno laže.

– Zato što je Gregor prihvatio da je to moguće.

Tako je. To je jedan od narativnih elemenata koje je autor upotrebio da nas uveri u “istinitost” svoje priče. Hajde da vidimo šta to tačno znači. Tek pri kraju priče postavlja se za događaj ključno pitanje. Izgovara ga sestra Gregora Samse: “Treba samo da se potrudiš i da se oslobodiš misli da je to Gregor. Naša prava nesreća i jeste što smo toliko vremena verovali u to. Ali kako to može biti Gregor? Kad bi to bio Gregor, on bi odavno uvideo da zajednički život ljudi sa takvom životinjom nije mogućan, i otišao bi od svoje volje.” To je na strani 74. u izdanju kojim se ja služim. Sedamdesetak strana je bilo potrebno da sestra konačno postavi pitanje koje je, mislim, moralo da se izgovori na samom početku: Ali kako to može biti Gregor?

Dakle, kako to uopšte može biti Gregor? To je neka životinja koja ih maltretira i oni treba da je se reše. Što i čine na poslednjih nekoliko strana ovog mog izdanja knjige. Sedamdesetak strana nas autor i njegov narator vode kroz priču da bi tek na strani 74 bilo izgovoreno pitanje. I mi kao čitaoci nemamo nijedan problem sa tim. Mi to čitamo, verujemo, i niko da kaže: pa, pobogu, kako to može biti, kako ti ljudi veruju da je to njihov brat, odnosno sin? Dolazi prokurista (zastupnik, opunomoćenik) kod koga Gregor radi, da ga opomene što nije došao na posao, ugleda konačno bubu i pobegne ni ne pomislivši da je to nije Gregor Samsa. A pri kraju ipak vidimo da je pisac svestan da se mora i može postaviti to ključno pitanje.

Kafka – oslanjajući se na “jezičke igre” upreže ih u svoju nemoguću, fikcionalnu zamisao – nastoji da ublaži našu nevericu i privoli nas da događaj opisan u priči prihvatimo kao moguć i “istinit”.

Ali dobar deo priče on ga ne postavlja, nego pripoveda i mi mu verujemo. Pratimo glas njegovog naratora i prihvatamo sve što nam on kaže. Zato nemamo problem sa onim što nam se saopštava. Identifikujući se delimično sa naratorom, mi usvajamo i njegov pogled na događaj o kome nam pripoveda. Tako se ponašamo kao naivni čitaoci, ali to ne znači da grešimo. Poklonili smo poverenje naratoru jer samo tako ima smisla da ga sledimo kroz priču. Na njemu je onda da to poverenje održava i na kraju opravda.

Dvojica Kafkinih tumača, zovu se Deleuze i Guattari, ovako su objasnili pripovedni postupak praškog pisca: “Kafka namerno ubija svaku metaforu, svaki simbolizam, svako značenje, baš kao i svako označavanje. Preobražaj je suprotnost metafori, nema više doslovnog ni prenesenog značenja, postoji samo raspored stanja na lepezi reči.”[2]

Drugim rečima, Deleuze i Guattari kažu da Kafka pripoveda tako što “realizuje” metafore, shvata ih doslovno i iz tog doslovnog značenja izvodi priču. O kojoj metafori je ovde reč? Na strani 18, prokurista, Gregorov šef, obraća se Gregoru: “Verovao sam da vas poznajem kao mirnog, razumnog čoveka, a vi ste sad, čini mi se, iznenada naumili da paradirate sa neobičnim bubicama.”

Za nekoga ko se ponaša neobično i neočekivano, obično kažemo da su ga uhvatile bubice. A onda se jednog jutra u Kafkinoj priči Gregor Samsa i doslovno probudio kao buba. To je realizovana metafora. Kada je Kafka u priči zaista pretvorio čoveka u bubu, on je doslovno ubio metaforu koja se nalazi u frazi – uhvatile su ga bubice. Tu više niko ne izvodi nekakve bubice, sad smo zaista dobili bubu. To je polazna tačka priče.

Da li vam ovo izgleda kao prihvatljivo objašnjenje za početnu situaciju u priči? Sad više ne moramo da se prisećamo da li je moguće da se čovek pretvori u bubu. Ali ja i dalje imam problem – zašto je nama ta priča važna i zasto smo spremni da tu početnu situaciju prihvatimo zdravo za gotovo? Ta situacija je tako radikalna, da je za njeno prihvatanje potrebno mnogo više od pristajanja na uobičajene konvencije pričanja priča. Mi, naravno, znamo da pisci izmišljaju, ali zadržavamo pravo da procenimo da li oni u tome preteruju. Kafka je, rekao bih, preterao, ali smo mi i dalje spremni da mu poklonimo poverenje. Čime je on to zaslužio? Deleuze i Guattari su ponudili jedno moguće dodatno objašnjenje. Imamo li mi nešto tome da dodamamo?

