Vaše najranije sećanje na knjigu i čitanje?
Kada pokušam da dosegnem do sećanja na prve susrete sa knjigom, više različitih mi se javljaju u svesti. Prvo, to je uvek Čiča Tomina koliba Harijet Bičer Stou. Roman su pratile odlične ilustracije. Iako sam sigurna da tada nisam razumela šta je robovlasništvo, sećam se nelagode koja me je prožimala gledajući takvu svirepost u slikama. Zatim, takođe u predškolskom periodu, vaspitačica nam je čitala knjigu Višnja u vrtiću. Dugo sam dosađivala roditeljima da mi kupe istu, ali nije bilo neko srećno vreme, te sam je dobila tek jednog popodneva u šetnji sa tatom kada sam pala i raskrvarila nos. On se verovatno dosetio da je kupi iz nemoći. Odmah sam prestala da plačem. Knjiga je ubrzo zatim greškom završila zajedno sa dnevnim novinama u dimnjaku. Tata je odneo komšinici za potpalu. Od tada je nisam videla do ove godine kada je doživela reizdanje u Kreativnom centru. Tada saznajem da sam zahvaljujući poeziji upoznala Višnju, Višnja u vrtiću je zapravo Višnja Begović. Knjigu je napisao njen deda. Pitam se šta bih tada rekla da sam znala da ću zajedno putovati sa tom devojčicom iz knjige na poetske festivale. I poslednje što mi na um pada su veoma privlačne korice komplet knjiga Markiza de Sada. Odmah sam znala da ne bi trebalo da gledam te ljubičaste ilustracije na crnoj podlozi, ali znatiželja me nije napuštala. Mama je opravdavala postojanje tih knjiga na polici prepričavajući kako je naručila knjige Markesa, ali eto, greškom je stigao Markiz de Sad.
Koju knjigu biste nazvali knjigom vašeg odrastanja?
Mislim da ne postoji jedna knjiga koja je obeležila moje odrastanje. Postojale su različite čitalačke faze i dok sam bila dete. Sećam se, kada smo bili na moru, često sam se odricala krofnica na plaži, fotografija sa magarcem i ostalih morskih radosti tog doba, kako bi mi roditelji kupovali neke horor romane za decu, autora Roberta Lorensa Stajna. Verovatno bi mi to iz sadašnje perspektive, sa svim (čitalačkim) iskustvom, delovalo mnogo smešno, ali tada je bilo prilično zastrašujuće. Tako sam odmah po povratku u ravnicu i sama počela da pišem kratke horor priče. Svaka priča se završavala ili počinjala nečijom smrću. Takođe, u fazi odrastanja, ukoliko bi mi se neki odlomak pročitanog svideo iz bilo kog razloga, hodala sam po kući čitajući sve naglas. Ne znam kako su moji ukućani preživeli. U pričama svakako nisu.
Kom piscu/spisateljici (ili knjizi) se redovno vraćate i zašto?
Redovno se vraćam poeziji Trakla. U njegovim stihovima postoji neka uznemirujuća lepota u tome kako se stvari raspadaju. Mnogo mi je privlačna njegova melanholija jer je ona naseljiva i iznova nam otkriva i neku vrstu smiraja. Iščitavajući Traklovu poeziju, uvek se razotkriva nešto novo jer su kod njega reči sistem šifri i moramo duboko da se zamislimo da bismo dokučili značenje reči i mreže simbola.
Knjiga koju nikako niste uspevali da pročitate do kraja?
Sećam se kada sam tokom studija otišla u biblioteku i tražila U potrazi za izgubljenim vremenom, Marsela Prusta, bibliotekarka mi se nasmejala rekavši kako je ona još uvek čita, potrebno je vreme. Nisam nikada pročitala sve samo zbog obimnosti. Među stotinu stranica dekonstruiše se jedan miris ili društvena konvencija, uvodeći koncept nevoljnog sećanja, onog koji nas preplavi iznenada, mimo naše volje. To je delo koje zahteva apsolutnu posvećenost i radikalno usporavanje, što je u suprotnosti sa tempom koji danas živimo. Dakle, za Prusta je potrebno vreme, a ja ga stalno gubim. Nekada ću se već vratiti toj potrazi.
Knjiga koju biste voleli da je nikada niste pročitali?
Postoje odlične knjige koje su loše prevedene. Mislim da se ne govori dovoljno o važnosti prevodilačkog posla. Prevodilac je neko ko mora da poznaje ne samo jezik, već mora da bude ravnopravan umetnik. Prevod bi trebalo da bude most između čitaoca i pisca, a nekada je, nažalost zid. Dugo sam tragala za dobrim prevodom Blejkove poezije. Jasno je da je izazovno prevoditi poetski jezik 18. veka, ali ukoliko reči koje imaju više nivoa značenja svedemo na prvo, najočiglednije, potpuno ćemo ubiti pesnikovu mistiku i dobićemo samo jako lošu interpretaciju.
U svetu kojeg književnog dela biste voleli da živite?
