Ako je istina da svaka knjiga ima sudbinu, onda sam deo sudbine Umeća radovanja i ja, i to od prvog susreta s Golijardom 1975. godine, pa sve do posla oko uređivanja romana, koji mi je Golijarda poverila u potpunosti. Golijardina iznenadna smrt 1996. godine me je konačno i potpuno uvukla u sudbinu ovog romana. Samo meni je poverena odgovornost da priči o Modesti, priči napisanoj još 1976. godine, pružim priliku da živi ili da je potpuno prepustim zaboravu.
Budući da je u to doba nekoliko izdavača odbilo ovu priču, dvadesetak godina je ležala zanemarena u kauču u mom studiju, čekajući neko srećnije vreme. Takvo vreme nije stiglo. Sve dok Golijarda nije umrla. Objavih tad, o svom trošku, Umeće radovanja u hiljadu primeraka pri izdavačkoj kući Stampa alternativa 1998. godine.
Brojni kritičari i pisci su primili rukopis, međutim, on je prošao neprimećeno. Sećam se da sam svakog dana odlazio u jednu od najpoznatijih knjižara u kojoj su bila dva primerka, skrivena iza drugih knjiga, na visokoj polici zaklonjenoj stubom. Sâm sam sebe pitao ko bi uopšte i kupio jedan primerak, sve dok jednog dana ne primetih da nedostaje jedan. Ne znam šta bih dao da saznam ko je taj jedini kupac. Nakon nekog vremena, nestao je i drugi primerak. Bilo je neverovatno.
Onda su prošle tri godine, a da se ništa novo nije desilo. Nakon te tri godine, zahvaljujući interesovanju urednice kanala Rai 3, Golijardi je, u seriji Praznine u pamćenju, posvećena epizoda naslovljena “Golijarda Sapijenca – Umetnost jednog života”. Melanholičan, sugestivan prilog, bogat sećanjima, s brojnim svedočenjima, među kojima je i moje. Program je puštan u eter više puta, iako u najneobičnijim terminima.
Nije bilo uzalud. Poslužilo je da privuče pažnju svemoćnih agenata prodaje, osetljivih prema pažnji medija, koji su podržali projekat izdavačke kuće Stampa alternativa, te je novo izdanje ugledalo svetlo dana 2003. godine. Ovoga puta, javio se izvesni interes, iako više iz navike nego zbog same književnosti. Takva je uvek bila sudbina Golijardinih književnih radova.
Izvan granica Italije, Umeće radovanja je imalo znatno bolju sudbinu. Još od izdanja iz 1998. godine, poverio sam roman jednoj mladoj književnoj agentkinji koja se bavila zemljama nemačkog govornog područja. U Frankfurtu je roman probudio interesovanje V. Švarce, genijalne urednice koja je otkrivala još nepoznate tekstove. I tako je roman objavljen u Berlinu. U Nemačkoj je roman objavljen u dva dela i izašao je prvi deo. U međuvremenu je V. Švarce kontaktirala Vivijen Ami, urednicu iz Pariza, poznatu po svojoj hrabrosti. Švarceova je poručila Amijevoj da pročita “roman koji je u Italiji još 1998. godine objavila jedna manja, slabo poznata, izdavačka kuća. Tekst je pomalo bizaran, ima 600 stranica. Prevod će koštati čitavo bogatstvo i male su šanse da za knjigu bude više zainteresovanih van granica Italije nego u Italiji, ali je knjiga zaista fantastična”.
Amijeva je zatim poslala roman prevoditeljki, koja je pet dana kasnije pozvala Amijevu, u isto vreme i uzbuđena i zabrinuta. Uzbuđenje je bilo posledica čitanja; zabrinutost je dolazila, s jedne strane, zbog mogućnosti da Amijeva odbije prevođenje romana, a s druge strane, zbog pomisli da će, ukoliko Amijeva ipak odobri prevođenje, baš prevoditeljka biti krivac za propast čitave izdavačke kuće.
