Šta nam sada govori „Klanica pet“ Kurta Vonegata Salman Ruždi piše o tome kakvu nam poruku o ratu, o uništavanju i smrti danas prenosi kultna knjiga „Klanica pet“ Kurta Vonegata

Prvi put sam pročitao Klanicu pet 1972, tri godine nakon što je izdata i tri godine pre nego što sam i sȃm objavio svoj prvi roman. Bilo mi je 25 godina. Ta 1972. je bila godina postepenog bliženja Pariskog mirovnog sporazuma koji je trebalo da okonča rat u Vijetnamu, iako se konačno, sramotno američko povlačenje – prikupljanjem ljudi sa krova Ambasade SAD u Sajgonu helikopterima – desilo tek tri godine kasnije. Tada sam, u formi male istorijske fusnote, zvanično postao pisac.

Pominjem Vijetnam jer, iako je Klanica pet knjiga o Drugom svetskom ratu, on jeste prisutan na tim stranicama, a osećanja ljudi povodom Vijetnamskog rata povezana su u velikoj meri sa ogromnim uspehom ovog romana. Osam godina ranije, 1961, Džozef Heler je izdao Kvaku 22, a Predsednik Džon F. Kenedi je počeo da eskalira umešanost SAD u vijetnamskom konfliktu. Kvaka 22, poput Klanice pet, bio je roman o Drugom svetskom ratu koji je grabio pažnju čitalaca čije misli su već bile obuzete idejom novog rata. Tih dana, živeo sam u Britaniji, koja nije slala svoje vojnike u Indokinu, ali čija vlada jeste podržavala američku ratnu kampanju, tako da sam tokom svojih studija, a i nakon njih, i sam učestvovao u razmišljanju o i protestovanju protiv tog rata. Nisam pročitao Kvaku 22 1961. godine, jer tada sam imao samo 14 godina. U stvari, pročitao sam i Klanicu pet i Kvaku 22 iste godine, deceniju kasnije, i obe knjige su ostavile veliki utisak na moj mladi um.

Pre nego što sam ih pročitao, nije mi ni padalo na pamet da bi antiratni romani mogli biti smešni koliko i ozbiljni. Kvaka 22 je ludo, urnebesno smešna. Rat prikazuje kao bezumlje, a bekstvo od borbe kao jedini razuman cilj. Krasi je ton suve farse. Klanica pet je drugačija. Kao i u svemu što je Kurt Vonegat pisao, ona sadrži puno komedije, ali ne prikazuje rat kao farsu, već kao tragediju – takvu da se sa njom možemo suočiti samo pod okriljem komedije. Vonegat je komičar tužnog lica. Ako je Heler bio Čaplin, Vonegat je bio Baster Kiton. Njegov ton je prevashodno melanholičan, priča čoveka koji je preživeo neopisiv užas. Ipak, ove dve knjige imaju jednu zajedničku stvar: obe predstavljaju portret sveta koji je izgubio razum; sveta u kojem se deca šalju da ginu umesto odraslih.

Vonegat je, kao dvadeset-dvogodišnji ratni zatvorenik, tri godine mlađi nego što sam ja bio kada sam pročitao njegovu priču, obitavao u Drezdenu, čuvenom po svojoj lepoti. Bio je zatvoren sa ostalim Amerikancima u Schlachthof-Fünf, gde su pre rata klali svinje, pa je samim tim bio slučajni svedok jednog od najvećih ljudskih pokolja u istoriji – bombardovanja Drezdena u februaru 1945, koje je sravnilo ceo grad i pobilo gotovo sve njegove žitelje.

Tako to ide.

Nisam se bio setio, sve dok nisam ponovo pročitao Klanicu pet, da je ova čuvena fraza „tako to ide“ (engl. so it goes, prim. prev.), uvek i samo korišćena kao osvrt na smrt. Ponekad, neka fraza iz romana, predstave ili filma – čak i pogrešno citirana – uspe da zaokupi maštu toliko snažno da se otisne sa stranice i razvije sopstveni život. „Svrati nekad da me vidiš“ (Come up and see me sometime) i „Sviraj to opet, Sem“ (Play it again, Sam) primeri su takvih, pogrešnih citata. Nešto slično se desilo i sa frazom „Tako to ide.“ Problem je u tome što jednom kada se nekoj frazi desi takav novi život originalni kontekst bude izgubljen. Rekao bih da je mnogim ljudima koji nisu čitali Vonegata ova fraza poznata, ali oni je, kao i, verujem, mnogi koji ga jesu čitali, shvataju kao neku vrstu pomirljivog zaključka o životu. Život retko ispadne onakav kakvom mu se živi nadaju, a tako to ide je način da verbalno slegnemo ramenima i prihvatimo ono što nam nudi. Ali svrha te fraze u Klanici pet je drugačija. Tako to ide nije način prihvatanja života, već suočavanja sa smrću. U tekstu se javlja skoro svaki put kada neko umre, i samo pri pomenu smrti.