3.

Priča ima tri dela. U prvom delu opisan je sam preobražaj. Čovek se budi kao buba, videli smo, odmah u prvoj rečenici. To ga zbunjuje, ali ne previše, reklo bi se. Tek toliko da se zapita: “Šta se to sa mnom desilo?” Onda se zbune i članovi njegove porodice, a posle njih i kolege s posla. Taj prvi deo završava bekstvom Gregorovog šefa iz kuće. Ukućani ostaju zatečeni novonastalom situacijom i pitaju se, rekao bih – vrlo pribrano, šta dalje.

U drugom delu priče imamo…

– Gregorov život kao bube.

Tako je. Drugi deo priče je opis novog života Gregora Samse kao bube. Svi su se navikli na promenu. On je postao buba i tu više nema povratka na staro. Porodica prihvata da živi sa njim kao bubom i pokušava da organizuje svoje dnevne rutine u skladu sa tim. Ne samo što je Gregor postao buba nego je i buba postala deo porodice kao brat i sin. Oni vode računa o bubi. Jeste, malo je nezgodno, malo je neprijatno, ali je to ipak član porodice.

Treći deo donosi razrešenje. Porodica živi s bubom gotovo godinu dana, od Božića do Božića, dok s vremenom ne shvati da je to mnogo košta, doslovno. To je u materijalnom, finansijskom smislu preveliko opterećenje: stan je velik – ne mogu da ga plaćaju; ljudi beže od njih – nikoga ne mogu da dovedu u kuću niti da iznajme deo stana. Dalje tako ne mogu i zaključuju da treba da se reše Gregora, to jest bube. Gregor Samsa umire, sobarica ga izbaci kroz prozor, kako bi izbacila i bilo koju drugu mrtvu bubu, i to je kraj. Je l’ to kraj? Pa nije, na samom kraju događa se još jedan preobražaj, ali ovaj put on za junake priče nije nimalo neugodan. Na to ćemo se vratiti.

4.

Hajde sad da vidimo kako su prikazani događaji u prvom delu. Gregor Samsa nam kaže da je postao buba. Telo mu se sasvim promenilo: on leži na leđima i mlatara nogicama. Na dva mesta u tom prvom delu narator nam sugeriše da se u stvari nije dogodilo ništa neverovatno. To radi tako što koristi uobičajene, nama bliske jezičke fraze. Ta mesta ne bi trebalo prevideti u pažljivijem čitanju. Dejstvo tih fraza je dalekosežno. Kafka nam pokazuje kako veliku moć ima jezik.

Na strani 15, pratimo Gregorove misli: “Gregor se trudio da zamisli da li bi se i prokuristi jednom moglo desiti nešto slično ovome što i njemu danas; takva mogućnost se, zapravo, ipak morala dopustiti.” Šta imamo u ovoj rečenici? Gregor kaže – ja sam se pretvorio u bubu, to jeste neverovatno, sasvim nemoguće, ali pošto se meni ipak dogodilo, mora biti moguće da se dogodi i nekom drugom, pa i prokuristi. Dakle, ipak nije neverovatno, jer se dogodilo, pa pošto se dogodilo treba očekivati i da se ponovi. Tako Kafka – oslanjajući se na “jezičke igre”: jer on se tu zaista poigrava i jezikom i logikom, upreže ih u svoju nemoguću, fikcionalnu zamisao – nastoji da ublaži našu nevericu i privoli nas da događaj opisan u priči prihvatimo kao moguć i “istinit”. Mi bismo sad mogli da se zapitamo šta to u stvari prihvatamo: jednu činjenicu (pa bila ona i fikcionalna) ili jednu jezičku frazu?

– Frazu.

Kakav učinak ima ta fraza? Ja bih rekao da ima realan učinak. Prihvativši frazu, koja nam deluje uverljivo i naslanja se na naše svakodnevno jezičko iskustvo, prihvatili smo i činjenicu koja nam je kroz tu frazu posredovana. Narator je iskoristio jedan jezički oblik i jednu neverovatnu stvar predstavio nam tako da ona za nas prestaje da bude neverovatna. Mogli bismo sad da posumnjamo u ovo, ipak mi nismo toliko naivni, zar ne? A opet, da li mislite da se takvi jezički obrati događaju samo u pričama? Da li je moguće da i u dnevnom životu prihvatimo kao istinito nešto što je očita laž, ako nam se to predstavi, to jest jezički posreduje na način koji nam je blizak i prihvatljiv? Kad neko hoće da vas uveri u nešto, da li se poziva na činjenice ili se služi i određenom retorikom da bi delovao uverljivije?

