„O Toni Morison“ (On Morrison) Namvali Serpel, nagrađivane zambijske spisateljice i profesorke na Harvardu, nije puka biografija nobelovke, nego ozbiljna studija o njenom delu, navodi se u prvim recenzijama ove knjige, objavljene početkom februara 2026. Prenosimo ovde, u dva dela, odlomak u kom Serpelova piše o pojednostavljenoj percepciji romana „Najplavlje oko“.
Pošto je zabranjivana koliko je zabranjivana, svako zna o čemu govori Najplavlje oko: o crnoj devojčici koja želi da ima plave oči. To baš i nije pravi spojler. Osim toga, Toni Morison nije marila za spojlere. U stvari, ceo zaplet je otkrila već u uvodnim rečenicama: „Neka to ostane među nama, te jeseni 1941. nije bilo nevena. Mislile smo, tada, da neveni nisu cvetali zato što je Pekola nosila bebu svog oca“.
Taj ton ogovaranja i misterija oko izostanka nevena skreću pažnju sa šest ključnih reči: „Pekola je nosila bebu svog oca“. A zapravo to su šokantna otkrovenja ove knjige: incest, silovanje, maloletnička trudnoća. I, kao što će nam otkriti dodatni spojleri na ovim prvim stranicama – „Čoli Bridlav je mrtva; naša nevinost takođe. Seme se sasušilo i umrlo; njena beba takođe“ – naići ćemo i na mrtvorođenče i smrt. Predgovor se završava rečima: „Nema tu zapravo više ništa da se kaže – osim zašto. Ali pošto je to zašto teško pojmiti, utočište se mora pronaći u onome kako“.
Svesni spojleri poput ovih teraju čitaoce da svoja očekivanja preusmere sa neizvesnosti i razrešenja zapleta na nešto drugo. Drugim rečima, pošto već znamo da neveni nisu cvetali, da je nečasno začeta beba umrla, onda ne treba da usredsredimo na ono šta se dogodilo, ili zašto, nego na to kako se dogodilo, kako je to izgledalo. Spojleri su stvar samopouzdanja, da tako kažemo, pisac mora da veruje da je puko nizanje događaja manje zanimljivo od načina na koji su ispričani.
Toni Morison išla je čak dotle da je veći deo ove stranice Najplavljeg oka, sa spojlerima, odštampala na koricama prvog izdanja, koje je izašlo kod Hojta, Rajnharta i Vinstona 1970. godine. Korice su, prema dizajnu Herba Labalina, potpuno bele i ispunjene su, od ivice do ivice, prozom Morisonove. Tako je izvedena postmoderna optička varka, kao da gledate knjigu sa koje su otpale korice zbog nemara ili preteranog korišenja. Tek kada je približite, primetite da su sve tačke iznad malog slova i plave, svojevrsno tipografsko poigravanje sa „najplavljim okom“ iz naslova.
Jednom sam, na kraju predavanja o ovom romanu, skrenula pažnju na odluku Morisonova da na samim koricama obelodani ishod zlostavljanja. Bio je to dokaz, navela sam, da u upozorenja o uznemirujućem sadržaju nije verovala ništa više nego na upozorenje o spojlerima. Na sledećem času je jedna studentkinja podigla ruku i pre nego što sam počela da govorim. Saglasili su se sa mnom da je štampanje „Pekola je nosila bebu svog oca“ na koricama knjige spojler. Ali tvrdili su da je to ujedno i upozorenje na uznemirujuć sadržaj jer se time predupređuje da neki od onih što listaju knjige u knjižarama otvore knjigu i nastave da je čitaju.
Primedba na mestu. Ali da li je to upozorenje na uznemirujuć sadržaj ili je to samo uznemirujuć sadržaj? Nisu li to prilično traumatične stvari da bi se videle na koricama knjige? Da li nam Morisonova nudi izlaz da izbegnemo nasilje ili nastoji da nas što pre izloži njemu? Zašto bi neko stavio na knjigu oznaku koja će sigurno odbiti neke čitaoce? Na ta pitanja nije lako odgovoriti.
Neka to ostane među nama, niko zapravo ne zna o čemu Najplavlje oko stvarno govori. Još od kad je roman objavljen, mnogi su ostali u nedoumici šta da o njemu misle. Zašto se Morisonova odlučila da prve korake u svojoj književnoj karijeri napravi na tako svadljiv i paradoksalan način?