Takođe je i duboko ironična. Ispod prividne rezigniranosti nalazi se neizreciva tuga. Ovo je manir čitavog romana, što je dovelo do toga da često bude pogrešno shvaćen. Ovim ne pokušavam da kažem da je Klanica pet trpela nefer tretman. Većinom je dobro prihvaćena, prodata je u ogromnom broju primeraka, rangirana na 18. mestu liste stotinu najboljih romana XX veka od strane Modern Library, a završila je i na sličnoj listi časopisa Time. Međutim, ima i onih koji su je optužili za greh kvijetizma, pomirljivog prihvatanja, pa čak, po Entoniju Berdžesu, i prenebregnuća najgorih stvari na svetu. Jedan od razloga za to je i fraza tako to ide, a meni je, gledajući ove kritike, jasno da je britanski romanopisac Džulijan Barns bio u pravu kada je u svojoj knjizi Istorija sveta u 10½ poglavlja napisao: „Ironija se može definisati kao ono što ljudima promakne.“

Kurt Vonegat je jedan duboko ironičan pisac kojeg su ponekad čitali kao da to nije. Ta greška prevazilazi frazu tako to ide i povezana je sa žiteljima planete Tralfamador. Slučajno sam veliki fan Tralfamadorijanaca koji liče na vakuum gume, počevši od njihovog mehaničkog izaslanika Saloa koji je, u jednom od prethodnih Vonegatovih romana Sirene Titana, ostao nasukan na ovom Saturnovom mesecu, trebujući zamenski deo za svoj svemirski brod. Tu dolazimo do, klasično Vonegatove, teme slobodne volje, prikazane u komično-naučnofantastičnom ključu. U Sirenama Titana saznajemo da su Tralfamadorijanci manipulisali našom istorijom kako bi ubedili ljudsku rasu da napravi velike poruke za Saloa i naterali naše primitivne pretke da razviju civilizaciju sposobnu za to. Stounhendž i Veliki kineski zid primeri su tih Tralfamadorskih poruka. Poruka Stounhendža je glasila „Zamenski deo se doprema maksimalnom brzinom.“ Veliki kineski zid je poručivao: „Budi strpljiv. Nismo te zaboravili.“ Značenje Kremlja je bilo: „Bićeš u pokretu za tili čas.“, a Palata naroda u Ženevi je značila: „Spakuj se i budi spreman da kreneš u kratkom roku.“

Kako saznajemo u Klanici pet, Tralfamadorijanci drugačije percipiraju vreme. Oni uviđaju da prošlost, sadašnjost i budućnost postoje simultano i večno; da su prosto nepromenljivo prisutni, zauvek. Kada glavni lik, Bili Pilgrim, koji je kidnapovan i odveden na Tralfamador, postane „izmešten iz vremena“ i počne da sagledava hronologiju onako kako to rade Tralfamadorijanci, on shvata zašto njegovi otmičari ideju slobodne volje smatraju smešnom.

Kurt Vonegat bio je i najintelektualniji razigrani fantastičar i najrazigranije fantastični intelektualac. Grozio se ljudi koji su shvatali stvari previše ozbiljno, a istovremeno je bio opsednut razmatranjem najozbiljnijih koncepata

Čini se očiglednim, barem čitaocima, da je tu na delu neka vrsta obesne, ironične inteligencije koja upućuje na to da odbacivanje slobodne volje od strane vanzemaljaca koji liče na vakuum gume nije nužno i stav njihovog stvaraoca. Sasvim je moguće, čak možda i razumno, čitati čitavo Tralfamadorijansko iskustvo Bilija Pilgrima kao jedan fantastičan, traumatski poremećaj proizveden ratnim iskustvima – kao nešto nestvarno. Vonegat, manirom kvalitetnog pisca, ostavlja ovo pitanje otvorenim. Ta otvorenost ostavlja prostor čitaocu da sam donese odluku.

