U drugom delu eseja, Dejvis piše o previđanju revolucionarnog potencijala lumpenproletarijata, budući da postoji neuporedivo jača potreba za rušenjem postojeće opresivne hijerahije u zemlji, oličene u policijskoj brutalnosti. Analizirajući dalje sistem represije kazneno-popravnih ustanova nad crnačkom, čikano i portorikanskom zajednicom u SAD, ona zaključuje da pitanje emancipacije radničke klase podrazumeva klasno osvešćivanje i belih i crnih radnika. A njihovo jedinstvo vidi kao najveću i najrealniju pretnju monopolu kapitalizma. Prvi deo eseja pročitajte ovde.
* * *
Neki marksisti su tokom poslednjih godina težili da izbace „kriminalce“ i lumpenproletarijat u celini iz arene revolucionarne borbe. Osim odsustva bilo kakve veze između kriminalca i sredstava za proizvodnju, u osnovi ovog isključenja je bila pretpostavka da pojedinci koji pribegavaju antidruštvenim delima nisu u stanju da razviju disciplinu i kolektivnu orijentaciju koju zahteva revolucionarna borba.
Imajući na umu deklasirani karakter lumpenproletera, Marks je rekao da su oni sposobni za „najherojskija dela i najuzvišenije žrtve, koliko i za najniže razbojništvo i najbedniju podmitljivost“. Naglasio je činjenicu da je straža privremene vlade pod Pariskom komunom — oko 24.000 vojnika — uglavnom formirana od mladih lumpenproletera od petnaest do dvadeset godina. Previše marksista je pokazalo sklonost da preterano vrednuje drugi deo Marksovog zapažanja — da je lumpenproletarijat sposoban za najniži banditizam i najbedniju korupciju — dok umanjuje ili čak potpuno zanemaruje njegovu prvu primedbu, koja podrazumeva aplaudiranje lumpenima zbog njihovih herojskih dela i uzvišenih žrtava.
Naročito danas kada mnogi crni, čikano i portorikanski muškarci i žene nemaju posao zbog posledica unutrašnje dinamike kapitalističkog sistema, mora se ozbiljno razmisliti o ulozi nezaposlenih, koja računa sa lumpenproletarijatom u revolucionarnoj borbi. Povećana nezaposlenost, posebno za potlačene nacije, i dalje će biti neizbežan nusproizvod tehnološkog razvoja. Najmanje 30% crne omladine trenutno je bez posla. (Godine 1997. preko 30% crnaca bilo je u zatvoru, uslovno osuđeno ili na uslovnoj kazni.) U kontekstu klasne eksploatacije i nacionalnog ugnjetavanja, trebalo bi da bude jasno da su brojni pojedinci primorani da pribegnu krivičnim delima, a da to nije rezultat svesnog izbora — podrazumevajući druge alternative — već zato što je društvo objektivno svelo njihove mogućnosti egzistencije i opstanka na ovaj nivo. Ovo priznanje bi trebalo da signalizira hitnu potrebu za organizovanjem nezaposlenih i lumpenproletarijata, kao što je već počela da radi Partija Crnih pantera, kao i aktivisti u zatvoru.
Prilikom procene koliko su nezaposleni crne i braon boje kože podložni organizovanju, moraju se uzeti u obzir posebne istorijske karakteristike SAD, naročito rasizam i nacionalno ugnjetavanje. U crnim i braon zajednicama, uključujući lumpenproletarijat, već postoji duga tradicija kolektivnog otpora ugnjetavanju naroda.
Štaviše, u proceni revolucionarnog potencijala zatvorenika u Americi kao grupacije, treba imati u vidu da nisu svi zatvorenici zaista počinili zločine. Rasizam koji je ugrađen u pravosudni sistem ispoljava se, kao što je De Bojs sugerisao, kroz ubacivanje bezbrojnih nevinih crnaca i drugih nacionalnih manjina u institucije za prinudu u ovoj zemlji.
Takođe se moraju ceniti efekti nesrazmerno dugih zatvorskih kazni na crne i braon zatvorenike. Tipičan kriminalni mentalitet vidi u zatvoru vid sračunat rizik za određeno krivično delo. Nečija zatvorska kazna je manje-više racionalno predvidljiva. Funkcija rasizma u pravosudno-kaznenom sistemu je da razbije tu predvidljivost. Provalnik crnac, koji očekuje kaznu od dve do četiri godine, može na kraju da dobije deset do petnaest godina, dok provalnik belac izlazi posle dve godine.
