Zagonetka Gertrude Stajn (2) Svako ko je pročitao dovoljno onih „težih“ dela Gertrude Stajn primećuje kako njen život neprestano izbija u onome što piše, navodi Dejvid Šuman Volas, pokušavajući da prodre u srž lika i dela čuvene spisateljice iz doba modernizma.

(Prvi deo može se pročitati OVDE.)

„Danas biografija odstupa od toga da osobu o kojoj piše ugura u Prokrustovu postelju interpretacije, gde su sve protivrečnosti glatko pomirene u jedinstvenu ličnost. Umesto toga se naglasak stavlja na krhkost i privremenost identiteta, na osobinama, na motivima koji su tanajstveni i razgranati“, navela je Parul Segal nedavno u eseju o savremenim biografima. Iako ova ideja teško da je nova – kopanje po arhivama među ostalim lukavim biografima pomoglo je u karijeri i Dženet Malkom, na primer (kojoj je, ni manje ni više, jedna od tema bila upravo Gertruda Stajn) – ona govori o postepenoj promeni u načinu pisanju biografija, i formalno, i po senzibilitetu. Biografije su postale samosvesno književnije (pri čemu neke od njih samoljubivo naginju ka memoarima, pod pretpostavkom da je autor na ravnoj nozi sa osobom o kojoj piše) i ustežu se da se zakunu da pružaju celovitu sliku o nečijem životu.

Pristup Vejdove negde je između popularnog i akademskog i ona nastoji da merodavni prikaz života u knjizi podupre dubljim pitanjima o samom procesu rada. Kako smo, tačno, saznali za Bukstajverovu ili Feja? Neko je tako nešto morao rudarski da istraži i iskopa. Vejdova to poredi sa svojevrsnim detektivskim poslom, a Stajnova je uživala u takvoj vrsti beletristike.

Veći deo odeljka „Života pole smrti“ bavi se bitkom za očuvanje reputacije spisateljice nakon što je 1946. godine preminula o raka želuca. Prijatelji i učenici Stajnove izbijaju u prvi plan, naročito pisac i impresario Karl Van Vehten. I sam donekle kontroverzna ličnost (od vatrenog zagovornika do nekoga ko je površno eksploatisao Harlemsku renesansu, čemu se takođe posvetio), Van Vehten se mučio sa bremenom uloge književnog izvršitelja, nezahvalanim zadatkom za nekoga ko bi radije da ostane u centru pažnje. Zatim su došli proučavaoci koji su ubrzo počeli da prodiru u arhive Stajnove na Jejlu ne bi li odgonetnuli enigmu. Najistaknutiji među njima je Leon Kac, koga je Malkolmova upečatljivo opisala u eseju za Njujorker, kasnije uvrštenom u knjigu Dva života (Two Lives), njenom ličnom pokušaju da secira mit o Stajnovoj. Kac je slika i prilika marljivog, ali povučenog naučnika: briljantan, ekscentričan i sklon izbegavanju javnosti; iako mu je bio omogućen pristup bez presedana, decenijama je odlagao objavljivanje svog rada, dovodeći kolege do ludila i postajući i sam svojevrsna mala enigma.

Upravo je Kac otkrio očigledno zaboravljene sveske koje je Stajnova ispunjavala dok je pisala svoj najveći i najnepristupačniji roman, Stvaranje Amerikanaca (The Making of Americans, objavljen 1925, mada verovatno završen još 1911). Najčešće smatran prekretnicom u radu Stajnove (ona ga je smatrala svojim remek-delom) ne samo zbog obima (moje izdanje ima 925 strana) i navodne nepristupačnosti, Stvaranje Amerikanaca je bio kamen-temeljac za njen ambiciozni uspon. To je istovremeno i obrada istorija njene porodice i prkosni izazov tradiciji romana 19. veka. Polazeći od dve porodice i šireći se u pokušaj pisanja istorije svakoga ko je ikada živeo, Stvaranje je roman kakav nije postojao ni pre ni posle njega.

Kac je u sveskama pronašao složene dijagrame koji opisuju i povezuju mnoštvo ljudi koje je Stajnova poznavala, u pokušaju da ih klasifikuje u osnovne tipove karaktera, što je možda bio odjek njenog usavršavanja u oblasti medicine. Pod uticajem knjige Ota Vajningera Pol i karakter, popularnog psihološkog teksta tog vremena koji je Stajnovoj omogućio da sebe vidi kao „muževnog“ genija, ove sveske su prozor iza kog nastaje delo koje sigurno nije pisano „automatski“ (proces spontanosti često se povezuje sa njom), već uz ogroman trud i promišljanje. One su pružile i obilje biografske građe za naučna istraživanja, pošto je Stajnova u suštini ostavila tragove o tome koji je lik na kome zasnovan.

