(Prvi deo može se pročitati OVDE.)
Bion je 2. oktobra 1935. godine, pred kraj analiziranja Beketa, pozvao pisca na večeru („brzo spremljen, ali dobar list u restoranu Etoal u ulici Šarlot“, preneo je Beket Makgriviju), nakon čega je usledilo predavanje Karla Junga. Bio je to potez jednako neobičan onda kao što bi bio i danas. „Nadam se da nam nije obojici učinio medveđu uslugu time što me je pozvao da ga upoznam na taj način“, razmišljao je Beket. To predavanje je bilo treće od ukupno pet u nizu; Bion je pohađao dva, pa je verovatno smatrao da će Jungovi uvidi biti značajni za njegovog pacijenta.
I zaista, čini se da je nešto što je Jung rekao katalizovalo njihovu saradnju. Jung je govorio o tome kako deca zadržavaju izuzetnu svest o svetu iz kog su potekla sve dok ne bude „navučen veo zaborava“ i prilagode se spoljašnjem svetu. Govorio je u neodređenim terminima o devojčici koja je živela između svetova. „Ona nikada nije bila do kraja rođena“, rekao je Jung.
Beketa je ova poslednja rečenica pogodila kao grom iz vedra neba. Jungovu anegdotu o devojčici prepričao je 1968. francuskom pesniku i dramskom piscu Šarlu Žilijeu, koji se prisetio Beketovih reči: „Oduvek sam imao osećaj da ni ja nikada nisam bio rođen“.
Ova ideja će se provlačiti kroz ceo Beketov opus. Britanska glumica Bili Vajtlou primećuje u memoarima iz 1995. godine da bi Beket „uvek rekao jednu konkretnu stvar, obično usput, koja bi mi dala ključ za ulogu“. U Beketovoj radio-drami iz 1957. godine, Sve što pada, Vajtlouova je tumačila lik gospođe Runi, koju „proganja“ rečenica izrečena na predavanju „jednog od onih novih doktora za um“ koji je ispričao priču o devojčici koja „nikada zapravo nije bila rođena!“. Ona se seća da je Beket opisao gospođu Runi kao lik koji „ključa od suspregnute eksplozivnosti“. Navodi i da joj je Beket za lik koji je tumačila u njegovom komadu Koraci iz 1976. godine rekao: „Ona nikada nije bila rođena kako valja“.
Ipak, možda najupečatljivija verzija devojčice sa Jungovog predavanja pojavljuje se u Beketovoj drami Ne ja iz 1972. godine, koja počinje opisom „sićušne devojčice“ bačene u svet „pre vremena“ kroz „prokletu rupu“. Ove reči na sceni izgovaraju Usta, bestelesna usta koja kao da lebde u vazduhu i sipaju bujicu slobodnih asocijacija. Usta, koja se približavaju svojoj sedamdesetoj godini, prisećaju se, u trećem licu, trenutaka iz života, o sebi govore kao o „sićušnoj devojčici“, odnosno kaže „ona“, a ne „ja“. „Upoznao sam takvu ženu u Irskoj“, objasnio je Beket. „Znao sam je, nije to bila neka konketna“ona“, jedna određena žena, ali bilo je toliko tih starica koje glavinjaju stazama, po jarcima, kraj živica“. Vajtlouva nakon prvog čitanja scenarija nije mogla da prestane da plače. „U njenim bujicama reči prepoznala sam sopstveni unutrašnji krik“, zapisala je ona.
Vajtlouova je igrala glavnu ulogu u originalnoj londonskoj produkciji Ne ja, tela skrivenog crnom kapuljačom, ogrtačem, maskom preko očiju, trikoom, hulahopkama i šminkom. „Sem je hteo da budu pogašena sva svetla u pozorištu, uključujući i ona iznad izlaza, u toaletima i prolazima“, navodi ona. „Trebalo je da nema načina da publika pobegne od Usta“. Neverovatno visoka, slabo osvetljena figura Slušaoca, u dugoj crnoj odori, sa kapuljačom inspirisanoj dželabama koje je Beket video u Maroku, bila je postavljena pored Usta i slušala je nemo, poput psihoanalitičara. (Lik Slušaoca isečen je iz televizijske verzije iz 1977. godine, u kojoj su usta Vajtlouove bila toliko zumirana da je Beket, gledajući film, uzviknuo: „Bože dragi, izgleda kao džinovska vulva!”)
Kada je Džesika Tendi uvežbavala ulogu Usta za svetsku premijeru u njujorškom Linkoln centru, njen suprug, glumac Hjum Kronin, poslao je telegram dramskom piscu izražavajući zabrinutost da će brzina govora Usta učiniti tekst nerazumljivim. „Ne brine me preterano razumljivost”, odgovorio je Beket. „Nadam se da će komad delovati na neophodne emocije kod publike, pre nego da će se obraćati njihovom intelektu.” On se, na neki način, nadao se da će ljudi slušati poput Biona, ne samo reči, nego i muziku. Kako Vajtlouva kaže: „Usta nisu išla prema publici; publika je morala biti usisana u tu pobesnelu rupu koja brblja“.
Publika je hrlila unutra. Nekoliko večeri nakon postavljanja na scenu londonskog pozorišta Rojal kort, prenosi Vajtlouova, redovi su se „protezali skroz oko Sloun skvera“. I njujorška produkcija bila je hit, ostavljala je „bukvalno zapanjujući utisak na publiku“, kako je Edit Oliver napisala u kritici u jednom časopisu 1972. godine. Beket je, činilo se, otpušio tu mračnu rupu, približavajući publiku onome što je Vajtlouova nazvala „nekim središtem nesvesnog“. Kao što je to bio slučaj i sa Beketovom psihoanalizom, to iskustvo ispostavilo se transformativnim. Klajv Barns je u kritici za Njujork Tajms primetio da komad „traje oko 15 minuta i ceo život“.
Beketove drame trenutno doživljavaju svoj novi uzlet. Krapova poslednja traka (1958) postavljena je jesenas u Skirbol centru Univerziteta u Njujorku, Kraj partije nedavno je počeo da se igra u Irskom umetničkom centru, a Čekajući Godoa, sa Kijanuom Rivsom i Aleksom Vinterom u glavnim ulogama, uživa veliku popularnost na Brodveju. U svakom od ovih dela je naracija ogoljena, a likovi, nemoćni da se oslone na obeležja identiteta ili na jasnu priču, svedeni su na stanje čistog postojanja. Oni su, zapravo, dovedeni licem u lice sa središtem nesvesnog, baš kao i mi.
Related
Je suis marxiste tendance Harpo: Zašto je Lakan voleo braću MarksIšla sam jesenas da pogledam izvođenje Krapove poslednje trake u Skirbolovoj produkciji. Izolovani pisac (Stiven Ri), na svoj 69. rođendan traga među dnevničkim trakama, koje je snimao svake godine još od svojih dvadesetih, za trenucima koji sadrže „zrno“, što on opisuje kao „one stvari koje vredi imati kada se sva prašina… slegne“. Želi da pronađe ono što naziva „kutija tri, rolna pet“, koja sadrži sećanje na romantični susret od pre 40 godina sa ženom u čamcu, kada su mu unutrašnji i spoljašnji svet bili na trenutak usklađeni. („Ležali smo tamo nepomično“, kaže mladi Krap. „Ali pod nama se sve kretalo, i pomeralo nas“.)
Namestilo se tako da je Ri, koji je upoznao Beketa kada je sedamdesetih igrao u londonskoj produkciji Kraja partije, unapred je snimio sebe kao mlađeg Krapa još 2009. godine, da bi mu se glas razlikovao ako ikada u budućnosti dobije priliku da igra Krapa. Beket bi nesumnjivo cenio taj sloj autentičnosti; navodno je tokom jednog postavljanja Krapove poslednje trake doneo sopstvene papuče da bi glumac koji igra Krapa postigao pravi zvuk vučenja nogu.
Krapova poslednja traka završava se tako što stariji Krap ponovo sluša mlađeg sebe kako opisuje romantičnu scenu, a zatim sedi nepomično dok se „traka odmotava u tišini“. Nešto u vezi sa tom njegovom nepomičnošću nateralo me je da poželim da skočim sa sedišta. „Ništa se ne može učiniti“, uvodna rečenica iz drame Čekajući Godoa, čest je refren koji ovih dana čujem na seansama. Ali Beket nije živeo na taj način. Pridružio se francuskom Pokretu otpora 1941. godine, nakon što su nacisti izvršili invaziju na Francusku. „Jednostavno niste mogli stajati skrštenih ruku“, objasnio je Noulsonu.
„Negde u analitičkoj situaciji, zakopana pod gomilama neuroza, psihoza i tako dalje, nalazi se osoba koja se bori da se rodi“, rekao je Bion na jednom kliničkom seminaru 1975. godine, očigledno i pod uticajem Jungovog predavanja. Rad sa Bionom pomogao je Beketu da skupi hrabrosti da dokuči ko je on zapravo i da bude ta osoba, čak i ako je to zahtevalo život između svetova. Kako je Jung to sročio u svom govoru: „Moje načelo je: za ime Božje, ne budite savršeni, ali po svaku cenu pokušajte da budete potpuni – ma šta to značilo“.
(kraj)
Piše: Nuar Alsadir
Izvor: Njujorker
Prevod: Matija Jovandić
Pročitajte još i esej Dž. M. Kucija o 8 načina na koje se može posmatrati Semjuel Beket i tekstove o tome kako je Beket Molojem prekršio (skoro) sva pravila pisanja romana, kako je režirao Kraj igre sa zatvorenicima iz San Kventina i šta je čitao u slobodno vreme.