Persival Everet: Zašto sam napisao verziju “Haklberija Fina” iz Džimovog ugla Finalista Pulicerove i Bukerove nagrade, autor romana prema kom je snimljen Oskarom nagrađeni film, priča o tome šta ga je navelo da “preradi” čuveni roman Marka Tvena.

Persival Everet, čiji roman Brisanje je pretvoren u Oskarom nagrađeni film Američka fikcija, došao je na ideju za svoju novu knjigu dok je igrao tenis. Pisac nominovan za Bukerovu nagradu samo što je udario loptu “nasumično” i izbacio je van terena. “Stao sam i zapitao se: ‘Zašto niko nije napisao Haka Fina iz Džimovog ugla?’”A nije, pa to uradio Everet. Pisac dodaje da ova neobična misao nema nikakve veze sa njegovom igrom, nego je to prosto “način na koji ideje padaju napamet”.

Kritičari su Everetov roman nazvali “remek-delom”, a njega su opisali kao “američkog majstora na vrhuncu moći”.

Junak romana je, što je dobro poznato, odbegli rob Džim iz romana Avanture Haklberija Fina Marka Tvena, objavljenog 1884. godine. Knjiga je napisana iz ugla Haka, dečaka koji lažira sopstvenu smrt da bi pobegao od oca i zlostavljanja.

I Džim je u bekstvu, pošto je saznao da bi trebalo da bude prodat novom vlasniku. Uprkos tome što je poznat lik iz priče, povezan sa Hakom, Džim je na marginama knjige koju je Ernest Hemingvej opisao kao definitivan američki roman. Džim, kaže Everet, “ne uspeva da progovori” u originalnom romanu. Bar ne onako kako bi trebalo. Everet mu je podario glas.

U intervjuu pred objavljivanje romana u Velikoj Britaniji, Everet mi kaže da je Amerika poslednjih godina “otišla nekoliko koraka unazad” kad je reč o rasnoj jednakosti. Ukazuje na “alarmantan nivo” policijskog ubijanja ljudi tamnije puti, opisujući ih kao “linčovanja” i kaže da sa nasleđem robovlasništva “nikada nije do kraja raščišćeno”.

Novo viđenje Džima

Ponovno predstavljući Džima (koji piše o sebi ukradenim krnjetkom olovke kao Džejms), Everet ga je prikazao kao ljudsko biće, za razliku od donekle stereotipne slike kakvu je Tven preneo na papir.
On u Džejmsu preuzima kontrolu i ispunjava sopstvene potencijale; saznajemo kako gleda na svet oko sebe, šta mislio o naciji i rasizmu. Pismen je i direktan. Razgovara o snovima sa filozofima. Mudar je.

“Šta li bi mislili o robu koji je naučio druge robove da čitaju”, pita se Džejms. “Šta li bi uradili robu koji zna šta je hipotenuza, šta znači ironija i kako se piše odmazda?”

Upravo je to moćan metod koji Everet primenjuje da bi promenio ugao posmatranja. U ovom romanu robovi govore iskvarenim dijalektom samo kada razgovaraju pred belim ljudima.“Reko’ bi’ da ću prosto d’ uvalim ove stare kosti n’ ovi trem ovdi i pripazim na tu buku jopet”, kaže Džim.

Oni namerno hoće da zvuče naivno i smešno. Ali, kad niko ne može da ih čuje, robovi su elokventni i govore visoko intelektualnim stilom engleskog jezika, kao kada, na primer, raspravljaju o “proleptičnoj ironiji”.

Everet objašnjava da svi “porobljeni, zarobljeni ili potlačeni ljudi nalaze načina da međusobno razgovaraju u prisustvu tlačitelja tako da on u to ne može da pronikne”. “Robovi bi našli načina da međusobno razgovaraju tako da to bude nerazumljivo robovlasnicima. U mom romanu se pogodilo da to bude ono što bismo nazvali standardnim engleskim”.

Džejms u knjizi govori ćerki i drugoj deci koju podučava o “rešetu robova”: “Beli ljudi očekuju od nas da zvučimo na određeni način i samo nam može biti od koristi da ih u tome ne razočaramo”. “Jedini koji pate kada su oni dovedeni u situaciju da se osećaju inferiorno smo mi sami”, dodaje on.

To je klasični Everet, romanopisac koji sam za sebe kaže da je “patološki ironičan”. U Džejmsu se u jednom trenutku čini da je lokalni sudija prestravljeniji od toga što se Džejmsov govor ne podudara sa njegovim očekivanjima nego od toga što mu je odbegli rob uperio pušku u lice.

