Godine 1985, nakon što je sedamnaest njujorških izdavača odbilo roman Grad od stakla, glavni roman “Njujorške trilogije”, a objavio ga je Sun and Moon Press iz San Franciska. Druga dva romana, Duhovi i Zaključana soba, izašla su sledeće godine. Pol Oster je imao trideset osam godina. Iako je redovno pisao kritike i prevode, a njegova pesma u prozi “Beli prostori” bila objavljena 1980. godine, trilogija je zapravo označila pravi početak njegove književne karijere.
Oster je pisao o godinama pre objavljivanja trilogije u knjizi Od ruke od usta: hronika ranih promašaja (Hand to Mouth: A Chronicle of Earli Failure) (1997). Studirao je na Univerzitetu Kolumbija kasnih šezdesetih, zatim je nekoliko meseci radio na naftnom tankeru pre nego što se preselio u Pariz gde je zarađivao za život kao prevodilac. Sa svojom prvom suprugom, spisateljicom Lidijom Dejvis, pokrenuo je mali časopis “Mala ruka” (Little Hand) i istoimenu nezavisnu izdavačku kuću. Godine 1972. objavljena je njegova prva knjiga, zbirka prevoda pod nazivom Mala antologija nadrealističkih pesama. Vratio se u Njujork 1974. i, između ostalih poduhvata, pokušao je da proda kartašku igru sa bejzbol karticama koju je izmislio. Godine 1982, Oster je objavio svoju prvu knjigu proze Otkrivanje samoće (The Invention of Solitude), memoare i razmišljanja o očinstvu koje je počeo da piše ubrzo nakon očeve smrti.
Nakon trilogije, Oster je izdavao knjigu skoro svake godine: 1987. godine pojavio se roman U zemlji poslednjih stvari. Njegovi ostali romani su Mesečeva palata (1989), Muzika šanse (1990), Levijatan (1992) i Knjiga opsena (2002). Ostera je francuska vlada 1991. godine proglasila vitezom Ordena umetnosti i književnosti (uzdignut je u oficira 1997. godine).
Opseg Osterovog rada je izuzetan — romani, eseji, prevodi, pesme, drame, pesme i saradnja sa umetnicima (uključujući Sofi Kal i Sema Mesera). Napisao je i tri scenarija: Dim (1995), Modri u licu (1995) i Lulu na mostu (1998), koje je i režirao. Proročka noć, njegov deveti roman, biće objavljen tokom ove godine.
Razgovor koji sledi je otpočeo prošle jeseni intervjuom uživo u Poetskom centru Unterberg u 92. ulici u Njujorku. Intervju je završen jednog popodneva ovog leta u Osterovom domu u Bruklinu, gde živi sa svojom suprugom, spisateljicom Siri Hustved. Budući ljubazan domaćin, izvinio se zbog radnika koji su postavljali klimu u njihov stan u zgradi od braon peščara iz XIX veka, a zatim nam je priredio kratak obilazak: dnevna soba je ukrašena slikama njegovih prijatelja Sema Mesera i Dejvida Rida. U njihovom predsoblju nalazi se zbirka porodičnih fotografija. Na zidovima njegove kancelarije u prizemlju nanizane su police sa knjigama. I, naravno, na njegovom stolu čuvena pisaća mašina.
Hajde da počnemo sa razgovorom o tome kako radite. O tome kako pišete.
Uvek sam pisao rukom. Uglavnom nalivperom, ali ponekad i hemijskom — posebno za korekcije. Da mogu da pišem direktno na pisaćoj mašini ili kompjuteru, uradio bih to. Ali tastature su me uvek plašile. Nikad nisam mogao jasno da razmišljam sa prstima u tom položaju. Olovka je mnogo primitivniji instrument. Osećaš da reči izlaze iz tvog tela i onda zakopavaš reči u stranicu. Pisanje je za mene uvek imalo taj taktilni kvalitet. To je fizičko iskustvo.
I pišete u sveskama. Nikad u notesima ili zasebnim listovima papira.
Da, uvek u sveskama. I imam poseban fetiš za sveske na kvadratiće.
A šta je sa čuvenom pisaćom mašinom Olimpia? Znamo dosta o toj mašini — prošle godine ste objavili divnu knjigu sa slikarom Semom Meserom Priča o mojoj pisaćoj mašini (The Story of My Typewriter)
Imam tu pisaću mašinu od 1974 — više od pola svog života. Kupio sam je polovnu od prijatelja sa fakulteta i u ovom trenutku mora da ima oko četrdeset godina. To je relikvija iz drugog doba, ali je i dalje u dobrom stanju. Nikad se nije pokvarila. Sve što treba da uradim je da menjam trake s vremena na vreme. Ali živim u strahu da će doći dan kada više neće moći da se kupe – i moraću da pređem na digitalni način pisanja i priključim se XXI veku.