Fotografija uniformisanog Gregora Samse konačna je potvrda njegovog identiteta. Tu potvrdu izdala je sama država obukavši ga u uniformu. Država je krajnji garant identiteta.

U svakom slučaju, vešto se služeći jezikom, Kafka nas je privoleo da prihvatamo kao činjenicu da se jedan čovek pretvorio u bubu te da to isto može da se dogodi bilo kome od nas, barem dok ne dođemo do kraja priče.

Na strani 22 čitamo: “Uopšte se nije čulo da su se vrata zalupila; bez sumnja su ih ostavile otvorenim, kako se obično dešava u stanovima u kojima se dogodila neka velika nesreća.” Obratite pažnju: “kako se obično dešava u stanovima u kojima se dogodila neka velika nesreća”. Šta je sad preobražaj? Velika nesreća. Šta je velika nesreća? To je ono što se i inače događa, a kad se dogodi, ljudi obično ne zatvaraju vrata. I opet imamo isto: jezičkim sredstvima se ono što je sasvim neverovatno predstavlja i kao moguće i kao nešto što se događa pa se ljudi u tim situacijama ponašaju na prepoznatljiv, za te prilike uobičajeni način.

Da se vratimo malo unazad: pitao sam vas zašto verujete da je Gregor mogao da se pretvori u bubu. Rekli se da je sam Gregor to rekao. Pošli ste od toga da događaje u priči treba da prihvatite kao “istinite” u svetu priče, pa je onda u redu i da se Gregor preobrazi u bubu ako nam on sam kaže da se baš to desilo. Ja sam onda rekao da je to početno poverenje u priču svakako potrebno, ali da nije dovoljno. Autor mora da ga zadrži tako što će ga opravdati i sad pokušavam da vam pokažem na koji način to čini. Navodim mesta u priči koja održavaju našu veru da se čovek pretvorio u bubu. Ako izuzmemo taj neverovatni događaj, sve ostalo što čitamo u priči deluje krajnje uverljivo. U kombinaciji sa tim uverljivim, uobičajenim jezičkim praksama i praksama ponašanja i sam događaj postaje sve verovatniji. Zato i možemo sad smisleno o njemu da razgovaramo.

5.

Šta mi znamo o Gregoru Samsi? Da li znamo kako je Gregor izgledao pre nego što je postao buba? Dostupne su nam njegove misli tako što nam narator daje uvid u tok njegove svesti; čujemo i roditelje i sestru. Ali kako je iz gledao Gregor pre preobražaja? Je l’ znamo to?

– Ne!

Hajde da se podsetimo. Na strani 25 nam se prikazuje jedna veoma važna fotografija. Gregor se pretvorio u bubu i onda nam se na toj strani daje da vidimo njegovu sliku od ranije. Sećate se, prokurista je došao da ga ukori zbog izostanka sa posla, svi se nalaze u dnevnoj sobi, koju vrata dele od sobe u kojoj je Gregor. I Gregor na njihovo zgražanje konačno uspe da otvori ta vrata i praktično provali (u knjizi se kaže da on samo izviri, ali je učinak izvirivanja bio ravan provali, jer su ga tad svi prvi put užasnuti ugledali) u tu drugu sobu: “Tačno na suprotnom zidu visila je jedna Gregorova fotografija iz vojske, prikazujući ga kako se, kao potporučnik, bezbrižno osmehuje, s rukom na maču, zahtevajući poštovanje prema svom držanju i uniformi.”

Tako preobražaj postaje još uverljiviji. Ono što je sad buba imalo je svoju fotografiju i na toj fotografiji čak i ruku na maču. Zbog svega toga nam se čini da možemo čak i zamisliti kako se ljudsko biće s fotografije (a fotografija je dokument, dokaz, direktni odraz stvarnosti) zaista pretvorilo u bubu. Jer sad vidimo šta je Gregor bio, kao što smo u prvoj rečenici videli šta je sad. Tek sa ove dve slike preobražaj je potpun i “stvaran”.

Zanimljivo je to što je Gregor na fotografiji u uniformi. Fotografija uniformisanog Gregora Samse konačna je potvrda njegovog identiteta. Tu potvrdu izdala je sama država obukavši ga u uniformu. Država je krajnji garant identiteta. To što je Gregor obučen u uniformu dokazuje da je on bio osoba “na svom mestu”, dakle na mestu koje je predvidela država.