Moć jezika izbija na svakoj stranici. Tvenov original je antirobovlasnički, ali ga je postalo skoro nemoguće predavati zbog slobodnog korišćenja “reči na n” (taj rasistički izraz iskorišćen je više od 200 puta u romanu). Avanture Haklberija Fina više nisu u opštem programu za srednje škole ili u silabusima za A nivo. Gledano današnjim očima, suviše su problematične. Knjiga je čak i zabranjena u određenim školama u Americi.

Osetljivost za nijanse u jeziku je važna i potrebna, ali smo počeli da sve shvatamo previše bukvalno

Everet je protiv zabrane knjiga, iako mi kaže da se nada da će i njegovu novu knjigu možda zabraniti “samo zato što volim da iritiram one ljude koji ne čitaju i ne razmišljaju”. “Države u Americi mogu da zabrane knjige ako to hoće, ali ne mogu da zabrane umetnost”. “Prva stvar koju fašistički režimi urade je zabrana ili spaljivanje knjiga. To je način kontrole onih različitih od njih”.

Everet Tvenov original smatra “divnim romanom”, po prvi put u američkoj književnosti se sreće “lik koji zaista predstavlja američke adolescente dok lutaju kroz sopstvene predstave i pokušavaju da shvate nešto što je postalo najodređenije svojstvo američkog iskustva: rasu”. Hak “pokušava da se razabere u činjenici da je njegov prijatelj osoba, Džim je njegov prijatelj, ali je i vlasništvo”. A to je “prilično značajan domet”.

“Reč na n”

I Everet, poput Tvena, koristi uvredljiv izraz u svom romanu (iako ni blizu tako često kao klasik iz 19. veka). Kaže mi da je sve u kontekstu.

“To kakav jezik ljudi koriste govori nam o tim ljudima”, pa zato likovi u njegovom romanu izgovaraju tu reč. “Zaista poštujem znak na početku minskog polja na kom piše ‘mine’”. Sve je u nameri. “Ako bi sad neko ušao u ovaj studio i prilično besno me nazvao, bukvalno, ti… pa “reč na n”, našao bih se jednako uvređenim jer bih znao šta hoće da kaže”.

Everet je profesor engleskog jezika na Univerzitetu Južne Karifornije. “Čudno je, naravno, to što ja kao crnac mogu da kažem tu reč, a moji studenti je neće reći”. “Osetljivost za nijanse u jeziku je važna i potrebna, ali smo počeli da sve shvatamo previše bukvalno”.

Rasa u Americi

Everet je do sada napisao 24 romana, a mnogi od njih pretresaju rasna pitanja u Americi. Drveće (The Trees), knjiga iz najužeg izbora za Bukerovu nagradu 2022. godine, bavi se linčovanjem u prošlosti i sadašnjosti, često uz humor (“Ako uspete nekoga da nasmejete, onda ste ga razoružali”, što pomaže u “otkrivanju nekih istina”). Brisanje (Erasure) je satira na račun američke izdavačke industrije koja nastavlja da saučestvuje u održavanju stereotipa o crncima u Americi. A Džejms se bavi robovlasništvom i temom rasizma.

Everet je pesimista kad je reč o aktuelnim rasnim podelama u SAD. Govori o “šepurenju belih suprematista”. Pošto je kao pisac toliko fokusiran na jezik, možda i ne iznenađuje to što je Everet zabrinut da je “polarizovanost mišljenja istisnula dijalog”.

Takođe ga brine to što u Americi postoji frakcija koja bi “htela da ignorišemo činjenicu da je robovlasništvo ikad postojalo, što znači i ignorisanje načina na koje je ono uticalo na živote ljudi sve do danas”. Njegova čukunbaba bila je robinja. “Eto koliko nam je to vremenski blizu”.

Voleo bi, kaže, da vidi finansijsko obeštećenje kao “čin pomirenja”, iako bi se odrekao svega što bi mu u tom smislu bilo ponuđeno u koristi ljudi kojima je zaista potreban novac. A što se tiče besa, “ima razlike između gneva i gnušanja”. “Deo mene je ljut”, dodaje. Ali istorija pokazuje da je “ta ljutnja duga i prilično slična svuda”.

Ovakav stav priliči čoveku čija veština leži u posmatranju. Everet kaže da je naišao na shvatanje da se robovlasništvo, maltretiranje i nepravde dešavaju zbog “prirode ljudskih bića”. On utehu nalazi u drugačijoj vrsti prirode, posebno kada se opušta uz jedan od svojih omiljenih hobija – pecanje na mušicu. Potok je “najbolje mesto za rad”. A kada stoji u reci “ona je puna beskrajnih mogućnosti”.

Piše; Kejti Razal
Izvor: BBC
Preveo: Matija Jovandić