Kako me još uvek privlače romani besmisla, verovatno bih izabrala svet nekog Beketovog dela. Volim tu ideju ogoljenog prostora gde se ništa ne dešava. Takav apsurd nije strašan, on je zapravo i neka vrsta slobode. Živeti u svetu gde je besmisao prihvaćen kao jedina konstanta zvuči mi mnogo primamljivije od bilo koje književne utopije.
U kojim situacijama zažalite što nemate knjigu pri ruci?
S obzirom na to da svakodnevno putujem vozom, najčešće tada zažalim ako zaboravim knjigu. Knjiga je u takvim situacijama oružje i niko ti se ne obraća. Kada sam bila mala, verovala sam da me niko ne vidi ako dlanovima prekrijem oči. Danas, u vozu isto to mislim dok držim knjigu. Ako je nemam, neki saputnik će mi postavljati jako dosadna pitanja.
Da imate svoju izdavačku kuću, koju knjigu, ili kojeg pisca/spisateljicu biste prvo objavili?
Objavila bih zbornik regionalne ženske poezije. Trebaju nam iznova kao podsetnik na raščinjavanje autoriteta i patrijarhata.
Takođe, objavljivala bih i knjige svojih prijatelja koji još uvek nisu naselili nijednu kuću. Utočište.
Koju knjigu biste voleli da ste vi napisali?
Šta čitaju oni koji pišu: Maja Ručević KaranovićU poslednje vreme mnogo razmišljam kako mi je žao što još uvek nisam napisala ništa za decu, a svakodnevno sam okružena njima. U tom kontekstu, volela bih da sam napisala O dugmetu i sreći umesto sjajne Jasminke Petrović. Odličan i veoma važan roman o različitosti.
Opšteprihvaćeno remek-delo koje vam se nije svidelo? I zašto?
To je definitivno Mobi Dik Hermana Melvila. Iako razumem njegovu simboličku težinu i značaj u kanonu, ne odgovara mom senzibilitetu. Teško podnosim beskrajne enciklopedijske digresije o kitolovu, anatomiji kitova i tehnikama prerade ulja, recimo. Draži mi je Beketov kamen u cipeli nego Melvilov beli kit.
Za koje knjige (autora/ku) mislite da ste ih otkrili prekasno?
Ponekad pomislim da sam prekasno počela da čitam Biljanu Jovanović. Mada, možda je to bilo neophodno. Pitanje je da li bih ranije mogla da razumem tu vrstu bunta i specifičnu fragmentarnost njenog pisanja. Možda bih „haotičnost” i nemir razumela kao estetsku grešku, a ne kao način predočavanja unutrašnjeg sveta njenih junakinja. Danas, postoji i odlična knjiga Sonje Veselinović Biljana i ostali (Kulturni centar Novog Sada) koja umnogome može da pomogne daljem tumačenju i razumevanju Biljaninog opusa.
Da možete da priredite večeru za pet pisaca/spisateljica, bez obzira na to odakle su i da li su vaši savremenici, ko bi se našao za stolom?
To bi svakako bilo pet žena. Od kojih bi dve bile moje prijateljice pesnikinje, sa kojima inače najviše volim da “veštičarim”, Marta Džaja i Nevena Budimir. Pozvala bih i En Karson, Marinu Cvetajevu i Milenu Marković. Muškarci ne bi bili na tanjiru, ali bi njihove zablude o autoritetu bile sasvim dekonstruisane. Morala bi da bude noć. Vatra. I reka. Sviralo bi nešto poput Portishead ili PJ Harvey.
Kako obeležavate zanimljive delove u knjizi: beleške na marginama, “uši”, podvlačenje markerima ili…?
Uvek beleške na marginama. To je ostalo kao neka vrsta trajne bolesti sa fakulteta. Ne otvaram knjigu bez olovke u ruci.
Koju biste knjigu poneli na pusto ostrvo, a koju na odsluženje doživotne zatvorske kazne?
Na pusto ostrvo bih ponela neku antologiju savremene poezije. U izolaciji su prekopotrebni različiti glasovi, različiti ritam i različite teme. Na odsluženje zatvorske kazne ponela bih rečnik francuskog jezika. To bi bio proces izgradnje potpuno novog identiteta. Osećala bih se vrlo senzualno dok govorim sama sa (novom) sobom u ćeliji na nikada do kraja naučenom jeziku.
Šta trenutno čitate?
Poslednje što sam pročitala je roman Rat i kiša Velibora Čolića. Odličan roman o telu i traumi, o ratu. Posebno interesantno je što je Čolić preveo svoj roman sa francuskog na hrvatski jezik. Kada autor sam sebe prevodi sa jezika koji je naknadno osvojio, to nije samo lingvistički posao. To je apsolutna dekonstrukcija sopstvenog identiteta i ponovno slaganje. Preporuka k’o kuća!
Ostale priloge iz naše rubrike “Šta čitaju oni koji pišu” možete pročitati ovde.