6.

U drugom delu nam se prikazuje život sa bubom kao sinom i bratom. Pokušajte to da zamislite: ustanete jer brat vam se pretvorio u bubu i vi – šta ćete? Prođe prva nedelja, priviknete se i morate nešto da preduzmete. Šta ćete da radite sa tom bubom u koju se pretvorio vaš brat? Šta treba da uradite? Šta oni rade?

– Hrane ga.

Ko ga hrani?

– Sestra.

Franz Kafka's “The Metamorphosis” on Behance

Šta još treba da se radi?

– Da se čisti.

Je l’ to sve? Hranimo, čistimo… Šta još? Pa uporedo sa tim nastavljate da vodite i svoj život. Morate da idete na posao, to jest u školu. Mora da se zaradi novac za hranu. Sve se to događa u priči. Pored toga što razgovaraju o Gregoru, otac, majka i sestra pričaju i o novcu, naravno. Šta je onda novac u ovoj priči? Pored sredstva za život, novac je i neka vrsta garanta stvarnosti, to jest postojanja spoljašnjeg sveta. I tako nam autor stvara utisak da su svi opisani događaji, reakcije i ponašanja “realni”. Je l’ bi vama glavna briga, kad se neko pretvori u bubu, bilo to kako ćete zaraditi novac za hranu?

– Ne bi.

Slažem se, ali vi kažete da ste poverovali naratoru. I ne bih rekao da je to samo zato što ste bili naivni. Mislim je Kafka skrenuvši pažnju na novac napravio dobru poentu. Iako nama izgleda da je malo verovatno da bismo pitali o tome kako ćemo da zaradimo pošto nam se brat preobrazio u bubu, ipak je negde očekivano da se u bilo kojoj, ma kako strašnoj situaciji, na kraju zapitamo šta ćemo da jedemo, od čega ćemo živeti. A to nas u sledećem koraku vodi do novca. Ovde se nemogući događaj normalizuje jezičkim frazama i novcem.

– Ne razmišljaju tako samo sestra i roditelji, tako razmišlja i Gregor Samsa.

Hajde da vidimo zašto je to tako. Na strani 38 stoji:

“Već tokom prvog dana (obratite pažnju: već prvog dana sinovljevog preobražaja u bubu!) otac je i majci i sestri izložio sve u pogledu njihovog imovnog stanja i budućih izgleda.” Je l’ to tog prvog dana bilo najvažnije – da se razmotri imovno stanje i budući izgledi? Stičemo utisak i da je reč o vrlo pribranim – da ne kažemo: proračunatim – ljudima koji se odlično nose s neverovatnim događajem. I dalje: “S vremena na vreme bi (otac) ustajao od stola i iz male verthajmove kase, koju je spasao posle stečaja svoje radnje pre pet godina, donosio neku potvrdu ili neku beležnicu.” Koliko je samo nebitan ovaj podatak o kasi i stečaju iz ugla preobražaja u bubu, a koliko mnogo doprinosi stvaranju utiska da je reč tek o velikoj nesreći u kojoj mudri ljudi moraju ostati pribrani i napraviti neki plan za dalje. A u središtu tog plana je, naravno, novac.

I tek na kraju, iz sasvim pogrešnih razloga i na pogrešan način, postaviće se pitanje: pa čekaj, da li je to stvarno moj brat?

Suočeni sa nesrećom, jer sad je to ipak samo nesreća, otac, majka i sestra podvlače crtu i računaju s koliko novca raspolažu i šta svako od njih nadalje treba da radi da bi se došlo do još novca. Tako se sinovljev i bratovljev preobražaj potiskuje iz središta priče u koje sad, u ovom drugom delu, dospeva – novac. Na strani 36 stoji: “Na taj način je sad Gregor svakog dana dobijao jelo, jedanput ujutru, dok su roditelji i služavka još spavali (obratite pažnju: spavali!), drugi put posle zajedničkog ručka, jer onda bi roditelji takođe odspavali (obratite pažnju: odspavali!) neko vreme, a sestra bi poslala služavku da nešto nabavi.” Neverovatan događaj s početka priče potpuno je normalizovan tako što je postao deo dnevne rutine.