Čitanjem postajemo svesni da se Vonegat stalno vraća istraživanju slobodne volje, značenju i načinu funkcionisanja tog koncepta, kao i da pristupa toj temi iz mnogo uglova. Mnoga njegova promišljanja na tu temu su prikazana u delima njegovog alter ega, Kilgora Trauta.

Ja volim Kilgora Trauta jednako koliko i žitelje planete Tralfamador. Čak imam i primerak romana Venera na poluškoljci (engl. Venus on the Half-Shell, prim. prev.), u kojoj je pisac Filip Hoze Farmer preuzeo priču koju je Vonegat napisao i razradio je na dužinu romana. Venera na poluškoljci se bavi slučajnim uništenjem Zemlje od strane nesposobnih svemirskih birokrata i pokušajem jedinog preživelog čoveka da pronađe odgovore na takozvano Konačno Pitanje. Kilgor Traut je na ovaj način inspirisao proslavljenu knjigu Daglasa Adamsa Autostoperski vodič kroz galaksiju, u kojoj, ako se sećate, Zemlju unište Vogonci kako bi napravili mesta za međuzvezdanu zaobilaznicu, dok jedini preostali čovek, Artur Dent, kreće u potragu za odgovorima. Na kraju, superkompjuter Duboka Misao otkriva da je odgovor na pitanje Života, Univerzuma i Svega Ostalog bio i ostao: „42.“ Problem je što se ne zna pitanje.

U Vonegatovom romanu Doručak šampiona saznajemo za još jednu priču Kilgora Trauta Sada može biti rečeno (engl. Now It Can Be Told, prim. prev.), napisanu u formi pisma Stvoritelja Univerzuma, adresiranog na čitaoca priče. Stvoritelj objašnjava da je čitav život bio jedan veliki eksperiment. Priroda eksperimenta je sledeća: u inače potpuno deterministički svemir uvesti jednu osobu kojoj je omogućena slobodna volja i videti kakvu korist će ona od toga imati, u stvarnosti u kojoj je svako drugo živo biće zapravo programirana mašina. Svaka osoba u istoriji je oduvek bila robot, roditelji i svi poznanici jedine osobe sa slobodnom voljom su takođe roboti, kao uostalom i Semi Dejvis Džunior. Osoba sa slobodnom voljom, objašnjava Bog, si ti koji čitaš ovu priču. Bog želi da ponudi izvinjenje za moguće neprijatnosti koje si iskusio. Kraj.

Istina je da je Klanica pet jedan sjajan realistički roman. Njegova prva rečenica je: „Sve ovo se desilo, manje-više.“

Vredelo bi dodati i sledeći detalj – u svim, mnogim, delima Kurta Vonegata u kojima se pojavljuje Kilgor Traut, on je uvek opisivan kao najgori pisac na svetu čije knjige su apsolutni promašaji i ko je u potpunosti ili čak i uz prezir ignorisan. Od nas se traži da ga istovremeno vidimo kao genija i budalu i to nije slučajnost. Njegov tvorac, Kurt Vonegat, bio je i najintelektualniji razigrani fantastičar i najrazigranije fantastični intelektualac. Grozio se ljudi koji su shvatali stvari previše ozbiljno, a istovremeno je bio opsednut razmatranjem najozbiljnijih koncepata – jednako filozofskih (poput slobodne volje) koliko i smrtonosnih (poput bombardovanja Drezdena). To je paradoks u kojem uspevaju njegove mračne ironije. Neko ko se tako često i na toliko načina zamajavao idejom slobodne volje i kome je toliko duboko bilo stalo do mrtvih, nikada se ne bi mogao nazvati fatalistom, kvijetistom, pa ni rezigniranim. Njegove knjige raspravljaju o idejama slobode i oplakuju mrtve, od svojih prvih do poslednjih strana.

Otprilike u isto vreme kada sam prvi put pročitao Klanicu pet i Kvaku 22, pročitao sam još jedan roman sa sličnom temom. U pitanju je bio Rat i mir, koji je duži od Helerove i Vonegatove knjige zajedno i uopšte nije smešan. Prilikom tog prvog čitanja Tolstojevog remek-dela, moj dvadeset-petogodišnji rezime je glasio: voleo sam mir, a mrzeo rat. Bio sam obuzet pričama o Nataši Rostovoj, knezu Andreju i Pjeru Bezuhovu, a ekstremno dugačke opise borbe, pogotovo bitke za Borodino, bile su mi prilično dosadne, ako ćemo iskreno. Kada sam ponovo pročitao Rat i mir nekih 30 godina kasnije, otkrio sam da su mi utisci potpuno suprotni. Opis ljudi koji ratuju mi je delovao nenadmašno i snaga romana je ležala baš u tim opisima, a ne u nešto konvencionalnijim pričama glavnih likova. Voleo sam rat, a mrzeo mir.

