Pišem članak u četiri nastavka za Fild njuspejper sindikejt početkom svake godine već nekoliko godina unazad, a sada, 1980, imajući na umu da se približava i 1984. godina, iz FNS su mi zatražili podrobnu kritiku romana 1984 Džordža Orvela.
Kolebao sam se. Nisam se sećao skoro ničega iz knjige, pa sam to i rekao, ali Denison Demak, fina mlada žena, moja veza sa FNS, jednostavno mi je poslala primerak knjige i rekla: „Pročitajte“. I tako sam je pročitao i ostao sasvim zapanjen onim što sam pročitao. Zapitao sam se koliko je ljudi koji tako samouvereno govore o njemu taj roman uopšte i pročitalo; ili, ako jesu, da li su išta zapamtili. Pomislio sam da bi trebalo da napišem kritiku, ako ni zbog čega drugog, a ono da te ljude ispravim. (Izvinjavam se, ali ja volim da ispravljam ljude.)
A) PISANJE 1984
Knjiga pod naslovom 1984 objavljena je 1949. godine. Napisao ju je Erik Artur Bler pod pseudonimom Džordž Orvel. Napisana je u pokušaju da se prikaže kako bi izgledao život u svetu totalnog zla, u kom se oni što kontrolišu državu održavaju na vlasti pomoću brutalne sile, izvrtanjem istine, neprestanim prepravljanjem istorije i, uopšte, opčinjavanjem ljudi.
Taj zli svet smešten je samo 35 godina u budućnost, tako da bi čak i ljudi koji su već bili u svojim ranim srednjim godinama u vreme objavljivanja knjige mogli da dočekaju da vide da li su proživeli normalan život.
Ja sam, na primer, već bio oženjen kada se knjiga pojavila, a evo nas sad na manje od četiri godine od te apokaliptične godine (jer „1984“ je postala godina povezana sa užasima upravo zbog Orvelove knjige) i veoma je verovatno da ću doživeti da to vidim[1].
U ovom poglavlju ću raspravljati o knjizi, ali najpre: Ko je bio Bler/Orvel i zašto je napisao knjigu?
Bler je rođen 1903. godine sa statusom britanskog džentlmena. Otac mu je bio zaposlen pri Indijskoj civilnoj službi, a i sam Bler živeo je životom predstavnika britanske imperije. Školovao se na Itonu, služio u Burmi, i tome slično.
Međutim, da bi bio do kraja engleski džentlmen nedostajalo mu je novca. Osim toga, tad nije želeo da provede život radeći dosadne kancelarijske poslove; hteo da je bude pisac. Treće, osećao je grižu savesti zbog pripadnosti višoj klasi.
I tako je krajem 1920-ih uradio ono što su mnogi imućni mladi Amerikanci radili 1960-ih. Ukratko, postao je ono što ćemo kasnije nazivati „hipijem“. Živeo je u bednim uslovima u Londonu i Parizu, petljao se sa stanovnicima sirotinjskih četvrti i skitnicama i poistovećivao se sa njima, uspevao je da primiri sopstvenu savest i istovremeno prikupi građu za svoje prve knjige.
Okrenuo se političkoj levici, postao je socijalista i borio se na strani lojalista u Španiji 1930-ih. Tamo se zatekao usred sektaških sukoba između različitih levičarskih frakcija, a pošto je verovao u džentlmenski engleski oblik socijalizma, neminovno se našao na strani gubitnika. Nasuprot njemu bili su strastveni španski anarhisti, sindikalisti, kao i komunisti, koji su sa gorčinom zamerali na činjenici da im se nužnost borbe protiv Franka isprečila na putu međusobnih obračuna. Komunisti su bili najbolje organizovani i pobedili su, pa je Orvel morao da ode iz Španije, ubeđen da bi, da nije to uradio, bio ubijen. Od tada, pa sve do kraja života, vodio je lični književni rat protiv komunista, odlučan da rečima pobedi u bici koju je na terenu izgubio.
Tokom Drugog svetskog rata, kada je bio odbijen na regrutaciji, povezao se sa levim krilom britanske Laburističke partije, ali nije sa previše simpatija gledao na njihova stanovišta, pošto mu se čak i njihova labava verzija socijalizma činila previše organizovanom za njega.
Nije ga baš mnogo pogađala, očigledno, ni nacistička varijanta totalitarizma, jer ga je okupirao lični rat protiv staljinističkog komunizma. Shodno tome je, kada se Velika Britanija borila za opstanak protiv nacizma, a Sovjetski Savez se borio kao saveznik i toj borbi je doprineo sa srazmerno mnogo više života, odlučnosti i hrabrosti, Orvel je napisao Životinjsku farmu, kao satiru na Rusku revoluciju i ono što joj je usledilo, prikazujući je kao pobunu domaćih životinja protiv ljudskih gazda.
