Simon de Bovoar: Oduvek me je proganjala prolaznost vremena (I deo) U ovom intervjuu Simon de Bovoar govori o svom stvaralaštvu, obrazovanju, odnosu prema smrti, radnim navikama, kao i pristupu likovima i radnji u svojim romanima.

Časopis The Paris Review je 1965, u svom 34. broju, objavio dugačak intervju sa Simon de Bovoar (drugi deo možete pročitati ovde), koju je intervjuisala Magdalen Gobej (Madeleine Gobeil), i koja je u uvodu napisala sledeće:

Simon de Bovoar me je upoznala sa Žanom Ženeom i Žan Pol Sartrom, koje sam već intervjuisala. Ali, ona sama je oklevala da bude intervjuisana: „Zašto bismo razgovarali o meni? Zar ne mislite da sam učinila dovoljno svojim trima knjigama memoara?” Bilo je potrebno nekoliko pisama i razgovora da je ubede u suprotno, a i onda samo pod uslovom „da ne bude predugo“.

Intervju se odvijao u studiju de Bovoar u ulici Šelser na Monparnasu, na pet minuta hoda od Sartrovog stana. Razgovarali smo u velikoj sunčanoj sobi koja joj je istovremeno bila i radna i dnevna. Police su pretrpane iznenađujuće nezanimljivim knjigama. „Najbolje se nalaze “, rekla mi je, „kod mojih prijatelja i nikad ih neće vratiti“. Stolovi su prekriveni živopisnim predmetima koje je donela sa svojih putovanja, ali jedino vredno delo u sobi je lampa koju je za nju napravio Đakometi. Po sobi je razbacano na desetine fonografskih zapisa, jedan od retkih luksuza koji je de Bovoar sebi dozvolila.

Pored klasičnih crta lica, ono što upada u oči kod de Bovoar je njen mladolik, svetao ten i bistre plave oči, izuzetno živahne. Stiče se utisak da ona vidi i zna sve i to deluje pomalo zastrašujuće. Govori brzo, a u manirima je direktna ali ne i gruba. Prilično je nasmejana i ljubazna.

 

Tokom poslednjih sedam godina pisali ste memoare u kojima često preispitujete svoj poziv i profesiju. Imam utisak da Vas je gubitak religioznosti okrenuo pisanju.

Veoma je teško sagledati sopstvenu prošlost, a da pomalo ne varate pritom. Moja želja za pisanjem seže daleko u prošlost. Pisala sam priče sa osam godina, ali puno dece to radi. To zapravo ne znači da će im poziv biti pisanje. Može biti da je u mom slučaju pisanje bilo naglašeno jer sam izgubila religioznu veru. Tačno je i to da kada god sam čitala knjige koje su me duboko dirnule, poput Vodenice na Flosi Džordž Eliot, strahovito sam želela da budem neko čije će knjige, poput njenih, moći da dirnu čitaoce.

Studije su mi dale samo vrlo površno znanje o filozofiji, ali su mi izoštrile interesovanje za nju.

Da li ste bili pod uticajem engleske književnosti?

Studiranje engleskog jezika je jedna od mojih strasti još od detinjstva. Postoji mnoštvo dečije literature na engleskom jeziku koja je  mnogo šarmantnija od onoga što postoji na francuskom. Obožavala sam da čitam Alisu u zemlji čuda, Petra Pana, knjige Džordž Eliot, čak i Rozamund Liman (Rosamond Lehmann).

Suv odgovor (Dusty Answer)?

