Semjuel Beket na kauču psihoanalitičara (I deo) Kada je Semjuel Beket započeo seanse sa Vilfredom Bionom obojica su bili na početku karijere. Saradnja će ih obojicu promeniti, piše Nuar Alsadir, pesnikinja i psihoanalitičarka.

„Triput nedeljno prepuštam se ispitivanju dubina sa svojim psihijatrom“, pisao je 27-godišnji, tad još nepoznati, Semjuel Beket rođaku Morisu Sinkleru 27. januara 1934. godine. Beket se preselio iz porodičnog doma u dablinskom predgrađu Foksrok u London nekoliko nedelja ranije da bi započeo analizu. „Smatram se veoma srećnim što sam bio u stanju da se u to upustim“, nastavio je. „To je jedino što me u ovom trenutku zanima, a tako i treba da bude, jer ovakve stvari zahtevaju da im se čovek sasvim posveti, do te mere da bukvalno isključi sve drugo“.

Možda bi neko upoznat sa kultnom slikom na kojoj Beket u crnoj rolci čvrsto i bezizražajno zuri u kameru teško mogao da ga zamisli obuzetog „analizom“, kako ju je nazivao. Na kraju krajeva, ovaj pisac bio je toliko povučen da je, nakon što mu je dodeljena Nobelova nagrada za književnost 1969. godine, novinarima koji su uspeli da ga lociraju u primorskom selu Nabel u Tunisu rekao da će im odobriti nekoliko minuta za fotografisanje samo ako mu dozvole da ne kaže ni reč. (Bizaran ishod sa ekipom švedske televizije možete videti na Jutjubu.)

Ali nakon što mu je voljeni otac umro, 1933. godine, on je „bio u problemu psihološki“, kako je to formulisao u intervjuu iz 1989. godine, uvrštenom u knjigu Džejmsa i Elizabet Noulson Beket se seća / Sećanje na Beketa. Beketovi simptomi su ukazivali, između ostalog, na tešku anksioznost, depresiju, čireve, zatvor i tahikardiju, kao i noćne strahove koji su se smirivali samo kada je njegov brat Frenk spavao sa njim u krevetu.

Većina Beketovih pisama o analizi upućena je njegovom prijatelju Tomasu Makgriviju, koga je upoznao u Parizu, gde je bio lektor na Višoj normalnoj školi od 1928. do 1930. Nakon što je Makgrivi upoznao Beketa sa Džejmsom Džojsom, Beket je počeo neformalno da mu pomaže – da obavlja sitne poslove, zapisuje diktat onoga što će na kraju postati Fineganovo bdenje, da svuda prati Džojsa. Beket je, osim što je zapatio bol u stopalima jer je nosio šimike istovetne Džojsovim iako je imao veća stopala, procvetao u Parizu. Objavio je esej o Džojsovom delu, studiju o Prustu, pripovetku i Kurvoskop, dramski monolog dužine nekog pamfleta iz perspektive razvratnog Renea Dekarta koji sipa džojsovske igre rečima („prostisciutto“) dok čeka da jaje sazri[1]. (Beket je, na Makgijev predlog, bukvalno nabacao stihove i nažvrljao poemu poslednjeg dana konkursa Hour Pressa, ubacio je u tri ujutru u sanduče izdavača Nensi Kunard i neočekivano pobedio.)

Beket se 1930. vratio u Irsku, na mesto lektora na Triniti koledžu. Iznenada se obreo van književne scene: Kurvoskop, pošto je u Irskoj smatran skarednim, niko nije držao u knjižarama, niko o njemu nije pisao recenzije, pa ni čitao. Nije prošlo mnogo, poverio se Beket u pismu prijatelju, a više nije bio u stanju „da zamisli čak ni oblik rečenice, niti da hvata beleške… ni da čita sa razumevanjem“. Njegova biografkinja Dirdri Ber, oslanjajući se na ova pisma pre nego što su bila objavljena, prva je detaljno opisala njegovu analizu i patnje koje su ga dovele dotle. Ona u biografiji iz 1978. godine navodi da je pisac postao depresivan i zapušten, da je nosio isflekanu odeću i izanđali kišni mantil sa „džepom nepopravljivo rastegljenim od flaše crnog piva koju je u njemu nosio“. Nakon što je proveo dane i dane u krevetu, okrenut zidu, sklupčan u položaj fetusa, piše Berova, Beket je dao ostavku na lektorat i vratio se u Pariz pred 1932. godinu ne bi li pokušao da nastavi tamo gde je stao.

Ali povratak u Pariz nije bio onakav kakvom se nadao. Džojs se udaljio od njega nakon što je Beket odbio udvaranja njegove ćerke Lucije. Ipak, Beket je uspeo da napiše prvi roman, San o osrednjim ženama, koji je pripovedao fiktivni gospodin Beket koji prati protagonistu – „jedva fikcionalizovanog Beketa“, primećuje Berova – od detinjstva, preko univerziteta i malo nakon toga. Tog maja je jedan ruski emigrant ubio Pola Dumera, predsednika Francuske, i strancima je postalo teško da ostanu u Parizu. Beket se preselio u London, nadajući se da će pronaći izdavača. Umesto toga, brzo je ostao bez novca i morao je da „otpuzi kući“, kako je kasnije rekao Noulsonu. (Roman neće izaći sve do 1992, tri godine nakon Beketove smrti, i četiri decenije nakon što mu je prevratnička drama Čekajući Godoa iz 1953. donela međunarodnu slavu.)