Kako su godine prolazile, Morisonova je nudila nekoliko različitih priča o nastanku knjige. U jednom intervjuu je rekla: „To je bila knjiga kakvu sam želela da pročitam, a nigde nisam mogla da je nađem, pa sam počela da je pišem“. U jednom kasnijem intervjuu dodala je da je knjigu pisala u trenutku kada su kulturom dominirali crni pisci i slogani poput „Crno je lepo“, čime će, kako je rekla, „nešto biti preskočeno“ ako ona ne podseti ljude da „nije uvek bilo lepo“ i „koliko je bolan određeni vid rasizma unutar iste grupe“. Zainteresovana za „osećanje da si ružan… kakav je to osećaj‘, odabrala je da piše o „najranjivijima među svim ljudima na svetu… crnim devojčicama“.
U predgovoru romanu iz 1993. godine Morisonova je navela da je roman zapravo inspirisan stvarnim događajem iz njenog detinjstva:
Roman vuče poreklo iz mog razgovora sa drugaricom iz detinjstva. Samo što smo bile pošle u osnovnu školu. Rekla je da želi plave oči. Pogledala sam je pokušavajući da je zamislim sa njima i osetila snažnu odbojnost prema onome kako sam zamislila da bi izgledala da joj se želja ostvari… Najplavlje oko bilo je moj pokušaj da kažem nešto o tome.
Ovi autorkini komentari su vremenom prevazišli Najplavlje oko, čak su ga i zasenili.
Mnogi i dalje veruju da je roman, u suštini, setna meditacija o posledicama uticaja belačkih standarda lepote na crno dete, poput književne verzije studije sa lutkama iz slučaja Braun protiv Odbora za obrazovanje[1]. Ovakva reputacija me je uvek iritirala. Smatram je pojednostavljivanjem. U njoj se zanemaruje estetska dimenzija romana u korist njegove teme. Da parafraziram opravdanje koje je Morisonova dala da bi opravdala spojlere, inspiracija za roman (ono o čemu se radi, zašto ste ga napisali) nije ništa važnija od efekata kakve izaziva (kako ga mi doživljavamo).
Pisanje romana iz ugla crne devojčice zapravo je postavilo zanimljivo pitanje forme: „Glavni lik nije mogao da to uradi sam, pošto je njena pasivnost ostavljala praznine u pripovedanju“. Rešenje Morisonove, da „razbije narativ na delove tako da čitalac mora da ih sastavi“, bilo je takođe formalno: „pokušaj da se tišina uobliči time što se istovremeno prekida“. Baš kao što je rekla u jednom eseju napisanom kasnije: „vizuelna slika razbijenog ogledala ili hodnika krivih ogledala u plavim očima je i forma i kontekst Najplavljeg oka“.
Bilo da su istorijski, biografski ili književni, svim ovim navedenim razlozima za pisanje romana zajedničko je to što su oni odgovor na odsustvo. Forma u romanu Toni Morison, njeno kako, funkcioniše kroz negaciju: ona sklanja stvari, izostavlja ih, ubacuje odsustvo i krhotine na svakom nivou, od njegove strukture, preko tropa i motiva, sve do najsitnijih detalja svoje proze. A to je crna estetika, deo njenog nastojanja da, kako je navela u predgovoru, „kompleksnost i obilje kulture crne Amerike preobrazi u jezik dostojan te kulture“.
S obzirom na reputaciju romana kao dirljive priče o crnoj devojčici koja čezne za plavim očima, novi čitaoci i čiteteljke možda budu iznenađeni da Najplavlje oko ne pripoveda sama Pekola Bridlav, nego žena po imenu Klaudija Mektir, iz Lorejna u Ohaju. U jednom od nekolicine upliva biografije u njen opus, Morisonova, čijoj babi je devojačko prezime bilo Mektir, iskoristila je svoj rodni grad, gde je odrasla kao Kloi Voford.
Klaudija je lik-pripovedačica. Ona se u mladosti srela sa Pekolom kada su njeni roditelji nakratko primili devojčicu nakon krize u domu Bridlavovih. Kao odrasla pripovedačica, Klaudija priča priču dok slobodno zalazi u umove drugih ljudi iz zajednice. To će reći da mi o Pekoli uglavnom saznajemo sa distance, kroz detaljne opise ljudi iz njenog života koji su, kako objašnjava Morisonova u predgovoru, natovarili „čitav niz odbacivanja“ kad je ona u pitanju, „nekih rutinskih, nekih izuzetnih, nekih čudovišnih“.