To je svakodnevnica jedne (malo)građanske porodice, koju očito ništa ne može da izbaci iz koloseka, bar ne zadugo. Neverovatan događaj uzglobljen je u svakodnevnicu koja nastavlja svojim uobičajenim tokom. Za održavanje tog toka od presudnog je značaja novac. Povrh svega toga, mi čitamo priču u kojoj se čovek pretvori u bubu i mirno prihvatamo da posle tako neobjašnjivog događaja može da se vrati u uobičajeni red, koji podrazumeva i spavanje posle ručka, sa bubom u susednoj sobi. Šta nam je to Kafka uradio? Pokazao nam je da smo spremni da prihvatimo da neko može da se pretvori u bubu, da je onda sasvim normalno da tu bubu hranimo, te da i u takvoj situaciji moramo da mislimo na novac, kao što to radi čitava Gregorova porodica, a sve to je sadržano u slici spokojnog odmora posle ručka. I tek na kraju, iz sasvim pogrešnih razloga i na pogrešan način, postaviće se pitanje: pa čekaj, da li je to stvarno moj brat?

Sad ne govorimo o Kafki i “Preobražaju” – reč je o tome kako živimo svoje svakodnevne živote i na šta sve u njma pristajemo i pravimo se da to nije ništa. I u našim životima se događaju slične, neverovatne ili bar krajnje neprihvatljive stvari, a da mi o njima čak ni ne razmišljamo, ne primećujemo ih, utapamo ih u našu dnevnu rutinu, kao što to radi i porodica Samsa.

7.

Sestra konačno izgovori ključno pitanje u trećem delu. Ona ga postavi jer čitava porodica više ne zna šta da radi: stan je velik, a ne mogu da iznajme nijednu sobu. Pojave se trojica muškaraca, iznajme sobu, porodica za trenutak odahne, ali Gregor sve pokvari. Sestra, znamo, voli da svira. Imamo sledeću sliku: otac izvede sestru da svira violinu pred trojicom muškaraca koji su iznajmili stan. On otvoreno pokušava da proda ćerku, nudi je za udaju, jer bi tako mogli da zarade još nešto novca. Sestra spremno prihvata takav aranžman. Svojim sviranjem pokušava da zavede jednog od muškaraca. Ali Gregor pokvari čitav plan. Tek posle toga porodica zaključi – moram da ga se rešimo, upropastio nam je život. Nije im upropastio život kad je postao buba; nije im upropastio život što moraju da ga hrane; upropastio im je život jer zbog njega ne mogu da prodaju ćerku. Njen odgovor na to je – to više nije moj brat. Moramo da ga se rešimo.

Ona kaže da to ne može biti njen brat jer im nanosi zlo: da je to zaista njen brat, on bi sam otišao, umesto što narušava za porodicu izgledne finansijske transakcije u vidu udaje. Pošto brat, to jest sad samo buba ne odlazi, oni moraju da je se reše.

Da li je Gregorov preobražaj jedini u priči? – Sestra se preobražava.

Evo poslednje rečenice u knjizi: “I kao da im se novi snovi i dobre namere potvrdiše kad na cilju njihove vožnje ćerka prva ustade i protegli svoje mlado telo.” To je takođe preobražaj, tu vidimo da je devojčica postala žena. Zašto je bitno za porodicu to što ćerka postaje žena? Kakve to veze ima s novim snovima i dobrim namerama?

– Sad mogu da je udaju.

Dakle, ovo nije priča o samo jednom preobražaju, u priči imamo u stvari tri preobražaja. Pored sina i ćerke, menja se i otac, postaje ponovo dostojanstven i uspravan jer počinje opet da zarađuje.

8.

Prepričali smo priču i videli neke od načina na koje nas je autor posredstvom svog naratora privoleo da ga pratimo i da mu verujemo. Hajde sad da se zapitamo šta je najveći problem u priči? Videli smo kako Kafka odlično čita i razume stvarnost te kako je vešto predstavlja i razotkriva njene moralne manjkavosti dovodeći je u vezu sa nemogućim događajem. I sad kad sve to znamo, šta nam je tu najveći problem?

Evo šta je za mene najveći problem: kako Gregor Samsa zna da je to zaista on? Recimo, ja se jednog jutra probudim kao buba, ali i dalje znam da sam Dejan Ilić. Dakle, kako Gregor zna da je to i dalje on?

– Seća se.

Tako je. Čega se seća?

– Seća se svog života.

Od čega se sastoji taj život?

– Posao.

– Porodica.

– Šef.

Stižemo tako do svega onoga što ste rekli da čini identitet. Kafka je sve to dao svom junaku i zbog toga ste vi u stanju da razumete jednu bubu. Meni se čini da je to genijalan postupak. Sve ono što vi verujete da jeste, sve to je dakle i jedna buba. Pored ostalog, i zato niste imali otpor da prihvatite kao moguće i verovatne događaje u priči.

– Meni je tu problem što porodica nema nikakav odnos sa njim.

– Niko ne postavlja krajnja pitanja o smislu.

