“Koliko prstiju držim podignuto?“ Vinston Smit, protagonist romana 1984, odgovara onako kako mu oči kažu: četiri. Osim što partijski agent koji vodi njegovu „ terapiju prevaspitavanja“ insistira da ih ima pet. Zahvaljujući elektrošokovima i raznim oblicima mučenja, Vinston počinje da sumnja u sopstvenu percepciju, sve dok na kraju romana i sam ne „vidi“ pet prstiju – bez sumnje. Ova scena iz velikog distopijskog romana Džordža Orvela, u kojoj istina podleže pritisku moći, polazna je tačka novog dokumentarnog filma Orwell: 2+2=5 reditelja Raula Peka (Raoul Peck, 71), prikazanog u selekciji Cannes Première filmskog festivala.
Taj prizor simbol je koji je Pek izabrao da prikaže društvo u kojem Orvelove teze više nisu predviđanja budućnosti, već gola stvarnost. Njegova vizija – zasnovana na pojmovima kao što su Veliki Brat, novogovor, dvomisao ili misaoni zločin – prepliće se sa sadašnjošću obeleženom stalnim nadzorom, društvenim strahom i urušavanjem pojma istine. Dokumentarac, čiji je narator glumac Demijan Luis (Damian Lewis), kombinuje Orvelove tekstove i pisma sa arhivskim fotografijama, odlomcima filmskih adaptacija 1984 (iz 1956. s Edmundom O’Brajenom i iz 1984. s Džonom Hurtom), scenama iz drugih filmova, od Olivera Tvista do Notting Hilla (!), kao i slikama preuzetim sa televizije i društvenih mreža.
Orvel je svaki projekat počinjao iz osećaja nepravde koju je želeo da razotkrije. Ni kod Peka to nije drugačije. Od svog prvog kratkog filma, o poseti kubanskog trubadura Karlosa Pueble hladnoratovskom Berlinu, do filmova o Džejmsu Boldvinu (I Am Not Your Negro) ili južnoafričkom fotografu Ernestu Koulu, prikazanog prošle godine u Kanu – njegov filmski opus prati jasnu i doslednu političku liniju.
„Dolazim sa Haitija. Vrlo rano sam video sve licemerje onih koji sebe nazivaju braniocima demokratije. I crn sam čovek: suočavao sam se sa društvima koja su odlučila da nemam pravo da postojim“, kaže Pek na terasi s pogledom na luku Kana.
Pek uzima kao polaznu tačku čuveni partijski slogan koji romanu daje strukturu: „Rat je mir. Sloboda je ropstvo. Neznanje je moć.“
Pek, koji je odrastao pod više režima koji su gušili slobode – od Fransoa Divalijea na Haitiju, do Mobutua Sese Seka u Zairu, gde je njegova porodica bila u egzilu – i čiji je otac bio zatvoren kao politički protivnik režima, rano je shvatio važnost govorenja kada svi drugi ćute.
„Kao što je Orvel rekao: nada, ako postoji, mora se stvoriti. Ne pojavljuje se sama od sebe. U istoriji čovečanstva, to nikada nije upalilo. Moraš da pružaš otpor, da se organizuješ, da deluješ. Autoritarni režimi padaju kada izgube rat ili kada izbije revolucija. Možda će proći pet, možda trideset godina, ali uvek se dogodi isto: sistem se urušava ili mu se građani odupru.“
U tom smislu, njegov film deluje kao poziv na akciju. „To nije moja uloga, ali želim da svaki građanin postavi sebi pitanje: šta ja radim u ovom svetu? Bar oni koji imaju privilegiju da mogu da se zapitaju. Dete rođeno u južnom Kongu, koje radi u rudniku da bi ti imao ajfon, nema taj izbor. Ali ti možda imaš…“
Više nego obična biografija, dokumentarac evocira Orvela u poslednjim godinama njegovog života. Bolestan od tuberkuloze i izolovan na udaljenoj farmi na škotskom ostrvu Džura, bio je rešen da završi 1984 pre nego što bude kasno. Njegov literarni testament objavljen je 1949, svega šest meseci pre njegove smrti.