Sjajna osterovska priča. Dan kada izađeš da kupiš poslednju traku.
Pripremio sam se. Napravio sam zalihe. Mislim da imam šezdeset ili sedamdeset traka u svojoj sobi. Verovatno ću se držati te pisaće mašine do kraja, iako sam ponekad bio u velikom iskušenju da odustanem. Nezgodna je i glomazna, ali me takođe štiti od lenjosti.
Kako to?
“Uvek su me privlačile knjige koje su se vraćale na same sebe, koje su vas vodile u svet knjige, čak i kada vas je knjiga vodila u svet.”
Tako što me pisaća mašina tera da krenem ispočetka kada završim. Sa računarom unosite izmene na ekranu, a zatim odštampate čist primerak. Sa pisaćom mašinom ne možete dobiti čist rukopis osim ako ne počnete ispočetka. To je neverovatno naporan proces. Završili ste svoju knjigu i sada morate da provedete nekoliko nedelja u čisto mehaničkom poslu prepisivanja onoga što ste već napisali. Loše je za vrat, loše za leđa, pa čak i ako možete da otkucate dvadeset ili trideset stranica dnevno, gotove stranice se strašno sporo gomilaju. To je uvek trenutak kada poželim da sam prešao na računar, a opet svaki put kada prođem kroz ovu poslednju fazu knjige, otkrijem koliko je to neophodno. Kucanje mi omogućava da knjigu doživim na nov način, da uronim u tok naracije i osetim kako ona funkcioniše kao celina. Ja to zovem „čitanje prstima“ i neverovatno je koliko će ti prsti pronaći grešaka koje tvoje oči nikada nisu primetile. Ponavljanja, čudne konstrukcije, isprekidani ritmovi. To nikad ne omane. Mislim da sam završio sa knjigom, a onda počinjem da je prekucavam i shvatam da ima još posla.
Vratimo se na minut na sveske. Kvin, u Gradu od stakla, beleži svoja zapažanja u crvenu svesku. Ana Blum, narator u U zemlji poslednjih stvari sastavlja svoje pismo u plavoj svesci. U knjizi G. Vertigo Volt piše svoju autobiografiju u trinaest vežbanki za školske radove u tvrdom povezu. A Vili G. Božić, dementni heroj romana Timbuktu, nosi celo svoje životno delo u Baltimor da ga preda svom profesoru engleskog iz srednje škole pre nego što umre: sedamdeset četiri sveske „pesama, priča, eseja, dnevničkih zapisa, epigrama, autobiografskih razmišljanja i prvih 1800 redova epa u nastajanju Dani vagabunda.” Sveske se takođe pojavljuju u vašim najnovijim romanima, Knjiga opsena i Proročka noć. Da ne govorimo o vašoj zbirci istinitih priča Crvena sveska. O čemu se tu radi?
Verovatno o svesci razmišljam kao o kući za reči, kao o tajnom mestu za razmišljanje i samoispitivanje. Ne zanimaju me samo rezultati pisanja, već sam proces, čin zapisivanja reči na stranicu. Ne pitajte me zašto. Možda ima neke veze sa mojom ranim zabludama, nepoznavanjem prirode proze. Kao mlad, uvek bih se pitao odakle dolaze reči? Ko ovo govori? Narativni glas u trećem licu u tradicionalnom romanu je čudno spisateljsko sredstvo. Sada smo navikli na to, prihvatamo ga, više ne dovodimo to u pitanje. Ali kada zastanete i razmislite o tome, taj glas ima neku jezivu, bestelesnu karakteristiku. Izgleda da ne dolazi niotkuda i meni je to bilo uznemirujuće. Uvek su me privlačile knjige koje su se vraćale na same sebe, koje su vas vodile u svet knjige, čak i kada vas je knjiga vodila u svet. Rukopis kao junak, da tako kažem. Orkanski visovi je jedna takva vrsta romana. Skerletno slovo druga. Okviri priče su, naravno, izmišljeni, ali daju utemeljenost i verodostojnost pričama koje drugi romani za mene nisu imali. Oni daju delo kao iluziju — što tradicionalniji oblici naracije više ne čine — i kada jednom prihvatite „nestvarnost“ ovog poduhvata, to paradoksalno povećava istinitost priče. Reči nisu zapisane u kamenu od strane nevidljivog boga autora. One predstavljaju trud ljudskog bića od krvi i mesa i to je veoma neodoljivo. Čitalac postaje učesnik u odvijanju priče — a nije samo posmatrač sa strane.