Unutar zatvorenog, prisilnog univerzuma zatvora, zatvorenik je suočen sa realnošću rasizma, ali ne samo u smislu individualnih postupaka diktiranih predrasudama; pre će biti da je primoran da se uhvati u koštac sa rasizmom kao institucionalnim fenomenom koji žrtve kolektivno doživljavaju. Nesrazmerna zastupljenost crnačkih i braon zajednica, očigledan rasizam odbora za uslovni otpust, intenzivna brutalnost svojstvena odnosu između zatvorskih čuvara i crnih i braon zatvorenika — sve ovo i više od toga rezultuje time da se zatvorenik svakodnevno, svakog sata, suočava sa koncentrisanim sistematskim postojanjem rasizma.
U crnačkim zajednicama, gde god bile, postoji uvek prisutan podsetnik da naš univerzum mora ostati dosledno sumoran, siromašan, brutalan.
Za nevinog zatvorenika, proces radikalizacije bi trebalo da bude lak; za „krivu“ žrtvu, uvid u prirodu rasizma i kako se on manifestuje u pravosudno-kaznenom sistemu može dovesti do preispitivanja njegove sopstvene kriminalne aktivnosti u prošlosti i preispitivanja metoda koje je koristio da bi preživeo u rasističkom i eksploatatorskom društvu. Suvišno je reći da ovaj proces nije automatski, ne dešava se spontano. Uporni edukativni rad koji sprovode zatvorski politički aktivisti igra ključnu ulogu u razvoju političkog potencijala zatočenih muškaraca i žena.
Zatvorenici — posebno crnci, čikanosi i Portorikanci — sve više zastupaju tvrdnju da su politički zatvorenici. Oni tvrde da su politički zatvorenici u smislu da su uglavnom žrtve represivnog političko-ekonomskog poretka, ubrzano postajući svesni uzroka koji leže u osnovi njihove viktimizacije. Manifest folsomskih zatvorenika i platforme za borbu protiv ugnjetavanja svedoče o lucidnom razumevanju struktura ugnjetavanja u zatvoru — struktura koje su u suprotnosti čak i sa javnom funkcijom kaznene ustanove: „Program kojem smo podvrgnuti, pod smešnim naslovom rehabilitacija, saodnosan je sa onom drevnom glupošću polivanja vodom davljenika, u istoj meri u kojoj nas, zbog naših antagonizama, naši programski administratori tretiraju lekovima prema kojima oni osećaju antagonizam.” Manifest takođe odražava svest da teška društvena kriza koja se dešava u ovoj zemlji, delom zasnovana na sve većoj masovnoj svesti o produbljivanju društvenih protivrečnosti, primorava političku funkciju zatvora da ispliva na površinu u svoj svojoj brutalnosti. Njihovu tvrdnju da se zatvori pretvaraju u „fašističke koncentracione logore moderne Amerike“ ne treba shvatiti olako, iako bi bilo pogrešno, ali i defetistički u praktičnom smislu, tvrditi da se fašizam nepopravljivo uspostavio.
Poenta je u sledećem, a to je istina koja je očigledna u Manifestu: vladajući kružoci u Americi proširuju i pojačavaju represivne mere osmišljene da uguše revolucionarne pokrete u korenu, kao i da suze radikalno-demokratske tendencije, kao što je pokret da se okonča rat u Indokini. Vlada se ne ustručava da upotrebi čitav splet fašističkih taktika, uključujući praćenje telefonskih poziva kongresmena, sistem „preventivnog fašizma“, kako ga je Markuze nazvao, u kome je uloga sudsko-kaznenog sistema velika. Oštra ivica političke represije, koja zaseca povećanu militantnost narodnih masa, i dovodi sve veći broj aktivista iza zatvorskih zidova, mora se neminovno preliti i u omeđen svet zatvora gde razumljivo poprima daleko nemilosrdnije oblike.
Relativno je lako progoniti zarobljenika nad čijim životom već dominira mreža autoritarnih mehanizama. Ovo naročito olakšava politika neodređenih kazni mnogih država, jer će politički svesni zatvorenici dobiti neuobičajeno duge kazne na osnovu prvobitne osude. Prema Luisu S. Nelsonu, upravniku zatvora San Kventin, „ako zatvori u Kaliforniji postanu poznati kao škole za nasilnu revoluciju, Uprava za odrasle bi bila nehajna u tome da duže drži zatvorenike“ (San Francisco Chronicle, 2. maj 1971). Tamo gde se ovo smatra neadekvatnim, vlasti pribegavaju čitavom spektru brutalnih telesnih kazni, uključujući prava ubistva. U San Kventinu, Fred Bilingsli je ubijen suzavcem u februaru 1970. V. L. Nolena, Alvina Milera i Klivlenda Edvardsa ubio je zatvorski čuvar u januaru 1970. u zatvoru Soledad. Neobična i neobjašnjiva “samoubistva” dešavala su se sa neverovatnom regularnošću u zatvorima i tamnicama širom zemlje.