Ovim je bio označen početak onoga što će Beket kasnije nazvati „lošim godinama“, kada su simptomi počeli da se otimaju kontroli. U središtu njegovih jada stajala je njegova majka, koja mu je zvocala da nađe posao. Kao žena iz srednje klase, lišena intelektualnih interesovanja i posvećena isključivo društvenom ugledu, Mej Beket sinu je davala novac na kašičicu, nadajući se da će ga naterati da joj se povinuje kroz ono što je on nazivao njenom „surovom ljubavlju“.

Išao sam uz ulicu Doson i osetio sam da ne mogu dalje. Bilo je to čudno iskustvo koje ne mogu zaista da opišem… Pa sam ušao u najbliži pab i uzeo piće, samo da bih se smirio. I osetio sam da mi je potrebna pomoć

Beket se održavao na površini zahvaljujući očevoj srdačnoj pažnji. „Prijatna šetnja jutros sa Ocem, koji stari uz veoma otmenu filozofiju“, pisao je Makgriviju. „Nikada neću imati nikoga kao što je on“. Ali nakon što mu je otac umro od srčanog udara, Beketove boljke postale su ekstremne. „Reći ću vam kako je bilo“, rekao je Noulsonovima mnogo godina kasnije. „Išao sam uz ulicu Doson i osetio sam da ne mogu dalje. Bilo je to čudno iskustvo koje ne mogu zaista da opišem… Pa sam ušao u najbliži pab i uzeo piće, samo da bih se smirio. I osetio sam da mi je potrebna pomoć“.

Da bi dobio tu pomoć, Beket se obratio prijatelju Džefriju Tompsonu, lekaru na obuci za psihoanalitičara, i on mu je preporučio psihoanalizu. Beketova majka pristala je da plati tretman pošto joj je Frenk rekao da ne može da vodi posao pokojnog oca i da nastavi noću da teši brata. Početkom 1934. godine Beket se vratio u London i počeo da posećuje Vilfreda R. Biona, psihijatra tek izašlog iz medicinske škole koji se obučavao u klinici Tavistok. Sastajali su se triput nedeljno tokom naredne dve godine.

Većina onoga što znamo o Beketovom vremenu provedenom na analizi sastavljena je iz malobrojnih izvora: Beketovih pisama, ponekog intervjua i nekolicine svedočenja ljudi koji su ga poznavali, a mnoga od njih uvrštena su u knjigu Beket se seća / Sećanje na Beketa. Tavistok je teško oštećen pri bombardovanju Londona u Drugom svetskom ratu, pa su sve beleške koje je Bion možda pravio i čuvao tamo verovatno uništene. Beket je, sa svoje strane, hronološki beležio seanse. „Vratio bih se u svoj iznajmljeni smeštaj i pisao bih beleške o tome šta se dogodilo, o onome do čega sam došao“, rekao je Noulsonu. „Nikada ih kasnije nisam pronašao, ali možda još negde postoje“. Ako i postoje, ni niko drugi ih nije pronašao. Time je izbegnuto da njegov tretmani dospeju u žanr „Analize velikih pisaca“, čiji je primer, najskorije, knjiga Džoan Didion u Beleškama za Džona.

Međutim, čak i bez tračerskih zadovoljstava zadiranja u Beketov privatni život, ono što je dostupno od analize je uzbudljivo, ili bar jeste ovoj psihoanalitičarki. Možemo da pratimo uticaj Beketove saradnje sa Bionom na lični i kreativni život pisca i da dobijemo prve uvide u rad analitičara koji će postati važna figura u svom polju, uz Melani Klajn, Donalda Vinikota i Žaka Lakana.

Bion, rođen 1897. u Mutri, u Indiji, kao sin oca Evropljanina i majke angloindijskog porekla, kad mu je bilo osam godina preselio se u Englesku u školu sa internatom. Pošto se borio u britanskoj vojsci u Prvom svetskom ratu, pohađao je Oksford, a potom medicinski fakultet na Univerzitetskom koledžu u Londonu. I pre nego što je započeo formalnu obuku za analizu[2] u Britanskom psihoanalitičkom društvu oko 1946. godine bio je već poznat po originalnosti razmišljanja, a posebno po eksperimentalnom radu vezanom za odnose u grupama, koji je započeo kao vojni psihijatar tokom Drugog svetskog rata. Jednom je, nakon što je Bion predstavio svoj rad, Klajnova, koja mu je bila analitičarka tokom obuke i videla je u njemu „krupan ulov“, „zatečena kako plače u holu jer je Bion propustio da joj oda priznanje“, navela je biografkinja Filis Groskurt u knjizi Melani Klajn: Njen svet i njeno delo.

