Kako piše Ani Erno: Nobelova nagrada za knjige iz “lošeg žanra” Knjigama Ani Erno se nekad pripisuje termin autofikcija, iako ga ona odbacuje, podseća spisateljica i prevoditeljka Lorin Elkin, pišući o susretu sa delom nobelovke.

Francuska spisateljica Ani Erno, dobitnica Nobelove nagrade za književnost za 2022. godinu, nije baš nepoznata širem krugu čitalaca kao što se to nekad ispostavi kada Nobelov komitet saopšti ime laureata. Autorka je više od 20 dela, kod nas su pre četvrt veka prevedene tri njene knjige, Nisam izašla iz svoje noći, Mesto pod suncem i Jednostavna strast, a autorka je tada i posetila Beograd. U intervjuu nedeljniku NIN pre tri godine, u kom je, između ostalog, rekla da je čitala dela Danila Kiša i Životopis Malvine Trifković Mirka Kovača, Ani Erno pričala je ponajviše o odnosu činjenica i fikcije. Kritičari tome posvećuju jednako pažnje koliko i temama kojima se bavi, a njen stil uticao je na mnoge autorke novijih generacija. Jedna od njih, spisateljica Lorin Elkin, upravo o tome piše u eseju objavljenom u antologiji Pod uticajem (Under the Influence, 2021), a mi ga ovde prenosimo iz Paris rivjua.

 ***

“Kada sam imala 21 godinu”, napisala je Zejdi Smit sa 25, “htela sam da pišem kao Kafka. Ali, na moju žalost, pisala sam kao scenarista Simpsonovih koji se nakratko priključio religijskom kultu, a onda otkrio Fukoa”. Šta je glas pisca? Naravno, kao i u životu, imamo više glasova, različitih za različite prilike.
Što se tiče mlade Zejdi Smit, Kafka je uspostavio normu: ovako zvuči književnost. Različiti žanrovi – fikcija, akademski radovi, nefikcija uopšte – podrazumevaju određena očekivanja. Ja svaki od njih pišem drugačije. Ali u poslednjih par godina počela sam da osećam napetost zbog pevanja u toliko mnogo stilova na jednoj stranici da sam počela da se pitam: kako zvuči moj sopstveni glas, očišćen od buđi? Da li ga uopšte imam?

Bilo koji klasično školovani pevač ili glumac će vam reći da, ako pokušavate da naterate svoj glas da zvuči kao glas nekog drugog, možete na sve moguće načine da ga oštetite. Vokalizacija počiva na trenju daha i pregiba glasnih žica, a glasne žice mogu da se oštete od previše napinjanja. To se potom može proširiti i telom, pa se može javiti napetost vilice, vrata i ramena. “Dobro školovanje glasa”, piše Siseli Beri, vokalni trener u Kraljevskoj Šekspir kompaniji, “trebalo bi uvek da teži tome da iskoristi glas koji je već prisutan, proširi ga i otvori mu mogućnosti”.

Ali u vakuumu nema zvuka. Uticaj može da bude pitanje ne samo podražavanja glasa nekog drugog, nego i slušanje pravog štima. Uticaj je “viševarijantna” sila, rekla je jednom Adrijen Rič. “Možete se nekoj poeziji opirati umom i emocijama, a istovremeno je upijati na nekom intuitivnijem nivou, uzimajući ono što može da vam koristi”. Što se mene tiče, pravi uticaj čini od teksta zvučnu viljušku kakvu mogu da pokrenem bacajući oko na tekst (preuzela sam ovo iz francuskog jeter un coup d’oeil au texte).

Ako čitam nešto od Virdžinije Vulf, to može da naštima ono što radim, da ga bolje sjedini, uravnoteži i oboji ga; nešto od Dženet Vinterson, i odmah je ljubavnije; nešto od Ani Dilard i odmah se spušta na zemlju i zna imena svim vremenskim prilikama. Takvu vrstu uticaja trebalo bi da primeti samo pisac; ako pišem dobro, ako pišem kao ja, ništa neće pokazati da sam čitala Vulfovu, Vintersonovu ili Dilardovu. One su samo melodije koje sam slušala.

Ani Erno je spisateljica kojoj se ovako vraćam još od kada sam je sa dvadeset godina čitala prvi put. Bila sam u Parizu na univerzitetu i prolazila sam komplikovanu promenu od nekoga ko studira francuski do nekoga ko ga zaista govori. Francuski je postao živ, aktivan jezik kroz stihove pesama, filmove i knjige koje sam birala da čitam umesto onih koje sam bila obavezna da pročitam. Savremena francuska književnost odražavala je grad koji sam počela da upoznajem, i projektovala me je u njega, za razliku od mrtvih svetova opisanih u knjigama iz silabusa.

