Zagonetka Gertrude Stajn (1) Zašto uporno pogrešno razumevamo jednu od najvećih spisateljica iz doba modernizma, pita se Dejvid Šuman Volas čitajući iznova Gertrudu Stajn.

Niko ne razume Gertrudu Stajn. Trebalo bi da svi budemo zahvalni na tome. Skoro da je kliše isticati to koliko je njeno delo teško, ali ono što je napisala i dalje se nameće, kako svojim zamašnim obimom (samo njeni neobjavljeni rukopisi prvobitno su sakupljeni u osam tomova, a knjige objavljene za njenog života da i ne pominjemo), tako i stilom.

Stil je, naravno, ono što ju je istovremeno i proslavilo i učinilo metom podsmeha, pošto je odbacivala konvencionalno pripovedanje, a često i konvencionalna značenja reči. Ako se ikada sasvim udubite u dela Stajnove, skoro pa prirodno se javlja i želja da podražavate njene ritmove. Ipak, niko nikad ne uspeva da do kraja pogodi osobenosti njenog stila: ravan, opor rečnik, iščašeni spoj apstrakcije i svakodnevnog razgovora, a možda ponajpre ponavljanje, rečenice koje se protežu, vraćaju unazad i uporno ispunjavaju prostor.

Frančeska Vejd citira Stajnovu u svojoj novoj biografiji Gertruda Stajn: Život posle smrti (Gertrude Stein: An Afterlife): „Ponavljanje je suština življenja, sa ponavljanjem dolazi razumevanje, a razumevanje je za neke najvažniji deo življenja“. Možda se ovde krije moto da nikada ne možemo dovoljno da se naponavljamo, pa ne možemo nikada ni zaista da razumemo.

Delo Stajnove probijalo je granice onoga što pisci mogu da urade jezikom u 20. veku; naša predstava o književnoj avangardi nezamisliva je bez nje. Razume se, Stajnova je htela i priznanje za svoju inovativnost, da bude shvaćena kao centralna figura, kao što je povremeno i tvrdila da jeste, a ne samo neko ko krči i proširuje polja između margina. Međutim, čitaoci su tu ambivalentniji i sve do danas se Stajnova često smatra katalizatorom ili odskočnom daskom za druge, slavnije moderniste (Pikaso, Hemingvej), zanimljiv eksperiment koji možda i ne bi trebalo ponavljati.

T. S. Eliot upozorio je da će, ako se noviji pisci budu ugledali na nju, uslediti „novo varvarsko doba“ književnosti. Nekolicina njenih knjiga i danas se rado čita (Autobiografija Alis B. Toklas, Nežna dugmad, Tri života), ali većina ne. Većina opusa Stajnove ostaje neotkrivena, bar za običnog čitaoca, iako ona sama nije nepoznata našoj imaginaciji: „Ruža je ruža je ruža“, „Tamo više nema nikakvog tamo“ i tako dalje. Uprkos tome što je prati reputacija da je nerazumljiva, malo ko od modernih pisaca je imao takvu žicu za krilatice koje se mogu lako izvući iz njihovih dela.

Radoznalost i izloženost podsmehu doneli su Stajnovoj pažnju, a na kraju i slavu, što je ona zauzdala pretvarajući se u javnu ličnost. Predstavljala je drsku Amerikanku u inostranstvu, duhovitu predvodnicu mitskog pariskog salona, dok se njena partnerka, Alis B. Toklas, uvek krila tu negde iza nje, u senkama.

