Tomas Man: Nastanak “Čarobnog brega” (I deo) “Lekar me je uveravao da bi trebalo da postupim mudro i ostanem šest meseci na lečenju. Da sam poslušao njegov savet, ko zna, možda bih još bio tamo! Umesto toga sam napisao 'Čarobni breg'”

1

Pošto sigurno nije uobičajeno da pisac raspravlja o svom delu, trebalo bi možda na početku da stoji neka reč izvinjenja, ili bar objašnjenja. Pomisao da se postavim kao istoričar samom sebi pomalo me zbunjuje; a, znate, nepristrasni istoričari i inače su malobrojni. Štaviše, pošto mi je delo još u nastanku i, usuđujem se da se nadam, još odražava sadašnjost i njene probleme, prilično je teško, ako ne i nemoguće, kritikovati ga sa distance kritičara i teoretičara, čak i onda kada kritičar nije istovremeno sam pisac.

Birajući Čarobni breg za raspravu, izbor sam zasnovao na saosećajnom interesovanju na koje je upravo ona, od svih mojih knjiga, naišla u Americi. Isto tako, kada vam slobodno pričam o nastanku knjige i svojim iskustvima sa njom, oslanjam se na zdrav i saosećajan odnos američkog uma prema ličnom, anegdotskom i intimno ljudskom.

Začudo, nije mi teško, nego je upravo obratno, da o Čarobnom bregu govorim na engleskom[1]. Podseća me to na junaka mog romana, mladog inženjera Hansa Kastorpa. On na kraju prve knjige gospođi Šoše, junakinji kirgiskih očiju, saopštava naročitu izjavu ljubavi, zaodevajući njenu neobičnost u odoru stranog jezika. To mu ublažava nelagodu i pomaže mu da kaže stvari kakve se nikad ne bi usudio da izrekne na svom jeziku. “Parler français,” kaže, “e’est parler sans parler, en quelque manière.” Ukratko, pomaže mu da prevlada inhibicije, a piscu kome je neprijatno što mora da govori o svom delu isto tako lakne jer može o njemu da govori na drugom jeziku.

Ima pisaca čija imena se vezuju za samo jedno veliko delo, jer su umeli da se u njemu potpuno izraze. Dante je Božanstvena komedija, Servantes je Doh Kihot. Ali ima i onih drugih – a među njih moram da ubrojim i sebe – kod kojih pojedinačna dela ne nude celovit značaj, pošto su ona delovi celine koja čini piščevo životno delo. I ne samo njegovo životno delo, nego i sam njegov život, njegova ličnost. To jest, on nastoji da prevaziđe zakonitosti svog doba i kontinuiteta. Pokušava celog sebe da unese u sve što piše, ali to zapravo čini samo onako kako to radi Čarobni breg; tu mislim na upotrebu lajtmotiva, čarobne formule koja deluje dvosmerno, a povezuje prošlost sa budućnošću, budućnost sa prošlošću. Lajtmotiv je postupak koji se koristi da bi se sačuvalo unutrašnje jedinstvo i stalna prisutnost celine u svakom pojedinačnom trenutku.

U širem smislu, celokupno životno delo nekog pisca ima svoje glavne motive, koji služe tome da mu sačuvaju celovitost, da tu celovitost učine primetnom čitaocu, kao i da celu sliku učine prisutnom u svakom pojedinačnom delu. Samo zato bi možda bilo nepravedno prema pojedinačnom delu gledati ga samog, zanemarujući njegove veze sa drugim delima i ne uzimati u obzir referentni okvir kom pripada. Na primer, skoro je nemoguće raspravljati o Čarobnom bregu bez razmišljanja o njegovim vezama sa drugim delima; unazad do vremena Budenbrokovih i Smrti u Veneciji; unapred do romana o Josifu.