Odabrala sam Jednostavnu strast (Passion Simple, 1991) u “Fnacu”, delom zbog toga što je bila zaista tanka (manje od stotinu stranica), a delom zbog, pa dobro, naslova. Nakon kratkog uvoda o gledanju pornića na nekoj mutnoj televiziji, počinje: “A partir du mois de septembre l’année dernière, je n’ai plus rien fait d’autre qu’attendre un homme”. (“Početkom septembra prošle godine nisam radila ništa drugo osim što sam čekala čoveka”). Sve drugo što radi, što piše, ima veze sa tim muškarcem. Sve što vidi je podseća na njega, na neke trenutke koje su podelili, na neke njene oštre primedbe, na neka mesta koja je posetio ili osobe sa kojima je razgovarao. I ja, takođe, nisam radili mnogo šta drugo osim što sam mislila o jednom momku i čekala da se javi. Takvo iskustvo sam od tada proživela nekoliko puta i uvek je isto.

Sadašnjost, prošlost i budućnost svedeni su na jednu privremenost: napetost čekanja. (Napetost kao kad se glasna žica zateže da zazvuči.) Proživljavati seksualnu opsesiju znači, prema rečima Ani Erno, “iskusiti zadovoljstvo kao budući bol”. Nikada nisam videla da iko piše o toj vrsti stalne napetosti, pri kakvoj se stvarni život gubi na marginama, a svet dopire isključivo kroz uspomene na ljubavnika.

Čitajući knjigu Ani Erno prvi put sam pročitala nešto u čemu je seksualna opsesija shvaćena ozbiljno, kao tema za razmišljanje, a ne kao nešto čega se treba stideti. Ona jednostavno, radikalno, piše o požudi kao da je njen agent, a ne njen objekat. Ernoova piše direktno i iskreno; ona se ne opravdava i ne objašnjava. Tekst je toliko ispodvlačen na nekim mestima da podseća, skoro, na studiju slučaja nekog psihoanalitičara, a Ernoova je sa svojim ravnim, odsečnim tonom pre terapeut nego pacijent.

Ona piše o tome kako je čin pisanja o ovom ekstremnom iskustvu nekompatibilan sa samim iskustvom: “Vreme pisanja nema nikakve veze sa strašću”. Jednostavna strast govori o propalom pokušaju da se formom i žanrom opiše i prenese teg opsesije, jer nešto uvek izmiče. Problemi sa strašću postali su problemi sa pisanjem. Tu je verovatno i razlog što me je tekst privukao: on demistifikuje i seks i pisanje.

Ernoova je odrasla u porodici iz radničke klase u Ivtou, u Normandiji. Nakon što je objavila tri romana probila se do šire publike sa dva izuzetno osetljiva dela o životu i smrti svojih roditelja: Mesto (La place, 1983) i Žena (Une famme, 1988). Ernoova počinje da niže reči na papiru jer je pisanje jedino što može da radi u žalosti, pošto joj se sada čini “da pišem o svojoj majci jer je sada moj red da ja donesem nju na svet”. Njen glas je odmeren: ravan, ali ne i sasvim bezosećajan. Smrvljena gubitkom roditelja, Ernoova teži tome da uravnoteži osećanja i izveštavanje, pišući skoro pa sociološki objektivno.

Termin koji se ponekad pripisuje delu Ani Erno je autofikcija, iako ga ona odbacuje. Nema fikcije u delima kao što su Mesto, Žena ili Jednostavna strast. Autofikcija je hibrid fikcije i autobiografije koji je Serž Dubrovski definisao 1977. godine: “Fikcija striktno stvarnih događaja ili činjenica; autofikcija, ako hoćete, to je jezik avanture poveren avanturi jezika, s onu stranu mudrosti romana, bilo tradicionalnog ili novog”. Autofikcija se, onako kako je shvata Dubrovski, izražava u jeziku, pre nego u nekom od prihvaćenih žanrova; ona formu zadobija iz glasa.

Ernoovu zanima istinitost iskustva, kakvu god formu zadobila, a to razlikuje njeno delo od autobiografije ili konvencionalne memoarske proze. Nju bi pre trebalo svrstati iz spisateljice poput Katrin Kise, koja ističe da “jedina fikcija u autofikciji počiva u jeziku. Činjenice su stvarne, a namera je da se dosegne određena istina”. Još jedna autorka autofikcije, Kristin Ango, radije to zove roman en je, roman u ja ključu, moglo bi se reći ili, u igri reči na fracuskom, u ključu igre (jeu).