To je porodica jednog sitnog preduzetnika, čija je trgovina propala. Svi članovi te porodice bore se da održe svoj svakodnevni život na nivou za koji smatraju da su ga dostojni. Vi kažete da je to jedan površan odnos prema životu i prema svojim ukućanima. Da tu nema nikakvih, da tako kažemo, viših vrednosti. Slažem se sa vama. Ali, da li je realno da očekujemo od tih ljudi takve uvide o životu? Da li u tom miljeu u koji ih je pisac smestio ima mesta za ta “poslednja” pitanja? I možda autor tim upadljivim izostankom upitanosti o smislu provocira upravo svoje čitaoce da postave takva pitanja i potraže odgovore na njih?

Moj je utisak da je to bila namera autora. S jedne strane, Kafka nas navodi da sami postavimo ta pitanja, a s druge strane on izgleda hoće da kaže da u svakodnevnici u koju su uronjeni njegovi junaci nema mesta za takva pitanja. Jednom kada bi se ona postavila, ta svakodnevica se raspala u paramparčad. Ili možda ne bi? Kao što se nije raspala ni kada se brat i sin preobrazio u bubu. Jednotavno su bubu bacili kroz prozor. Možda isto rade i sa pitanjima o smislu.

– Njima je važna samo upotrebna vrednost imaju jedni za druge.

Slažem se. Oni na Gregora gledaju samo kroz leće koristi. Jedino im je važna njegova upotrebna vrednost. Da l’ je Gregor buba ili ljudsko biće – to nije bitno dok imaju od njega koristi. POšto su se konačno uverili da od njega kao bube nema koristi, rešili su ga se. sobarica ga je izbacila kroz prozor. Nema tu metafizike, nema ozbiljnog razmišljanja o smislu postojanja. Ljudi u svetu te priče jedni drugima nisu cilj sami po sebi; oni su jedni drugima instrumenti za ostvarivanje sopstvenih banalnih ciljeva. Ali, zar se nismo složili da između vas i te nesrećne bube u tom krajnjem smislu nema krupnijih razlika? Hajde sad in ne pričamo o tome šta nam to govori o ovoj priči; hajde da se zapitamo šta nam to govori o ovom svetu u kome mi živimo. I šta to govori o našim životima?

Da li mislite da svako od nas ponaosob s razlogom može da očekuje da niko u našem okruženju neće postaviti nijedno metafizičko pitanje ako se jednog jutra probudimo i vidimo da smo postali bube? I da li bismo mogli da navedemo razloge zašto je verovatno da će se baš tako desiti? Na primer, možemo da kažemo da su i nama danas neke druge stvari važnije – naučeni smo da nam budu važnije – od upitanosti o tome ko sam to ja u stvari i zašto sam uopšte ovde. Jer, ko smo mi u stvari, o tome smo pričali na samom početku kada smo govorili o identitetu. I vi ste lepo nabrojali od čega se sastoji taj identitetski obrazac. Ako zadovoljavate stavke iz tog obrasca, sve je u redu, sve i ako se pretvorite u bubu. A najbitnija stavka u obrascu iz priče je sposobnost da se zaradi novac i tako osigura jedna (malo)građanska egzistencija, gde se i violina svira zbog udaje, a ne zbog uživanja u muzici.

9.

Ima tu, međutim, još nešto u vezi sa identitetom. I to se događa u drugom delu priče. Sećate se, majka i sestra reše da iznesu nameštaj iz sobe zato što je Gregoru kao bubi potreban prostor za kretanje. I onda majka kaže – šta?

– Da ne treba to da rade.

Zašto?

– Jer se neće osećati kao čovek, ako iznesu nameštaj.

Za naš identitet je od presudnog značaja da nas primete i priznaju da postojimo baš sa tim identitetom s kojim izlazimo pred njih.

Ako iznesu nameštaj, kaže majka, ugasiće nadu da će mu jednom možda biti bolje. I to je isto veoma važno. Skloni smo da verujemo da je ono što čini naše “ja” u nama samima; da su naši identiteti ono što nosimo u sebi. Tako smo i počeli razgovor o identitetima, sve je bilo vezano za ono što mislimo o sebi. Rekli ste prvo karakter, pa onda mišljenje. Majka nije dala da se iznese nameštaj. Jel to bilo Gregoru po volji? On bi sad već više voleo da šeta po zidovima i tavanici. Dakle, izgleda da je nada već ugašena.

