Pol Oster: Ovo bi moglo da bude poslednje što sam napisao Američki pisac Pol Oster govori o novom romanu "Baumgartner", o incidentu koji mu je promenio život, borbi sa kancerom, zabludama Amerike i shvatanju ljubavi.

Negde pri početku novog romana Pola Ostera, Baumgartner, protagonista razgovara sa terapeutkinjom neposredno nakon što mu je žena poginula u bizarnom incidentu na plivanju. “Svašta može da nam se dogodi u bilo kom trenutku”, kaže joj. “Ti to znaš, ja to znam, svi to znaju, a ako ne znaju, pa, nisu obraćali pažnju”.

Saja Baumgartnera upoznajemo 10 godina nakon Anine smrti. Sada ima 70 godina i penzionisani je profesor filozofije sa Prinstona, a zatičemo ga dok se bakće sa crnohumornim nizom sitnih neprijatnosti koje mu naglo eskaliraju u kući. Prvo se frustrira pokušajima da prosto pozove svoju sestru, a odmah potom se opeče na vreli tiganj i surva se niz stepenice jer je sasvim nepotrebno silazio do podruma.

“Hteo sam da oprobam ruku u pisanju kratke priče”, objašnjava Oster (76), govoreći iz svog doma u Bruklinu, u Njujorku. “U nečemu što skoro uopšte nisam radio tokom karijere. Uvek sam pisao knjige skromnog obima, a onda sam sa 4321 i Dečak u vatri (Burning Boy)” – njegov roman iz 2017. sa skoro 1.000 strana iz užeg izbora za Bukerovu nagradu i njegova biografija Stivena Krejna iz 2021. na oko 800 strana – “napisao dve cigle od knjiga. Nije mi to bila namera. Ako ispustite te dve knjige, mogle bi da vam slome stopala, pa sam hteo nešto kraće, a onda mi se javio taj stariji čovek što sedi kod kuće i gleda kroz prozor kako crvendać kljuca crve. Napisao sam priču pod naslovom “Crvi”, ali onda nisam želeo da ga napustim. Bilo je tu još toga, tako da sam počeo ispočetka, znajući da ispod ovog skoro basterkitonovskog početka vreba nešto mračnije”.

Turobni humor, ako ne slepstik komedija, provlači se kroz knjigu dok Oster ispituje mračniju temu Baumgartnerovog deceniju dugog odnosa sa gubitkom i bolom zbog gubitka. Saj je u krajnje smešnoj vezi, prati je i neobično traljava bračna ponudu, sa ženom za koju misli da bi mogla da zameni Anu; kopa po Aninim dnevnicima; objavljuje i promoviše njenu ranije neobjavljenu poeziju i priseća se incidenata iz svog detinjstva, života i porodične istorije koji, sasvim osterovski, uveliko koincidiraju sa Osterovim detinjstvom, životom i porodičnom istorijom. Ali Saj se najviše vraća onom danu na Kejp Kodu kada se Ana “suočila sa silovitim, čudovišnim talasom koji joj je slomio kičmu i ubio ju je, a od tog popodneva, od tog popodneva…”

I samog Ostera su u poslednje dve godine pogodila dva traumatična događaja. Prvo užasna porodična tragedija, o kojoj je naširoko pisala štampa, smrt njegove unuke, bebe, dok ju je čuvao njegov sin. Njegov sin iz prvog braka, sa spisateljicom priča Lidijom Dejvis, umro je nakon toga od predoziranja drogom. A onda je u martu Osterova supruga, spisateljica Siri Hustvedt, na Instagramu skrenula pažnju na to da je Oster “bombardovan hemoterapijom i imunoterapijom” i da par sada živi u nečemu što je nazvala “Kancerlendom”.

Negde krajem prošle godine, dok je završavao Baumgartnera, Oster je počeo da oseća “tajanstvene groznice koje su mu se javljale u popodnevnim satima”. Prva dijagnoza mu je bila upala pluća, pa su usledili neki “ćorsokaci” o dugom kovidu da bi mu na kraju bilo saopšteno da ima rak. “Tada su počeli i neprestani tretmani i nisam baš radio. Prošao sam kroz rigorozne procedure koje su napravile čuda, ali i velike poteškoće”.

Što se Kancerlenda tiče, kaže da za to ne postoje mape i ne zna se da li vam pasoš važi pri izlasku. “Međutim, od samog početka ste na vezi sa vodičem. On proveri da li je ime pravo, a onda vam kaže: ‘Ja sam iz policije za kancer. Morate sa mnom’. I šta da radite? Kažete: u redu. Nemate baš izbora kad je to u pitanju, pošto vam kaže da će vas, ako odbijete da krenete za njim, ubiti. Rekao sam: ‘Radije bih da živim. Vodite me kud vam volja’. I od tada pratim taj put“.

Oster kaže da njegova fascinacija idejom o trenutku koji menja život potiče od jednog incidenta u detinjstvu koji je bio početna tačka za 4321. Dečaka koji je u letnjem kampu stajao pored njega ubila munja.

“To mi je ključni događaj u životu. Sa 14 godina duboko proživljavate sve kroz šta prolazite. Tada se još formirate. Ali to što sam stajao tik do dečka koga su u suštini ubili bogovi iz korena mi je promenilo pogled na svet. Mislio sam da u zadovoljstvima mog malog buržoaskog života u predgrađu posleratnog Nju Džersija postoji neki red. A onda sam shvatio da takva vrsta reda ne postoji. I od tada živim sa tim na pameti. To je jezivo, ali i oslobađajuće. Drži vas na oprezu. I, ako uspete da savladate tu lekciju, onda su određene stvari na svetu podnošljivije nego što bi u suprotnom bile. Pretpostavljam da je poriv za pisanjem i pričanjem priča kod svakog pisca drugačiji. Ali mislim da je ovo suština onoga čime sam se bavio svih svih ovih godina”.

Oster je nedavno u jednom intervjuu opisao opsednutost Amerikanaca “zatvaranjem” (u smislu teorije geštalta, prim. prev) kao “najgluplju ideju za koju je čuo”. “Kada neko ko vam je najvažniji u životu umre, umire i deo vas. Nije to jednostavno, nikada to ne prebolite. Naučite da sa tim živite, pretpostavljam. Ali nešto je iz vas istrgnuto i to je ono što sam hteo da istražim”.

U Baumgartneru Saj dugo razmišlja o sindromu fantomskog uda, opisujući sebe kao “patrljka od čoveka”, a ipak su “nedostajući udovi i dalje tu, i dalje bole, bole toliko da ponekad oseća da telo samo što mu se nije zapalilo i izgorelo istog časa”. “Malo je nedostajalo da knjigu nazovem Fantomski ud“, kaže Oster.

“To je baš snažna misao. Ta veza koju imamo sa drugim ljudima i to koliko su nam oni životno važni. Važnost ljubavi. Zna da bude jako teško govoriti o tome onako kako dolikuje. Dugogodišnja, neprekidna ljubav, duga ko sam život, i sve njene moguće mene i obrti”.

Uveren je da “briljantna Siri” to najbolje opisuje rečima da ljudi greše kada uzimaju mašinu kao model dok razmišljaju o ljubavi i pokušavaju da tu mašinu održavaju na njenim fabričkim podešavanjima. “Trebalo bi da o ljubavi mislite kao o nekom drvetu ili biljci”, kaže Oster. “A ti delovi će venuti i moraćete da sečete grane da biste sačuvali sveukupnu bujnost organizma. Ako se uporno fiksirate na to da je čuvate upravo onakvom kakva je bila, jednog dana će vam umreti pred očima. Da bi ljubav opstala, ona mora da bude organska. Morate da je razvijate dok raste, tako da je sve međusobno isprepleteno, čak i sva ta njena čudnovatost”.

Činjenica je, kaže on, da svoje partner(k)e nikada ne upoznamo u celosti. “Postoje tajne koje nikada nećemo uspeti da odgonetnemo. Ali rekao bih da to važi i za nas same. Toliko ima stvari u mom života koje ne razumem. Moji potezi iz svih ranijih godina. Zašto sam to uradio? Odakle takav poriv? Ljudi troše godine pri analizama i pokušavaju da shvate stvari, a ja iskreno moram da kažem da ne verujem da sam mnogo u tome napredovao”.

Baumgartner je druga Osterova knjiga objavljena ove godine. U januaru se dotakao nacionalne, nasuprot ličnoj, traumi u obliku kontrole oružja u Americi. Oster je napisao tekst za knjigu fotografija svog zeta Spensera Ostandera. Nacija krvoprolića opisuje mesta masovnih pucnjava u SAD-u. “Uzelo mi je godinu dana da napišem tih 80 strana. Hteo sam da budem što koncizniji i što precizniji, a da se sačuva atmosfera staromodnog političkog pamfleta. Nijedna takozvana napredna zemlja na svetu nije ni blizu Americi kad je reč o brojevima. Ali Amerikanci se, kako vreme prolazi, sve manje obaziru na strane zemlje da bi ih inspirisale u postupcima. Toliko smo samozadovoljni. Gajimo snažan osećaj superiornosti u odnosu na ostatak sveta. Čak i najgluplje stvari koje radimo smatraju se dobrim jer su američke, podvučeno šest puta”.

Kaže da je knjiga dobro prihvaćena, ali da je podstakla malo aktivnosti. “Naravno da je to deprimirajuće, jer je to jedan od najvećih promašaja u našoj kulturi, a ujedno je i simbol raznih pogrešnih stavova koji nas pokreću poslednjih decenija. A možda je ljudima prosto muka od ove teme. Debate jednostavno nema. Niko se, sem pojedinih političara, ne usuđuje da to čačka. I tako će se sigurno i nastaviti u izbornoj godini”.

Baumgartner se odvija između 2016. i 2018. godine, a tu je i aluzija na “deranžiranog Ibija u Beloj kući”. “Nisam hteo da se hvatam u koštac sa Trampom direktno, ali naravno da je on vrebao iz pozadine američkog načina života, da je bio svakodnevno prisutan”. Što se sledećih izbora tiče, Oster kaže da razume manjak oduševljenja kod mnogih demokrata na početku kad je reč o Džou Bajdenu. “Svakako nisam prvo na njega pomislio 2020. Ali me je neizmerno iznenadio. Mislim da je izuzetan. I možda je u ovih par godina bio jedan od najboljih predsednika koje pamtim. On shvata da vlada mora da odigra važnu ulogu u našem mentalnom, moralnom i ekonomskom zdravlju. Programi koje je predložio su iskorak u odnosu na ono što smo dobijali u poslednjih 40 ili 50 godina”.

I dok desnica pokušava Bajdena da predstavi kao “neku vrstu senilnog, nekompetentnog čoveka, to nije ni blizu istini”, kaže Oster. “On je savršeno sposoban i zna više o vladi nego iko drugi u Vašingtonu. Imao je svoja proklizavanja, svi to znamo, ali on nije loš izbor i trenutno mi ne pada na pamet niko ko bi danas bio bolji od njega. Zato se molim da uspe da se provuče sledeće godine, jer će to biti jako, jako tesni i neshvatljivo čudni izbori. A ne možemo čak ni da predvidimo kako će se druga strana poneti ako ne dobije glasove”.

Što se njega samog tiče, Oster se ne bavi mnogo onim izvan terapija i oporavka, ali zadovoljan je prvim reakcijama na Baumgartnera. “Ja stvari radim na krajnje staromodan način”, kaže. “Pišem romane na pisaćoj mašini i moja pomoćnica onda mora da ih prekuca u kompjuter i pošalje izdavaču. Sa mnom je već dobrih 15 godina i retko bi rekla išta više o rukopisima osim nešto odmereno poput “dobro urađeno”. Ali ovaj put mi je govorila “samo napred” pošto nije mogla da dočeka da pročita sledeće poglavlje. Siri, moja prva čitateljka već više od 40 godina, takođe nije imala drugih komentara sem “samo nastavi”. Čak me je i moj agent sa kojim sam 40 godina, a i on retko komentariše, jako podsticao”.

Oster kaže da i dalje ne ume da objasni odakle je potekla ova knjiga. “Taj čovek se prosto razvijao u meni i, kako je knjiga odmicala, postajao je sve jasniji. Na ove prve reakcije se jednostavno nasmešim i zahvalim se. Osećam da mi je zdravlje dosta nestabilno i da bi to mogla da bude poslednja stvar koju sam ikada napisao. A ako je ovo kraj, onda je odlazak sa ovom vrstom ljudske dobrote kakva me kao pisca prati u krugu ličnih prijatelja, pa, već je vredno toga”.

Piše: Nikolas Vro
Izvor:; The Guardian
Preveo: Matija Jovandić