Gergelj Peterfi: Najveći izazov XXI veka je pobediti rasizam i nacionalizam

SHARE:

Preparirani varvarin govori o dubokom i specifičnom prijateljstvu kroz koje se pruža prikaz jednog konkretnog vremena iz evropske prošlosti. Glavni junak romana Ferenc Kazinci će preko veza i kontakata među masonima upoznati neobičnog crnca po imenu Anđelo Solimant. On je bio nesvakidašnja figura u javnom životu Beča, koga su njegovi protivnici istovremeno poštovali i plašili ga se, što zbog boje njegove kože, što zbog čudnovatih veština. Autor se takođe oslanja i na biografiju Kazincija, velikog mađarskog pisca, pesnika, mislioca i neumornog borca za obnavljanje mađarskog jezika i književnosti u XIX veku. Preparirani varvarin je istorijski roman koji se sastoji od nekoliko paralelnih priča, objedinjenih osećanjem otuđenosti i usamljenosti. On je napisan sa nemilosrdnom temeljnošću i promišljanjem, a kroz vešto izvedene promene perspektiva pokazuje tegobe i izazove života obeleženog potragom za snovima.

Vaše književno stvaralaštvo od početka prati zamašan naučno-istraživački i profesorski rad. Zašto ste tematski krug vaše doktorske disertacije i romana „Preparirani varvarin” odabrali upravo iz doba austrijskog i mađarkog prosvetiteljstva s kraja XVIII i početka XIX veka?

 Bila je to puka slučajnost. Razonode radi čitao sam Kazincijeva dela, prelistavao njegovu  dvadesettrotomnu korespondeciju i našao pismo upućeno Anđelu Solimanu. To je bio povod da uspostavim topografiju čitavog događaja. Ranije se nisam bavio ovom epohom, moje interesovanje je podstakao ovaj događaj.

Koja su istraživanja prethodila nastanku romana? Kakvu ste garđu našli u dvadeset i tri tomova Kazincijeve prepiske, u bečkim arhivima, u arhivu masonskih loža Austrijskog carstva ili u zabeleškama alhemičara XVIII veka?

Našao sam mnogo važnih i zanimljivih podataka. Ispostavilo se, naime, da su Kazincijeve tekstove pisane na nemačkom jeziku priređivali mađarski filolozi koji nisu znali nemački, usled toga neka od izdanja njegovih dela su prava papazjanija. U Arhivu slobodnih zidara u Beču našao sam mnogo dokumenata pomoću kojih sam oslikao kulise romana, kostimografiju ljudi. Najrasprostranjeniji hobi onovremene aristokratije bila je alhemija. Nailazio sam na brojne podatke o ovoj davnoj, zaboravljenoj razonodi.

Nije li iziskivalo veliku hrabrost da jedan od likova vašeg romana bude upravo Ferenc Kazinci, kanonizovani mađarski prosvetitelj, reformator jezika, prevodilac klasičnih dela, književni idol, koga, kako je primetio recenzent Süddeutsche Zeitunga, u Mađarskoj poznaje svaki školarac? Da li ste savremenom mađarskom čitaocu ponudili jedno novo, svoje viđenje ne samo Kazincija, već i epohe prosvetiteljstva?

Nisam plašljiv, tako da ovo nije iziskivalo posebnu hrabrost. Za mene je  bilo više uživanje da sa ovog beskrajno simpatičnog čoveka, koga sam upoznao preko njegovog životnog dela, oljuštim kanonizovane, lažne crte,obmanjujuće i licemerne laži.

"Preparirani varvarin", Gergelj Peterfi, Kontrast izdavaštvo, Beograd, 2018.

“Preparirani varvarin”, Gergelj Peterfi, Kontrast izdavaštvo, Beograd, 2018.

Vašem romanu posebnu saznajnu dimenziju daje sa različitih aspekata oslikan, ironično-sarkastično i tragikomično prikazan odnos Beča, središta evropske kulture XVIII veka, prema stranosti i drugosti oličenih u liku Kazincija, Mađara, i crnoputog Afrikanca, predstavnika najvišeg sloja intelektualaca tog vremena. U kojoj meri se tokom 200 godina promenio evropski odnos prema strancu, pogotovo ako dolazi iz Istočne Evrope?

Naravno, umnogome se pogoršao. Dovoljno je pogledati današnju Mađarsku ili zemlje Balkana: danas je neuporedivo veća mržnja među narodima nego 200 godina pre rođenja nacionalizma. Fenomenologija „stranog” konstituisala se u doba prosvetiteljstva, ali u XX veku se odenula svojom demonskom odeždom. Činilo se da konsenzus posle Drugog svetskog rata može da znači i nestanak rasizma i nacionalizma, ali najveći izazov XXI veka jeste da konačno pobedi ovaj vražji okot.

Treći, možda čak i najvažniji lik romana je Sofi, Kazincijeva supruga. Njoj ste namenili ulogu inteligentnog naratora. Kroz njenu intencionalnu ličnost, njen „ženski” narativ u prvom licu, objedinjuju se u koherentnu celinu zamršene niti fabule, brojni epizodni elementi, čitav niz psihološlih, kulturnih, istrijskih i filozofskih ravni romana. Možemo reći da je ovo ženski roman pisan muškom rukom?

Mnogo mi se dopada ovo određenje, mada, kada čovek piše roman, on je kao glumac: mora potpuno da se poistoveti sa ulogom koju igra. Ženski narativ nije privilegija žene autora, kao što ni muški nije privilegija muškog autora: i muški režiser je sposoban da snimi film o ženskom liku kao i žena, ili obratno. Ovo žensko stanovište bilo je vrlo bitno zbog tačke gledišta žene XIX veka: u svojoj obespravljenosti žena te epohe izjednačavala se sa obespravljenošću sluga, stranaca, dece ili umobolnika.

Za moj roman bilo je potrebno upravo to niže gledište.

U jednom intervjuu ste spomenuli da ste se pisanju učili od starih majstora studirajući klasičnu filologiju. Kako je čitanje (i prevođenje) starogrčkih i latinskih tekstova uticalo na formiranje vašeg stila?

Lukava, vijugava Platonova rečenica; đavolski duhovita, tajanstvena aluzija Lukijana iz Samosate; Apulejev vešto pisan uvod, Ciceronovom logikom konstruisano rasuđivanje, sve su to vanredni primeri za učenje pisanja. Dok sam klasične pisce čitao u originalu, naravno, gutao sam i savremenu književnost, tako su moji majstori bili Kortazar i Platon, Peter Nadaš i Lukijan, Markes i Apulej.

Pitanja: Marija Cindori Šinković
Foro: autorova lična arhiva