Ali, od jedne stvari Gregor neće da se odvoji po cenu života – od slike u svojoj sobi. I nije reč samo o slici nego i o njenom ramu. Taj ram je bitan zato što ga je napravio sam Gregor. Gregor se zalepi za tu sliku i ne dâ da je sesta i majka odnesu. To je, da kažemo to pomalo patetično, poslednji trag njegove ljudskosti. On je ram napravio svojim rukama i ne želi da se odvoji od njega i slike.

– Nismo mi samo ono što radimo. On je time ograničio svoj identitet samo na ono što je materijalno?

To je dobra primedba. Slažem se da identitet ne smemo da svedemo samo na predmete koje pravimo. Ali, da li zaista verujete da vaši identiteti postoje bez materijalnih dokaza?

– Postoje. Zato što on i dalje misli i zna.

Zašto se onda tako grčevito (ako možemo tako da kažemo za bubu) prilepio za taj ram?

– On se drži rama zbog drugih ljudi, da oni znaju za njega, a ne zbog sebe.

Zamislimo da si ti jedina osoba na svetu, da li bi ti tada bio potreban identitet?

– Ne, to je upravo ono što sam sada rekla.

Dakle, da li je on onda ograničio svoj identitet zato što čuva materijalne dokaze o svom postojanju? Ili su ti materijalni dokazi potrebni upravo zato da bi se prevazišla ograničenost identiteta samo na misli u našim glavama. Za naš identitet je od presudnog značaja da nas primete i priznaju da postojimo baš sa tim identitetom s kojim izlazimo pred njih. S obzirom na to, da li delo njegovih ruku ograničava ili potvrđuje Gregorov identitet?

– Potvrđuje.

– Ne ograničava.

Gregoru se priznaje status čoveka dok god on funkcioniše kao obezljuđeni delić u kapitalističkoj mašini žudnje.

Kada pažljivo čitate ovu priču i obratite pažnju na ova mesta koja se pri prvom čitanju čine kao manje važna, “Preobražaj” postaje ogled o identitetu. Kafka piše u prvoj polovini 20. veka. Teoretičari počinju intenzivno da se bave pitanjima identiteta u drugoj polovini 20. veka. Jedina razlika između njih i Kafke je u tome što Kafka nije pisao teorijske eseje nego je sastavljao – vrlo pametno – priče.

10.

Naravno, ima raznih tumačenja ove Kafkine priče. Veoma grubo bismo mogli da ih podelimo u dve grupe, s obzirom na to u kom se ključu “Preobražaj” interpretira. S jedne strane, u biografskom ključu, naglašava se Kafkin odnos prema ocu, koji se onda širi i na odnos prema (starozavetnom ili jevrejskom) Bogu. Tu je onda reč o nemoći da se spozna suština i otkriju konačni uzroci postojanja. Na posletku, sve se svodi na hijerarhijske odnose apsolutne podređenosti nekoj višoj instanci koja ostaje skrivena i zauvek nesaznatljiva. Kako Gregor–buba gleda na oca?

– Iz podređenog položaja.

Iz takozvanog donjeg rakursa. Iz žablje perspektive. Otac, pak, tokom priče – raste. Postaje preduzimljiv. Od čoveka koji se sav skupio, koji nije išao na posao, koji je provodio dane u svojoj fotelji – on postaje ličnost. Ojačao je, okrupnjao. Obukao uniformu. Kako vam se čini ovo tumačenje? Zadržali biste se samo na ovoj interpretaciji?

– Ne… ne…

Slažem se. Meni se ta interpretacija čini pogrešnom ili bar nedovoljnom. Da li je Kafka imao ovakav ili onakav odnos prema ocu; da li je Boga razumeo ovako ili onako rekao bih da to nije previše bitno za ovu priču. Meni se čini da je važno da razumemo kako je on priču sklopio, na čemu je u priči insistirao i kakva značenja mi iz toga može da izvedemo. Tokom čitave priče, uprkos neverovatnom događaju na samom njenom početku, mi zapravo gledamo na običan, svakodnevni život prožet brigom oko novca.

S tim u vezi onda imamo drugu grupu tumačenja, u čijem je središtu ovaj aspekt Kafkine priče. Pominjao sam više puta Deleuzea i Guattarija. Sad ćemo se opet vratiti njima.

Oni kažu da to što se Gregor Samsa pretvorio u bubu praktično znači da je on istupio iz društvenog poretka, iz nečega što Deleuze i Guattari nazivaju kapitalističkom mašinom žudnje koja oblikuje individue i podvrgava ih svojim potrebama. U jednom trenutku Gregor Samsa više ne može da funkcioniše kao zupčanik u toj mašini i mašina ga u vidu porodice ili firme u kojoj radi odbacuje kao istrošeni deo. U ovom tumačenju zanimljiv je dvostruki značenjski obrat. Gregoru se priznaje status čoveka dok god on funkcioniše kao obezljuđeni delić u kapitalističkoj mašini žudnje. Onog trenutka kada on istupi iz tog poretka obezljuđivanja, ta mašina mu oduzima status čoveka i tretira ga kao bubu.

