Kako je Gete prodao dušu Faustu Knjiga "Faust: njegov geteovski život” je dvostruka biografija, pošto se jednako bavi začetkom, razvojem i mukotrpnim rođenjem drame Faust koliko i životom i priključenijima uglednog i taštog autora komada, piše Džon Banvil.

Neki biografi, a možda ih je i više nego što ćemo ikad saznati, počnu da zameraju ličnostima iz svojih knjiga, da ih preziru i, u ekstremnim slučajevima, da ih se gnušaju tokom dugog procesa pisanja o njima. Kod A. N. Vilsona nije tako. On Geteu pristupa sa skoro geteovskim žarom. Njegova knjiga je dvostruka biografija, pošto se jednako bavi začetkom, razvojem i mukotrpnim rođenjem drame Faust koliko i životom i priključenijima uglednog i neumorno taštog autora komada. Zapravo, alternativni naslov ove knjige mogao bi da bude: Faust: njegov geteovski život.

Nije to biografija u onom opšteprihvaćenom smislu, niti je to trebalo da bude, i tim bolje po nju. Pošteđeni smo uobičajenog bazanja stopama predaka na samom početku; umesto toga, na prvim stranicama susrećemo Getea pred kraj života koji u svoj dom u Vajmaru prima delegaciju s predlogom da postave na scenu Fausta i time obeleže njegov 80. rođendan sledeće, 1829. godine. Delegatima je odgovoreno s mrzovoljom; velikan nije bio raspoložen za predusretljivosti.

U stvari, ono što su posetioci želeli da vide u Dvorskom pozorištu u Vajmaru nije bio Faust nego Faust: prvi deo koji se završava Gretinom smrću i nestankom protagoniste u oblaku dima zajedno s Mefistom. Međutim, ta relativno izvodljiva drama vremenom je proširena nečim što neki kritičari doživljavaju kao čudovišni izdanak, Faust: drugi deo, za koji čak i Vilson smatra da ga je nemoguće celog postaviti na scenu, iako je to, tvrdi, “prvo moderno književno delo koje… nas otkriva samima sebi”; nas, a i mnogo više od toga.

Iako Vilson prilaže mnoštvo detaljnih podataka o ličnosti o kojoj piše i vremenu u kom je živela – kao i potonjoj besmrtnosti – čini se da je ova knjiga napisana sa pretpostavkom da su čitaoci već manje-više upoznati sa gigantskim fenomenom za kakav veruje da je Gete bio, a i sada je.

Nije to loše. On u kratkom predgovoru bibliografiji piše: “Pokušao sam da knjigu ograničim na priču o tome kako se razvijao Faust. To neminovno uključuje bavljenje i mnogim drugim stvarima, pošto je Gete, kako su godine prolazile, unosio toliko toga iz širokog spektra svojih interesovanja u ovo jedno delo”.

Gete je, do neverovatnih granica, bio ono što je radio; što bi rekao sam Faust: “Na početku beše delo”. Vilson nastoji da istakne da Gete sebe nije smatrao prevashodno pesnikom, a još manje dramatičarem.

Njegovo najveće delo bila je, verovao je, naučna rasprava o bojama, čiji cilj nije bio da opovrgava Njutnove teorije o optici, već da ih proširi i humanizuje.

Sve doskora naučnici su bili ubeđeni da je Gete grešio, a Njutn bio u pravu sa njihovim verzijama o tome šta je to boja i kako ona funkcioniše u našim očima i svetu oko nas. Sada se mišljenja menjaju i Geteove naučne teorije, kao i njegovo shvatanje stvarnosti uopšte, sve češće su prihvaćene kao nešto što bi moglo da se okarakteriše alternativnim skupom istina.

Vilson piše: “Našu planetu delimo sa drugim životinjama, biljkama, atmosferskim i vremenskim prilikama, a svim tim je (Gete) bio fasciniran i o svemu tome je imao nešto da kaže. Samo mi smo među našom braćom i sestrama bubama, babunima i buljinama sposobni da budemo svesni naše svesnosti; i svesni smo našeg mesta u celini. Tu celinu, to ogromno Sve, nije, kao što su Njutn i protomatematičari i naučnici Prosvetiteljstva pretpostavljali, najbolje shvatiti kao moćnu mašinu. Bolje ga je videti kao živi organizam”.

Da takve tvrdnje ne bi njegovog junaka predstavile kao preteču akivista zelenih, Vilson napominje da je Gete – čovek, pesnik i naučnik – bio apsolutni konzervativac koji je u svojim poznim godinama čeznuo za izgubljenim civilizacijama i izvesnostima Svetog Rimskog carstva, konačno raspuštenog 1806. godine, za vreme Napoleonovih ratova.

Očigledna je ironija, naravno, da je Gete gajio najveće divljenje prema Napoleonu, videvši u njemu sabrata džina koji svet potčinjava sopstvenoj volji. Kada su se njih dvojica srela, korzikanski Übermensch održao je dramatičaru predavanje o manama Fausta i ponudio mu je korisne savete o tome kako da ih ispravi.

Vilson prati nastanak legendi o Faustu od ranog 16. veka, kada je učitelj po imenu Georg Sebelikus obezbedio diplomu iz teologije na Univerzitetu u Hajdelbergu i pretvorio se u doktora Johana Georga Fausta. Vilson priznaje da ne možemo da budemo sigurni da su Sebelikus i Faust jedno te isto, ali izgleda da jesu.

Faust se manuo podučavanja i okrenuo se magiji, posebno izradi horoskopa. Doktor Georg Faust proteran je iz Inglštadta zbog vračanja, a “10. maja 1532”, piše Vilson, “grad Nirnberg odbio je ‘velikom sodomitu i nekromantu’ bezbedan prolaz kroz svoje kapije’”.

U jednom izvoru iz onog vremena zabeleženo je da se Faust hvalisao da je u paktu sa đavolom. Nedugo zatim objavljena je i prva Faustbuch, “priča”, piše Vilson, “o čoveku koga je radoznali um nagnao da se ponudi đavolu u zamenu za zabranjeno znanje”. To je moglo da vodi samo u jednom pravcu: “Faustovo prokletstvo je ključni deo priče”.

Ali, začudo, ne i za Getea, koji je u poznim godinama, posle 60 godina rada sa prekidima na svom remek-delu, prilepio kraj kakvog bi se libio i najkičerskiji holivudski reditelj. Faustovu dušu uzdiže četa anđela – neukrotivi Mefisto žudi za njima – pojavljuje se Devica Marija, a Greta, sada nazvana Una Poenitentium, moli Majku Božju za dušu svog zavodnika i obećava da će ga odvesti u više sfere Raja. Mater Gloriosa se saglašava, a Chorus Mysticus nastavlja procesiju do kraja, sa himnom donekle tajanstvenoj ideji Ewig-Weibliche, večnom ženskom.

Dok odmahujemo glavom nad ovakvom besmislicom, prisećamo se primedbe koju je Gete dao drugom jednom neumornom tvorcu mita o samom sebi: “Bajron je sjajan samo kao pesnik. Čim se upusti u refleksije biva detinjast”. Gete se ovde kao pesnik nesumnjivo predao.

Kritičar Erih Heler ukazao je, u vezi sa završnom scenom Fausta, da Gete nije imao osećaja za tragično. Vilson to prihvata, ali to u neku ruku ne vidi kao manu, nego kao vrlinu: “Gete anticipira Moderno doba. Delom je to i zato što je po prirodi bio posthrišćanin, čiji seksualni moral, naučni pogledi i vera u racionalnost i razum jednostavno prevazilaze breme vekova hrišćanstva i obraćaju se neposredno post-hrišćanskom dobu u kom i mi (bilo da smo hrišćani ili ne) danas živimo”.

Svakako najviše zapanjuje veza koju Vilson pravi između Getea i – pazite sad – Volta Diznija.

Odsustvo jedne ličnosti sa Vilsonovih stranica – spomenut je samo jednom, uzgred – iznenađuje. Komad Slomljeni krčag Hajnriha fon Klajsta izveden je u Geteovoj produkciji u njegovom pozorištu u Vajmaru 2. marta 1808. Bila je to katastrofa koju dramatičar nikada nije oprostio producentu, a pritom je u besu izjavio i da će strgnuti lovorov venac sa Geteovog čela. Gete je, sa svoje strane, Klajsta spominjao sa gnušanjem samo kao diese Unnatürlich, “tu neprirodnost”.

Na ovu dvojicu umetnika moglo bi da se gleda kao na suprotne polove nemačke književnosti s početka 19. veka. Gete je bio svestrani um, ali uprkos tome celovita ličnost, dok se Klajst, kako je to napomenuo njegov prevodilac Dejvid Konstantin, “čudio kako toliko mnoštvo može da boravi u tako malom prostoru ljudskog srca (njegovog)”. Klajstova mračna vizija bila je izazov Geteovoj svetlosti – smatra se da su njegove poslednje reči bile “mehr Licht!” (“Još svetla!”)

Svakako najviše zapanjuje veza koju Vilson pravi između Getea i – pazite sad – Volta Diznija. Fantazija, “dva sata duga muzička ekstravagancija” prikazana 1940. godine, počela je kao skroman pokušaj da se animira Geteova pesma “Čarobnjakov šegrt”, sa Mikijem Mausom kao trapavim mladićem koji pribegava magije da bi pomoću nje očistio kuću, a na kraju se sve završava poplavom.

Vilson tvrdi da je “Fantazija, uz svu svoju ružičastu, drečavu zašećerenost i vulgarnu sentimentalnost, delo genija. I više od toga, to je, nesumnjivo svesna, posveta pesniku koji je inspirisao originalnu scenu sa Mikijem Mausom” – Geteu.

Gete se, kako primećuje Vilson, neprestano osvrtao na svet antičkih Grka, na smeli, ali osuđivani poduhvat kakav je bio Prosvetiteljstvo, “na čist, uređen, prerevolucionarni svet svoje mladosti”, iako je kao mladić doprineo “da taj svet bude raznet na komade”. Šokirala ga je Francuska revolucija i sve ono čemu je vodila za njegova života, ali ga, ističe Vilson, nije zanimalo zadržavanje statusa kvo, ni u javnom, ni u privatnom životu.

“Da, užasno je bilo kada su ljudska bića prizvala duhove koja nisu mogla obuzdati. Sa druge strane… samo oni koji opasnim životom žive postižu na svetu bilo šta.

Sve dok nemaš ovo bar:
Umri, ali budi! –
Tmuran gost si, pozemljar
Na toj tamnoj grudi.
(Iz Geteove pesme “Blažena čežnja”, prepev: Sead Muhamedagić, prim. prev)

Vilsonov Gete je ozbiljno delo u sve trivijalnijim vremenima, knjiga koja svetli – mehr Licht! – u sve smrknutije doba. Zbog toga, kao i zbog mnogo toga još što nudi, dragocena je i treba je čuvati.

Piše: Džon Banvil
Izvor The New Statesman
Preveo; Matija Jovandić