Pek uzima kao polaznu tačku čuveni partijski slogan koji romanu daje strukturu: „Rat je mir. Sloboda je ropstvo. Neznanje je moć.“ I koristi ga kao instrument za ispitivanje kako fašizam ponovo preti da oživi širom sveta. Kroz njegove slike defiluju Putin, Netanijahu, Milei i Meloni, ali je veliki protagonista, naravno, Donald Tramp – i njegovo sistematsko nipodaštavanje istine.
Orvel je dobro poznavao mehanizme represije. Posmatrao ih je u Evropi, boreći se sa Internacionalnim brigadama u Španskom građanskom ratu, ali ih je i sam sprovodio: rođen je u kolonijalnoj Indiji kao sin britanskog službenika iz Odeljenja za opijum, a pet godina je radio kao oficir Imperijalne policije u Burmi. Obe te životne epizode u njemu su probudile duboko, instinktivno odbijanje autoritarizma i snažan osećaj krivice.
Jednom je napisao da bi, bez Carstva, Britanija bila tek „hladno i beznačajno ostrvce na kojem bismo svi morali da radimo veoma naporno i da uglavnom živimo od haringi i krompira“ – još jedna njegova opaska koja je već tada graničila s proročanstvom.
„Jedna od stvari koja me je najviše približila Orvelu kada sam počeo da ga čitam bila je ta što mi je delovao kao neko iz Trećeg sveta, kao ja. Bio mi je blizak, neko ko me razume, kao brat“, kaže Pek, koji je politički stasavao u levičarskim krugovima Berlina sedamdesetih godina. „Stigao sam tamo sa šesnaest i otkrio svet otpora. Grad je bio političko žarište. Moja generacija je studirala u Evropi da bi se vratila kući, borila se i, ako treba, poginula. Nije se radilo o karijeri, kući ili kolima. To nije bio naš model. Borili smo se da srušimo autoritarizam.“ Radi li to i danas, kroz svoje filmove? „Nažalost – da.“
terorizam ne nastaje ni iz čega: pojavljuje se kada svi drugi načini zakažu.
Operacija "Novi talas": neobična priča o prvom Godarovom filmuJedan od najfascinantnijih delova dokumentarca posvećen je novogovoru – jeziku osmišljenom da ograniči kritičko mišljenje pomoću eufemizama i unapred skrojenih izraza.
„Kao da se svake godine u veliki rečnik novogovora dodaju nove reči. Nove reči, da, ali one uvek imaju istu funkciju: da spreče ljude da se suoče sa stvarnošću.“
U dokumentarcu, Pek nabraja dugi niz savremenih primera: „specijalna vojna operacija“ (rat), „zakonita upotreba sile“ (policijsko nasilje), „rezovi“ (smanjenje socijalnih programa), ili „poreska optimizacija“ (utaja poreza). I jedan još kontroverzniji: „antisemitizam“, koji se, kako kaže Pek, koristi da bi se „delegitimizovala svaka kritika vojnih akcija izraelske države“ – tvrdnja koja je u Kanu dočekana aplauzom. „Ne tvrdim da antisemitizam ne postoji, ali to je nešto drugo. I niko ne bi trebalo da me optuži za dvosmislenost. Većina mojih filmova govori o Holokaustu“, kaže on.
Da li su za reditelja potlačeni uvek u pravu, kao što je tvrdio Orvel? „U suštini – da. Ali to ne znači da podržavam sve metode. Na primer, ne podržavam Hamas i njegovu politiku. Podržavam otpor, jer je to jedan narod pod okupacijom drugog, ali ne i takav način borbe“, precizira Pek.
Za njega, terorizam ne nastaje ni iz čega: pojavljuje se kada svi drugi načini zakažu. „Niko se ne rađa s prslukom samoubice. Kada čoveku oduzmete sve – njegov identitet, dostojanstvo, mogućnost da preživi – pretvarate ga u životinju. To su nacisti uradili Jevrejima: pretvorili su ih u insekte ili pacove. Prezirati jedan narod na taj način znači proizvoditi teroriste budućnosti. I to je ono što će se dogoditi u Gazi. Tamo hiljade dece odrastaju u paklu. Ako prežive – u šta će izrasti?“
I onda, odjednom, dva plus dva postaje četiri.
Tekst: Alex Vicente
Izvor: elpais.com
Prevod: Danilo Lučić
Pročitajte i tekst koji se bavi najpoznatijim distopijskim romanima Farenhajt 451, 1984 i Vrli novi svet.