Vozila je brzo, nosila monaške odore i šetala svoju pudlu Basketa pored Sene. Biografije su kao stvorene za živote poput njenog, možda zato što Stajnova zadovoljava dve potrebe skrivene u ovoj formi: za tračevima i za kontroverzama. Ona ponovo pokreće ono staro, neizbežno pitanje kako se život prepliće sa pisanjem, a možda i ono opasno biografsko pitanje o životu koji nadilazi delo. (Na kraju krajeva, zar ne bi trebalo prvo da zavolimo delo da bismo želeli da upoznamo život?) Njena iskustva svakako su se u njega mešala: „Književnost se stvara od činjenica iz života“, pisala je, istovremeno poričući da tekstovi znače bilo šta izvan reči na papiru. Stvarno razumevanje ta dva pola ostaje blokirano, nedokučivo i samim tim još intrigantnije. Ali zašto pokušavati da spojimo saznanja (što dobra biografija može da nam pruži) sa misterijom nesaznatljivosti? Stajnova je pisala: „Niko ne zna šta misliš, bez obzira na to šta misliš, niti koliko jasno misliš to što misliš.“ Možda je upravo to svedočanstvo njene veličine, to što u svoj svojoj slavi može da da ostane toliko nepoznata kao što i jeste.

Vejdova u biografiji tom jazu između činjenica i reputacije pristupa tako što predstavljanje života Stajnove svesno deli na dve polovine: „Život“ i „Život posle smrti“. To kako Vejdova shvata ova dva dela je uputno:

Prva je narativ koji je ona sama pažljivo krojila u autobiografijama, predavanjima i intervjuima, gde njena duga borba da nađe čitaoce vodi do trijumfalnog uspeha… Drugi, u kom se popunjavaju neke od svesnih praznina u prvoj verziji, priča je koja se mogla ispričati tek posthumno, uzimajući u obzir tajne iz arhiva: neobjavljene tekstove, lične beleške i ljude, uglavnom žene, za koje je Stajnova tvrdila da ih je zaboravila. Ove dve priče se ogledaju jedna u drugoj i uzajamno se dopunjuju: jedna bez druge ne mogu da se ispričaju.

Ovakav stav već od samog početka baca senku sumnje na prvu verziju; ako ju je kasnije potrebno korigovati, onda od samog početka znamo da ne smemo sasvim da poverujemo u nju. Ipak, to je šarmantna slika. Prva polovina knjige je nabijen, kontrolisan narativ o životu Stajnove. On pokriva sve ključne momente, od njenog detinjstva u Kaliforniji i sticanja bogatstva od kog se mahom izdržavala dok je gradila književnu karijeru (brat Stajnove doprineo je uspostavljanju tramvajskog sistema u San Francisku), preko Redklifa i važnog rada u psihološkoj laboratoriji Vilijama Džejmsa, gde Vejdova ubedljivo povezuje eksperimente koje je Stajnova sprovodila i njenog kasnijeg interesovanja za spontano pisanje. Nakon neuspele epizode sa medicinskom školom, gde su mentori obeshrabrivali studentkinje, Stajnova odlazi u Pariz i u boemski milje, nezadrživo gazi napred i jedva da se i osvrće za onim što je ostavila za sobom.

Ovo mlado doba posebno je zanimljivo, jer postaje jasno da je narativ Stajnove o sopstvenom životu bio sve kontrolisaniji što se više razvijala kao spisateljica, a autobiografsko je kod nje uvek nadohvat ruke, čak i onda kada je najapstraktnija. Opis sudbonosnog susreta i povezivanja sa Toklasovom ostaje nedorečen (skoro sigurno po izboru same Stajnove), ali čitaoci se upoznaju sa posredničkom ulogom Anete Rozenšajn, rođake Toklasove, koju je Stajnova u Parizu „svakodnevno viđala zarad psihološkog ispitivanja“. Izgleda da je Stajnova blago mučila Rozenšajnovu, možda kao prijateljicu potencijalne ljubavnice, a potom ju je potpuno odbacila kada je veza sa Toklasovom procvetala. Ni biografkinja ni čitaoci nikada ne uspevaju da sasvim proniknu u srž ovog čuvenog partnerstva, ali ono pruža sliku o tome koliko je izostavljanje važno pri izgradnji imidža javne ličnosti.