Angoova razlikuje ovaj roman en je od autobiografskog romana koji “ne polazi od objektivnosti, izolujući je kao hemijski”; autobiografski pisci tom ja pristupaju kao igri, onakvoj kakva pretenduje na to da unošenjem forme u sadržaj “ovaploti stvarnost”. Autofikcija, nasuprot tome, ima isti cilj, faire exister le réel, ali pokušava da razbije priču da bi to uradila.

U Jednostavnoj strasti sam se prvi put susrela sa autofikcijom (ako ona to jeste). Bilo je to oslobađajuće: možete, kao pisac, da budete direktni, da pišete kao što govorite, ostavite pitanje žanra otvoreno i neodređeno. Ali i kod autofikcije ima onih koji je podcenjuju, kao i Ernoovu. Jednostavna strast inspirisala je bar dvojicu kritičara da reaguju pisanjem njihovih knjiga, Zagrljaj (L’Etreinte, 1997) Filipa Vilena i Gospođo, pišem vam (Madame, c’est à vous que j’écris, 1995) Alana Žerara.

Šivon Mekajlveni u studiji o delu Ani Erno tvrdi da Žerarov rad “može da se tumači kao pokušaj da se potkopa dominacija naratorke u priči”. Žerar preuzima ulogu odsutnog ljubavnika Ani Erno i prekoreva je zbog toga što je pisala o njihovoj vezi: “Obećali smo jedno drugom da nećemo otkriti našu tajnu”. On time, kako ističe Elizabet Ričardson Viti, direktno potire odluku Ani Erno da formalno iskoristi “reportažu da bezlično opiše uticaj njihove veze na nju”.

Žerar “sa žarom cilja svoju bivšu ljubavnicu koja je, prema njegovom mišljenju, pogrešno shvatila njihovu vezu”. Nema sumnje da je Žerar sebe video nekoga ko se uključuje u igru zvanu roman en jeu. Ali, kao što znamo, ulozi nisu isti za muškarce i žene kada se radi o pisanju o sebi. Tamo gde on stvara prodoran, inventivan svet, njoj je rečeno da ne vidi dalje od svog pupka.

Ostaje, ipak, pitanje toga što sama Ernoova odbacuje ovaj termin, kao da priznaje da bi bilo kakva fikcija u njenom delu umanjila njegovu snagu. Da li je onda, kao što kritičarka Mari-Žoze Roj pita, “loš žanr”? Termin mauvais genre na francuskom u sebi nosi sve vrste potcenjivačkih konotacija, od nižih vrsta fantastike, naučne fantastike ili detektivskih romana, pa do kaljanja pravljenjem nečega ljigavog, ili smeća, nečega što nije comme il faut. A naravno, žanr na francuskom može takođe da se odnosi i na pol (le genre). Činjenica da pisanje autofikcije može da znači pisanje “lošeg žanra” nosi niz implikacija kad je reč o autofikciji zasnovanoj na glasu i orijentisanu na žene. Za ženu pisanje mauvais genre znači da se otvorite da biste bili viđene kao pogrešna vrsta žene, a i loša vrsta pisca.

Ako je tako, neka tako i bude; ima velikog zadovoljstva, i važnog tonaliteta, u stvaranju žanra i pola na “pogrešan” način. Dobro upevani glas ne znači da treba da pevate nekim prihvaćenim stilom; on od vas traži da pevate onako kako samo vi to umete. U odštampanom štivu nema objektivne provere štima niti lestvica, jedina istina je u tome kako i koliko ono pogađa čitaoce.

Moj susret sa Ernoovom označio je moj početak spisateljskog života. Pišem različite žanrove, često i u istom tekstu; pišem različitim jezicima, krećući se od francuskog do engleskog i nazad. Zahvaljujući Ernoovoj sam se ohrabrila da pišem na svom drugom jeziku, da pišući iznosim svet svog tela napolje, da pokušavam da stvorim jezik od avanture svog iskustva. Štimujem sebe spram Ernoove svaki put kada pišem, nekada tako da to i ne primetim. Držim Jednostavnu strast pri ruci; ne uzimam je suviše često. Ali je nekad sasvim dovoljno da pogledam jednu stranicu. Bacim pogled na nju, a zvučni talasi koje otpusti naštimaju mi pisanje; pomažu mi da uočim praznine između mojih sopstvenih reči i da ih tako ostavim.

Mozak je polni organ kao i svaki drugi, podseća nas Ernoova u Jednostavnoj strasti. Ali je i muzički instrument. Vežbamo se u našim opsesijama, a one u nama vibriraju.

Piše: Lorin Elkin
Izvor: The Paris Review
Priredio i preveo; Matija Jovandić

Možda vas zanima i:
Iz ugla izdavača: Šta autofikcija jeste, a šta nikako nije