Životinjsku farmu je završio 1944. godine i imao je muke da nađe izdavača pošto to i nije bilo posebno zgodan trenutak da se staje na žulj sovjetima. Međutim, čim je rat okončan, Sovjetski Savez postao je legitimna meta i Životinjska farma je objavljena. Dočekana je sa mnoštvom pohvala, a Orvel je postao dovoljno uspešan da se penzioniše i posveti svom remek-delu, romanu 1984.
Ta knjiga opisala je društvo tako kao da se staljinistička Rusija iz 1930-ih prostire širom sveta, a ta slika naslikana je otrovnim bojama pripadnika suparničke levičarske sekte.
Drugi oblici totalitarizma igraju male uloge. Tek ponegde spominju se nacisti ili inkvizicija. Na samom počeku pojavljuje se i poneka referenca na Jevreje, skoro kao da će oni biti meta progona, ali se to ubrzo gubi, kao da Orvel nije hteo da čitaoci pogrešno poistovete negativce sa nacistima.
Predstavljen je staljinizam i samo staljinizam.
Kad je knjiga objavljena 1949. godine, Hladni rat je bio na vrhuncu. Zato se i knjiga ispostavila popularnom. Na zapadu skoro da je bilo pitanje patriotizma kupiti je i razgovarati o njoj, a možda i pročitati neke delove iz nje, iako ju je, prema mom mišljenju, više ljudi kupovalo i pričalo o njoj nego što ju je čitalo, jer je to užasno dosadna knjiga – didaktična, repetitivna i skoro pa statična. Isprva je bila najpopularnija među ljudima koji su naginjali konzervativnoj strani političkog spektra, jer je to bila jasno uperena antisovjetska polemika, a predstava života projektovana na London iz 1984. godine prilično je ličila na ono kako su konzervativci zamišljali život u Moskvi 1949.
Tokom Makartijeve ere u Sjedinjenim Američkim Državama 1984 je postajala sve popularnija među onima koji su naginjali liberalnoj strani političkog spektra, jer se činilo da SAD početkom 1950-ih počinje da se kreće u smeru kontrole mnjenja i da sva ona zla kakva je opisao Orvel hrle ka nama. Otud je u predgovoru broširanom izdanju koje je objavila New American Library 1961. godine liberalni psihoanalitičar i filozof Erih From zaključio sledeće:
Knjige poput Orvelove su snažna upozorenja i bilo bi najnezahvalnije ako bi čitalac 1984 knjigu samozadovoljno tumačio kao još jedan opis staljinističkog varvarstva, a ne bi video da govori i o nama.
Međutim, čak i ako se staljinizam i makartizam ostave po strani, sve više Amerikanaca postajalo je svesno toga koliko vlasti postaju „velike“; koliko su povećani porezi; kako su odjednom pravila i propisi premrežili poslovanje, pa čak i običan život; kako se informacije vezane za svaki detalj privatnog života prenose u dosijea ne samo vladinih biroa, nego i privatnih sistema kreditiranja.
1984 je otud počela da se odnosi ne samo staljinizam, pa ni na diktature generalno, nego prosto na vlast. Čak je i državni paternalizam delovao „orvelovski“, a krilatica „Veliki brat te posmatra“ počela je da označava sve što je preraslo sposobnosti pojedinca da ga kontroliše.
Simptomi 1984 nisu bili samo velika vlada i krupni biznis, već i velika nauka, veliki sindikati, bilo šta što je „veliko“. Zapravo, 1984ofobija je toliko prodrla u svest mnogih koji knjigu nisu ni pročitali i nemaju predstavu šta je sadržano u njoj, da se čovek zapita šta će biti sa nama nakon 31. decembra 1984. Kada osvane prvi dan Nove 1985. godine, a Sjedinjene Američke Države i dalje budu postojale i suočavale se sa gotovo istim problemima sa kojima se suočavaju i danas, kako ćemo izražavati strahove od bilo kog aspekta života koji nas ispunjava strepnjom? Koji novi datum možemo da izmislimo da zauzme mesto 1984. godine?
Orvel nije doživeo da vidi kako njegova knjiga postiže uspeh kakav je postigla. Nije svedočio načinu na koji je od 1984. napravio godinu koja će proganjati ceo jedan naraštaj Amerikanaca. Orvel je umro od tuberkuloze u londonskoj bolnici u januaru 1950. godine, samo nekoliko meseci nakon što je knjiga objavljena, u 47. godini života. Svest o tome da će neminovno umreti možda je doprinela gorčini u knjizi.