“Sve utiče na vas kada ste mladi i menjate ideje svakih nekoliko meseci. Pomalo je kao isprobavanje novih šešira. Još nemate svoj stil, pa nesvesno oponašate pisce kojima se divite.”
Kada ste prvi put shvatili da želite da budete pisac?
Otprilike godinu dana nakon što sam shvatio da neću biti bejzbol igrač u glavnoj ligi. Do moje šesnaeste godine bejzbol je verovatno bio najvažnija stvar u mom životu.
Koliko ste bili dobri u njemu?
Teško je reći. Da sam nastavio, možda bih stigao u nižu ligu. Znao sam dobro da udaram, povremeno veoma jako, ali nisam bio baš brz trkač. Na trećoj bazi, što je bila pozicija koju sam obično igrao, imao sam brze reflekse i jaku ruku – ali moja bacanja su često završavala daleko od cilja.
Svako ko je upoznat sa vašim radom zna da ste ljubitelj bejzbola. U skoro svakoj vašoj knjizi postoje reference na njega.
Šta čitaju oni koji pišu: Lazar PavlovićVoleo sam da ga igram, i još uvek volim da ga gledam i razmišljam o njemu. Na neki misteriozan način, bejzbol mi je pružio otvaranje prema svetu, priliku da saznam ko sam. Kao mali, nisam bio baš dobrog zdravlja. Imao sam razne fizičke bolesti i provodio sam više vremena sedeći u lekarskim ordinacijama sa svojom majkom nego što sam trčao napolju sa drugarima. Tek sam sa četiri ili pet godina bio dovoljno jak da se bavim sportom. A kada se to dogodilo, strastveno sam se posvetio tome — kao da sam nadoknađivao izgubljeno vreme. Igranje bejzbola me je naučilo kako da živim sa drugim ljudima, da shvatim da bih zaista mogao da postignem nešto ako mu se posvetim. Ali mimo mojih malih ličnih iskustava, tu postoji i lepota same igre. To je beskrajni izvor zadovoljstva.
Iz bejzbola u pisanje, to je neobičan prelaz — delom zato što je pisanje tako usamljenička delatnost.
Igrao sam bejzbol u proleće i leto, ali sam knjige čitao cele godine. Bila je to rana opsesija i samo se pojačavala kako sam stario. Ne mogu da zamislim da neko postane pisac a da nije bio proždrljiv čitalac kao adolescent. Pravi čitalac razume da su knjige svet za sebe – i da je taj svet bogatiji i zanimljiviji od bilo kog sveta u koji smo putovali pre toga. Mislim da je to ono što mlade muškarce i devojke pretvara u pisce – sreća koju otkrivate kada živite u knjigama. Nije vam se još dovoljno toga dogodilo da biste imali o čemu da pišete, ali dolazi trenutak kada shvatite da ste rođeni za to.
Šta je sa vašim prvim uticajima? Ko su bili pisci koje ste čitali u srednjoj školi?
Američki, uglavnoml… Dežurni krivci. Ficdžerald, Hemingvej, Fokner, Dos Pasos, Selindžer. Međutim, pre svog trećeg razreda srednje škole počeo sam da otkrivam Evropljane — uglavnom Ruse i Francuze. Tolstoj, Dostojevski, Turgenjev. Kami i Žid. Ali i Džojs i Man. Posebno Džojs. Kada sam imao osamnaest godina, nadmašio mi je sve druge.
Da li je on imao najveći uticaj na vas?
Neko vreme, da. Ali u jednom trenutku, pokušavao sam da pišem isto kao svaki romanopisac kojeg sam čitao. Sve utiče na vas kada ste mladi i menjate ideje svakih nekoliko meseci. Pomalo je kao isprobavanje novih šešira. Još nemate svoj stil, pa nesvesno oponašate pisce kojima se divite.
Tokom godina, pominjali ste neke od pisaca koji su uticali na vaš rad. Servantes i Dikens. Kafka i Beket. Montenj.
Svi su u meni. Na desetine pisaca su u meni, ali mislim da moji radovi ne zvuče i ne liče ni na bilo koji drugi. Ne pišem njihove knjige. Pišem svoje.
“Deset godina sam koncentrisao najveći deo svoje energije na poeziju, a onda sam shvatio da sam napisao sve što sam imao, da sam se zaglavio.”