Trebalo bi da bude samo po sebi razumljivo da nameštaljke postaju moćno oružje u paleti zatvorske represije, posebno zbog dostupnosti doušnika, zatvorenika koji će, slomljeni, sve učiniti za određenu cenu. Braća iz Soledada su vodeći primeri žrtava nameštaljki. Oba slučaja podrazumevaju militantne aktiviste koji su optuženi za ubistvo zatvorskih čuvara u Soledadu. U oba slučaja, buknula je podrška u zatvorskom sistemu Kalifornije. Oni su poslužili kao povod za povezivanje neposrednih potreba crnačke zajednice sa snažnom borbom za razbijanje fašističkog uporišta u zatvorima i samim tim za ukidanje zatvorskog sistema u njegovom sadašnjem obliku.
Rasističko ugnjetavanje zadire u živote crnaca na beskonačno raznolikim nivoima. Crnci su zatočeni u svetu u kome naš rad i pregnuće teško mogu da nam omoguće pristojnu egzistenciju, ako uopšte možemo da nađemo posao. Kada ekonomija počne da posustaje, mi smo uvek prve žrtve, uvek oni koje to najdublje pogađa. Kada je ekonomija na nogama, mi nastavljamo da živimo u stanju ugnjetavanja. Nezaposlenost je generalno dvostruko veća u getima nego u zemlji u celini, a čak i veća među crnim ženama i omladinom. Stopa nezaposlenosti među crnom omladinom je sada naglo porasla na 30%. Kada bi jedna trećina američke belačke omladine bila bez sredstava za život, ili bismo bili usred revolucije ili bismo bili pod gvozdenom vlašću fašizma. Škole ispod standarda, zdravstvena nega koja teško da bi odgovarala i za životinje, preskupi, oronuli stanovi, sistem socijalne zaštite zasnovan na politici štedljivih ustupaka, osmišljen da degradira i razdvaja (a čak i ovo može uskoro biti ukinuto) — ovo je samo početak spiska rekvizita u ukupnoj scenografiji ugnjetavanja koja je, za masu crnaca, univerzum.
U crnačkim zajednicama, gde god bile, postoji uvek prisutan podsetnik da naš univerzum mora ostati dosledno sumoran, siromašan, brutalan. Od Birmingema preko Harlema do Votsa, crnački geti su okupirani, često pod patrolama i napadima mnogobrojnih policijskih jedinica. Policija, domaći čuvari nasilja, emisari su ugnjetavača, sa zadatkom da nas drže u granicama naše ugnjetenosti.
Gvozdena vladavina nad našim zajednicama, institucionalna praksa genocida, ideologija rasizma izvršili su striktno političku, ali i ekonomsku funkciju.
Poezija u razdoblju kineske komunističke revolucijeProklamovana funkcija policije, „da štiti i služi narodu“, postaje groteskna karikatura zaštite i očuvanja interesa naših tlačitelja i služi ničemu drugom osim našoj nepravdi. Oni su tu da zastraše crnce, da nas svojim nasiljem ubede da smo nemoćni da promenimo uslove naših života. Hapšenja su često zasnovana na hirovima. Meci iz njihovih pušaka ubijaju ljudska bića sa malo izgovora ili bez njih, osim univerzalnog zastrašivanja za koje su zaduženi. Zaštita dilere droge i mafijaških eksploatatora, podrška najreakcionarnijim ideološkim elementima crnačke zajednice (naročito onima koji vape za više policije), spadaju među mnoge funkcije snaga reda i zakona. Oni obručavaju (crnačku, prim. prev.) zajednicu štitom nasilja, prečesto vraćajući unutra prirodnu agresiju crnačke zajednice. Fanonova analiza uloge kolonijalne policije je odgovarajući opis funkcije policije u američkim getima.