Ponovno čitanje Klanice pet je takođe rezultiralo promenom vrednovanja tog dela. Mlađeg mene su snažno privlačile fantazija i naučna fantastika, zanimali su me časopisi sa nazivima poput „Galaksija“, „Zapanjujuće“ i „Čudesno“, a pored divova stilskog krosovera poput Kurta Vonegata, Reja Bredberija, Isaka Asimova, Ursule Legvin i Artura Klarka, privlačile su me i Meri Šeli i Virdžinija Vulf, čiji su Frankenštajn i Orlando, tim redom, počasni članovi kanona. Tu su bili i staroškolski žanr-majstori poput Džejmsa Bliša, Frederika Pola, C. M. Kornbluta, Kliforda Simaka, Ketrin MekLin, Zene Henderson i L. Sprag de Kampa. Taj mladi čovek, suočen sa Vonegatovim remek-delom, najjače je reagovao na sci-fi aspekte knjige. Ponovno čitanje je značilo otkriće humane lepote nefantastičnih delova, koji su činili veći deo knjige.

Istina je da je Klanica pet jedan sjajan realistički roman. Njegova prva rečenica je: „Sve ovo se desilo, manje-više.“ U tom dokumentarističkom prvom poglavlju Vonegat nam prenosi koliko je teško bilo napisati tu knjigu, koliko mu je teško bilo da se bavi ratom. Poručuje nam da svi likovi predstavljaju prave ljude, iako su im imena izmenjena. „Jedan čovek kojeg sam poznavao je zaista bio upucan u Drezdenu jer je uzeo čajnik koji nije bio njegov. Drugi je zaista pretio da će nakon rata unajmiti plaćene ubice da pobiju sve njegove lične neprijatelje.“ Kasnije, kada njegovi likovi sa izmenjenim imenima stignu u Schlachthof-Fünf – Klanicu pet, čije ime nije menjao – on nas podseća da je i sam bio tamo i patio zajedno sa njima:

                Bili pogleda u nužnik. Zapomaganje je odatle dopiralo (… ) jedan Amerikanac u blizini Bilija, kukao je kako je izbacio iz sebe sve sem mozga. Trenutak kasnije reče: „Evo izlazi, evo izlazi.” Mislio je na svoj mozak.

                To sam ja. To sam bio ja. To je bio pisac ove knjige.

U jednom trenutku, Vonegat citira razgovor koji je imao sa producentom po imenu Harison Star, koji će kasnije postići skroman uspeh kao izvršni producent filma o američkim hipicima Mikelanđela Antonionija, Dolina smrti (engl. Zabriskie Point, prim. prev.), koji je doživeo težak komercijalni neuspeh.

[Harison Star] podiže obrve I upita: „Da li je to antiratna knjiga?“
„Jeste,“ rekoh. „Valjda.“
„Znate li šta ja kažem ljudima kad čujem da pišu antiratne knjige?“
„Ne. Šta im to kažete, Harisone Staru?“
„Kažem: ‘Zašto umesto toga ne napišete jednu anti-glečersku knjigu?’“
On je, naravno, hteo reći da će uvek biti ratova i da ih je lako zaustaviti koliko i glečere. I ja tako mislim.


Vonegatov roman je o tome; o neizbežnosti ljudskog nasilja i njegovom uticaju na nenasilne ljude koji njime budu okruženi. On zna da većina ljudi nije naročito nasilna ili barem ništa nasilnija nego što su to deca. Ako daš detetu mitraljez, ono će ga možda i upotrebiti. No, to ne znači da su deca naročito nasilna.

Drugi svetski rat, Vonegat nas podseća, bio je dečji krstaški rat.

Klanica pet je takođe i roman koji je dovoljno human da na kraju užasa kojima se bavi dozvoli mogućnost nade.

Bili Pilgrim je odrastao čovek kojem Vonegat dodeljuje nevinost deteta. On nije naročito nasilan i ne radi ništa grozno u ratu, niti u svom životu pre i posle rata, pa ni u životu na planeti Tralfamador. On deluje poremećeno i većinom ga smatraju ludim, skoro budalom. Ali on poseduje karakteristiku koja je zajednička mnogim likovima koje je Vonegat kreirao tokom svoje karijere. To je karakteristika koja čini da nam bude stalo do njega i da saosećamo sa užasom koji oseća.