Trijumf Umeća radovanja u Francuskoj počeo je iz saradnje između tri izuzete žene. Ostatak su uradili kritičari i odradili su dobar posao. Meni kao italijanskom piscu ne preostaje ništa drugo nego da primetim jednu neobičnu stvar. U Francuskoj kritičari čitaju u potpunosti dela za koja pišu recenzije, nevažno koliko im se to delo dopada.
Danas prevod romana Umeće radovanja postoji u brojnim zemljama sveta.
Prošlo je trideset godina od prve beleške o Modesti. Golijarda, budi oprezna da ne padneš u zamku autocenzure
Kad se, u proleće 1996. godine, ukazala prilika da knjiga bude objavljena u celosti, Golijarda je, spremivši se da pregleda Umeće radovanja, dvadeset godina nakon što je završila s pisanjem, stavila ispred sebe natpis sa sledećim rečima: “Prošlo je trideset godina od prve beleške o Modesti. Golijarda, budi oprezna da ne padneš u zamku autocenzure”. Plašila se da bi je dve decenije u kojima su je izdavači odbijali i tri decenije od prve beleške o Modesti mogle udaljiti od originalne ideje, te da bi mogla da upadne u zamku autocenzure, najgori greh za književnicu poput nje. Plašila se najgoreg oblika izdaje, izdaje svoje sopstvene priče.
Ko god da se našao na njenom mestu imao bi razloga za sumnju. Dva najveća italijanska kritičara izrazila su svoje sumnje. Prvi je rekao da je Golijardin roman samo sakupljeno zlo i da on, za života, neće dopustiti da roman bude objavljen. Drugi, iako nešto slobodnijeg duha, i pritom Golijardin blizak prijatelj, u jednom telefonskom razgovoru je pitao: “Kakve uopšte veze ja imam s tim?”
Mora da je Umeće radovanja bio uklet roman. Zbog njega je Golijarda sasvim osiromašila i čak završila u zatvoru. Počela je da ga piše 1976. godine, godinu dana nakon što je napisala prvu belešku. Već je bila završila Otvoreno pismo, koje je te godine i objavljeno, i Podnevnu nit, roman koji je ugledao svetlo dana dve godine kasnije. Bila su to prva dva autobiografska romana iz ciklusa od pet, čije je pisanje Golijarda prekinula na devet godina, opsednuta potrebom da udahne život Modesti[1] (koliko ironije u imenu).
Pisala je uglavnom ujutru, počinjući oko pola deset, i nastavljala s radom sve do pola tri, tri, pokušavajući da izbegne pozive na doručak u sunčanom Rimu tih blaženih i uzbuđenih godina. Govorila je da pisati znači ukrasti vreme čak i od sreće. Odmarala se nedeljom. Mnogo je pušila, kao, uostalom, i svi tada.
Radni dan je često završavao toplom kupkom. U časovima kasnog popodneva, u posetu bi joj došla njena dosta mlađa prijateljica Pilu, rumena, pegavog lica i s velikim naočarima. Zajedno su pile i pušile, a Golijarda joj je čitala sve ono što je tog jutra napisala. Redovnost s kojom je Pilu dolazila da sluša je, čini mi se, bila presudna za napredak jednog dela koje zasigurno ne bi moglo da se svrsta među pričice kakve se unazad nekoliko godina, sve do danas, svrstavaju u romane. Pilu je slušala s pažnjom obrazovane i posvećene čitateljke. Golijarda je, s druge strane, ponekad davala svoje spise na čitanje i Pepinu, voljenom, prefinjenom i osećajnom vrataru zgrade u kojoj je živela.
Golijarda i Pilu su tako provodile vreme, sve do večeri. Nakon toga, Golijarda bi spremala večeru. Bila je izvanredno talentovana kuvarica. Mogla je da spremi bilo šta, s bilo čim, a da se to i ne primećuje. Bilo joj je izuzetno važno da se taj njen talenat prepozna. Govorilo se i da je osrednja književnica, ali da je zato odlična kuvarica. Čini se da je taj talenat nasledila od majke, koja je između seljačke bune, štrajkova, mitinga i buljuka dece spremala ručkove zbog kojih se ne bi posramila ni pred samim Musolinijem, koji je u to vreme još bio revolucionar i nije imao ništa.
Mnogo puta, Pilu i Golijarda su se nalazile sa svojim prijateljima koji su živeli u obližnjoj ulici i, nakon zajedničke večere u nekom restoranu, završavale svoje večeri s njima. Sutradan ujutru, nakon neizostavne crne kafe, Golijarda se penjala na gornji sprat, u visinu, između neba i oblaka, na neobičnu, zastakljenu mansardu s koje se pružao pogled na drvored borova. Sedala je na nisku, baroknu fotelju, naslanjajući na kolena praznu kartonsku kutiju u kojoj su stajale stare longplej ploče (Bahove „Fantazije”, u izvođenju Giskinga, čini mi se). Koristeći tu kutiju kao stolić, nastavljala je da piše, okružena sa svih strana zabeleškama razbacanim svuda po parketu.
Čezare Paveze i film noar (II deo)Pisala je uvek na običnom papiru, presavijenom na dva dela, jer je, kako je govorila, zahvaljujući tom formatu mogla da odredi idealnu meru. Lično, mislim da je taj papir bio podsetnik na stare sveske iz detinjstva. Imala je sitan rukopis i u svakom narednom redu ispisivala sve manje reči, dok ne dođe na svega nekoliko reči u jednom redu. Tako je nastajao neki neobičan oblik, nešto kao EKG zapis reči.
Golijarda je uvijek pisala rukom, govoreći da želi da oseti emociju u ritmu srca, i uvek je koristila klasičnu crnu hemijsku olovku. Takvih olovaka je koristila na desetine, jednostavno zato što ih je svuda gubila i više nije mogla da ih nađe.
Tako su prolazili dani, meseci, godine, a da se ništa značajno nije desilo, izuzev putovanja do samih istočnih granica Turske (iako Golijarda nikad nije geografski bila neka velika putnica) i objavljivanja, u međuvremenu, prva dva romana. Ukratko, odlazile su slike, crteži, skulpture brojnih umetnika, a dolazili su sudski izvršioci i obaveštenja o plenidbi. Sve dok nisam došao ja.
Sećam se da sam jednog od prvih dana mog suživota s Golijardom, dok sam se penjao uz stepenice, udario nogom u kauč iz osamnaestog veka, koji je zaplenjen zbog dugovanja kućnoj pomoćnici Agriji, kojoj dugo ništa nije plaćeno, a kojoj je Golijarda zauvek ostala zahvalna za pomoć koju joj je pružila dok je bila zauzeta pisanjem Umeća radovanja.
Od dana našeg susreta, Golijarda je napisala čitav četvrti, ujedno i poslednji deo svog romana i 21. oktobra 1976. godine na njega stavila finalnu tačku, upravo u mojoj kući. Lično sam napisao datum na rukopis i zajedno smo započeli ponovno čitanje. Nakon nekoliko meseci ja sam nastavio s poslom koji je trajao sve do polovine 1978. godine, kad smo pošli za Kinu, a posle toga smo, posredstvom jednog poznatog kritičara, dali roman na čitanje jednom poznatom uredniku. Krajem godine, pri povratku, naišli smo na prvu od brojnih negativnih kritika. Nakon toga, pritisak je samo rastao i Umeće radovanja je stavljeno sa strane, jer su unutar Golijarde nastajala druga književna dela.
Stigla je i 1994. godina, godina u kojoj sam se ja pobrinuo za objavljivanje prvog dela romana pri izdavačkoj kući Stampa alternativa, koja je već imala iza sebe nekoliko hrabrih poduhvata kao što je ovaj. Tada se prvi put počelo razmišljati o štampanju celog romana. Međutim, iznenadna Golijardina smrt je htela da još jednom ja budem taj koji će se pobrinuti za pripremanje integralne verzije romana.