Podrazumeva se da policija ne bi mogla da pokrene svoju rasističku mašineriju da im to ne odobrava i u tome ih ne podržava pravosudni sistem. Sudovi ne samo da se dosledno uzdržavaju od krivičnog gonjenja policije, već, na osnovu pristrasnog iskaza policije, proglašavaju krivim nebrojene crnce i crnkinje. Advokati koje je imenovao sud, postupajući u skladu sa uvrnutim interesima prenatrpanih sudova, ubeđuju 85% optuženih da priznaju krivicu. Čak i očigledno nevinima se savetuje da se izjasne krivim kako bi se izbegao dug i skup proces suđenja pred porotom. Ovo je ukratko struktura aparata koji vodi crnce u zatvore i tamnice. (Tokom mog utamničenja u njujorškom ženskom pritvoru, naišla sam na brojne slučajeve nevinih crnkinja kojima je savetovano da se izjasne krivim. Jedna sestra je ušla u stan svog belog gazde da bi platila kiriju. Pokušao je da je siluje i u toku tuče koja je usledila, upaljena sveća se prevrnula i nagorela stolnjak. Stanodavac je naredio da je uhapse zbog podmetanja požara. Po savetu svog advokata, priznala je krivicu, na njegovo insistiranje da će sud tako biti blaži. Sestra je osuđena na tri godine.)
Začarani krug koji povezuje siromaštvo, policijske sudove i zatvor sastavni je element postojanja geta. Za razliku od mase belaca, put koji vodi u zatvore i tamnice duboko je ukorenjen u nametnutim obrascima crnačke egzistencije. Upravo iz tog razloga, prema gotovo instinktivnoj sklonosti gomila crnaca se vezuje za političke zatvorenike. Ogromna većina crnaca gaji duboku mržnju prema policiji i ne zavarava se zvaničnim proklamacijama pravde preko sudova.
Za crnu individuu, dodir sa zakonsko-sudsko-kaznenom mrežom, direktno ili preko rođaka i prijatelja, neizbežan je, pošto je on ili ona crnac/crnkinja. Jer aktivista potaje politički zatvorenik, a do dodira je došlo zato što je uložio protest, u ovom ili onom obliku, protiv uslova koji uvlače crnce u ovu orbitu ugnjetavanja.
Istorijski gledano, crni ljudi kao grupa su pokazali veći potencijal otpora od bilo kog drugog dela populacije. Gvozdena vladavina nad našim zajednicama, institucionalna praksa genocida, ideologija rasizma izvršili su striktno političku, ali i ekonomsku funkciju. Kapitalisti nisu samo izvukli superprofit od nedovoljno plaćenog rada preko 15% američkog stanovništva uz pomoć nadgradnje terora. Ovaj teror i suptilniji oblici rasizma dodatno su sprečili procvat otpora — čak i revolucije koja bi se proširila na radničku klasu u celini.
U interesu kapitalističke klase, pristanak na rasizam i teror demagoški je izvučen iz belog stanovništva, uključujući radnike, kako bi se efikasnije sprečio otpor. Danas, Nikson, (generalni tužilac Džon) Mičel i Dž. Edgar Huver očajnički pokušavaju da ubede stanovništvo da disidenti, posebno crnci, čikanosi, Portorikanci, moraju biti kažnjeni zato što su članovi revolucionarnih organizacija; zbog zalaganja za rušenje vlasti; zbog agitacije i edukacije na ulicama i iza zatvorskih zidova. Politička funkcija rasističke dominacije isplivava na površinu ubrzanim intenzitetom. Belci koji su iskazali svoju solidarnost sa crnačkim oslobodilačkim pokretom i krenuli u izrazito revolucionarnom pravcu nalaze se na meti iste represije. Čak i antiratni pokret, koji rapidno pokazuje antiimperijalističku svest, postaje žrtva vladine represije.
Crnci hitaju punom brzinom ka razumevanju okolnosti koje dovode do preteranih oblika političke represije, a time i do prevelikog broja političkih zatvorenika. Ovo razumevanje se kuje iz sirovog materijala njihovih neposrednih iskustava sa rasizmom. Otuda crne mase postaju svesne svoje odgovornosti u odbrani onih koji su proganjani zbog pokušaja da donesu ublažavanje najštetnijih trenutnih problema sa kojima se crnačke zajednice suočavaju i na kraju da dovedu do potpunog oslobođenja kroz oružanu revoluciju, ako mora da dođe do toga.
ključ trijumfa fašizma je njegova ideološka pobeda nad čitavom radničkom klasom.
Pokret za oslobođenje crnaca je trenutno u kritičnoj fazi. Fašističke metode represije prete da fizički obezglave i unište pokret. Suptilnije, ali ne manje opasne ideološke tendencije iznutra prete da izoluju crni pokret i umanje njegov revolucionarni uticaj. Obema pretnjama se treba suprotstaviti kako bismo obezbedili naš opstanak. Revolucionarno nastrojeni crnci moraju da predvode i pruže vođstvo širokom antifašističkom pokretu.