Dopustite mi da vam pre svega ispričam nešto o poreklu i zamisli romana, upravo onako kako su mi ih doneli događaji iz života. Te 1912. godine – što je sad već pre cele jedne generacije – moja supruga patila je od tegoba na plućima, srećom ne ozbiljnih; ipak, bilo je neophodno da provede šest meseci na velikoj nadmorskoj visini, u sanatorijumu u Davosu, u Švajcarskoj. Ostao sam sa decom u Minhenu, i u našem letnjikovcu u Telcu, u dolini reke Izar. Ali u maju i junu otišao sam u posetu supruzi u Davosu na nekoliko nedelja. U Čarobnom bregu postoji poglavlje, naslovljeno “Dolazak”, gde Hans Kastorp obeduje sa rođakom Joahimom u sanatorijumskom restoranu i tamo ne isprobava samo jela iz izvrsne berghofske kuhinje nego i atmosferu celog mesta i života “bei uns hier oben”[2]. Ako pročitate to poglavlje steći ćete prilično jasnu sliku o našem susretu u toj oblasti i o mojim čudnim utiscima o njoj.

Ti utisci pojačavali su se tokom tri nedelje, koliko sam proveo u Davosu u poseti supruzi na lečenju. To su iste one tri nedelje za koje je Hans Kastorp prvobitno mislio da će ih provesti u Davosu, ali su mu se one pretvorile u sedam bajkovitih godina začaranog boravka tamo. Mogu čak da kažem da su pretili i meni da će mi uraditi isto to. U bar jednom od doživljaja mog junaka prilično verno je preneto ono što mi se lično dogodilo; mislim na pregled bezbrižnog posetioca iz doline koji je izrodio otkriće da bi i on trebalo da postane pacijent!

Bio sam u takozvanom Berghofu deset dana i sedeo sam na balkonu po hladnom, tmurnom vremenu kada sam zapatio problematičnu prehladu bronhija. U zdanju su bila dvojica specijalista, glavni lekar i njegov asistent, tako da sam preduzeo očigledan korak i pitao sam ih za mišljenje. Otpratio sam suprugu u ordinaciju, pošto je bila pozvana na jedan od redovnih pregleda. Glavni doktor, koji je, naravno, prilično ličio na Hofrata Berensa, kucnuo me je i odmah mi pronašao takozvanu fleku na plućima.

Da sam bio Hans Kastorp, to otkriće bi mi promenilo život. Lekar me je uveravao da bi trebalo da postupim mudro i ostanem šest meseci na lečenju. Da sam poslušao njegov savet, ko zna, možda bih još bio tamo! Umesto toga sam napisao Čarobni breg. U njemu sam iskoristio utiske prikupljene tokom tronedeljnog boravka. Bili su dovoljni da me ubede u opasnosti takvog okruženja za mlade ljude – a tuberkuloza je oboljenje mladih. Iz moje knjige ćete steći predstavu o suženosti tog začaranog kruga sačinjenog od izolovanosti i invaliditeta. 

To je svojevrsna zamena za život i ona mladu osobu može, za relativno kratko vreme, sasvim da odvikne od stvarnog i aktivnog življenja. Tamo se na sve, uključujući i koncept vremena, gleda kroz prizmu luksuza. O izlečenju se uvek govori kao o nečemu što bi moglo da potraje nekoliko meseci, a često i nekoliko godina. Ali mladoj osobi posle šest meseci ne preostaju više nikakve druge ideje osim o flertovanju i toplomeru pod jezikom. A posle još šest meseci u mnogim slučajevima čak i gubi sposobnost za bilo kakvu drugu zamisao. Postaće sasvim nesposobna za život u “dolini”.

Takve ustanove poput Berghofa bile su tipičan fenomen pre rata. Bile su moguće samo u kapitalističkoj ekonomiji koja je i dalje dobro i normalno funkcionisala. Samo u takvom sistemu je bilo moguće da pacijenti ostaju tu godinu za godinom na račun svojih porodica. Čarobni breg postao je labudova pesma takvog oblika egzistencije. Možda je i opšte pravilo da se epovi koji opisuju neku određenu fazu života pojavljuju pri njenom kraju. Lečenje tuberkuloze danas je zašlo u drugačiju fazu, a švajcarski sanatorijumi uglavnom su pretvoreni u hotele za sportiste.