Kafka nam je opet sve to predstavio tako što je buba u njegovj priči zadržala Gregorov identitet. On je dve faze u radu kapitalističke mašine žudnje preklopio kako bi nam skrenuo pažnju na posledice delovanja tog mehanizma. Dakle, to bi bilo to drugo tumačenje Kafkine priče.

Postoji i treća mogućnost: može se tvrditi i to da za Kafkinu priču ne može da se ponudi jedno konačno tumačenje, jer sama priča osujećuje svaki pokušaj da je razumemo. Tako “Preobražaj” čita Tzvetan Todorov.[3]

Za njega je ova priča fantastična na jedan poseban način. Sve što se nalazi između čudnog i čudesnog, za Todorova je fantastično. Pri tom, čudno on vidi kao nešto neobično, ali što se može objasniti i što ne protivreči prirodnim zakonima. Čudesno je, pak, za njega, ono što je i neobično i neobjašnjivo. A fantastično je između ta dva pola. Kao uzor moderne fantastične priče Todorov navodi “Preobražaj”. On kaže da u “Preobražaju” nemamo posla ni sa čudnim ni sa čudesnim: sve vreme ta priča osciluje između čudnog i čudesnog.

Todorov kaže da priča zaista započinje čudesnim događajem, ali do kraja uspeva da nas uveri da je taj događaj ipak samo čudan. Autor to postiže tako što vesto upotreblja govorne fraze koje su nam bliske iz svakodnevnog iskustva. Zato se na kraju ne čudimo kada porodica sina baci kroz prozor kao obično smeće. Todorov još kaže da nas “Preobražaj” navodi da ga tumačimo kao alegoriju, ali nijedna alegorijska interpretacija ne može dobiti konačnu potvrdu u samom tekstu. Zato se taj tekst može čitati samo doslovno i nikako drugačije. Dakle, Gregor se jednog jutra zaista pretvorio u bubu. Jedno ljudsko biće završi na smetlišu, a mi kao tumači nemamo nikakav problem da to prihvatimo zdravo za gotovo.

– Otkud vi znate da niko nije imao problem sa tim?

Je l’ ste imali?

– Vaša premisa je bila da mi to ne razumemo. Da mi nemamo problem sa tim.

Pa morao sam nekako i sam da ispričam priču, da stvorim tenziju kako bih držao vašu pažnju sat vremena. Zato sam to uradio.

(Smeh.)

Na neki način sam vas izigrao. Iskoristio sam svoju poziciju izlagača da stvorim/izmislim sukob između vas i sebe, a da možda sukoba nije ni bilo.

– Gregor se pretvorio. Ali on je od početka do kraja priče u istoj poziciji. Mi znamo, tako kažu neki filozofi, da je čovjek svijest. On zadržava svijest, ali izmjenom svog tjela postaje nešto što nema prava da bude svjesno.

To je pravo pitanje. Zbog toga sam rekao da je identitet čvorište značenja u ovoj priči. Možda i ne možemo doći do konačnog tumačenja ove priče, ali zato možemo da vidimo kako je ona sklopljena, kako nas Kafka navodi da postavimo sva ova pitanja. Ne moramo na njih da odgovorimo. Bitno je da ih postavimo. Vidimo da tumači povodom ove priče govore o odnosu prema nesaznatljivom Bogu, o kapitalizmu, o čudnom i čudesnom. Mi smo danas povodom te priče govorili o identitetu i o svakodnevnim jezičkim igrama kojima nas se može dovesti do toga da prihvatimo neprihvatljivo.

12. april 2011.

Pročitajte iz naše rubrike “Korespodencije” pisma koja je Kafka pisao svome ocu sa kojim je imao veoma čudan odnos, kao i šta je Kafka mislio o moći muzike i smislu stvaranje umetnosti.

 

[1] Franc Kafka, “Preobražaj“, preveo Branimir Živojinović (Beograd: Narodna knjiga, 1979.)
[2] Žil Delez, Feliks Gatari, Kafka, prevela Slavica Miletić (Sremski Karlovci, Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 1998), str. 38-39.
[3] Cvetan Todorov, Uvod u fantastičnu književnost, prevela Aleksandra Mančić-Milić (Beograd: Rad, 1987), str. 172-175.

 

 

 

 

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged: