Paradoks u srcu autofikcije: Nils Fredrik Dal i “stvarnosna književnost” Dal ne tvrdi da nam prenosi prošlost „onakvu kakva je bila“, već piše verziju prošlosti koja deluje kao istinita, koja hvata ono što se drugačije ne bi moglo izreći, piše Linea Grejdin.

Šta znači to pisati istinu u književnosti? Knjige koje su u velikoj meri autobiografske, ali su pored toga u njih eksplicitno uneti i elementi fikcije, postale su poslednjih decenija veoma popularan žanr u Skandinaviji. Takav izraz prevazilazi ograničenja i nosi mnoge nazive, od „stvarnosna književnost“ u Norveškoj i Švedskoj (ili ponekad „književno svedočanstvo“) do „autofikcija“ u Danskoj.

Sve je više pisaca iz skandinavskih zemalja koji stvaraju u ovom žanru, inspirisani autorima poput Tove Ditlevsen i njene Kopenhaške trilogije, a pišu veoma hvaljena književna dela zasnovana na ličnim životnim iskustvima. Među novijim primerima su dela Andreva Valdena Jebeni tipovi (Jävla karlar), Vigdis Jurt Da li je majka mrtva i Moja borba Karla Uvea Knausgora. Iako se ovi naslovi po mnogo čemu međusobno razlikuju, imaju i dosta toga zajedničkog. Ako „stvarnosnu književnost“ nešto povezuje, onda je to uverenje da bi pisanje trebalo da nas približi istini. Ali istina u književnosti nikada nije jednostavna, a u autofikciji su važna dva pristupa: jedan zasnovan na činjenicama i jedan zasnovan na osećanjima. U prvom se insistira na tome da se istina nalazi u proživljenom iskustvu, potkrepljenom istorijskim zapisima i dokumentima; u drugom se nagoveštava da kreativne rekonstrukcije mogu da dovedu do sopstvene istine.

Norveški pesnik, dramski pisac i romansijer Nils Fredrik Dal (još, nažalost, nije preveden na engleski jezik[1]) uključuje se u raspravu svojevrsnim diptihom, sačinjenim od Majke po noći (Mor om natten, 2017) i Očevih leđa (Fars rygg, 2023), pri čemu je ova druga knjiga ovenčana nagradom Nordijskog saveta za književnost 2024. godine. On se u ova dva autofikcijska dela vraća tišinama, odsustvima i lomovima u prošlosti svoje porodice, prvo kroz portret majke koja se bori sa depresijom, a potom kroz rekonstrukciju detinjstva svog oca pre, za vreme i nakon Drugog svetskog rata. Naravno, kao i kod većine porodičnih portreta, ove knjige su i portret samog autora, kao dečaka koji odrasta uz majčinu tugu i oca koga nikada nije upoznao do kraja, a potom se, kao odrastao, nosi sa osećanjem duboke usamljenosti.

Smenjujući dva oblika autofikcije kroz svoja dva dela, Dal pokazuje da istina u književnosti nikada nije nepromenjiva datost, nego uvek zavisi od ugla posmatranja i odabira pojedinosti.

Majka po noći prva je od Dalove dve knjige koje se bave životima i dušama njegovih roditelja. Naslov, ugrubo preveden kao „Majka noću“, referenca je na takozvanu „noćnu knjigu“, svojevrsni dnevnik koji je ona za života ispisivala tokom besanih noći i ispunjen je svom njenom tamom, a poverila ga je njemu, da sa njim radi šta god mu volja. Ili makar pripovedač to tvrdi.

Ovo je duboko ličan i elegičan roman. Majčin dnevnik sastavljen je od ispovednih zapisa koje nikada nije poslala svom psihijatru, a otkrivaju unutrašnji život i depresiju onako kako nikada o tome nije govorila naglas. Pripovedač isprva odbija dar, izraz veze za kakvu majka veruje da postoji između nje i sina. Zašto, pita se on, ne da tu knjigu nekom drugom od svoje dece? „Zato što mislim da ćeš ti razumeti“, odgovara mu majka sa bolničkog kreveta. Godinama nakon što je preminula, on ga najzad otvara, započinjuću tako ovo delo sećanja, žalovanja i utehe.

Priča, koju u prvom licu kazuje ovaj Dalov dvojnik, kreće se unapred i unazad kroz vreme, prepliću se fragmenti majčinog detinjstva u Norveškoj tokom Drugog svetskog rata, njena borba sa migrenama i depresijom nakon smrti njene sestre, i Dalova mladost, njegova sklonost ka alkoholu u odraslom dobu,  propale veze i, na kraju, očinstvo. Po razmišljanjima o smrti roditelja i temama o detinjstvu i konzumiranju alkohola, ova knjiga podseća na Knausgorovu Moju borbu i Nasleđe Vigdis Jurt, ali u svom stilu.

Ova priča je podjednako istinita kao i bilo koji drugi način da se ispriča bilo koja druga priča. Jednako je istinita koliko i neistinita. Ili, drugim rečima: istinita je. Ali samo ovde. Samo dok je pričam

Način na koji Dal piše ne nosi toliku ogorčenost kao kod Jurtove, niti zahvata toliko široko kao kod Knausgora. Ono je ogoljeno i često namerno repetitivno; on piše u stilu tihog promišljanja, traganja. Majku vidi u momentima razbijenim na fragmente, slika njen portret iz profila, nikad anfas. Sada, kao odrastao čovek i kroz proces pisanja, mnogo jasnije vidi obrise bola i traumu iz rata koju je nosila; sve one stvari kakve dete ne može da pojmi o roditeljima, ali ih upije kroz proces osmoze. On je tiho rekonstruiše kao majku kakvu je poznavao i ženu koju je teško razumevao. Tokom tog procesa primiče se i razumevanju sopstvene usamljenosti kao odraza doma u kakvom je odrastao.

Pripovedač se, kroz celu knjigu Majka po noći, osvrće na sopstveni proces pisanja, koji je sam Dal u intervjuima opisao kao mukotrpan. Dok sređuje kuću nakon što mu je majka preminula, nailazi na crteže i fotografije koje rasvetljavaju očevo detinjstvo i upravo je to priča za koju prvo pomisli da mora da je napiše. Ali ne uspeva da pronađe pravi način da zađe u nju, što koči ceo poduhvat, pa umesto toga počinje da piše o majci, u čemu ga ohrabruje supruga, za koju možemo samo da pretpostavimo da predstavlja Dalovu suprugu, spisateljicu i novinarku Lin Ulman. Uprkos tome, prisustvo oca uveliko se nazire u Majci po noći, dok Dal krči put ka onome što će na kraju postati drugo krilo ovog diptiha roditeljskih portreta.

Šest godina kasnije, u Očevim leđima (Fars rygg), reklo bi se da je konačno spreman da ispriča očevu priču. Za razliku od priče o majci, fragmentarne i stilski nestalnije, Dal ovde pokušava da rekonstruiše preciznu hronologiju očevog života, ispripovedanu u prvom licu iz ugla istog onog naratora kao u knjizi Majka po noći. Dok to radi, slika nežan potret o duboko usamljenom dečaku koji čezne za domom i bliskošću. Otac veći deo dečaštva provodi bez prijatelja u Aleksandriji, gde je njegov otac sudija međunarodnog suda u međuratnom periodu, dok ga kod kuće podučava njegova sve udaljenija majka.

Oni svakog leta odlaze „kući“ u Norvešku, zemlju prema kojoj bi dečak trebalo da oseća naklonost, ali gde je skoro uvek samo posetilac. Potom ga, sa 13 godina, ostavljaju da živi sa njemu tuđim ljudima i da krene u školu u Norveškoj. Tek kad se upiše u internacionalnu školu sa internatom u Ženevi, a tad mu je već 15 godina, stiče prve prijatelje. Ali i to je kratkog daha, jer izbija rat i šalju ga nazad „kući“.

U pogledu strukture, Očeva leđa mnogo više liče na klasičan roman o odrastanju nego Majka po noći. Koristeći se pismima, crtežima i fotografijama kao odskočnom daskom, Dal poseže za maštom ne bi li popunio praznine u potrazi za ocem koga nikada nije osećao bliskim. „Tražim svog oca. Mrtav je sad već četrnaest godina, a ja ga i dalje tražim“.