Bili Pilgrim je dopadljiv.

Kada ne bi bio dopadljiv, knjiga bi bila nepodnošljiva. Jedno od velikih pitanja sa kojim se bore svi pisci koji se bave ratnim zločinima je – da li je to uopšte moguće? Da li postoje stvari koje su toliko moćne, toliko strašne, da prevazilaze deskriptivnu moć književnosti? Svaki pisac koji se suočio sa izazovom pisanja o Drugom svetskom ratu – kao, uostalom, i o Vijetnamskom – morao je da razmisli o ovom pitanju. Svi su oni odlučili da pristupe toj temi izokola, da tako kažemo. Da izbegnu direktno sučeljavanje, jer takav čin bi bio nepodnošljiv.

Ginter Gras, u Limenom dobošu koristi nadrealizam kao ulazni manevar. Njegov lik, Oskar Macerat, koji prestaje da raste jer ne može da se suoči sa svetom odraslih svog vremena, jedno je od pripovedačkih bića koja omogućuju autoru da uđe u taj užas. Poput Bilija Pilgrima, izmeštenog iz vremena, mali Oskar, sa svojim limenim dobošem kojim dobuje istorijske ritmove, ljubak je. On je takođe, kako vidimo u prvoj rečenici Limenog doboša, pacijent u duševnoj bolnici. Iz različitih uglova, nemačkog i američkog, ovo dvoje poremećene dece nam nudi najbolje portrete poremećenosti njihovog vremena. Poput Grasa, Vonegat kombinuje nadrealizam, koji predstavlja stvarnost njegovih likova, sa odsutnom, gotovo zgranutom osetljivošću koja čini da nam postanu dragi, dok nespretno tumaraju kroz život.

Možda jeste nemoguće zaustaviti ratove koliko i glečere, ali i dalje vredi naći formu i jezik koji bi nas podsetili na njih i nazvali ih pravim imenom. To je realizam.

Klanica pet je takođe i roman koji je dovoljno human da na kraju užasa kojima se bavi dozvoli mogućnost nade. Njegovo poslednje poglavlje opisuje kraj rata i oslobađanje zatvorenika, među kojima su bili Bili Pilgrim i sam Vonegat. „Negde tamo, bilo je proleće,“ piše Vonegat i u tim poslednjim trenucima, ptice su ponovo počele da pevaju. Kao što sam sugerisao, to bi mogla biti radost koja skriva mnogo bola. Ali to ipak jeste radost. Vonegatova proza, čak i kada se bavi užasnim, zvižduće neku srećnu melodiju.

Pedeset godina nakon ovog izdanja, a sedamdeset četiri nakon što je Kurt Vonegat bio u Klanici pet tokom bombardovanja Drezdena – šta nam njegov sjajni roman govori?

On nam ne govori kako da prekinemo ratove.

On nam govori da je rat pakao, ali to smo već znali.

Govori nam da ljudi većinom nisu toliko loši, osim onih koji jesu, a to je korisna informacija. Govori nam da je ljudska priroda jedna velika nepromenljiva u životu na Zemlji. Tu prirodu nam i pokazuje, prelepo i iskreno, ni u najboljem ni u najlošijem svetlu, već onakvu kakva jeste, u većini slučajeva i većinu vremena, čak i kad su ta vremena strašna.

Ne govori nam kako da dođemo do planete Tralfamador, ali nam govori kako da komuniciramo sa njenim žiteljima. Sve što treba da uradimo je da izgradimo nešto veliko, poput Piramida ili Velikog kineskog zida. Možda će zid koji jedna neimenovana individua pokušava da izgradi između Sjedinjenih Američkih Država i Meksika biti tumačen kao hitna poruka Tralfamadoru. Osoba koja hoće da napravi taj zid neće biti svesna značenja poruke, naravno. Ona je pion kojim manipuliše sila mnogo veća od njegove, kako bi poslao poruku u ovom kriznom vremenu.

Nadam se da ta poruka glasi: „Upomoć.“

Tekst: Salman Ruždi
Izvor: newyorker.com
Prevod: Aleksandar Vučetić

(Pročitajte i 8 pravila Kurta Vonegata za dobro pisanje ili pisma koja je poslao domaćici, veteranima i đacima)

 

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged: