Iz ugla izdavača: Šta autofikcija jeste, a šta nikako nije Termin autofikcija svrsishodan je kada se primeni u svom originalnom značenju - da opiše roman zasnovan na stvarnom životu - ali autofikcija nije, a nikada nije ni bila, zaseban žanr, piše Bruk Vorner, autorka i čelnica izdavačke kuće.

Francuski pisac, teoretičar i književni kritičar Serž Dubrovski je, da bi opisao svoj roman Fils (1977), skovao reč autofikcija, definišući je kao “fikciju sačinjenu isključivo od stvarnih događaja i činjenica“. Na stranu razlike u pristupima tome šta je stvarnost, izvorna definicija bila je prilično jasna. Međutim, više od četiri decenije kasnije, termin koji je sažimao autobiografiju i fikciju postao je toliko rastegljiv da se lepi na sve, od stilizovanih kratkih dnevničkih beleški do književnih rijalitija u više tomova. Drugim rečima, termin je počeo da obuhvata svašta, što znači da lako može da počne da ne znači ništa posebno. Sa druge strane, sve je više i sve slobodnije u upotrebi, za primerima autofikcije traga se i u delima napisanim i daleko pre nego što je nastao, razlike između fikcije i nefikcije se brišu, a sve više teoretičara autofikciju posmatra kao zaseban žanr. Bruk Vorner, autorka tri knjige memoara, dve knjige o izdavaštvu, čelnica izdavačke kuće i predsednica američkog Nezavisnog udruženja izdavača knjiga (IBPA), nije sa tim saglasna. U svojoj redovnoj kolumni u Pablišer vikliju, koju ovde prenosimo, piše o tome zašto je potrebno praviti razliku između memoarske proze i romana.

***

Nije neobično za autore memoara da se dvoume oko toga da li da knjigu objave kao memoare ili kao fikciju. “Sve ovo je istina”, rekla mi je u telefonskom razgovoru autorka čiju knjigu objavljujem na proleće, sa namerom da razrešimo ovo važno pitanje, “ali dala sam sebi malo slobode da ponešto izmenim”. “Dakle, to je fikcija”, zaključila sam. “Ali to bi lako mogli da budu memoari”, nastavila je. “Lako mogu da preradim te delove i napišem istinu”.

Rekla mi je da je htela da napiše knjigu autofikcije, ali da se lomila, pošto joj je se sve to činilo kao memoari, ali da se onda naježila kada sam izjavila da bi trebalo da objavimo memoare i vratila se ideji autofikcije. Na kraju sam joj objasnila: “To su ili memoari ili fikcija. Autofikcija kao kategorija ne postoji”.

Autori, zaključila sam, umeju pomalo da budu opsesivni kad su u pitanju etikete. Sedela sam na pičinzima sa piscima koji su svoje dragocene minute trošili kršeći ruke i pričajući o tome da li bi njihova knjiga trebalo da bude književna fikcija, bibliofilsko ili komercijalno izdanje. “Nije to toliko važno”, kažem im povremeno, sa namerom da razgovor usmerim na stvari koje će im zaista pomoći.

Autofikcija, što je skraćenica za autobiografsku fikciju, jedna je od onih etiketa koje na kraju nisu važne u izdavačkoj industriji. Tu reč skovao je 1977. godine pisac Serž Dubrovski sa namerom da objasni autobiografsku prirodu svog romana Fils i trebalo je da tada, kao i sada, odredi formu fikcije. Problem sa tim terminom danas je u tome što se on sve više koristi da bi se nešto kvalifikovalo kao “istinito”. Upitan u razgovoru na sceni književnog kluba LA Tajmsa zašto je pomešao žanrove memoara i fikcije u knjizi Na zemlji smo nakratko predivni, proglašenoj delom autofikcije, Oušn Vuong je rekao: “Ja, kao pesnik, uvek polazim od istine”.

To što je istina obavezno polazište memoara ne znači da i fikcija ne polazi od toga. Fikcija ne znači da nešto “nije istinito” samo zato što su potretisani likovi i scene tobože izmišljeni. Fikcija često crpi više iz mašte nego iz preživljenog iskustva, ali likovi u romanima nisu lažni (oni uvek nastaju iz autorovog shvatanja sveta), a fikcija je uvek sredstvo za iznošenje bremenitih zapažanja o stvarnim ljudima, međuljudskim odnosima i postupcima, kao i o društvenim i kulturnim pitanjima.

Termin autofikcija svrsishodan je kada se primeni u svom originalnom značenju – da opiše roman koji zasnovan na stvarnom životu – ali autofikcija nije, a nikada nije ni bila, zaseban žanr. Nećete pronaći “autofikciju” kao kategoriju na Amazonu, niti postoji kao odrednica u BISAC sistemu katalogizacije, koji postoji da bi pomogao knjižarima da znaju na koju policu da smeste knjigu. Ako je autor napisao autofikcijsko delo, ono može biti određeno samo kao roman, i kao takvo može se prodavati na policama sa fikcijom i kategorizovano kao fikcija.

Bilo je zaista zanimljivo kada sam napisala da te devojke rade iste one stvari koje sam i ja sama radila, a iznenada se govorilo o mom delu, a ne o mojim postupcima u životu.

Razlog zbog kog je važno da razgovaramo o tome šta autofikcija nije – konkretno, memoari sa etiketom fikcije – leži u tome što su se autori memoara dugo borili da se to prizna kao legitimni žanr u svetu u kom čitaoci i njima slični kritičari vole da memoaristima sude pre po njihovom ponašanju i postupcima nego po delu samom, a žene koje pišu memoare su češće klevetane nego muškarci. Intervjuisala sam nedavno Mišel Ti, autorku međužanrovskih dela, koji je svoj prvi roman Ruža sa ničije zemlje (2006) objavila posle više knjiga memoarske proze. “Bilo je zaista zanimljivo kada sam napisala da te devojke rade iste one stvari koje sam i ja sama radila”, kaže ona, “a iznenada se govorilo o mom delu, a ne o mojim postupcima u životu”.

I Rejčel Kask je primetila razliku u ophođenju prema autorima memoara i autorima romana. Ona se proslavila romanima iz Obris trilogije, a opet, pre svih tih nedavnih pohvala njenog genija i oživljavanja načina pripovedanja, napisala je nekoliko knjiga memoarske proze zbog kojih su joj drob izvrnuli čitaoci koji su videli kao problem njeno traganje za istinom i otvoreno pisanje o ambivalenciji nje kao majke i o raspadu njenog braka.

Kaskova je u članku za Gardijan 2014. godine govorila o recepciji njene memoarske knjige Posledice kao o “stvaralačkoj smrti” koja ju je gurnula u “potpuno ćutanje”. Kada sam je intervjuisala 2019. godine, govorila je o tome kako čitaoci reaguju na sadržaj njenih memoara. “Sad je teško govoriti o tome”, rekla je. “U kom trenutku neko može ono što kažete iznenada da iskoristi u razgovoru sa ciljem da vas uvredi?”

Na bezbrojnim okruglim stolovima o memoarima za kojima sa godinama unazad sedela, slušala sam kako autori memoara daju dozvolu drugim piscima u publici da fikcionalizuju svoje delo. Videla sam to kao njihovu instinktivnu potrebu da zaštite te buduće autore od neblagonaklone reakcije drugih ljudi. Uvek je, naravno, na autoru da odluči da li će njegovo delo biti predstavljeno kao memoarska proza ili kao fikcija.

Što se tiče spomenute autorke sa moje liste, ona se odlučila za fikciju, verovatno s pravom, tako je koncipirala knjigu i dala je sebi punu slobodu. Ali fikcija samo distancira autore od njihovih ličnih doživljaja istine, ali ne i od istine same, dok se kod memoara insistira na tome da je autor dužan da govori istinu o sebi.

Pisci koji žele da pišu autofikciju to i treba da rade. Ali me, kao pobornicu memoara, brine pitanje šta se događa kada ućutkivanje o kakvom je govorila Kaskova pokrene egzodus potencijalnih memoarista ka autofikciji, kao i šta bismo mogli da izgubimo kada autori ne bi zahtevali da se njihova istina čuje.

Priredio i preveo: Matija Jovandić
Izvor: Pablišer vikli