B) NAUČNA FANTASTIKA U 1984
Mnogi ljudi misle da je 1984 naučnofantastični roman, ali skoro jedina stvar u vezi sa ovom knjigom koja bi vodila ka takvoj pretpostavci je činjenica da se radnja navodno odigrava u budućnosti. Nije tako! Orvel nije imao osećaja za budućnost, a priča je izmeštena više geografski nego vremenski. London u kom se priča dešava nije toliko premešten 35 godina napred u budućnost, iz 1949 u 1984, koliko je premešten više od 1.500 kilometara istočno, prema Moskvi[2].
Orvel zamišlja da je Velika Britanija prošla kroz revoluciju sličnu Oktobarskoj revoluciji i da je prošla sve faze razvoja kroz koje je prošao i SSSR. Sovjeti su imali niz čistki 1930-ih, tako da je i Englsoc (Engleski socijalizam) imao niz čistki 1950-ih. Sovjeti su jednog od svojih revolucionara, Lava Trockog, pretvorili u negativca, zadržavajući njegovog rivala, Josifa Staljina, kao heroja. I Englsoc je, dakle, jednog od svojih revolucionara, Emanuela Goldštajna, pretvorio u negativca, zadržavajući njegovog rivala, sa brkovima poput Staljinovih, kao heroja.
Isak Asimov: Orvelova 1984 (II deo)Tu nije ostavljena mogućnost izmene, ma ni za mrvu. Goldštajn, poput Trockog, ima „mršavo jevrejsko lice, sa oreolom velikih kovrdža sede kose i kozju bradicu“. Orvel očigledno ne želi da zbunjuje dajući Staljinu drugo ime, tako da ga zove prosto „Veliki brat“.
Na samom početku priče postaje jasno da televizija (koja je nastajala u vreme kada je knjiga napisana) služi kao oruđe za indoktrinaciju ljudi, pošto prijemnici ne mogu da budu isključeni. (A u ruiniranom Londonu, u kom ništa ne radi, ovi prijemnici se, očigledno, nikada ne kvare.)
Veliki orvelovski doprinos tehnologiji budućnosti je u tome da je televizija dvosmerna, a da ljudi, primorani da gledaju i slušaju televizijski ekran mogu i sami da budu viđeni i prisluškivani u svakom trenutku i pod stalnim su nadzorom, čak i kada spavaju ili su u kupatilu.
Otud i značenje fraze “Veliki brat te posmatra”. To je neobično neefikasan sistem držanja svakoga pod kontrolom. Da bi jedna osoba bila pod stalnim nadzorom, to znači da neka druga osoba mora stalno da nadzire (bar u orvelovskom društvu) i to mora da radi krajnje usredsređeno, jer je veština interpretiranja pokreta i izraza lica veoma razvijena.
Jedna osoba ne može da posmatra uz punu koncentraciju više od jedne osobe, a i to može da radi samo relativno kratko pre nego što pažnja odluta. U najkraćem, rekao bih da bi na svaku posmatranu osobu verovatno moralo da bude pet posmatrača. A onda, naravno, i sami posmatrači moraju da budu posmatrani, pošto u orvelovskom svetu niko nije oslobođen sumnje. Shodno tome, sistem represije pomoću dvosmerne televizije jednostavno ne bi mogao da funkcioniše.
Orvel je i sam to shvatio, pa je primenu ograničio samo na članove Partije. “Proli” (proletarijat), prema kojima Orvel ne može da sakrije svoje gnušanje poreklom iz britanskih viših klasa, uglavnom su prepušteni sami sebi kao polusvet. (U jednom trenutku u knjizi on kaže da svaki prol koji se pokaže sposobnim bude ubijen, što je recept preuzet iz spartanskog odnosa prema helotima pre 2.500 godina.) Osim toga, on uvodi i sistem dobrovoljnih doušnika u kom deca prijavljuju roditelje, a komšije jedni druge. To nikako ne može dobro da funkcioniše, jer na kraju svako prijavi svakoga i primena svega toga mora na kraju da se obustavi.
Orvel nije bio u stanju da zamisli kompjutere ili robote, inače bi svakoga stavio pod nazdor mašina. Naši sopstveni kompjuteri to donekle i rade u Poreskoj upravi (IRS), u kreditnim dosijeima i slično, ali nas to ne vodi ka 1984, osim u raspaljenoj mašti. Kompjuteri i tiranija ne idu nužno ruku podruku. Tiranije su jako dobro funkcionisale i bez kompjutera (pogledajte naciste), a najkompjuterizovanije nacije u današnjem svetu ujedno su i najmanje tiranske. Orvelu manjka sposobnosti da zamisli (ili izmisli) male promene. Njegovom junaku je u svetu 1984. teško da nabavi pertle ili žilete. Tako je i meni u stvarnom svetu 1980-ih, jer toliki ljudi nose cipele bez pertlanja i električne brijače.