Fašizam je proces, njegov rast i razvoj su kancerogene prirode. Dok se danas pretnja fašizma prvenstveno može ograničiti na upotrebu aparata za sprovođenje zakonodavno-sudsko-kaznenog aparata za hapšenje otvorenih i latentnih revolucionarnih trendova među nacionalno potlačenim ljudima, sutra može da napadne radničku klasu en masse i na kraju čak i umerene demokrate. Čak i u ovom periodu, međutim, rak je već počeo da se širi. Pored zatvorske vojske hiljada i hiljada bezimenih žrtava političke osvete Trećeg sveta, sve je veći broj belih političkih zatvorenika — onih koji odbijaju regrutaciju, antiratnih aktivista kao što je Harisburška osmorka, muškaraca i žena koji su se u revolucionarne aktivnosti uključili na svim nivoima.
Među daljim simptomima pretnje fašizma jesu zvanični napori da se smanji moć radnih organizacija, kao što su napad na deklarativno konzervativne građevinske radnike i trendovi koji vode ka smanjenju socijalne pomoći. Štaviše, sudske odluke i represivni zakoni koji povećavaju policijska ovlašćenja — kao što je vašingtonski zakon “bez kucanja”, koji dozvoljava policiji da ulazi u privatne stanove bez upozorenja, i Niksonov „Zakon o kriminalu“ generalno — mogu se na kraju koristiti protiv bilo kog građanina. Zaista, kongresmeni već protestuju zbog prisluškivanja od strane policije radi ispitivanja njihovih aktivnosti. Fašistički sadržaj nemilosrdne agresije u Indokini trebalo bi da bude očigledan.
Jedna od osnovnih istorijskih lekcija koje se mogu naučiti iz prošlih neuspeha u sprečavanju uspona fašizma jeste odlučnost i neizbežnost borbe protiv fašizma u njegovim početnim fazama. Jednom kada se dozvoli da osvoji teren, njegovo širenje biva proporcionalno lakše. Iako su najrazulareniji izrazi fašističke pretnje i dalje vezani uz rasističku dominaciju crnaca, čikanosa, Portorikanaca, Indijanaca, ona vreba ispod površine svuda gde postoji potencijalni otpor moći monopolskog kapitala, parazitskih interesa koji kontrolišu ovo društvo. Potencijalno, to može duboko pogoršati uslove života prosečnog američkog građanina. Shodno tome, mase ljudi u ovoj zemlji imaju stvarni, direktan i materijalni interes u borbi za oslobađanje političkih zatvorenika, borbi za ukidanje zatvorskog sistema u njegovom današnjem obliku, borbi protiv svih razmera rasizma.
Niko ne treba da zanemari upozorenje Georgija Dimitrova: „Ko god se u ovim pripremnim fazama ne bori protiv širenja fašizma, nije u poziciji da spreči pobedu fašizma, već, naprotiv, tu pobedu čini lakšom“ (Izveštaj sa VII kongresa komunističke internacionale, 1935). Jedina efikasna garancija protiv pobede fašizma je nerazjedinjen masovni pokret koji odbija da na sve gleda kao na uobičajeno stanje stvari dokle god traje represija. Sasvim je prirodno da crnci i drugi narodi Trećeg sveta moraju da predvode ovaj pokret, jer smo mi prve i najdublje pogođene žrtve fašizma. Ali on mora da obuhvati sve potencijalne žrtve i najvažnije, sve ljude iz radničke klase, jer ključ trijumfa fašizma je njegova ideološka pobeda nad čitavom radničkom klasom. S obzirom na erupciju teške ekonomske krize, vrata takve ideološke pobede mogu se otvoriti aktivnim odobravanjem ili pasivnim tolerisanjem rasizma. Od suštinske je važnosti da beli radnici postanu svesni da su istorijski, svojim pristajanjem na ugnjetavanje crnaca izazvano kapitalizmom, samo sebe učinili podložnijim za napade.
Ključna borba koja se mora voditi u redovima radničke klase je stoga otvorena, bezrezervna borba protiv ukorenjenog rasizma. Beli radnik mora postati svestan niti koje ga povezuju sa Džejmsom Džonsonom, crnim autmobislkim radnikom, članom UAV (Ujedinjeni automobilski radnici, prim. prev.) i političkim zatvorenikom koji se trenutno suočava sa optužbama za ubistvo dvojice nadzornika i radnika. Nemilosrdno širenje moći monopolskog kapitala može ga na kraju neumoljivo gurnuti na isti put očaja. Nijedna potencijalna žrtva (fašističkog terora) ne bi trebalo da bude lišena saznanja da je najveća pretnja rasizmu i fašizmu jedinstvo!
Izvor: historyisaweapon.com
Prevod: Danilo Lučić