Ovi zaključci bili su od epohalnog značaja za usko polje studija o Stajnovoj, a laicima Kacovo istraživanje pokazuje i granice biografskog tumačenja. Šta nama govori činjenica da je neki lik u Stvaranju zasnovan na rođaki Stajnove? Mi tu rođaku ne poznajemo, niti nas ona preterano zanima. Dovoljno je znati da je Stajnova pokušavala precizno da izvuče zaključke na osnovu svojih poznanika, što je poduhvat bliži onome što zovemo realizmom nego što bismo inače priznali. Istraživanje Vejdove nam pomaže da ovde razlučimo specifičnosti i pokušamo da razmislimo o tome kada i zašto poznavanje pozadine obogaćuje tekst. Da li nam pomaže saznanje da se reference na „praviti od komarca magarca“ u erotskoj poeziji Stajnove odnose na redovnu probavu Toklasove? Iskreno, mislim da pomaže. Ali valjda očekivati, a možda je to čak i izvor zadovoljstva, da izvor i značenje nikada ne mogu da se sasvim podudare.

Istorijski gledano, književnost nije krenula putem koji je Stajnova naznačila. Isti komercijalni imperativi sa kojima se ona borila jednako su prisutni i danas, ako ne i pojačani. Uticaj Stajnove bi umeto toga trebalo potražiti u poeziji

Deo o „Životu posle smrti“ ipak ima svog junaka: nepokolebljivu Alis B. Toklas. Ona je donekle povučen lik u prvom delu biografije, delimičnoi zahvaljujući samom određivanju mita, ali se nakon smrti Stajnove pojavljuje kao njen živi svedok i žestoko čuva svoju teritoriju. Priča o Toklasovoj pomalo obeshrabruje, jer je to priča o postepenom propadanju: dok njena kuća postaje sve hladnija (ne uspeva da zagreje prostorije stana od oskudnog džeparca ostavljenog testamentom Stajnove), Toklasova postaje zaboravna, a kubističke slike koje su činile scenografiju ovog paralelnog života su joj oduzete i stavljene u sef po sudskom nalogu rođaka Stajnove.

Kac je uspeo da se umili Toklasovoj i zabeleži njihove razgovore. (Čini se da su njegove beležnice sa tim razgovorima i potakle Vejdovu da napiše knjigu.) Opis suživota koju pruža Toklasova možda nije pouzdaniji od bilo kog drugog, ali on Stajnovu prikazuje kao ljudsko biće onako kako se to ne može ni iz jednog drugog ugla. U pismu nakon smrti Stajnove, ona piše: „Ne mogu nekom usputnom strancu da kažem da sam volela Bebu i da je to sve što sada znam, da je volim, a da nje više nema“. Ljubav Toklasove prema partnerki najpojednostavljenija je slika Stajnove koju možemo dobiti. Ali to nije ništa lakše za razumevanje, to je samo još jedna misterija koja se ne može otključati.

Vejdova u uvodu piše da je kod Stajnove „delo uvek o uslovima sopstvenog nastanka: proces je za nju bio važniji od završenog teksta“. Nad ovim zapažanjem lebdi izrazita dvosmislenost. Naravno, postoji nešto savremeno u vezi s fokusiranjem na proces, ili ga bar mi povezujemo sa avangardom druge polovine 20. veka, jer Vejdova gura Stajnovu napred, ka Džonu Kejdžu i pokretu Fluxus.

Ali vratimo se na prvi deo te rečenice: Šta su zapravo uslovi stvaranja? Odgovor se izgleda odmah deli na dve opcije. S jedne strane, možda su ti uslovi jednostavno uslovi nesputane mašte. Vidimo kako Stajnova za radnim stolom cele noći, iz sata u sat, pušta da reči teku iz nje. Čini se da je to ideja koju je i sama Stajnova svojevremeno podržavala, mada postoji osnov za tvrdnju da su njena objašnjenja procesa nastajala retroaktivno, i često su je povezivali sa automatskim pisanjem, uprkos brojnim dokazima da je bar deo svojih radova redigovala u velikoj meri. („Sve što napišem znači upravo ono što se tu kaže“, poručila nam je Stajnova predusretljivo.) Ipak, tajna stvaranja moćima pisca pridodaje i nešto zavodljivo. Koliko god izučavaoci želeli da razjasne taj proces, često je u samom interesu pisca da ga ne otkrije.

Ali svako ko je pročitao dovoljno onih „težih“ dela Gertrude Stajn primećuje kako njen život neprestano izbija u onome što piše: iznenadna pojava Basketa[1] ili nešto što očigledno liči na neki od razgovora iz salona, prenet na papir zbog jedinstvenih kadenci. Vejdova kasnije spominje istraživanje Ule Dido vezano za dnevnike Stajnove; sav njen neobičan jezik proistekao je iz neposrednih, čak prilično bukvalnih doživljaja, iako se ona kasnije trudila da te veze izbriše.

Ovo samo po sebi razotkriva plitkost određenih ideja o tome odakle potiče „vrednost“ u književnosti. Beleženje svakodnevice je vrsta meditacije, istovremeno automatska i namerna: ona prolazi kroz um i izlazi kao nešto svesno oblikovano, ali ne sasvim očekivano. Kako to Vilijam Gas kaže u svom kratkom predgovoru za Stvaranje Amerikanaca, gde pokušava detaljno da protumači samo jednu rečenicu iz knjige: „stil je svest“.

