Margaret Atvud: Šta me intrigira kod “Keri” Stivena Kinga Margaret Atvud napisala je predgovor za specijalno izdanje “Keri”, štampano povodom pola veka od kada je Stiven King objavio svoj prvi roman.

Keri Stivena Kinga izletela je pred zapanjeni svet 1974. Stvorila mu je karijeru. Prodata je u milionima primeraka, zaradila milione, inspirisala četiri filma i prenosi se sa generacije na generaciju. Bila je, a i dalje jeste, fenomen.

Keri je prvi roman koji je King objavio. Započeo ga je kao tekst za muški časopis, što je već samo po sebi bilo neobično: šta li ga je navelo da pomisli da će privući gomilu tipova, raspoloženih da (kako to kaže King) gledaju slike navijačica koje su nekako zaboravile da obuku gaćice, početnom scenom sa ugrušcima menstrualne krvi? To, blago rečeno, nije baš najseksepilnija tema na svetu, posebno ne za mlade muškarce.

Ne uspevajući da u to ubedi ni samog sebe, King je zgužvao par napisanih stranica i bacio ih u smeće. Ali njegova žena, Tabita (neustrašiva duša, očigledno radoznale prirode) izvukla ih je iz korpe, razmotala ih, pročitala i, što je odavno dobro poznato, ubedila Kinga da nastavi priču. Htela je da zna šta će biti na kraju, a takva potreba sa čitalačke strane je možda i najbolja motivacija za pisca.

King je nastavio. Roman je izrastao u knjigu sa mnogo glasova. Prvi, naravno, pripada samoj Keri: nju kinje fanatično religiozna majka, vršnjaci u srednjoj školi, pa i ceo gradić Čemberlen u Mejnu; nespretna je, željna, bubuljičava, neupućena i, na kraju, osvetoljubivo telekinetična.

Ali svašta saznajemo i od prve komšinice koja je posvedočila tome kako je Keri još kao sasvim mala devojčica silovito manifestovala telekinezu; iz raznih tekstova iz štampe, iz Eskvajera i lokalnih novina, o Kerinim neobičnim moćima i uništenju grada u ognju i krvi; iz Ogilvijevog Rečnika psihičkih fenomena i iz članka u naučnom godišnjaku (“Telekineza: analiza i posledice”); od Suzan Snel, jedine Kerine školsle drugarice koja pokušava da se iskupi za pakosti koje su joj napravile; i iz naučnog rada “Senka je eksplodirala: dokumentovane činjenice i specifični zaključci izvučeni iz slučaja Kerijete Vajt”.

A tu su i unutrašnji glasovi raznih drugih likova, datih kao da ih je načula Keri, koja pred kraj života postaje telepata i može da čuje neizrečene misli drugih, kao i da im prenese ono što se odvija u njoj. Ti mnogi glasovi zajedno pričaju užasavajuću priču.

Šta je to u Keri što me je zaintrigiralo? To je jedna od onih knjiga koja uspe da uroni u kolektivno nesvesno svog doba i društva. Izgleda da se ženske ličnosti sa pseudonatprirodnim moćima pojavljuju svuda u književnosti u vreme kada borba za prava žena izbije u prvi plan.

Ona H. Rajdera Hagarda pojavila se pred kraj 19. veka, kada je jačao pritisak za smanjenje nejednakosti; u toj knjizi je naelektrisana heroina sposobna da ubija tako što upre prstom i usmeri misao, a mnoga nagvaždanja vezana su za strepnje muškaraca od toga šta bi moglo da se dogodi – posebno muškarcima – ako bi Ona-Koja-Mora-Da-Se-Povinuje vežbala svoj pogled na onome što dominira svetom. (Naomi Alderman, čiji roman Snaga se pojavio u isto vreme sa širenjem pokreta #MeeToo, prevazišla je to time što je većinu devojaka opremila sposobnošću da ubiju ispaljivanjem zraka energije, poput jegulja od struje).

Keri je napisana početkom 1970-ih, u vreme kada je drugi talas pokreta za prava žena bio u punom zamahu. U romanu ima i nekoliko klimoglava tom novom obliku feminizma, a sam King rekao je da je bio usplahireno svestan šta to znači za muškarce njegove generacije. Glavni negativac u Keri, Bili Nolan, predstavlja osvrt na šepurenje muškarčina sa nauljenom kosom 1950-ih, koje je tu prikazano kao već zastarelo, ali ipak opasno. Glavna negativka, Kris Hargensen, arhetipska je slika i prilika surovog kolovođe u srednjoškolskoj drami, negativna verzija one iz Moćnog sestrinstva.

Uzgredna beleška o imenima. “Kris” od Kristina, od Hrist, očigledna je ironija: Kris je anti-spasiteljka. “Keri Vajt” je zanimljiv spoj. “Keri”, upinje se King da istakne, nije nadimak od Kerol ili Kerolajn. Kerino pravo ime je Kerijeta, a ono vuče poreklo od “caritas” ili “milosrđe”, dobročinstvo puno ljubavi i praštanja, najvažnije vrline u hrišćanskoj trijadi uz veru i nadu. Ta vrsta milosrđa, valja to spomenuti, nedostaje većini građana Čemberlena. (Da, postoji pravi Čemberlen u Mejnu i pitam se kako su se stanovnici osećali kada su 1974. otkrili da će biti zbrisani 1979. godine, kada se događa Keri).

