T.S. Eliot čita “Ljubavnu pesmu Dž. Alfreda Prufroka”

SHARE:

T.S. Eliot

Iako objavljena tek 1915, “Ljubavna pesma Dž. Alfreda Prufroka” bila je završena već 1911. godine, a objavljena u dva toma pod imenom Prufrock and Other Observations. U ovoj pesmi koja govori o “izmučenoj psihi prototipskog savremenog čoveka: previše obrazovanog, elokventnog, neurotičnog i emocionalno ukrućenog”, kako piše crnogorska prevoditeljka i pesnikinja Tanja Bakić, mogu se naslutiti motivi i videti najava Puste zemlje. Prufrock, pisan kao varijacija dramskog monologa, komunicira sa nasleđem simbolizma, poseduje nepravilnu ali ne i proizvoljnu rimu, koristi elemente soneta i, generalno, odražava stavove autora iznete u kultnom eseju “Tradicija i individualni talenat”. Osim toga, za njeno razumevanje koristan je i esej Dejvida Hjuma “O samoubistvu”, štampan 1777, godinu dana posle njegove smrti, za koji znamo da ga je T.S. Eliot čitao. Dakle, “T. S. Eliotova “Ljubavna pjesma Dž. Alfreda Prufroka je, dakle, pjesma naizgled o ljubavi, a zapravo je pjesma o starenju, smrti i samoubistvu”, zaključuje Bakićeva.

Prepev koji vam ovde predstavljamo uradio je Ivan V. Lalić.

Pa pođimo sada, nas dvoje,
Dok se nebom veče pruža, što je
Kao bolesnik opijen na stolu;
Pođimo kroz polumračne ulice one
Gde gunđavo se sklone
Nespokojne noći u prenoćišta prosta
I riblje restorane za jevtinoga gosta:
Ulice što kao mučna rasprava slede,
Što podmuklo bi da te dovede
Do jednog pitanja pred kojim zaćutiš…
Oh, ne pitaj me “šta je?”
Pođimo, vreme poseta je.

Po sobi žene tamo-amo hode,
O Mikelanđelu razgovore vode.

Ta žuta magla što leđa tare o okna,
Taj žuti dim što njušku tare o okna
Lizao je po uglovima večeri,
Zastajao nad kanalom povrh lokava,
Puštao da mu po leđima čađ dimnjaka pada,
Skliznuo kraj terase, nenadno poskočio,
Pa videvši da je mlako, oktobarsko veče
Svio se oko kuće, i tako zanoćio.

I doista, biće vremena
Za žuti dim što klizi uličnim vidicima
I tare leđa o okna;
Biće vremena, biće vremena
Da pripremiš lice za susret sa drugim licima;
Biće vremena da se ubija i stvara,
I za sva dela i sve dane ruku
Što na tanjir ti pitanje izvuku;
Vremena što meni i i tebi treba,
I još bezbroj neodlučnih stanja,
Kolebanja, vizija i revizija
Pre šolje čaja i prženog hleba.

Po sobi žene tamo-amo hode,
O Mikelanđelu razgovore vode.

I doista, biće vremena
Da mislim: “Da li smem?” i “Da li smem?”
Niz stepenice da se okrenem
S ćelavim mestom u sredini kose
(Reći će: “Kako mu teme proredilo se!”)
Obučen za pre podne, kragna do vrata se digla,
Kravata skupa i skromna, a jednostavna igla –
(Reći će: “Kako samo utanji se!”)
Da li smem
Da uznemirim svemir?
Tren sadrži vreme
Za odluke i izmene što tren preokrene.

Jer poznavao sam ih već, redom sve –
S podnevom, s jutrom, s večeri sam bio,
Na kašičice život izmerio;
Znam glasove što mru s padom što mre
Daleka muzika kad sluh mi krzne.
Pa kako da se drznem?

I poznao sam već te oči, sve redom –
Te oči što te motre u formulisanoj frazi,
Pa kad sam formulisan i priboden plazim,
Pod vrhom igle na zidu se trzam,
Kako da izrazim,
Ispljunem ostatke navika i dana?
I kako da se drznem?

I poznavao sam već sve te ruke, sve redom –
S narukvicama i bele i gole
(No u svetlu lampi s lakim rujem malja!)
Da l me to parfem iz neke haljine
Zastranjuje u neke daljine?
Ruke što motaju šal, ili leže duž stola.
I da l da se onda drznem?
I kako da se izrazim?

Da kažem, pošao sam u suton uskim ulicama
I gledo dim što diže se iz lula
Samotnih ljudi u košuljama, nagnutih kroz prozore?…
Trebalo je da sam par krnjih štipaljki
Tihim morima što stružu po dnima.

. . .

A popodne, veče, u tako mirnom snu!
Smirili ga dugi prsti fini,
Spava… umorno… il se tako čini
Pruženo po podu, kraj tebe, kraj mene tu.
Da li ću, dok čaj pijem, sladoled i slatkiše jedem,
Smoći snage da trenutak do krize dovedem?
No premda sam plakao, postio, plakao, molio se,
I video kako mi glavu (već proćelavu)
U plitkoj činiji nose,
Ja nisam prorok – i tu je sitnica po sredi;
Video sam kako trenut moje veličine bledi,
I video večnog lakeja, podrugljivo mi drži kaput,
I ukratko, bojao se.

I da l bi vredelo, na koncu konca,
Da posle šolja, marmelade, čaja
Uz porcelan i razgovor što nas spaja,
Da li bi vredelo, isplatilo se
Da sve se skrati, svrši osmehom se,
Da svemir u kuglu zbijem i uputim
Da se kotrlja do nekog pitanja
Pred kojim zaćutim,
Da kažem: “Ja sam Lazar što iz mrtvih se vrati
Da sve ti kaže, sve ću reći, sve ćeš znati”-
Kad čovek, dok joj jastuk namešta pod glavu
Mora da kaže “Uopšte nisam mislio tako.
To uopšte nije tako.”

I da l bi vredelo, na koncu konca,
Da li bi vredelo, isplatilo se,
Posle sutona, dvorišta, ulica posle kiše,
Posle romana, čajeva, suknji što podom se vuku –
Toga, i još toliko toga više? –
Nemoguće je reči naprosto šta mislim!
Al ko da su na platnu projektovani živci:
Da li bi vredelo, isplatilo se,
Kad čovek, dok namešta jastuk  il šal snima lako,
Pa okrene se prozoru, mora da kaže:
“To uopšte nije tako,
Uopšte nisam mislio tako.”

. . .

Ne! Ja nisam princ Hamlet, niti je trebalo da sam;
Plemić sam iz pratnje, što taman ima daha
Da počne neki prizor, da razvoju maha,
Posavetuje princa; alat što posluži svuda,
Pokoran, kom je do usluge stalo,
Oprezan, lukav i sitničav ja sam
Visokoparan, no ograničen malo;
Ponekad, zapravo, skoro smešan da sam –
Skoro, ponekad, Luda.

Starim … Starim danimice…
Podvijaću nogavice.

Da delim kosu straga? Pojedem breskvu, da li?
Nosiću bele pantalone, šetati po obali.
Čuh glasove sirena, uzajamno se zvali.

Ne mislim da će pevati meni.

Video sam ih kako jašu talase na pučini,
Češljaju sedine vala kad vetar ih razgrne,
Razduva pramove vode na bele i crne.

U odajama mora bili smo zabavljeni
Kraj devojaka morskih što vence trave nose,
Ljudski nas glasovi bude, i mi davimo se.

[1915]