Osećala sam pravu strast prema toj knjizi. A ipak, bila je osrednja. Devojke iz moje generacije su je obožavale. Autorka je bila vrlo mlada i svaka devojka se prepoznavala u Džudi. Knjiga je prilično pametno napisana, suptilno čak. Što se mene tiče, zavidela sam ljudima koji su živeli engleski univerzitetski život. Ja sam stanovala u kući. Nisam imala svoju sobu.. U stvari nisam imala baš ništa. Iako taj život nije bio slobodan, pružao je privatnost i činio mi se veličanstvenim. Autorka je znala sve mitove o devojkama u adolescenciji – kao što su oni o zgodnim dečacima koji su misteriozni i tako dalje. Kasnije sam, naravno, čitala sestre Bronte i knjige Virdžinije Vulf: Orlando, Gospođa Dalovej. Nisam nešto oduševljena Talasima, ali veoma, veoma volim njenu knjigu o Elizabet Beret Brauning (Elizabeth Barrett Browning).

A njeni dnevnici?

Oni su mi manje zanimljivi. Previše su literarni. Fascinantni su, ali meni strani. Previše se brine da li će biti objavljena i šta će ljudi reći o njoj. Veoma mi se dopala Sopstvena soba u kojoj govori o položaju žena. To je kratak esej, ali pogađa u centar. Dobro objašnjava zašto žene ne umeju da pišu. Virdžinija Vulf je jedna od spisateljica koja me je najviše zanimala. Jeste li videli neke njene fotografije? Neobično usamljeno lice… Na neki način ona me zanima više od Kolet. Jer Kolet se, na kraju krajeva, veoma meša u svoje male ljubavne afere, u kućne poslove, veš, kućne ljubimce. Virdžinija Vulf je mnogo šira.

Jeste li čitali njene knjige u prevodu?

Ne, na engleskom. Engleski čitam bolje nego što ga govorim.

Šta mislite o fakultetskom i univerzitetskom obrazovanju za pisce i spisateljice? I sami ste bili sjajan student na Sorboni i ljudi su očekivali da ćete imati blistavu profesorsku karijeru.

Studije su mi dale samo vrlo površno znanje o filozofiji, ali su mi izoštrile interesovanje za nju. Imala sam velike koristi od toga što sam bila nastavnica – to jest od toga što sam mogla da provedem puno vremena čitajući, pišući i obrazujući se. U to doba nastavnici i nastavnice nisu imali jako težak program. Studije su mi dale solidne temelje, jer da biste položili državne ispite morate istražiti oblasti kojima se inače ne biste bavili kao neko koga zanima samo opšta kultura. Pružile su mi određenu akademsku metodu koja je bila korisna kada sam pisala Drugi pol i koja je bila korisna, generalno, za sve moje studije. Mislim na sposobnost brzog prolaženja kroz knjige, uviđanja koja su dela važna, zatim klasifikovanje istih, sposobnost odbacivanja onih nevažnih, sposobnost sažimanja i preglednosti.

Jeste li bili dobra nastavnica?

Mislim da ne, jer su me zanimali samo pametni đaci, a ostali ni namanje, dok bi dobar nastavnik trebalo da bude zainteresovan za sve. Ali ako predajete filozofiju, tu nema pomoći. Uvek je bilo četiri ili pet učenika koji su jedini govorili, dok ostali nisu radili ništa. Nisam se mnogo trudila oko njih.

Da bih uhvatila korak sa onim što sam napisala, moram ponovo da to iščitam.

Pre nego što Vam je prvi put objavljena knjiga – tada Vam je bilo trideset i pet – pisali ste već deset godina. To Vas nije obeshrabrivalo?

Ne, jer u moje vreme bilo je neobično objavljivati dok ste mladi. Bilo je, naravno, jednog ili dva izuzetka, kao što je Rejmon Radige (Raymond Radiguet), koji je bio čudo. Sam Sartr je prvi put objavio knjigu kada je imao oko trideset pet godina, kada su predstavljeni Mučnina i Zid. Kada je moja prva manje-više objavljiva knjiga odbijena, bila sam pomalo obeshrabrena. A kada je odbijena prva verzija Došla je da ostane, bilo mi je vrlo nelagodno. Tada sam pomislila da bi trebalo malo da odmorim. Znala sam mnoge pisce i spisateljice koji su sporo počinjali. A i ljudi su uvek pominjali Stendalov slučaj, on je počeo da piše tek u svojoj četrdesetoj.