Svaka od ovih međusobno povezanih vinjeta baca svetlo na neki od aspekata Pekolinog života, počevši od njenog siromaštva i toga što su je roditelji zlostavljali. Svedoci smo scene u kojoj je odbijaju poljski piljar, pa grupa belih dečaka, pa grupa crnih dečaka, pa grupa crnih devojčica. Prelazimo na kvazisociološki opis crnog komšije čiji nevaspitani sin baca mačku na Pekolu, a potom je lažno optuži da ju je ubila, navodeći time svoju majku da etiketira devojčicu: „Ti pokvarena mala crna kučko“. Ta epizoda donosi sliku na koju se Pekola fiksira: „plave oči na crnom licu“ mačke.
Provodimo neko vreme sa Pekolinom majkom i čitamo o nekim životnim usudima koji su joj odredili sudbinu kad je bila mlada: ekser u podu od kog je postala hroma; zub koji je istrulio i ispao; njene eskapade u bioskop koje su joj samo pojačavale gnušanje od same sebe. Usmeravamo pogled na Pekolinog oca, Čolija, koji je takođe spoznao ozbiljna poniženja: kada je prvi put imao seksualni odnos, dvojica belaca otkrila su par, a potom nastavila da ih gledaju i daju im instrukcije; kad nađe oca koji ga je napustio, ovaj ga odbije tako bolno da se uneredi. U poglavlju o Čoliju, i iz njegove perspektive, saznajemo kako dolazi do toga da siluje sopstvenu ćerku.
Potom čitamo o prošlosti još jednog komšije, propovednika svetlije puti poreklom sa Kariba po imenu Souphed[2] Čerč, koji je vernik (poglavlje je delimično napisano kao pismo Bogu), samozvani intelektualac i prikriveni pedofil. On se, umesto zlostavljanja, odlučuje da manipuliše Pekolom, ubeđujući je da će, ako otruje psa koji ga uznemirava, dobiti plave oči za kakve se moli.
Zagonetka Gertrude Stajn (2)Ova „odbijanja“ spolja postepeno razdiru Pekolinu psihu, do kraja romana, kada ona konačno progovori u prvom licu, ali u uznemirujućem dijalogu sa samom sobom. Zašto se do ovog skrhanog deteta dospeva prolaskom preko složene strukture i niza različitih likova? Zašto ne pustiti Pekolu da sama ispriča svoju priču? Zašto prosto ne dati glas nekome čiji se glas ne čuje?
Morisonova je objasnila da je smatrala da bi „postavljanje težišta za ono na čemu se temelji roman na tako krhki i ranjivi lik moglo da je slomi, a čitaoce navede na lagodnost sažaljenja umesto na preispitivanje sopstvenog učešća u tom slamanju“. Dalje, da bi izbegla i sentimentalnost i „saučesništvo u procesu demonizacije“, bilo je neophodno tretirati „rasizam kao uzrok, posledicu i manifestaciju psihoze pojedinca i društva“.
Pošto je odbacila neposredno pripovedanje ili lične opise iz ugla žrtve, Morisonova je umesto toga „razbila narativ u delove“ tako da „čitalac mora ponovo da ih presloži“ i da sastavi mnoštvo preodređenih činilaca koji su uništili devojčicu. U romanu se u suštini prikazuje strukturalni rasizam, uz istovremeno odbijanje da se pojedinci, bez obzira na njihovu krivicu, prikažu kao nitkovi. „Nisam želela da dehumanizujem likove koji su pljuvali po Pekoli i doprineli njenom slomu“.
Ovako se to dogodilo, insistira se u romanu: politika podele na klase, porodična trauma, krajnje siromaštvo, popularna kultura, diskriminacija unutar iste rase prema tamnoći kože i svirepost iznikla iz izopačenosti, sve se to nagomilalo da bi zbrisalo Pekolu. Niko nije odgovoran; svako je odgovoran. Ali ovaj kontradiktorni sud ne znači i odustajanje od odgovornosti. To je odbijanje da se stvari pojednostave. To je i pokušaj da se kroz formu stvori specifičan čitalački doživljaj, ne pasivno sažaljevanje ili olako demonizovanje, nego aktivno sklapanje kockica i traganje po samom sebi.