U ova dva intimna portreta, Majci po noći i Očevim leđima, Dal eksperimentiše sa različitim načinima kazivanja istine. Uprkos tome što mu je dostupan majčin dnevnik, prvi portret je difuzan, skoro impresionistički: istina izranja u poluprizorima, rekonstruisana iz uspomena i tišine podjednako koliko i iz zabeleženih činjenica. Drugi portret je linearniji, prati uverljiv, grubo hronološki luk kroz očevo detinjstvo.

Sama forma postavlja Očeva leđa emotivno bliže fikciji, iako se delo predstavlja kao istorijski zapis o detinjstvu njegovog oca i Evropi u predvečerje rata. Dal istovremeno priznaje da tim scenama nikako nije mogao da pristupi sa tolikom preciznošću i toliko detaljno. On čak primećuje da mnoge fotografije koje je pronašao otvraraju više pitanja nego što pružaju odgovora. Zašto, na primer, njegov otac i deda izgledaju tako blisko na slici iz 1930-ih, kada se čini da jedva da su provodili vreme zajedno i kada je, zapravo, deda poslao sina da živi sa strancima? „Možda fotografije lažu“, kaže Dal, „ili možda ja lažem“.

Autofikcija ovde Dalu, kao i njegovim skandinavskim kolegama, pruža prostora da se poigrava sa istinom, a da je pritom ne napusti, hrabro ulogoren na samoj granici činjenica i fikcije. Pisci poput Dala, Jurtove i Knausgora ne prikrivaju činjenice, nego u središte teksta postavljaju praznine i pukotine, neposredno ih komentarišu i pozivaju čitaoca da razmisli o tome gde je ta linija povučena.

Pritom nisu nimalo samozatajni: Dal će često pri pripovedanju usmeriti pogled ka samom sebi, dajući čitaocu do znanja da on zna da oni znaju da je sve to samo jedna verzija istine.On već pri početku Očevih leđa predupređuje svaku kritiku ili tvrdnje da izmišlja: „Ova priča je podjednako istinita kao i bilo koji drugi način da se ispriča bilo koja druga priča. Jednako je istinita koliko i neistinita. Ili, drugim rečima: istinita je. Ali samo ovde. Samo dok je pričam“.

On ne tvrdi da je napisao svedočanstvo, već isprekidanu rekonstrukciju, samosvesno priznajući da je sećanje varljivo, a izmišljanje neizbežno. Dal nikada ne prikriva to da mu knjige naginju ka fikciji; on umesto toga fikciju čini elementom kazivanja istine: „Pokušavam da sagledam očevu usamljenost, ali moram da je filtriram, ili kalibriram, kroz objektiv sopstvene usamljenosti. Na kraju krajeva, ovu priču pišem sa uverenjem da se usamljenost može naslediti“.

Ovakvim načinom pisanja sugeriše se da se istina u književnosti manje odnosi na preciznost, a više na odjek. Dal ne tvrdi da nam prenosi prošlost „onakvu kakva je bila“, već piše verziju prošlosti koja deluje kao istinita, koja hvata ono što se drugačije ne bi moglo izreći. Time bismo paradoks u srcu autofikcije mogli preformulisati ovako: fikcija ne da ne prikriva istinu, nego može da bude jedini alat dovoljno oštar da je dosegne.

U krajnjoj liniji, ovi porodični portreti nisu ispričani sa dokumentarnom preciznošću. Nisu to baš memoari. Umesto toga, Dal se okreće fikciji, tamo gde je sećanje varljivo, a mašta podjednako istinita kao i činjenica, da bi stvorio ličnost istovremeno i stvarnu i izmišljenu. On u svom delu insistira na tome da pisanje nikada ne može da prenese celokupnu istinu o nečijem životu, ali može da mu odredi obrise i ispriča verziju istine; verziju podjednako istinitu i stvarnu kao i bilo koja druga, ali koja možda postoji samo na papiru. Za Dala je ovo dvostruko kretanje – ka istini i ka samostvaranju – izgleda sama suština pisanja. Pisati ne znači fiksirati prošlost jednom zauvek, već je rekonstruisati, testirati i naseliti. On pritom ne samo što obnavlja fragmente života svojih roditelja, on i samog sebe čini vidljivim samom sebi.

Piše: Linea Grejdin
Izvor: Asymptote Journal
Prevod: Matija Jovandić

***

[1] Dodaćemo: ni na naš jezik (prim. prev)