Čini se da ste takođe opsednuti američkim piscima XIX veka. Njihova imena se pojavljuju sa iznenađujućom učestalošću u vašim romanima: Po, Melvil, Vitmen, Emerson, Toro i Hotorn – Hotorn ponajviše. Fanšo, ime jednog od likova u Zaključanoj sobi, potiče iz Hotorna; knjiga U zemlji poslednjih stvari počinje epigrafom iz Hotorna; u Duhovima Hotornova priča „Vejkfild” postaje deo strukture romana; a u Knjizi iluzija još jedna od Hotornovih priča „Beleg“ je predmet važnog razgovora između Zimera i Alme. Povrh svega, u maju ove godine objavili ste dugačak esej o Hotornu — predgovor za knjigu Dvadeset dana sa Džulijanom i malim zekom, napisao tata, koju je objavio New York Review of Books. Možete li nam reći nešto o svom neprestanom interesovanju za Hotorna?
Od svih pisaca iz prošlosti, on je onaj koji mi je najbliskiji, onaj koji mi se najdublje obraća. Ima nešto u njegovoj mašti što izgleda kao da rezonuje sa mojom, a ja mu se stalno vraćam, neprestano učeći od njega. On je pisac koji se ne plaši ideja, a ipak je i vrhunski psiholog, promišljeni tumač ljudske duše. Njegova proza je bila potpuno revolucionarna i ništa slično nije viđeno u Americi ranije. Znam da je Hemingvej rekao da je sva američka književnost nastala od Haka Fina, ali ne slažem se. Počelo je sa Skerletnim slovom.
Ali ima više stvari kod Hotorna, ne samo priče i romani. Podjednako sam vezan za njegove beleške, u kojima su sadržana neka od njegovih najjačih, najbriljantnijih proznih dela. Zato sam toliko želeo da se Dvadeset dana sa Džulijanom i malim zekom, napisao tata objavi kao posebna knjiga. Mogao se naći u Američkim beležnicama dugi niz godina, ali u naučnom izdanju koje košta otprilike devedeset dolara i koje se malo ljudi trudi da pročita. Dnevnik koji je vodio o tome kako se brinuo o svom petogodišnjem sinu tri nedelje 1851. je rad za sebe. Može da stoji samostalno, i tako je šarmantan, tako smešan u svojoj bezizražajnosti, da nam daje potpuno novu sliku Hotorna. On nije bio sumorna, izmučena ličnost kao što većina ljudi misli da jeste. To jest, nije bio samo to. Bio je otac i muž pun ljubavi, čovek koji je voleo dobru cigaru i čašu ili dve viskija, i bio je razigran, velikodušan i srdačan. Izuzetno stidljiv, da, ali neko ko je uživao u jednostavnim zadovoljstvima sveta.
Oprobali ste se u više različitih žanrova. Ne samo u poeziji i prozi, već i u scenariju, autobiografiji, kritici i prevođenju. Da li vam se svi oni čine izrazito različitim aktivnostima ili su sve one nekako povezane?
Više povezane nego ne, ali i sa bitnim razlikama. I takođe – ovo isto treba uzeti u obzir, čini mi se – postoji pitanje vremena, moje takozvane unutrašnje evolucije. Nisam se bavio prevođenjem ili pisanjem kritike mnogo godina. To su bile preokupacije kada sam bio mlad, otprilike od kasnih tinejdžerskih godina do kasnih dvadesetih. Obe te aktivnosti su se ticale otkrivanja drugih pisaca, učenja kako da i sam postanem pisac. To je bilo moje literarno šegrtovanje, može se reći. Od tada sam imao nekoliko izleta u prevođenje i kritiku, ali ništa što bi trebalo napomenuti. A poslednja pesma koju sam napisao bila je 1979. godine.
Šta se desilo? Zašto ste odustali od toga?
Naleteo sam na zid. Deset godina sam koncentrisao najveći deo svoje energije na poeziju, a onda sam shvatio da sam napisao sve što sam imao, da sam se zaglavio. Bio je to mračan trenutak za mene. Mislio sam da sam gotov kao pisac.
Umrli ste kao pesnik, ali ste se na kraju ponovo rodili kao romanopisac. Šta mislite kako je došlo do ove transformacije?
Mislim da se to dogodilo onog trenutka kada sam shvatio da me više nije briga, kada sam prestao da brinem o stvaranju Književnosti. Znam da zvuči čudno, ali od tog trenutka pisanje mi je postalo drugačija vrsta iskustva i kada sam konačno ponovo nastavio nakon što sam se oko godinu dana rvao sa zastojem, reči su izašle iz mene kao proza. Jedino je bilo važno reći ono što je trebalo reći. Bez obzira na unapred zadate konvencije, bez brige o tome kako će one da zvuče. To je bilo kasnih sedamdesetih i od tada sam nastavio da radim u tom duhu.
Drugi deo intervjua možete pročitati ovde, a treći ovde.
Pitanja: Michael Wood
Izvor: theparisreveiw.com
Prevod: Danilo Lučić
Pročitajte i tekst o jednom od poslednji Osterovih romana Baumgartner.