Ali, pre svega, milosrdne ljubavi i dobročinstva uopšte nema kod Kerine majke, navodno posvećene hrišćanke, koja zna za Kerine supermoći, veruje da ih je devojčica nasledila od njene jezive bake, iz kuće u kojoj posude za šećer levitiraju, a pripisuje ih demonskoj sili i veštičarenju, pa se otud i oseća dužnom prema bogu da ubije sopstveno dete.

Sama Keri koleba se između ljubavi i praštanja i mržnje i osvete, ali je mržnja u gradu ono što se kanališe kroz nju, gura je preko ivice i pretvara je u anđela uništenja.

Što se tiče onoga “Vajt” (white, eng. belo, prim. prev) možda ste skloni tome da prvo pomislite na “beli šešir, crni šešir”, kao u vesternima, ili na “belo” kao na nešto nedužno, u belo zaogrnuto žrtveno jagnje, i jeste, Keri jeste nedužna, ali vas molim da razmislite i o belom otpadu. U stvari, pročitajte istoimenu knjigu Nensi Ajzenberg, a zbog dodatnih sirovih i kaljavih detalja, pročitajte i roman Boranija iz Egipta u Mejnu Kerolajn Čjut.

U Americi je od samog početka bilo belaca sa društvenog dna, a beli otpad generacijama unazad dobro uspeva na tlu Mejna, u Kingovom zavičaju, na teritoriji koju je prekopavao uzduž i popreko tokom cele svoje karijere.

King je zasnovao Keri i njenu situaciju na dve devojčice sa društvenog dna koje je poznavao u školi, a obe su bile obeležene siromaštvom i izanđalom odećom, obe su vršnjaci u školi ismevali, prezirali i uništili.

Svi u gradu bili su bedni polusvet u pažljivo baždarenom klasnoj strukturi Amerike – za njih nema privatnih škola i univerzitetskog obrazovanja, osim ako ih baš, baš ne posluži sreća – ali nema tih šugavih pseta koji su toliko nisko da im ne bi dobro došlo drugo šugavo pseto još niže na društvenoj lestvici, da posluži kao prazan ekran za projektovanje svih stvari kojih se gnušaju u svojoj poziciji. Pred izborom da ili ispolje prezir i odbijanje ili ga osete na svojoj koži većina će odabrati ono prvo. A tako je i kod Kinga i kod Sju Snel, iako se kasnije oboje pokaju.

King je visceralan pisac i majstor je granularnih detalja. Merijen Mur kaže da je književni ideal “izmaštana bašta sa pravom žabom krastačom u njoj”, a u Kingovom delu, čoveče dragi, ima baš mnogo krastača! On piše “horor”, najknjiževniji od svih oblika, posebno kad je reč o natprirodnom, što nesumnjivo mora da bude nadahnuto već postojećim pričama i knjigama.

Sav taj pseudonaučni hokus-pokus o genetskom nasleđivanju telekineze je samo pokriće (kao što je to “prirodni” izvor Aješinih moći u Ona ili nešto iz vode za piće i eksperiment koji je pošao naopako u Snazi. Ne možete više da prosto kažete “čudo” ili “veštica” i da vam odmah poveruju). Ali ispod “horora”, kod Kinga, uvek je pravi horor: sveprisutna sirotinja, zapostavljanje, glad i zlostavljanje kakvog ima u današnjoj Americi.

“Išao sam u školu sa klincima kojima se mesecima na vratovima taložila ista prljavština, sa klincima kojima se koža gnojila od upala i razderotina, klincima sa jezivim licima koji su ličili na lutke od suvih jabuka zbog posledica nelečenih opekotina, klincima koje su slali u školu sa kamenicom u posudi za užinu i ničim do vazduhom u termosima”, navodi King u O pisanju.

Najveći užas za njega je, kao što je bio i za Dikensa, svirepost ljudi i posebno svirepost prema deci. Upravo to izobličuje “milosrđe”, bolju stranu naše prirode, onu stranu što nas podstiče da brinemo o drugima.

Mislim da je u tome deo Kingove privlačnosti širokom krugu čitalaca. Da, on nam pokazuje čudne stvari, ali u stvarnom kontekstu. Sat, kauč, slike s religijskim motivima na zidovima – svi ti svakodnevni predmeti koje Keri stihijski uništava – preuzeti su iz života, kao i svakodnevni sadizam srednjoškolaca koji čini Keri uvek jednako zastrašujuće relevantnom.

Piše: Margaret Atvud*
*odlomak iz predgovora za specijalno izdanje “Keri” objavljeno u aprilu 2024. u Americi
Izvor: The New York Times 
Preveo: Matija Jovandić