Tedžu Kol: Biti avangardan ne znači biti nečitljiv Nagrađivani romanopisac i esejista Tedžu Kol govori o tome zašto je novu knjigu smestio baš u vreme pred pandemiju, o sreći, ozbiljnosti i upadanju u Hemingvejevu zasedu.

Tedžu Kol (48) autor je osam knjiga, među kojima su i zbirka eseja Crni papir: Pisanje u mračna vremena, kao i Mrtvi ugao, sastavljena od teksta i fotografija koje je snimao širom sveta. Dobio je Nagradu PEN/Hemingvej za debitante 2012. godine, za svoj prvi roman Otvoreni grad, u kom psihijatar luta ulicama Menhetna u vreme nakon 11. septembra. Hvaleći suptilnost ovog dela, u Njujorkeru su ga nazvali “toliko bliskim dnevniku koliko to roman može da bude… ono što pokreće tu prozu ka napred nisu događaji ili udesi, nego neprekidni slučajni nizovi”.

Njegov novi roman, Drhtaj (Tremor), uvodi nas u um predavača istorije umetnosti u danima pred pandemiju. Kol, rođen u Mičigenu i odrastao u Lagosu, govorio nam je iz Kembridža, u Masačusetsu, gde od 2018. predaje na Harvardu.

Kako je došlo do knjige?

Nakon Otvorenog grada sam mogao da pratim svoja interesovanja a da ne napišem o tome roman, čime nisam bio nezadovoljan; bio sam uzbuđen zbog prilike da dosta promišljam stvari kroz eseje i shvatim nešto od toga kako se reči i slike uklapaju u formi fikcije ili nefikcije. Ali sam znao da ću, kada za to dođe vreme, hteti da napišem još jedan roman. U leto 2020. me je jedna od kreativnih ideja motivisala da uhvatim baš onaj trenutak uoči pandemije. Ljudi koje sam poznavao, ili sam znao za njih, umirali su svake nedelje. Jedan od načina na koji se smrtnost odražavala na mene bio je potreba da što bolje izrazim šta to znači živeti, da samo umnožavanje života bude protivudarac smrti.

Šta vas motiviše da pišete fikciju koju pokreću zamisli, a ne zaplet?

Zaista sam samo hteo da pokažem kako izgleda planinski venac uma: “Ja sam ovo, ovo, ovo i ovo, u smislu iskustava, misli, tuga, ljubavi, radosti”. Ali roman nije u zbiru toga; on govori o tome šta znači biti unutar toka onoga što se dešava, u njegovoj teksturi.

Ugao posmatranja u Drhtaju se ponegde naglo menja, posebno u delu koji napreduje kroz 21 glas bez ikakvog omeđivanja. Zašto ste želeli da napišete nešto sa tako nestalnom i uznemirujućom formom?

“Eksperimentalno” nije baš prava reč, pišem savršeno jasne rečenice, ali sam hteo sebi da pružim šansu da uradim nešto što može da podbaci. Ne vidim da ljudi čine dovoljno sa svojom slobodom kao pisci, a dosadno mi je kada se i dalje ponavlja ono što se radilo u 19. veku.

Vaš protagonista razmišlja o ropstvu, nacističkoj pljački i serijskom ubici Semjuelu Litlu, kao i o mnogim drugim temama, ali voli i dobar noćni provod. Da li vas je brinulo to da će njegov način života, sa putovanjima i žurkama, neke čitaoce možda iritirati?

To jeste takva vrsta stvari koja u čitaoca može da unese zlovolju. Ljudi su mi pisali posle Otvorenog grada i govorili: “Kako ste mogli da napišete takvu knjigu? Toliko smo se zbližili sa likom, a ispostavlja se (nakon njegovog zakasnelog otkrovenja) da je užasan?”

Drhtaj nosi u sebi drugačiju vrstu rizika: “O, pa vi putujete svuda po svetu, izlazite i plešete?” Teže je tako pisati, jer ćemo, rekao bih, instintivno suditi o tome. “Idete u barove? Provodite se? Bogami lepo! A mislio sam da ste politički svesno stvorenje koje brine sudbina sveta”. Teško je ozbiljnog uma govoriti iskreno o sreći.

Ne bih da ovde kritikujem Rejčel Kask, ali da je ona pisala o žurki (u Drhtaju), tu bi bilo gledanja s visine: onaj izgleda ko žaba, ona je razvedena i jadna i tako dalje. Ali ozbiljnost prosto može da bude mrzovolja, a u Otvorenom gradu ima dosta mrzovolje.

Dakle, svesno ste se udaljili od atmosfere u tom romanu?

Kad sam bio mlađi patio sam od depresije, sada je nema toliko, i dok je osoba kakva sam onda bio mogla da zamisli da napiše Otvoreni grad, ja nisam mogao da zamislim da pišem Drhtaj, osim tom u smislu da govori o izvesnoj radosti kakve ima u samom življenju.

Izbaci me iz takta kad pročitam da govori “o rasizmu i starosedeocima Masačusetsa”, jer ako vas dožive kao crnca, javlja se ogromno iskušenje i pritisak da se pretvorite u hodajući transparent o istorijskim nepravdama. Namestilo se tako da me zanima zašto je istorija užasna, ali me zanima i da to ne bude jedina stvar o kojoj se priča.

Šta ste čitali u poslednje vreme?

Uronio sam u grčku tragediju, kad smo već kod sreće, zbog teksta koji sam pisao o izvođenjima antičkih tragedija u Grčkoj i kako je to isprepletano sa nekim savremenim katastrofama. Osim toga, bila je to poezija: Do 2040 Džori Grejem, Sve duše Saskije Hamilton i poslednji tom Adama Zagajevskog poslednje su tri knjige koje sam kupio.

Ako se negde nađe neki novi roman, po svoj prilici ga nisam pročitao. Ponekad pomislim da bih do Otvorenog grada, da ga je napisao neko drugi, verovatno došao negde otprilike oko 2015. Nekada vam je jednostavno potrebno da se buka slegne; knjiga će vas čekati.

Postoji li roman koji vas je inspirisao da počnete da pišete?

Pročitao sam Starac i more sa 20 godina i zapravo sam zaplakao kada se pojavila ajkula; nikada pre toga me nijedna knjiga nije uvukla u zasedu. Nešto u njoj me je nateralo da pomislim da je knjiga nešto što neko napiše, a to nešto onda eksplodira u ruci nekog drugog posle mnogo vremena.

Kasnije je došao i susret sa Džojsom. Došao sam na ideju da književnost mora da bude još komplikovanija; ne “hajde da probamo da prokljuvimo kako da napišemo Dablince”, nego “hajde da probamo da prokljuvimo šta ide posle Fineganovog bdenja”. Pisao sam gluposti osam godina. Negde u svojim kasnim dvadesetim sam shvatio – mislim, verovatno retrospektivno – da je ono što sam želeo maksimalna kompleksnost misli kroz najjasniji jezik koji će podržati takvo razmišljanje. Biti avangardan ne znači biti nečitljiv.

Piše: Entoni Kamins
Izvor: The Guardian
Preveo; Matija Jovandić