Zašto se danas brišu granice fikcije i autofikcije, i šta je posledica njihovog nestanka? I koliko je to sve u sprezi sa virtuelnom kulturom “instant” dnevnikovanja, koja dovodi do “invazija ispovedanja”? Drugim rečima, kada iskustvo postaje dovoljno književno-umetnički oblikovano da ga možemo podvesti pod književni tekst? O ovim razlikama, njihovoj važnosti za čitalačko iskustvo, piše književna kritičarka Zorana Simić, koristeći kao polaznu tačku nagrađivanu knjigu roman Me’med, crvena bandana i pahuljica Semezdina Mehmedinovića.