Golijarda neće moći da vidi svoju protagonistkinju Modestu u knjižarama. Međutim, ja znam da bol više nije sav njen, već i moj zbog nje. Golijarde više nema, ali Modesta je tu. Piščeva sreća je, zna se, sam njegov posao, mogućnost da vidi kako iz stranice u stranicu rastu njegovi likovi, zajedno sa svojim pričama, mogućnost da vidi kako njegovi likovi igraju svoje uloge i kako postaju spremni da odu među ljude. Knjiga na polici u knjižari, i sve ostalo, zadovoljstvo je koje nema ništa sa srećom.
Još vidim Golijardu kako se ujutru penje stepenicama i, sa šoljom čaja i cigaretama, odlazi na mansardu. Savršeno se sećam kako je nakon nekoliko sati silazila, detinje srećna. Ponekad je plakala bez jecaja. Činilo se kao da polako izlazi iz bare u kojoj su živele njene lične utvare, brojne ličnosti ovoga romana. Svi oni bili su dobrim delom ona sama, s pričama koje pripadaju drugima. Golijarda se nije mnogo prepoznavala u liku Modeste (Umeće radovanja ipak nije autobiografski roman!) i uvek je govorila da je Modesta bolja od nje, što je značilo da bi Modesta mogla da bude ona, ali samo pomešana s ulogom Beatriče, Karla, Bambu, Nine, Matije, pa čak i bake Gaje, dok nije imala gotovo nikakve sličnosti sa Džojs, Karmineom, Pjetrom, Prandom, Stelom, Jakopom ili Karlucom. Ko ju je dobro poznavao, mogao bi to da potvrdi, barem jednim delom.
Uveren sam da će čitaoci da vide mnogo životnosti zatvorene u ovom romanu. Kao da se njime na neki način osvetila sudbini koja nije želela da Golijarda ima decu, a ona je ih je želela osmoro, poput svoje majke. Nikad neću zaboraviti posvetu koju je pesnik Injacio Butita napisao u knjigu koju joj je poklonio: “Za G. koja je majka svima, a nema dece”. Da, nebrojene ličnosti iz Umeća radovanja su njena deca, a najviše sama Modesta.
Vremenom su pojedini kritičari pod lupu stavili stilističke i strukturalističke aspekte romana. Kad bi barem zaključili da je Modi najživlji ženski lik u našoj savremenoj književnosti, da rođenje između nove avangarde i minimalizma nije moglo da joj ide naruku, da je fuzija kinematografije i psihoanalize vratila žanru romana njegovu prirodnu brzinu, zatvarajući tako epohu antiromana, ne pretvorivši ga pritom potpuno u kinematografiju ili televiziju. Međutim, sve ovo Golijardu nije nešto preterano zanimalo.
Daleko od toga da nije znala. Jeste. Pisala je onako kao što je i čitala, s tačke gledišta čitateljke. Pisala je za udaljenije i čiste čitaoce, u isto vreme i opuštena i strastvena. Bila je više usredsređena na otkucaje srca književnog dela nego na koncept ili formu.
Posvećivala je mnogo pažnje idejama, jer su ideje i srce bili njeno jedino nadahnuće. Govorila je za sebe da se sve njeno književno stvaralaštvo bazira na idejama. Na kraju, pisala je ipak za čitaoce koji su čisti i najudaljeniji, jedine čitaoce koje je mogla da oseti kao nekoga ko joj je blizu.
(maj 1997 – januar 2006)
Piše: Anđelo Pelegrino
Izvor: Predgovor romanu Umeće radovanja Galijarde Sapijence (Kontrast, 2025), obavljen uz izričitu saglasnost izdavača
Prevela: Milica Galić Petrović
***
[1] Modesta (ital.) – skromna (prim.prev.)
Možda će vas zanimati i tekstovi o radikalnoj iskrenosti Albe de Sespedes u Zabranjenoj beležnici , o briljantnoj prozi Natalije Ginzburg, o tome kako je Merse Rudureda napisala Dijamantski trg ili knjigama “ženskog Kafke i brazilskog Čehova” Klaris Lispektor.