Teoretičarka književnosti i pesnikinja Katarina Pantović objavila je monografiju Aktuelna čitanja Kafkinog dela (izdavač: Službeni glasnik, 2023) u kojoj interdisciplinarnim pristupom analizira neka od važnijih tumačenja Kafke u XX veku. Autorka u knjizi o Kafkinom književnom stvaralaštvu polemiše sa radovima Deleza i Gatarija, Džudit Batler, Đorđa Agambena i drugih kako bi preispitala poziciju koju savremeni teorijski i kritičarski uvidi u delo ovog autora imaju danas. U poglavlju koje vam ovde prenosimo “Izazov prevođenja Franca Kafke [ogled o dva prevoda pripovetke ‘Preobražaj’], Katarina Pantović nas upoznaje sa prevodima Kafke od kojih su neki nastajali još za autorovog života. Osim toga, predočava se i procena uredničkih, redaktorskih i prevodilačkih dometa u slučaju Kafkine proze, u kojoj se ne smeju prevideti suptilne i promišljene strategije autora na planu jezika, zvučnosti i semantike. Knjigu možete poručiti ovde.
[…]
Brojni teoretičari i pisci isticali su Kafkin nemački jezik kao naročito pravilan i uzoran u čisto lingvističkom smislu. Sličnog je stava i Stenli Korngold (Stanley Corngold), profesor emeritus na Univerzitetu Prinston i jedan od najtemeljnijih savremenih Kafkinih proučavala i prevodilaca: „Kafka je pisao mahom na normativnom, visokom nemačkom“ (Woods 2014: 7, prema: Corngold 2004: 273). Sintija Ozik (Cynthia Ozick) smatra da je „Kafkin nemački bio sveden, tmuran, komičan, lucidan, čist, formalan, ali ne i krut“, te da „Kafka poseduje gotovo platonsku čistotu jezika netaknutog pomodnim izrazima, žargonom ili kolokvijalnim govorom“ (Ozik 2018: 140), ali podsetimo se teksta Džudit Batler „Ko poseduje Kafku?“ i napomene da Kafkine prepiske sa Felis Bauer i Milenom Jesenskom obiluju jezičkim ispravkama (i u nemačkom i u češkom jeziku) na koje su mu dve voljene žene skretale pažnju, kao i stava Deleza i Gatarija da Kafkin „najčistiji nemački“ nosi oznake nekoga ko ulazi u jezik spolja.
Kako je moguće da postoji ovolika diskrepancija između razumevanja Kafkinog jezika, između doživljaja jezika njegovog teksta, istog teksta? Imajući u vidu Kafkino multijezičko okruženje i svakodnevnu privatnu prevodilačku klackalicu na kojoj je živeo, možda nije neobično na kom jeziku piše, već kako taj jezik upotrebljava: on ga ispituje, defamilijarizuje (Woods 2014: 7, prema: Kramsch 2008: 331). Dalje, jedan od razložnih odgovora koji se nameću jeste da su Kafkini tekstovi tokom vremena pretrpeli, sasvim sigurno, temeljnu redakturu i urednički posao – Maks Brod, Kafkin prijatelj i čovek koji se oglušio o njegovu predsmrtnu želju da sve njegove rukopise spali, prvi je bio svojevrsni urednik njegovih dela. Roman Proces u obliku koji je nama danas poznat uredio je upravo Brod, poslagavši njegova nesređena poglavlja po vlastitom osećaju i logici. Sličan je bio slučaj i sa gotovo svim ostalim sačuvanim Kafkinim delima. Dakle, sasvim je moguće da su Kafkinim ljubavnicama i verenicama Felis Bauer i Mileni Jesenskoj, koje su u privatnoj prepisci ispravljale njegov nemački i/ili češki, bili dostupni njegovi tekstovi i, uopšte, njegovo pisanje (pod ovim podrazumevamo najpre pisma koja su razmenjivali u velikoj meri) u prvobitnom, „prvotnom“, sirovom i neredigovanom obliku, sa svim svojim gramatičkim greškama, jezičkim nedoslednostima i iskliznućima. Kao što znamo, Kafkino delo prepoznato je i afirmisano tek posthumno i izvesno je da je od 1915. godine, kada je napisao Proces, pa i od 1925. kad je objavljen, rukopis višestruko urednički i jezički tretiran (možda je to činio i sam Kafka do svoje smrti 1924. godine). O broju izdanja i redakcija koje su njegova dela do današnjeg dana doživela u originalu, na nemačkom jeziku, nemamo precizan podatak, ali se može pretpostaviti da on uveliko premašuje i stotinu redaktura, tokom kojih su ovi tekstovi doživeli sistemsko i postepeno lektorsko „peglanje“ – pri čemu je praški nemački ubrzo doveden do visokog nemačkog (Hochdeutsch-a). Ne treba zaboraviti ni na spoljašnje okolnosti – istorijske, društvene, kulturološke, političke, ideološke, na kraju, i lične – koje su mogle uticati na ove izmene.
što se više unosio u pisanje, to je znakovima interpunkcije pridavao manje pažnje: kao da je želeo da saopšti sve u jednom dahu
Prevedeni Kafka: jednostavan jezik ne znači i jednostavno prevođenje
Temeljna studija o izazovu prevođenja Franca Kafke pojavila se 2014. godine u izdanju američkog Blumsberija (Bloomsbury). Napisala ju je Mišel Vuds (Michelle Woods), profesorka Državnog univerziteta u Njujorku i bivša direktorka Centra za prevodilačke i studije teksta u Dablinu. U ovoj knjizi Vudsova je pružila doslednu analizu prevodilačkog procesa Kafkinih dela, pri čemu je prevodilačku praksu stavila u službu kritike književnog teksta i njegove interpretacije. Pored opsežnog uvoda u kojem pokazuje aktuelnost Kafkinog dela i kafkijanskog kroz nekoliko pomena njegove zastupljenosti u popularnoj kulturi, studija prati početke prevođenja Kafkinih dela, zaključno sa savremenim prevodima. Centralni deo studije čine četiri poglavlja posvećena četvoroma istaknutim Kafkinim prevodiocima: najpre Mileni Jesenskoj i Vili Mjur (Willa Muir), koje su prve Kafkine prevoditeljke, a zatim i savremenim prevodiocima, Marku Harmanu (Mark Harman) i Majklu Hofmanu (Michael Hofmann). Ujedno su ovim prikazana četiri različita pogleda na Kafkinu prozu. Prevedena književnost i izvorna književnost na datom jeziku stupaju u različite međusobne odnose, čija priroda u najvećem broju slučajeva ne zavisi samo od književnoistorijskih ili poetičkih faktora (Veselinović 2019: 7). Poredeći međusobno različite kulturološke i istorijske pozadine svakog od ovih prevodilaca, koje su neminovno uticale na sam kvalitet i osobenosti prevoda, Vudsova zaključuje da se Kafkina dela iznova prevode u pokušajima da novi prevod povrati ono što je možda u prethodnom izgubljeno (Woods 2014: 3)[1]. Naime, ona uočava da su mnogi prevodi (pre svega se misli na engleskom jeziku) stilski manjkavi, izmenjeni uprkos već rafiniranom izvornom tekstu, ili previđaju izvesne idiosinkretičke impulse koje Kafkino delo sadrži. Tu se najpre misli na ponavljanja (repeticiju), bilo zvučna, na nivou jedne rečenice u vidu aliteracije, bilo leksička, na nivou pasusa; pa čak i ponavljanja koja ne moraju biti unutar jednog istog teksta već unutar više tekstova. Ova ponavljanja imaju svoj vrlo smislen eho svakom pažljivom čitaocu originala na nemačkom (Woods: 3, prema: Mitchell 1998: XVIII).
Kafkin stil je sa svim svojim osobenostima uticao na postmodernističke i savremene autore[2]. Pored pomenutih ponavljanja glasova, reči, motiva, dugih pasusa ispresecanih zarezom ili tačkom-zarezom, interpunkcija u Kafkinim delima nije strogo sleđena, već više provizorno, intuitivno, pri čemu se pri čitanju oseća da što se više unosio u pisanje, to je znakovima interpunkcije pridavao manje pažnje: kao da je želeo da saopšti sve u jednom dahu (Woods: 4). Mišel Vuds uočava da su se prevodioci (naročito francuski) tokom vremena ogrešili o Kafku tako što su doslovno prekomponovali njegov stil, skraćujući duge pasuse na više kraćih, čime se dobijao utisak racionalne uređenosti teksta, ali se i ukidala fina napetost koja postoji u svim Kafkinim delima. Menjali su, takođe, i znakove interpunkcije kako bi čitav tekst postao gramatically correct, čime su nepovratno oštetili originalnu rečenicu, odnosno, njen ton i atmosferu. Ovde se Vudsova dotiče i uvida Deleza i Gatarija o ogoljenosti Kafkinog vokabulara kao rezultata njegove otuđenosti od jezika, s čime se, s druge strane, Milan Kundera (Milan Kundera) ne slaže i smatra da je to njegova „estetska intencija“ (Woods: 4, prema: Kundera 1996: 110).
Jesenska je, po Kafkinom priznanju, izuzetno verno prevela „Ložača“, jer je shvatila da su ponavljanja određenih reči od centralnog značaja za razumevanje dela
Kako je Kafka pisao (2)Ovde je važno osvrnuti se na esej Milana Kundere o prevodima Kafkinog dela, „Rečenica“ (A Sentence), koji se bavi problemom manjkavih prevoda Kafkinog romana Zamak. Kundera tačno zapaža da Kafka namerno ponavlja određene reči, odnosno oblike reči, navodeći za primer reč fremde (stran, tuđ, čudan, nepoznat), koja se u jednoj rečenici, poput nekakvog refrena, ponavlja triput, stvarajući melodičan efekat. Jedna od najčešćih grešaka koje Kafkini prevodioci prave jeste, prema Kunderinom mišljenju, eliminacija ovih ponavljajućih reči i, umesto toga, uvođenje novih, sinonimnih oblika reči. Iz ove potrebe za sinonimizacijom reči koje se ponavljaju više od dvaput u istoj rečenici ili pasusu nepravedno se vrši korekcija izvornog teksta, jer, „ako se pisac opredeljuje za neku reč, on to čini sa svešću o stilu“ (Kundera 2019, internet). Drugim rečima, svaka reč je s pažnjom odabrana i upotrebljena. One često podrazumevaju metafore koje u Kafkinom delu otelovljuju egzistencijalne situacije, smatra Kundera, i često deluje da je posredi tek puka deskripcija, što nije slučaj. Stoga je važno da prevodilac na umu ima da se ovakvom izmenom metafore kvari ne samo njena estetska vrednost već se ona prenosi iz egzistencijalnog domena u domen vizuelne deskripcije, čime se metafora okončava. U tom smislu, važno je da prevodilac prepozna autentične autorove namere kako bi prevod bio verodostojan.
O samim Kafkinim doživljajima prevoda vlastitih tekstova saznajemo iz njegove prepiske sa Milenom Jesenskom. Prva prevodilačka recepcija njegovog dela javila se već 1919. godine, kada je Kafku kontaktirala ova češka novinarka i prevoditeljka s namerom da na češki prevede njegovu pripovetku „Ložač“ (koja je kasnije postala uvodno poglavlje romana Amerika). Ova razmena pisama, od kojih su sačuvana (i objavljena) samo Kafkina, svedočanstvo je o regenerativnim mogućnostima ljubavi posredstvom jezika, s obzirom na to da se ljubavna veza između Kafke i Jesenke rasplamsala upravo kroz razgovore o jeziku, prevodnim rešenjima, književnosti. Kafka je sâm njene prevode okarakterisao kao „verne“, jer su ostali verni tonu, formi, naizgled ekscentričnoj rečenici i dužini pasusa – što su sve aspekti onoga što Kundera naziva „piščevim ličnim stilom“ (Woods: 14). Njeni prevodi upućuju na to da je Kafka poznavao češki jezik i da je, na kakav god način, bio deo češke književne scene za života[3]. Zahvaljujući Mileni, Kafkino delo je ostvarilo veze sa drugim velikim jezikom i kulturnim životom svoje rodne zemlje (Woods: 14). Maks Brod je, s druge strane, bio skeptičan po pitanju njenih prevoda i jezičkih sposobnosti i u svojoj biografiji o Kafki je istakao da je „njen nemački bio nesavršen“, premda je bila „sjajna spisateljica i divna žena“ (Woods: 16, prema: Brod 1992: 219‒222). Kafka je toliko cenio i hvalio Milenine prevode verovatno i iz zaljubljenosti i opčinjenosti njome, ali i zato što je prepoznao u njoj odličnog medijatora, agensa između izvornog i ciljnog teksta koji prepoznaje i oseća sve osobenosti teksta. Jesenska je, po Kafkinom priznanju, izuzetno verno prevela „Ložača“, jer je shvatila da su ponavljanja određenih reči od centralnog značaja za razumevanje dela; isto tako, trudila se da u prevodnom tekstu zadrži sve eufonijske i lirske karakteristike originalnog teksta, pre svega aliteracije.
Na tekstualnom planu zanimljiva je jedna opaska koju je Kafka imao povodom njenog prevoda, a tiče se možda ključnog pitanja njegovog jezika i upotrebe leksema u određenom obliku. Naime, savetovao je Jesenskoj da reč arm, u sintagmi armen Eltern (arm [nem.] – siromašan, sirot, jadan, ubog, bedan), koju je ona prevela kao chudymi rodici (češ.) / poor parents (Woods: 26), prevede ipak kao ubozí. „Jadni ovde ima takođe i sekundarno značenje: ubogi, ali bez ikakvog posebnog naglaska na osećanjima“, kaže Kafka (Woods: 26). Drugim rečima, on je na umu imao reč koja treba da, gotovo ironično, izazove sažaljenje, a ne saosećanje, i očito nije bio opredeljen za nominalno, primarno značenje reči. Slovenski jezici kao što su češki i srpski razlikuju mnoštvo sinonima, kao i reči nijansiranog značenja vezanih za jedan pojam, dok u nemačkom jeziku jedna reč može da funkcioniše poput reči-kišobrana i obuhvata čitav dijapazon značenja u svojoj polivalentnosti. To su reči (imenice, pridevi i glagoli) koje u nemačkom jeziku imaju širok spektar značenja, koje se varira i nijansira u zavisnosti od konteksta. Upravo u ovoj tobožnjoj jednostavnosti, pročišćenosti i svedenosti njegovog jezika i stila leži velika klopka za prevodioce: jer je teško prevesti reč, koja, gledajući u rečnik, ima i do deset značenja; zahtevno je opredeliti se za jedno rešenje.
[…]
Pročitajte i šta je Kafka mislio o moći muzike i smislu stvaranja umetnosti, zatim i esej o najpoznatijoj Kafkinoj pripoveci “Metamorfoza”, kao i potresno pismo koje je Kafka poslao svom ocu.
[1] Svi navodi dati su prema izdanju: Michelle Woods, Kafka translated: how translators have shaped our reading of Kafka, New York: Bloomsbury, 2014. U zagradi će nadalje biti navedena samo paginacija.
[2] Kafkine transgresije u jeziku „nisu tako očigledne kao što su kod, na primer, Džojsa ili Foknera, ali su od centralnog značaja za mehanizam i značenje njegovih dela“ (Woods: 4).
[3] Kafki je, kao što je već spomenuto, nemački bio maternji jezik i stoga ga je osećao kao prirodniji, ali mu je češki bio intimniji, draži („…aber das Tschechische ist mir viel herzlicher“, Woods: 21).