Kada se Stajnova skrasila u Ulici Florus 27, svojoj čuvenoj rezidenciji, rešena da stvara velika književna dela, priča teče od knjige do knjige, a njih Toklasova posvećeno prati, prekucava i uređuje. Potera za slavom bila je neprestana, a onda je ona iznenada stigla. Ovo su kultne scene iz života Stajnove: duhoviti razgovori i nadmetanje za status u salonu; dobrovoljno voženje saniteta u Prvom svetskom ratu; opera Četiri sveca u tri čina; i njena trijumfalna američka turneja. Doskočice u intervjuima i na predavanjima, idiličan život na jugu Francuske, Drugi svetski rat i nemačka okupacija (zajedno sa begom iz Pariza sa Sezanom i Pikasom skrivenim u kolima), i bolest koja ju je pokosila ubrzo nakon primirja, sve to je jedan toliko ispunjen život da skoro pa čudi zašto je uopšte bilo stvari koje je trebalo kriti.

Sa kojom dozom skepse bi, dakle, trebalo da prihvatimo ovu priču onako kako je Vejdova ponovo predstavlja? Teško je reći da je to baš verzija same Stajnove, na kraju krajeva, ona je već napisala nekoliko sopstvenih svedočanstava, od kojih je najpoznatije Autobiografija Alis B. Toklas (1932), sa kojom se probila u komercijalnom smislu i stekla osećaj uspeha za kojim je žudela, ali je potakla i nove sumnje u sopstvene sposobnosti. Ova knjiga, napisana skoro kao šala na čitaočev račun, uspela je ubrzo da zaseni sav dotadašnji trud Stajnove, na njenu veliku žalost. Otvoreno je priznavala svoju glad da je obožavaju, ali Vejdova u biografiji nagoveštava da su ti reklamerski potezi, iako je Stajnova u njima svesrdno uživala, ipak bili manje važni od težnji ka ozbiljnom pisanju i trudu da takva dela stigne do ruku čitalaca.

Stajnova je za života imala popriličnih problema da objavi rukopise, bilo da je reč o održavanju veza sa uticajnim prijateljima koji bi se zalagali za nju, ili o saradnji sa Toklasovom na samostalnom objavljivanju manje pristupačnih dela u okviru njene biblioteke Plain Editions. Vejdova se u prvoj polovini knjige bavi tim sumnjama i frustracijama, zajedno sa drugim zamršenim nitima života koje je Stajnova radije skrivala.

Dve kontroverze su se, naročito, tokom vremena stopile sa legendom o Stajnovoj. Prva je njena rana veza sa intelektualkom Mej Bukstajver, ženom sa kojom se Stajnova upoznala i sprijateljila dok je studirala medicinu na Džons Hopkinsu. Zakoračivši u krug modernih lezbejki, Stajnova se do ušiju zaljubila u Bukstajverovu i završila je rukopis koji se bavio njenim čežnjama u ljubavnom trouglu u kom je, na kraju, ispala gubitnica. Rukopis je ostao u fioci, kao i mnogi projekti Stajnove; kada je delo iskopano i dato Toklasovoj, izazvalo je ljubomoru i sukob u njihovoj naizgled neraskidivoj vezi jer je, na kraju krajeva, narušilo imidž o njih dve kao savršeno povezanom i nerazdvojnom paru. Vejdova u oba dela biografije prati komplikovan put do objavljivanja teksta koji je bio ispred svog vremena.

Druga kontroverza (a ona možda više može da uznemiri savremenog čitaoca) je prijateljstvo Stajnove sa francuskim istoričarem Bernarom Fejem, koji je postao prilično opak operativac višijevskog režima (posebno je, izgleda, bio zainteresovan za pogubljenja masona) i štitio je Stajnovu u južnoj Francuskoj od užasa Holokausta. Optužbe za kolaboraciju postale su mrlja na njenoj zaostavštini, i još je nejasno koliko je ona zaista znala i koliko je sebi dopuštala da bude naivna.

U drugoj polovini knjige Vejdova pravi epistemološki obrt, nastojeći da pokaže kako je mit o Stajnovoj, uz sve komplikacije, rođen.

(drugi deo može se pročitati OVDE.)

Piše; Dejvid Šuman Volas
Izvor: The Nation
Prevod: M. Jovandić