Prema mom iskustvu, ustanovila sam da je praktikovanje psihoanalize na bionski način sličnije pisanju poezije nego proze, da je intuicija jednako važna koliko i intelekt. Dok su Frojda napori da ozvaniči psihoanalizu naveli da je stavi u okvire medicinskih nauka, Bion se prema njoj odnosio kao prema obliku umetnosti. On je verovao da psihoanalitičari, poput „slikara, muzičara, naučnika, pronalazača“, istražuju nešto što „prevazilazi naša shvatanja ili iskustva“ i da ne bi trebalo da se ograničavaju  na „ono što razumemo“. Čak je i primedba da je ono što se dešava dok smo budni stvarnije od onoga što sanjamo, prema Bionu, „predrasuda… u korist podvrgavanja muskulature volji“.

Bion se pri kliničkom radu oslanjao na uverenje da analitičar „treba da bude u stanju da ne čuje samo reči, nego i muziku“. U jednom prikazu slučaja Bion je opisao kako je došlo do iznenadnog, ogromnog pomaka nakon što je shvatio da njegov pacijent nije prenosio verbalna značenja, nego je „švrljao zvukom“. Jednom je savetovao analitičaru koji je predstavljao svoj slučaj da toleriše zbunjenost: konfuzna priča koju je izneo njegov pacijent „biće osnova interpretacije koju ćete dati šest seansi kasnije, šest meseci kasnije, šest godina kasnije. Baš zato je važno držati čula otvorenim pred onim što se događa“.

U svakoj ordinaciji trebalo bi da budu dve prilično uplašene osobe: pacijent i psihoanalitičar, Ako obojica nisu uplašeni, čovek se zapita zašto se onda uopšte trude da otkriju ono što svako već zna

Bion je rado citirao rečenicu filozofa Morisa Blanšoa: „Odgovor je nevolja pitanja“. Pri analizi, rekao je Bion slušaocima 1976. godine, „uvek se javlja žudnja da se prilepi odgovor ne bi li se sprečilo bilo kakvo nadiranje poplave kroz postojeću pukotinu“. Analitičari moraju da se odupru porivu da začepe tu pukotinu, a Bion ju je opisao kao „gadnu rupu u kojoj se baš ništa ne zna“, unapred spremnim odgovorima. Pri radu sa pacijentima primetila sam da je i nesvesno jedna gadna rupa. Ne možete da predvidite šta će iz nje izleteti. Zato posebno cenim Bionov opis dinamike između analitičara i analizanta. „U svakoj ordinaciji trebalo bi da budu dve prilično uplašene osobe: pacijent i psihoanalitičar“, rekao je Bion u intervjuu iste te godine. (Njegovi spisi i intervjui mogu se naći u Sabranim delima V. R. Biona, koje je uredio Kris Moson). „Ako obojica nisu uplašeni, čovek se zapita zašto se onda uopšte trude da otkriju ono što svako već zna“.

Beket je, pišući Makgriviju o svojim seansama sa Bionom, opisao sebe kao isključenog od spoljnog sveta: „Šibam sa čupkom uz veliku slobodu skarednosti i ubeđenja“. („Čupko“ je bio Beketov nadimak za njegovog analitičara, koji je bio devet godina stariji od njega i nosio je debele pletene škotske džempere.) Nakon nekoliko nedelja su Beketovi simptomi počeli da se povlače, a nakon nekoliko meseci primetio je da su „stvari kod kuće“ izgledale „jednostavnije“. Ipak, tokom produženih boravaka kod majke – što mu je Bion savetovao da izbegava – njegovi simptomi bi se vraćali. Tada bi nastavljao sa Bionom i izveštavao da se „oseća bolje“, što je smatrao „nekom vrstom potvrde analize“. Činilo se da seanse ublažavaju njegovu spisateljsku blokadu: „Vredno radim na knjizi“ – svom prvom objavljenom romanu Marfi – „i to ide jako sporo, ali mislim da sada nema sumnje da će pre ili kasnije biti završena“, javio je u oktobru 1935. godine.

Analiza je Beketa, umesto da ga podstakne da se prilagodi spoljašnjem svetu, kako se nadala njegova majka, vodila ka unutra. Doživeo je „izvanredna sećanja na boravak u materici, intrauterna sećanja“, reći će kasnije Noulsonu. Pisac je na svoje „stanje obolelosti“ počeo da gleda kao na nešto što je počelo u njegovoj „praistoriji“, pre nego što je rođen. Analiza je doprinela i ispoljavanju sasvim originalnog stila kakav se vidi u Marfiju. Dilan Tomas je Marfija u recenziji te godine nazvao „frojdovskim nagvaždanjem“. Beket više nije sledio ničije stope.

(drugi deo može se pročitati OVDE)

Piše: Nuar Alsadir
Izvor: Njujorker
Prevod: Matija Jovandić

[1] Dekart u Beketovim stihovima insistira na tome da jaje mora da bude staro tačno određeni broj dana pre nego što bude pojedeno (prim. prev)
[2] Verovatno nenamerna omaška autorke. Bion je 1946. godine započeo obuku za autoanalizu, nakon što se već decenijama bavio psihoanalizom (prim. prev)