Korespondencija: Žan Pol Sartr i Švedska akademija

SHARE:

Jedan od najpoznatijih slučajeva u istoriji dodeljivanja Nobelove nagrade za književnost dogodio se 1964. godine. Tada je za laureata bio izabran francuski filozof i pisac Žan Pol Sartr, koji će ostati upamćen kao prvi i jedini autor koji je svojevoljno odbio da primi ovu nagradu (pre njega je to učinio Boris Pasternak 1958. godine, ali zbog pritiska sovjetkih vlasti i pretnji progonom). Sartr je pre nego što će biti proglašen za dobitnika Nobelove nagrada za književnost poslao pismo Švedskoj akademiji u kome saopštava da je načuo kako je nominovan za tu godinu i da unapred moli da se njegovo ime izuzme iz glasanja, jer on nagradu sigurno neće primiti. Međutim, kako je pismo stiglo prekasno u Stokholm, žiri je već bio doneo odluku i Sartr je zvanično proglašen dobitnikom Nobela. Potom je usledilo drugo Sartrovo pismo, u kome je morao da napiše da se odriče nagrade (pismo, koje ovde nije predstavljeno u integralnoj verziji, sa francuskog je preveo pesnik Slobodan Ivanović):

Izuzetno mi je žao što je cijela ova stvar poprimila oblik skandala: nagrada je proglašena i neko je odbija. (…) Dvije su vrste razloga zbog kojih sam to uradio: lični i objektivni. Lični razlozi su sledeći: čin mog odbijanja nije improvizacija. Uvijek sam odbijao zvaničnu počast koja bi me odvajala od drugih. Kada su me nakon rata 1945. predložili za Legiju Časti, odbio sam iako su mi prijatelji bili članovi vlade. Takođe nisam nikada želio da pristupim Kolež de Fransu (1.- Collège de France (fr.) je državna naučna institucija neformalnog tipa, osnovana još 1530, koja za svoje predavače i profesore bira one koji su se istakli u nekim oblastima, bez obzira na formalno akademsko obrazovanje. Prim. prev.) kao što su mi neki prijatelji predlagali. (…) Nije isto potpisivati se Žan Pol Sartr i Žan Pol Sartr Nobelovac. (…) Dakle, pisac treba da odbije da postane institucija čak i kada ona poprima najuvaženiji oblik, kao što je ovdje slučaj. (…)
Moji objektivni razlozi su sledeći: Jedina trenutno moguća borba na kulturnom frontu jeste borba za miran suživot dvaju kultura, istočne i zapadne. Ne želim reći da treba da se ljubimo, dobro znam da sukob između ove dvije kulture mora da bude konfliktne prirode ali to se mora desiti između ljudi i između kultura samih, bez miješanja institucija. (…) Ja sam bez pogovora naklonjen socijalizmu i onom što nazivamo Istočnim blokom, ali sam rođen i odgojen u buržoaskoj porodici. (…)
Prema tome, jasno je da se nadam “pobjedi najboljeg”, to jest pobjedi socijalizma. Zbog toga ne mogu da prihvatim ništa što će me odvajati od drugih i što dolazi od visokih kulturnih instanci, kako Istoka tako i Zapada, čak iako jako dobro shvatam njihovo postojanje. Iako je sva moja naklonost na strani socijalista, neću u isti mah moći da prihvatim Lenjinovu nagradu ako bi neko želio da mi je uruči, što i nije slučaj. (…) U vrijeme rata u Alžiru, nakon potpisivanja “Manifesta 121.”, prihvatio bih nagradu uz zahvalnost, zato što ne bi samo uvažila mene, već i slobodu za koju smo se borili. Međutim do toga nije došlo, i nagrada mi je namijenjena tek na kraju borbi.

Međutim, godinama kasnije, u jednom intervjuu za dokumentarac u produkciji BBC-a, Sartr će izneti svoje mišljenje o tome zašto mu je dodeljena nagrada:

Zato što sam bio politički involviran, buržujski establišment je hteo da prikrije moje “greške iz prošlosti”. Dakle, u tome je pristup! I tako su mi dali Nobelovu nagradu. Oni su mi “oprostili” i rekli da sam je zaslužio. To je bilo monstruozno.

Ceo isečak iz pomenutog dokumentarca možete pogledati ovde.