U Najplavljem oku, kako je to Morisonova jednom rekla o delu Vilijama Foknera, „već sama forma je tvrdnja“. Da je Morisonova svesna ovog estetskog elementa vidimo u naizgled uzgrednim slikama u romanu. Tu je motiv oštećenih delova nameštaja u domu Bridlavovih u nekadašnjem skladištu, kao što je „poderotina“ na kauču, „koja je postala procep, pa ponor što zjapi“. Ličnost Soupheda Čerča opisana je kao „arabeska: isprepletana, simetrična, uravnotežena i pažljivo sastavljena, izuzev jedne mane“.
Kroz ove elemente prikrivene metafikcije, preko kojih autorka provlači kroz tekst tragove o njegovoj fiktivnoj konstrukciji, Morisonova nagoveštava da je Najplavlje oko samo po sebi razrađena forma poricanja, književna „arabeska“ sa „jednom manom“, samom Pekolom, nedorečenom pričom, tim ukinutim centrom oko kog se vrte krhotine romana. Kada je Morisonova rekla da u ovom romanu pokušava da oblikuje tišinu „dok je istovremeno prekida“, ona to, naravno, misli kolokvijalno – prekinuti ćutanje u smislu razotkrivanja – ali, na jedan neobičan način, misli i doslovno: razbiti samu tišinu.
Šta bi to značilo procepiti ćutanje, smrskati odsustvo u parčiće, pokidati prazninu? Kako to funkcioniše, kako to izgleda, kada se stvari u romanu pojavljuju u obliku negativnog prostora, kroz poništavanje ili događaje prikazane njihovim brisanjem[3]. Uzmimo jedan sitan detalj u načinu na koji Morisonova transkribuje govor:
„Rado ću d’ uradim za ljude šta mogu. Niko ne mož’ reći da neću“.
„Niko te ne gnjavi“.
„Niko niš’ ne zna o njima… Ne bi reko da nema ljudi“.
Svaki od ovih delova rečenice pokazuje insistiranje Morisonove na „govornom, čujnom, kolokvijalnom“ jeziku. Ovi primeri replika zvuče prirodno, onako kako se čuju, kako se govore, i crnački. A to je zato što su u svima njima dvostruke negacije.
Dvostruka negacija prepoznatljiva je osobina kolokvijalnog govora u Americi, a posebno u afroameričkom vernakularnom engleskom ili, kako ja više volim da ga nazivam, crnom engleskom. Morisonova ga ovde majstorski primenjuje u estetici negacije. Naime, važno je istaći da crnačka dvostruka negacija ne znači potvrdu (kao u takozvanom standardnom engleskom), nego dodatno potcrtava negaciju, sugerišući višak ničega, pojačavanje ništavila.
Ovu tendenciju možete pronaći svuda u delima crnačke umetnosti, od stihova u poeziji kakvu je pisao San Ra („niotkud dolaze iz nijedne tačke“) do „Crne slike“ Kerija Džejmsa Maršala na kojoj se crnom bojom premazuje slika stana Freda Hemptona po noći, uključujući tu i plakat sa čuvenim logom Crnih pantera. Ovakvom estetikom se, prema rečima kritičara Stivena Besta, izražava ideja da „postoji nešto nemoguće u vezi sa crnilom… biti crn znači i učestvovati, iz nužde, u kolektivnom poništavanju, ako ne i samoponištavanju“.
(drugi deo može se pročitati OVDE)
***
Piše: Namvali Serpel
Izvor: On Morrison
Prevod: Matija Jovandić
***
[1] Čuveni eksperiment Keneta i Memi Klark u okviru kog su deci uzrasta od tri do sedam godina davali da se odluče između crne i bele lutke, sa pitanjem da odaberu „dobru“, „lepu“, „onu sa kojom bi se igrala“. Većina dece, među kojima i crne, biralo je belu lutku. Ovaj ogled bio je jedan od dokaza protiv segregacije u školama koji je, kao slučaj Braun protiv Odbora za obrazovanje dospeo pred Vrhovni sud SAD 1954. godine (prim. prev)
[2] Engleski Soaphead, moglo bi se prevesti kao Sapunoglavi (prim. prev)
[3] Autorka teksta ovde koristi termin francuskih poststrukturalista sous rature (doslovno: pod brisanjem), odnosno, na neki način, „prisutno kroz odsustvo“ (prim. prev)