Da li su na vas uticali neki američki pisci kada ste pisali svoje rane romane?

Dok sam pisala Došla je da ostane, na mene je sigurno uticao Hemingvej, utoliko što nas je naučio određenoj jednostavnosti dijaloga i važnosti sitnica u životu.

Koliko precizan plan pisanja imate kada stvarate roman?

Znate, nisam napisala roman deset godina, a za to vreme sam radila na svojim memoarima. Kada sam, na primer, napisala Mandarine, smislila sam likove i atmosferu u vezi sa datom temom i malo po malo zaplet je počeo da dobija svoj oblik. Ali generalno, roman počinjem da pišem mnogo pre nego što osmislim zaplet.

Ljudi kažu da imate odličnu samodisciplinu i da Vam nikad ne prođe dan bez rada. U koliko sati počinjete da radite?

Uvek žurim da krenem, iako generalno ne volim početak dana. Prvo popijem čaj, a onda, oko deset sati, krećem i radim do jedan. Onda se vidim sa prijateljima i nakon toga, u pet sati, vraćam se poslu i radim do devet. Nije mi problem da popodne nastavim tamo gde sam stala. Kad odete, čitaću novine ili ću možda otići u kupovinu. Najčešće je zadovoljstvo raditi.

Kada se viđate sa Sartrom?

Svake večeri i često u vreme ručka. Generalno radim kod njega popodne.

Sartr je na neki način osećao da je besmrtan. Sve je uložio u svoje književno delo i u nadu da će ga ono nadživeti.

Ne smeta li vam da idete iz jednog stana u drugi?

Ne. Budući da ne pišem naučne knjige, sve svoje radove nosim sa sobom i to mi ide vrlo dobro.

Da li odmah prionete na rad?

To donekle zavisi od toga šta pišem. Ako mi ide dobro, provedem četvrt ili pola sata čitajući ono što sam napisala dan ranije i unosim neke ispravke. Zatim nastavljam odatle. Da bih uhvatila korak sa onim što sam napisala, moram ponovo da to iščitam.

Da li vaši prijatelji i prijateljice koji pišu imaju iste navike kao i vi?

Ne, to je sasvim lična stvar. Žene (Jean Genet), na primer, radi sasvim drugačije. On piše oko dvanaest sati dnevno tokom šest meseci kada radi na nečemu, a kada završi može da prođe šest meseci, a da ništa ne pipne. Kao što rekoh, radim svaki dan, osim dva ili tri meseca odmora kada putujem i uglavnom uopšte ne radim. Tokom godine čitam vrlo malo, a kad odem negde, ponesem kofer pun knjiga, koje nisam imala kad da pročitam. Ali ako putovanje traje mesec dana ili šest nedelja, osećam se nelagodno, posebno ako sam između dve knjige. Dosadi mi ako ne radim.

Da li su Vaši rukopisi uvek pisani rukom? Ko ih čita? Nelson Algren kaže da je ona jedna od retkih osoba koja može da pročita Vaš rukopis.

Ne znam da kucam, ali imam dve daktilografkinje koje uspevaju da dešifruju ono što napišem. Kada radim na poslednjoj verziji knjige, iskopiram rukopis. Veoma sam pažljiva. Ulažem veliki napor. Ono što napišem je prilično čitljivo.

U Krvi drugih i Svi ljudi su smrtni bavite se problemom vremena. Da li su na Vas uticali Džojs ili Fokner?

