Pusta zemlja prvi put se pojavila u štampi u oktobru 1922. u prvom broju časopisa The Criterion, kvartalnog književnog časopisa koji je osnovao i uređivao lično Eliot. Istog meseca, Eliot je poslao Džonu Kvinu, njujorškom advokatu i pokrovitelju umetnosti, paket koji je sadržao beležnicu sa naslovom Izumi martovskog zeca (Inventions of the March Hare), u koju je uneo kopije većine svojih ranih pesama i 54 stranice nacrta za Pustu zemlju. Kvin je insistirao da plati tržišnu cenu za beležnicu, ali je nevoljno pristao da prihvati i skice za Pustu zemlju kao poklon za svoje mnogobrojne pregovore koje je vodio u Eliotovo ime sa raznim njujorškim časopisima i izdavačkim kućama.
Kvin je neočekivano umro dve godine kasnije, a ovi rukopisi su završili u skladištu sa ostalim njegovim papirima. Početkom 50-ih na kraju su vraćeni, da bi pod uslovima koji su strogo čuvana tajna bili prodati Narodnoj biblioteci Njujorka za kolekciju Berg. Tek 1968, tri godine nakon Eliotove smrti, objavljeno je da je došlo do akvizicije. Eliotova udovica Valeri odmah je počela da uređuje ovaj materijal za faksimilno izdanje objavljeno 1971. Ovo izdanje je osvetlilo ne samo glavnu ulogu koju je Ezra Paund imao u štrihovanju i redakturi poeme pre nego što je dobila svoj konačni oblik, već i odgovore Eliotove prve supruge Vivijen na prikaz lika na kojeg je veoma ličila: na marginama odlomka u „Partiji šaha“ (drugi deo Puste zemlje, prim. prev.) koji dramski obrađuje odnos između neurotične supruge (‘My nerves are bad tonight. Yes, bad. Stay with me’/ Živci su mi loše večeras. Da, loše. Ostani sa mnom. – Prepev: Ivan. V. Lalić) i tihog, traumatizovanog muža (‘I think we are in rats’ alley / Where the dead men lost their bones’/Mislim da smo u pacovskom prolazu/Gde su mrtvaci izgubili kosti. – Prepev: Ivan V. Lalić) Vivijen je napisala: DIVNO divno divno.
Pusta zemlja je prvobitno trebalo da se zove On čita imitirajući različite glasove (He do the police in different voices) što je citat iz Našeg zajedničkog prijatelja Čarlsa Dikensa. Poema je većim delom nastala 1921. godine – iako nekoliko odlomaka datira mnogo ranije – i na različitim lokacijama: u Londonu, u Margejtu i u sanatorijumu blizu Lozane u Švajcarskoj, gde je Eliot proveo kraj novembra i decembra na lečenju od onoga što je nazvao “abulija i emotivna rastrojenost”. Upravo u ovom sanatorijumu na Ženevskom jezeru – koji se u pesmi pominje po francuskom imenu Lak Leman – Eliot je napisao poslednji deo pesme, „Ono što reče grom “ (What the Thunder Said).
Ezri Paundu je prvi put pokazao rukopis sa kojim je pokušavao da izađe na kraj tokom dvonedeljne pauze u Parizu početkom januara. Paund je na početku čitao razvučeni izveštaj o gradskoj noći u Bostonu. Skica za “Sahranu mrtvaca” (prvi deo Puste zemlje, prim. prev.) počinje monologom noćnog jastreba kome su poznaje Hari, Džejn, Triksi i Stelu: ‘Prvo smo popili nekoliko pića kod Toma”, tako je trebalo da počne pesma. Nakon Toma prave šou, što je praćeno dodatnom količinom pića u Opera Exchange, prikazom posete javnoj kući, hapšenju od strane fly cop-a [policajca u civilu] i mnogo vožnje taksijem. Ova scena iz noćnog života, za koju je u velikoj meri zaslužan Džojsov Uliks, morala je da bude štrihovana, omogućavajući poemi da počne od 55. stiha rukopisa: ‘April is the cruellest month, breeding / Lilacs out of the dead land…’ („April je najokrutniji mesec, što gaji jorgovan iz mrtvog tla (…)“, prepev: Ivan V. Lalić).
Moj omiljeni komentar koji je Paund napisao na marginama rukopisa je „echt“, nemački izraz za pravu stvar. Napisao je ovo kraj stiha A rat crept softly trough the vegetation (“Jedan pacov je tiho puzao kroz žbunje” – Prepev: Ivan V. Lalić) i And I Tiresias have foresuffered all / Enacted on this same divan or bed (“A ja, Tiresija, sve sam unapred prepatio,Na istom tom divanu sve provodio” – Prepev: Ivan V. Lalić). Njegov glavni izraz za pohvalu je „OK“, iako povremeno piše STET (što znači „neka ostane “ (let it stand)). Njegova različita neodobravanja imaju različite oblike: “Isuviše tum-pum u jednom cugu”, “previše pentija” [tj. previše jambskog pentametra], “slabo”, “možda da je proklet”, “odluči se više”, “stih nije dovoljno zanimljiv kao takav da bi opravdao toliko često pojavljivanje”, „previše lako“.
Paund je sredio Eliotove formulacije na mnogim mestima. Njegovi komentari na marginama seksualne scene između daktilografkinje i bubuljičavog mladića (“sa flekama po licu”, kako piše u rukopisu) posebno su opširni. Ovaj susret je u originalu bio još neprijatniji: mladićeva kosa je ‘jako zamašćena i puna peruti’, on drsko baca pepeo od cigarete na daktilografkinu prostirku, a kada je sve gotovo, zastaje u uglu dvorišta štale da “mokri i pljune” (‘verovatno preterano’ napisao je Paund uz ove stihove). Revizije koje je Paund predložio donekle su ublažile snobizam i gađenje koje je ovde tako prikazano, iako je dosta njih još uvek opstalo nakon objavljivanja.