2

Ideja da od utisaka i doživljaja iz Davosa napravim priču javila mi se jako brzo. Pošto sam završio roman Kraljevsko visočanstvo, napisao sam dugu pripovetku Smrt u Veneciji. Skoro sam je bio završio kada sam otputovao u Davos; i tada se u meni začela ideja o Čarobnom bregu (priča je od samog početka imala taj naslov). Trebalo je da to bude humoristička priča, da se nadoveže na Smrt u Veneciji i da bude otprilike sličnog obima, neka vrsta satire posle upravo završene tragedije. Trebalo je da njena atmosfera bude čudna mešavina smrti i omamljenosti kakvu sam osetio u Davosu. Smrt u Veneciji opisuje oduševljenje pojmom smrti, trijumf pijanog nereda nad životom posvećenom redu i disciplini. U Čarobnom bregu je trebalo da ista ta ideja bude tretirana sa humorom. Trebalo je da tu imamo prostodušnog junaka u sukobu građanske pristojnosti sa makabrističkom avanturom. Kraj priče nije bio unapred rešen, nego će se pojaviti dok budem pisao. Činilo se to kao lak i zabavan posao, a i da neće oduzeti previše vremena. Kada sam se vratio u Telc i Minhen, spremio sam se da počnem da pišem prva poglavlja.

Ubrzo je počela da me obuzima dotad zapretena intuicija da će ova tema da se sve više širi i gubi u bezobalnim prostranstvima misli. Nisam mogao da sakrijem pred sobom to da ona pruža opasno raskošan kompleks ideja. Verovatno nisam jedini pisac sklon potcenjivanju obima započetog poduhvata. Kada zamislim neko delo, ono mi se ukaže u tako nevinom, izvodljivom ruhu da sam siguran da ću ga izvesti bez većih poteškoća. Moj prvi roman, Budenbrokovi, trebalo je da bude knjiga od otprilike 250 stranica, prema šablonu skandinavskih romana o porodici i životima trgovaca. A ispala su dva glomazna toma. Smrt u Veneciji trebalo je da bude kratka priča za časopis. Isto važi za romane o Josifu; trebalo je da budu u formi priče, duge otprilike kao Smrt u Veneciji. Ni Čarobni breg se nije pokazao kao izuzetak od pravila.

Možda je ovo samozavaravanje nužno i plodonosno. Ako bi pisac od samog početka video pred sobom sve mogućnosti i sve prepreke zamišljenog dela, i ako bi znao šta sama knjiga želi da postane, možda se nikad ne bi ni osmelio da počne. Moguće je da samo delo ima svoju volju i cilj, možda čak i daleko ambiciozniji od pisca, i dobro je kad je tako. Jer ambicija ne bi trebalo da bude lična; ne bi smela da dođe pre samog dela. Delo mora da je iznedri i da podstakne završetak zadatka. Stoga mislim da su sva velika dela napisana bez početne ambicije da bude napisano nešto veliko.

Ukratko, ubrzo sam video da ta priča iz Davosa ima sopstvene ideje i da je o sebi mislila prilično drugačije nego što sam ja mislio o njoj. To je bilo tačno čak i gledano spolja. Humoristični i iscrpni engleski stil, već sam po sebi odušak od svedenosti Smrti u Veneciji, tražio je prostora i vremena. Onda je izbio Prvi svetski rat. On je doveo do dve stvari: smesta mi je obustavio rad na knjizi, a istovremeno je nemerljivo obogatio njen sadržaj. Nisam posle ponovo radio na njoj godinama.

Tih godina napisao sam Razmatranja nepolitičnog čoveka, delo mučne introspektivnosti, u kojima sam rasvetlio sopstvene stavove o evropskim problemima i sukobima. To je, zapravo, postala priprema za samo umetničko delo; priprema koja je narasla do mamutskih proporcija i oduzimala mi je ogromno vreme. Gete je jednom svog Fausta nazvao “ova jako ozbiljna lakrdija”. Dakle, pripremao sam se za umetničko delo koje je jedino moglo da postane lakrdija – jako ozbiljna lakrdija – tako što sam se u polemičkom i analitičkom spisu rasteretio određene građe. “Ova jako ozbiljna lakrdija”. To je veoma dobra definicija umetnosti, svake umetnosti, pa i Čarobnog brega. Nisam mogao da se šalim i poigravam a da prethodno nisam proživeo svoj problem u smrtnoj, ljudskoj stvarnosti. Samo tako mogao sam da se izdignem, kao umetnik, iznad nje.

Konačno, 1924. godine, pojavila su se dva toma onoga što je izraslo iz moje pretpostavljene pripovetke. Oduzeli su mi, uključujući tu i duge prekide, ne sedam, nego dvanaest godina života. Prijem je mogao da bude i mnogo manje srdačan nego što jeste i opet bi nadišao moja očekivanja.

Sigurno je da ta knjiga deset godina kasnije ne bi našla čitaoce, ne bi čak mogla da bude ni napisana

Manir mi je takav da knjigu, kada je jednom završim, pustim u svet uz rezignirano sleganje ramenima, bez trunke poverenja u to da ima ikakve šanse. Čari kojima me je ranije privlačila, kao njenog pokrovitelja, odavno su iščilele; to što sam je uopšte i završio podvig je zasnovan na mojim ubeđenjima vezanim za stvaralačku etiku – zapravo, u suštini, na tvrdoglavosti; opšte uzev, čini mi se da je tvrdoglavost odigrala veliku ulogu u tom dugogodišnjem nečitkom ispisivanju preokupacija. Toliko ih doživljavam kao sumnjive lične užitke da dovodim u pitanje mogućnost da iko poželi da sledi putanje mojih ćudljivosti. 

Još više me iznenadi kada ih, kao što mi se više puta dogodilo, sledbenici dočekaju uz skoro pa burno odobravanje; a u slučaju Čarobnog brega bio sam duboko začuđen. Ko bi očekivao da se iscrpljena, ekonomski ugnjetena javnost upusti u pohod kroz 1.200 stranica snolikih meandara ove izmišljotine, ovih razmišljanja? Da li bi se, pod okolnostima kakve su tada preovlađivale, našlo više od nekoliko stotina ljudi voljnih da potroše novac i vreme na tako neobičnu zabavu, koja je imala jako malo, ili ništa, zajedničko sa romanom u uobičajenom smislu te reči? Sigurno je da ta knjiga deset godina kasnije ne bi našla čitaoce, ne bi čak mogla da bude ni napisana. Bilo joj je potrebno iskustvo kakvo je njen pisac podelio sa zemljacima, vreme da sazri u njemu i da potom, u povoljnom trenutku, kao nekada ranije, odlučno nastavi sa stvaranjem.

Tema Čarobnog brega po svojoj prirodi nije prikladna masama. Ali za većinu pripadnika obrazovanijih klasa bila su to goruća pitanja, a nacionalna kriza je u široj javnosti proizvela upravo ono alhemijsko “ključanje” od kog se sastojala prava avantura mladog Hansa Kastorpa. Da, nemački čitalac se svakako prepoznao u prostodušnom, ali pronicljivom mladom junaku romana. Mogao je, i hteo je, da pođe za njim.

Čarobni breg je veoma nemačka knjiga, i to je možda razlog što su strani kritičari umnogome potcenili njen univerzalni značaj. Švedski kritičar, član Švedske akademije, sa odlučujućim glasom za dodelu Nobelove nagrade, rekao mi je javno, i to veoma odlučno, da se niko ne bi usudio da se upusti u prevođenje ove knjige na strane jezike, kao da je ona potpuno nepodesna u tom smislu. To se proročanstvo pokazalo lažnim. Čarobni breg preveden je na sve evropske jezike i do sada je, koliko mogu da procenim, nijedna druga moja knjiga nije postigla toliki uspeh, a posebno je, mogu to sa ponosom da kažem, tako u Americi.

(drugi deo eseja može se pročitati ovde)

Piše: Tomas Man
Izvor: The Atlantic
Preveo: Matija Jovandić

***

[1] Tomas Man je, potaknut pitanjima na Prinstonu o Čarobnom bregu, počeo da se preispituje u vezi sa svojim romanom, što je dovelo do pisanja ovog eseja. Esej “The Making of the Magic Mountain”, koji je Man napisao na engleskom, objavljen je u časopisu Atlantik 1953. godine, nakon što se pisac, ogorčen usponom makartizma i postupcima Komiteta za antiameričku delatnost, vratio u Evropu. (prim. prev)

[2] Sa nama ovde gore (prim. prev)