Osim toga, Orvel je imao tehnofobičnu fiksaciju da je svaki tehnološki napredak zapravo klizanje nizbrdo. Tako, kada njegov junak piše, on “umetne pero u držalju i lizne ga da skine masnoću”. On to radi “zbog osećaja da lepa, meka hartija zaslužuje da se po njoj piše pravim perom, umesto da se struže mastiljavom olovkom”.
Pretpostavljam da je „mastiljava olovka“ zapravo hemijska olovka koja je počela da se koristi u vreme kada je pisana 1984. To znači da Orvel kaže da je nešto „napisano“ pravim perom, ali je „nastrugano“ hemijskom olovkom. Međutim, istina je upravo obrnuta. Ako ste dovoljno stari da se sećate štila i pera, setićete se koliko su užasno grebala, a znate da hemijske to ne rade.
Ovo nije naučna fantastika, nego izobličena nostalgija za prošlošću kakva nikada nije postojala. Čudi me da se Orvel zadržao na štilu i metalnom peru, a nije naterao Vinstona da piše finim guščijim perom.
Orvel nije bio naročito dalekovid ni u strogo društvenim aspektima budućnosti kakvu je predstavio, pa je rezultat taj da je orvelovski svet 1984. neverovatno staromodan u poređenju sa stvarnim svetom 1980-ih.
Orvel, na primer, ne zamišlja nikakve nove poroke. Njegovi likovi su listom zavisnici od džina i duvana, a deo užasa njegove predstave 1984. godine je onaj rečiti opis lošeg kvaliteta tog džina i duvana. On ne predviđa nikakve nove droge, nema marihuane, nema sintetičkih halucinogena. Niko ne očekuje od pisca naučne fantastike da bude precizan i tačan u svojim prognozama, ali se svakako očekuje da izmisli barem neke razlike.
U svom očaju (ili besu), Orvel zaboravlja vrline koje ljudska bića poseduju. Svi njegovi likovi su, na ovaj ili onaj način, slabi ili sadisti, ili ljigavi, ili glupi, ili odvratni. Možda većina ljudi i jeste takva, ili Orvel time želi da ukaže na to kakvi će svi postati pod tiranijom, ali rekao bih da je čak i pod najgorim tiranijama do sada bilo hrabrih muškaraca i žena koji pružali otpor tiranima do smrti i čije su lične istorije plamenovi što blješte u opštoj tami. Makar i samo po tome što u 1984. nema ni nagoveštaja tako nečega, ona ne liči na stvarni svet 1980-ih.
Nije predvideo ni bilo kakvu drugačiju ulogu žena ili jenjavanje stereotipa o ženama iz 1949. godine. Postoje samo dva važna ženska lika. Jedna je snažna, tupava žena iz redova „prola“, večita pralja koja neprestano peva popularnu pesmu sa rečima tipičnim za 1930-e i 1940-e (koju Orvel sitničavo odbacuje kao „smeće“, u blaženom neznanju o dolasku hard roka). Druga je junakinja, Džulija, seksualno promiskuitetna (i makar potaknuta na hrabra dela svojim zanimanjem za seks), inače takođe tupava. Kada joj junak, Vinston, čita knjigu u knjizi u kojoj se objašnjava priroda orvelovskog sveta, ona na to reaguje tako što zaspi. Mada, pošto traktat koji Vinston čita uspavljujuće zaglupljujuć, to je možda pre znak da je Džulija veoma bistra nego da nije.
Ukratko, ako 1984 mora da se smatra naučnom fantastikom, onda je to jako loša naučna fantastika.
(drugi deo kritike može se pročitati OVDE)
***
Piše: Isak Asimov
Izvor: The NewWorker
Preveo: Matija Jovandić
***
[1] Asimov je umro 1992. godine, sa svoje 72 (prim. prev)
[2] Ako ćemo tačno, London i Moskva međusobno su udaljeni 2.883 kilometara (prim. prev)
***
Pročitajte još i Orvelov esej Politika i engleski jezik, tekst o tome zašto je “orvelovski” jedna od najčešće pogrešno upotrebljavanih reči, zavirite u Orvelovu prepisku sa Hakslijem ili dokumentarac u kom režiser Raul Pek koristi ideje iz Orvelovih knjiga da bi pokazao da živimo u distopiji, a možete da pogledate i listu pet omiljenih distopijskih romana Entonija Bardžisa.