Međutim, Paundova štrihovanja su ono što je najviše unapredilo Pustu zemlju. Kao i 54 stihova one gradske epizode, savetovao je da se izbace i 72 stiha društvene satire u poupovskim rimovanim kupletima kojima počinje “Propoved vatre” (treći deo Puste zemlje, prim. prev.) kao i 83 stiha koji su isprva činili prvi deo „Smrti od vode’ – oni opisuju ribolovačko putovanje po severnom Atlantiku koje krene po zlu. Eliot je takođe razmišljao o umetanju interludija između svakog odeljka pesme, a u nekima od njih su njegove predrasude bile neprijatno očigledne:
Full fathom five your Bleistein lies
Under the flatfish and the squids.
Graves’ Disease in a dead jew’s eyes!
Paund je shvatio kako je mistični ili vizionarski impuls u Eliotu bio blisko povezan sa njegovom navikom da uvredljivo prokazuje ljude koje je smatrao neprivlačnim; poput iskusnog hemičara, Pound – il miglior fabbro (što znači „bolji zanatlija“ kako ga je Eliot nazvao u posveti pesme) – žonglirao je sa ovim osetljivim delovima u nacrtima Puste zemlje, sve dok nije otkrio odgovarajući balans među njima.
Paund je takođe bio veoma osetljiv na unutrašnje šablone pesme, na način na koji teme koje se ponavljaju, poput „smrti u vodi“ stvaraju suptilnu, gotovo zagonetnu naraciju koja povezuje njene različite vinjete i likove. Kada se Eliot, kao odgovor na Paundovu sugestiju da se izbaci severnoatlanski ribolovački odeljak, zapitao da li bi trebalo da štrihuje i stihovi o Flebu Feničaninu ( koji su u stvari prevod ranije Eliotove pesme napisane na francuskom pod naslovom “Dans le Restaurant“), Paund je odgovorio:
Savetujem da se zadrži Fleb. U stvari, više nego savetujem. Flebas je sastavni deo pesme; uvodi ga špil karata, utopljenog mornara. I on je apsolutno neophodan tamo gde se nalazi. Mora ostati.
Izgleda da je Eliot, zaista, bio inspirisan Paundovim komentarom da u jednoj od beleški koje je pripremi za pesmu naznači da Fleba treba povezati ne samo sa tarot kartom madam Sosostris, već i sa gospodinom Eugenidom iz Smirne i sa referencom na Ferdinanda iz Šekspirove Bure. Drugim rečima, za Paunda bi se moglo reći ne samo da je pomogao u oblikovanju i strukturisanju Eliotove poeme, već je i uticao na Eliotovo sopstveno tumačenje.
„Svaka čast, kučko“, napisao je Paund Eliotu 24. januara 1922, čitajući revidiranu poemu, dodajući: „Ophrvalo me je sedam ljubomora“. Ovo pismo je uključivalo pesmu pod nazivom „Sage Homme“, u kojoj je sebe predstavio kao mušku babicu (sage femme je francuski izraz za babicu) koja je izvršila „operaciju carskim rezom“ na Eliotovoj pesmi. „Sage Homme“ širi rodnu konfuziju koja leži u srcu Puste zemlje u „liku“ Tiresije, starogrčkog proroka koji je živeo i kao muškarac i kao žena:
These are the poems of Eliot
By the Uranian Muse begot;
A Man their Mother was,
A Muse their Sire.
Kvazierotske implikacije Paundove metafore odgovaraju uznemirujućoj viziji seksualnosti koja je u osnovi vizije modernog života u poemi.
Paund je takođe brzo shvatio da će Eliotova pesma, ako bude objavljena sa dovoljno éclat, verovatno poslužiti kao „opravdanje“ široj publici za onu vrstu modernističkog eksperimentisanja, kako u poeziji tako i u prozi, kojoj je on bio toliko posvećen. Nakon mnogo buke i rada na njoj, Pusta zemlja se trijumfalno pojavila u tri različita izdanja krajem 1922: u Eliotovom sopstvenom izdanju u časopisu Criterion, u američkom časopisu The Dial (koji je takođe izabrao Eliota za svoju godišnju nagradu Dial award od 2.000 dolara) , i kao knjiga koju je objavila američka firma “Boni & Liveright”. Sledeće štampano izdanje Woolfs’ Hoarth Press pojavilo se u Britaniji sledeće godine. S obzirom na njenu radikalnu originalnost i težinu, za iznenađujuće kratko vreme Pusta zemlja je zaista konvertovala mnoge da pređu na koncept poezije koji implicitno upotrebljava kolaž, aluzije i fagmentarni narativ. Zajedno sa Uliksom Džejmsa Džojsa, objavljenim iste godine, Pusta zemlja u velikoj meri postala je otelovljenje sveta koji je Paund nazvao ‘naš moderni eksperiment’, čemu će vremenom doprineti The Cantos – ogromno i razbacano delo za koje čak i većina paundovaca priznaje da bi imalo koristi od urednika tako veštog i nemilosrdnog kao što se Paund pokazao kada je uređivao Pustu zemlju.
Piše: Mark Ford
Izvor: British Library
Prevod: Danilo Lučić
Poslušajte audio zapis na kojem Ezra Paund recituje svoju pesmu “Sekstina: Alaforte” ili ovaj na kojem T.S. Eliot čita “Ljubavnu pesmu Dž. Alfreda Prufroka”.