U određenim krugovima oduvek je vladala suštinska netrpeljivost prema delima Gertrude Stajn. Zašto se truditi da razumemo šta ono znači? Šta ćemo sa sobom ako na kraju otkrijemo da ono ne znači apsolutno ništa? Za mnoge već sama ideja da su teška književna dela neka vrsta šifre, puna referenci, tajnih poruka i šema koje se upinjemo da razumemo, predstavlja zadovoljstvo i svrhu. Ali Stajnova podvlači nestabilnost u samim temeljima književnosti, njen ples sa „velikom nulom” besmisla, opasnost od šarlatanstva. Pristup njenoj biografiji mogao bi pomoći u dešifrovanju jednog dela skrivenih značenja, ali taj objektiv, kao što znamo, ima svoja ograničenja. Svaki čitalac pristupa delu sa sopstvenim znanjem i pretpostavkama, i u njemu uživa ili ne uživa. Taj okvir se može promeniti novim saznanjima, ali on nikada ne dopire do suštine osobenosti ove spisateljice. Kada bi zanimljiv život bio sve što je potrebno, književni kanon bi izgledao sasvim drugačije nego što izgleda danas.

Jedna stvar na koju mi je biografija Vejdove posebno ukazala je shvatanje Stajnove kao suštinski erotske spisateljice. Nekima od njenih otvoreno seksualnih dela, poput duge poeme Lifting Belly, posvećena je dužna pažnja i opis. U biografiji se skicira složena istorija nastanka rane novele Q.E.D. (dela o Bukstaverovoj koje je toliko razbesnelo Toklasovu), odakle su delovi kasnije prerađeni za Tri života, posebno za priču „Melanta“. Tu je takođe i priča o reviziji Strofa u meditaciji, knjige u formi duge poeme, jednog od njenih najezoteričnijih i najbriljantnijih dela. Bukstaverova se zadržala u glavama Stajnove i Toklasove i dugo nakon što je nestala sa scene, do te mere da je (navodno) Toklasova primorala Stajnovu da precrta svaki primer reči may u tekstu i zameni je rečju can[2]. Ovo je ključna spekulacija o tome do koje mere je Toklasova, na neki način, bila koautorka sa Stajnovom.

Ali to čak i prevazilazi proživljeno iskustvo: u delima Stajnove nalazi se suštinska promiskuitetnost jezika, promenljivo i klizavo svojstvo njenih rečenica i pasusa, kao i napetost pri posmatranju kako ti novi delovi mogu da se uklope. Seks može imati aspekte koji nisu voljni, ali ako je dobar nikada nije automatski. Dar Stajnove je u osećanju duboke naklonosti, u sposobnosti pisca da veruje da se reči mogu nanovo rasporediti, da se nove rečenice mogu prizvati i da postoji čudo u otkrivanju značenja koje bi se moglo izneti na svetlo dana.

Istorijski gledano, književnost nije krenula putem koji je Stajnova naznačila. Isti komercijalni imperativi sa kojima se ona borila jednako su prisutni i danas, ako ne i pojačani. Uticaj Stajnove bi umeto toga trebalo potražiti u poeziji, njeno iščašivanje rečenice trajno je ušlo u poetski DNK (možda je zato, delimično bar, savremena poezija tako malo čitana, čak i kad čezne za publikom). A opet, nije li rešenje Stajnove relevantnije nego ikada, u vreme kada ličnost mora da prednjači u publicitetu i time stvara prostor za prihvatanje dela koja sve manje ljudi želi da čita?

Danas način na koji čitaoci teže da saznaju o Gertrudi Stajn odražava način na kakav sve češće uopšte i poznaju književnost. Naše znanje o onome što postoji se povećava: padamo niz zečije rupe Vikipedije, čuvamo knjige na listama želja, slušamo podkaste o knjigama koje ne planiramo skoro da pročitamo. Ali susret sa književnošću u samoj tački kontakta čini se retkim. Odavno nisam čuo da se iko zapitao šta određeni odlomak u novoj knjizi zaista znači. Ili već znamo, ili brzo priznamo da nikada nećemo zaista saznati, pa pokušamo to da prihvatimo i okrenemo list. Stajnova nas podstiče da se otvorimo za misteriju: da je sve čudno, a ujedno i da ništa nije čudno, i da ako sednemo i dopustimo rečima da nas obuzmu, možemo da ostanemo još dugo zapitani.

(kraj)

Piše; Dejvid Šuman Volas
Izvor: The Nation
Prevod: M. Jovandić

***

[1] Basket je bio mužjak pudle koje su Stajnova i Toklasova kupile na izložbi pasa 1929. i živeo je sa njima u Parizu; nekon njega, i drugi njihovi psi (pudle) zvali su se Basket (prim. prev)

[2] Teško prevodiva igra reči: Toklasova je, navodno, bila ljubomorna na Mej Bukstaver (May Bookstaver) do te mere da je zahtevala da Stajnova svaki homonim may (moći, smeti, želeti) zameni sa can (moći, ali i odgovornost i konzerva) – prim. prev.