Ne, to je bila lična preokupacija. Oduvek sam bila svesna prolaznosti vremena. Oduvek sam mislila da sam stara. Čak i kada sam imala dvanaest godina, mislila sam da je užasno imati trideset. Osetila sam da se nešto izgubilo. Istovremeno, bila sam svesna šta mogu da dobijem, a određeni periodi mog života su me naučili mnogo čemu. Ali, uprkos svemu, uvek me je proganjala prolaznost vremena i to što nam smrt diše za vratom. Za mene je problem vremena povezan sa smrću, sa mišlju da joj se neizbežno približavamo sa užasom od propadanja. To, a ne činjenica da se stvari raspadaju, jeste ono što se uklanja pred ljubavlju. I to je takođe strašno, mada mene lično to nikada nije mučilo. U mom životu je uvek postojao veliki kontinuitet. Oduvek sam živela u Parizu, manje-više u istim kvartovima. Moja veza sa Sartrom traje veoma dugo. Imam stare prijatelje koje i dalje viđam. Dakle, ne radi se o tome da sam stalno osećala da vreme uništava stvari, već o činjenici da sam uvek znala ka čemu idem. Mislim na to što imam određen broj godina ispred sebe, i određen iza sebe. I brojim ih.

Mislim da me manje zanimaju sami likovi, a više odnosi među njima, bilo da su ljubavni ili prijateljski.

U drugom delu svojih memoara dajete portret Sartra u vreme dok je pisao Mučninu. Opisujete ga kao opsednutog onim što on naziva svojim „rakovima“, teskobom. Čini se da ste u to vreme bili razdragana polovina para. Ipak, u svojim romanima otkrivate zaokupljenost smrću koju kod Sartra nikada ne nalazimo.

Ali zapamtite šta je rekao u Rečima. Da nikada nije osetio blizinu smrti, dok su njegove kolege studenti – na primer, Nizan, autor eseja Aden Arabie – bili fascinirani njome. Sartr je na neki način osećao da je besmrtan. Sve je uložio u svoje književno delo i u nadu da će ga ono nadživeti. Dok ja, usled činjenice da će moj lični život nestati, nisam ni najmanje zabrinuta da li će moj rad potrajati. Oduvek sam bila duboko svesna da uobičajene stvari u životu nestaju, kao što su nečije svakodnevne aktivnosti, nečiji utisci, prošla iskustva. Sartr je mislio da se život može uhvatiti u zamku od reči, a ja sam uvek osećala da reči nisu sam život već reprodukcija života, nešto takoreći mrtvo.

Upravo je u tome je poenta. Neki ljudi tvrde da u svojim romanima nemate moć da transponujete život. Oni insinuiraju da su Vaši likovi kopije ljudi oko Vas.

Ne znam. Šta je mašta? Dugoročno gledano, ona se tiče postizanja određenog stepena opštosti, istine o tome šta jeste, o onome šta zapravo živimo. Dela koja se ne zasnivaju na stvarnosti ne zanimaju me ako nisu ekstravagantna, kao što su na primer romani Aleksandra Dime ili Viktora Igoa, koji su svojevrsni epovi. Ali, „izmišljene“ priče ne nazivam delima mašte, već izmišljotinama. Da želim da se branim, verovatno bih mogla da referišem na Tolstojev Rat i mir, gde su svi likovi preuzeti iz stvarnog života.

Vratimo se Vašim likovima. Kako birate njihova imena?

Ne smatram to naročito važnim. Odabrala sam ime Ksavijer u Došla je da ostane, jer znam samo jednu osobu koja se tako zove. Kada tražim imena, koristim telefonski imenik ili pokušavam da se setim imena bivših učenika.

Za kojeg od svojih likova ste najviše vezani?

Ne znam. Mislim da me manje zanimaju sami likovi, a više odnosi među njima, bilo da su ljubavni ili prijateljski. Kritičar Klod Roj je to već istakao.

Izvor: theparisreview.org
Prevod: Danilo Lučić

(Pročitajte i tekst o tome zašto je Simon de Bovoar smatrala da je sreća naša moralna obaveza i pismo koje je Žan Pol Sartr uputio švedskoj Akademiji nakon proglašenja za dobitnika Nobelove nagrade za književnost.)

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged: