Klaris Lispektor – ženski Kafka, brazilski Čehov, a najviše glas decenijama ućutkivanih žena Klaris Lispektor zovu “najvažnijim imenom jevrejske književnosti posle Kafke”, “brazilski Čehov” i “Marlen Ditrih književnosti”. Kroz njene romane i priče žene su progovorile kao nikada pre nje.

Klaris Lispektor već je prvim svojim romanom Blizu divljeg srca (1943) napravila potres: niko u brazilskoj, pa ni svetskoj književnosti nije pisao tako kao ona. Do smrti 1977. godine objavila je još osam romana, više od 80 priča i pet knjiga za decu, a njeni novinski tekstovi sabrani su u sedam tomova. Zbog neobične lepote i stava opisivali su je kao “Marlen Ditrih književnosti”, ali i kao “brazilskog Čehova”, pa i “najvažnije ime jevrejske književnosti posle Kafke”. O njenom dramatičnom životu ispredale su se legende, njena biografija preneta je i u pozorište i na film, ali je još važnije to što su kroz Klaris Lispektor i njeno delo progovorile decenijama ućutkivane žene. Njen biograf i prevodilac Bendžamin Mozer o svemu tome piše u predgovoru njenim “Sabranim pričama”, objavljenim nedavno u Americi. Njegov tekst “Pravi glamur Klaris Lispektor” prenosimo ovde iz Njujorkera.

  *   *   *

Kada se pričešćuju na Uskrs, katolike pitaju: odričeš li se bleštavila zla i odbijaš li da budeš vođen grehom? U ovom pitanju sačuvan je, sada redak,  spoj sjaja i čaranja: glamur je bio nešto što zanosi i zbunjuje, menja oblike, zaogrće se aurom misterije; bio je, kao što je sir Volter Skot pisao, “magična snaga obmane pred očima posmatrača, pa izgled predmeta biva sasvim drugačiji nego u stvarnosti”.

Legendarno lepa Klaris Lispektor, visoka i plava, sa upadljivim sunčanim naočarima i manje upadljivim nakitom uticajne dame u Rio de Žaneiru sredinom prošlog veka, uklapa se u naše shvatanje glamura. Godinama je bila modna novinarka i znala je kako da se odeva i predstavi. Ali Klaris Lispektor je glamurozna u starijem značenju te reči: ona je bacačica čini koja doslovno opčinjava, njen izraziti duh pohodi sve vrste brazilske umetnosti.

Njena čarolija neprestano je rasla nakon njene smrti. Tada, 1977. godine, zvučalo bi kao preterivanje kad bi se reklo da je bila značajna moderna autorka u svojoj zemlji. Danas, kada to više ne zvuči tako, pitanja značaja u umetnosti su, na neki način, nevažna. Važan je taj magnetizam ljubavi kakvom nadahnjuje one osetljive na nju. Za njih je čitanje Klaris Lispektor jedno od vrhunskih emotivnih iskustava u životu. Ali njen je glamur opasan. “Budi oprezan sa Klaris”, upozorio je prijatelj čitaoca pre više decenija, spominjući samo njeno lično ime po kom je opštepoznata. “To nije književnost. To su vradžbine”.

Veza između književnosti i vradžbina dugo je bio važan deo mitologije o Klaris. Ta mitologija, snažno potpomognuta internetom koji magično pretvara glasine u činjenice, tako je barokno razgranata da bi se danas mogla smatrati sporednim žanrom brazilske književnosti. Ceo jedan opus u senci nezaustavljivo kruži onlajn dok suštinski pokušava, i ne uspeva, da zvuči mudro i odiše strašću. I Klaris je, takođe onlajn, posthumno postala telo od senki dok su slike glumica koje je potretišu stalno postavljane pored originala.

Tehnologija se promenila, ali u samoj mitologizaciji nema ničeg novog. Klaris Lispektor proslavila se kada je, krajem 1943. godine, objavila Blizu divljeg srca. Bila je studentkinja, jedva da je napunila 23, poreklom iz siromašnog imigrantskog miljea. Njen prvi roman ostavio je veoma snažan utisak, jedan novinar napisao je da se “ne pamti da je neki debi izazvao toliku senzaciju, da je nečije ime toliko isticano, a nedavno je bilo potpuno nepoznato”. Ali samo nekoliko nedelja nakon što je to ime postalo poznato, otišla je iz Rija sa suprugom, diplomatom. Živeće u inostranstvu skoro dve decenije.

Iako je redovno dolazila kući, definitivno se vratila tek 1959. godine. U međuvremenu, legenda je bujala. Njeno neobično strano ime postalo je predmet spekulacija – jedan kritičar posumnjao je da bi to mogao biti pseudonim, a drugi su se pitali nije li ona, zapravo, muškarac. Opšte uzev, legende su odražavale nelagodu, osećanje da je ona nešto drugo u odnosu na ono što je predstavljala.

U osamdeset i pet priča koje je napisala, Klaris Lispektor priziva, pre svega, samu autorku. Od njenih najranijih priča, objavljenih kad je imala 19 godina, pa do poslednjih, pronađenih u skicama i fragmentima nakon smrti, pratimo ceo jedan život eksperimentisanja u umetnosti kroz širok spektar stilova i iskustava. Ovakva književnost nije za svakoga: čak i neki vrhunski poznavaoci književnosti u Brazilu zapanjeni su njenom privlačnošću nalik kultu. Ali kod onih što je insinktivno razumeju, ljubav prema Klaris Lispektor je bezuslovna i neobjašnjiva. Njena je umetnost takva da čini da poželimo da upoznamo ženu; ona je žena koja čini da poželimo da upoznamo njenu umetnost. Kroz njene priče možemo da pratimo njen umetnički život, od adolescencije koja obećava preko uverljive zrelosti do implozije onda kada se približava – i priziva – smrt.

Kao i mnoge autorke bilo gde drugde, i nju su izdavači ignorisali, uporno i bolno, godinama; neprestano su je kritičari i stručnjaci smeštali u posebnu (nižu) kategoriju.

Ali iz tih priča iskrsava nešto što još više iznenađuje kada se one na kraju sagledaju u celosti, domet čijeg značaja ni sama autorka nije mogla da bude svesna, jer se on otkriva samo kada se gleda unazad. Taj domet leži u drugoj ženi koju stvara. Klaris Lispektor bila je velika umetnica; bila je takođe i supruga i majka iz srednje klase. Koliko god da je portret izuzetne umetnice fascinantan, toliko je to i život obične domaćice čiji život je predmet njenih priča. Kako umetnica sazreva, tako i domaćica stari. Kada je Lispektorova drska adolesentkinja puna osećaja sopstvenih mogućnosti – umetničkih, intelektualnih, seksualnih – takve su i devojke u njenim pričama. Kada joj u životu brak i majčinstvo zauzmu mesto prerano sazrelog deteta, njeni likovi takođe odrastaju. Kada joj brak propadne, kada joj deca odu, ta udaljavanja takođe se ojavljuju u njenim pričama. Kada autorka, nekada tako slavno lepa, primeti bore i salo kao mane na svom telu, njene junakinje primećuju iste znake propadanja kod sebe, a kada se suoči sa konačnom pojavom starenja, bolesti i smrti, to se pojavljuje i u njenoj prozi.

To su beleške o celokupnom životu žene, pisane tokom celokupnog života žene. Tako gledano, reklo bi se da je to prvo tako sveobuhvatno štivo ispisano u književnosti, na bilo kom jeziku. Za tako zamašan zahvat  potrebne su kvalifikacije. Život heteroseksualne žene, supruge i majke, život građanski i zapadnjački. Život žene koja nije prekidana; žene koja nije počela da piše kasno, nije prestala zbog braka i dece, niti je podlegla drogama i samoubistvu. Žene koja je, kao toliki pisci muškarci, počela da piše kao tinejdžerka i nastavila je da to radi sve do kraja. Žene koja je, u demografskom smislu, bila tačno onakva kakva je većina njenih čitateljki.

Njihova priča bila je data samo u delovima. Pre Klaris, žene koje su tokom svog života pisale o tom životu bile su retke do te mere da se činilo da se za njih uopšte nije čulo. Ova tvrdnja će delovati ekstravagantno, ali ja nisam naišao ni na jednu njenu prethodnicu.

Kvalifikacije su važne, ali čak i onda kada se one izostave, čovek se zapanji kada shvati koliko malo žena je bilo u stanju da stvori tako bogat opus. A one koje su to uspele bile su upravo izuzeci od svetonazora koji su većinu žena držale podalje od pisanja. To su barijere koje je Tili Olsen naznačila u njenom čuvenom eseju “Tišina u književnosti” iz 1962. godine, barijere kakve su dovodile do toga da žene budu, prema njenim proračunima, “po jedna među svakih dvanaest pisaca” u 20. veku. “U našem veku, kao i u prošlom”, pisala je Olsenova, “skoro sva zapažena dostignuća dolaze od žena bez dece”. Edit Vorton bila je daleko od srednje klase; Kolet teško da je živela, pa i pisala, o konvencionalnom građanskom životu. Druge – Gabrijela Mistral, Gertruda Stajn – imale su, kao mnogi muški pisci – sopstvene supruge.

Klaris Lispektor je, a to se jasno vidi u njenim pričama, bila upoznata sa tim barijerama. Njeni se likovi bore protiv ideološki zasnovanih predstava o pravoj ulozi žene; na njima su praktične obaveze oko muža i dece; brinu o novcu; suočavaju se sa ličnim očajem koji vodi ka piću, ludilu ili samoubistvu. Kao i mnoge autorke bilo gde drugde, i nju su izdavači ignorisali, uporno i bolno, godinama; neprestano su je kritičari i stručnjaci smeštali u posebnu (nižu) kategoriju. (Istrajala je uprkos svemu, primećujući jednom da joj ne prija poređenje sa Virdžinijom Vulf jer se Vulfova predala: “Strašna je ta dužnost da se ide do kraja”). 

Ali njena privrženost tihim i ućutkivanim ženama pohodi njene priče. One najranije, napisane kada je Klaris bila tinejdžerka i u svojim dvadesetim, često prikazuju nemirnu devojku u sukobu sa muškarcem, kao u priči “Džimi i ja”.

Mama je, pre nego što se udala, prema tetki Emiliji, bila petarda, žestoka crvenokosa sa ličnim stavovima o slobodi i jednakosti žena. Ali onda je došao Tata, jako visok i ozbiljan, takođe sa svojim stavovima o… slobodi i jednakosti žena. Nevolja je bila u tome što ih se ta tema oboje doticala.

Ako te žene ponekad slamaju naočiti, fascinantni muškarci, one, kako autorka sazreva, postaju sve asertivnije. Ali je ta asertivnost drugačija. Prodorni femizam iz vremena kada je Klaris studirala ustupa mesto nečemu manje očiglednom, likovi prestaju da mašu stavovima o “slobodi i jednakosti žena”. One jednostavno žive svoje živote sa onoliko dostojanstva koliko mogu da prikupe. U umetnosti, kao i u životu, toga ne bude baš mnogo.

Mnoge su tihe. Baba u priči “Srećan rođendan” uz bezglasnu odbojnost preispituje sitničave mediokritete kakve je izrodila. Pigmejka iz Konga u “Najmanjoj ženi na svetu” ne pronalazi reči da izrazi ljubav. Kokoški u “Piletu” nedostaju reči da bi rekla da samo što nije izlegla jaja i da zato ne treba da bude zaklana. U “Spaljenoj grešnici i milozvučnim anđelima” preljubnica ne izusti ni jednu reč i na kraju bude spaljena kao veštica. Pri pogubljenju, njen muž savetuje masu: “Čuvajte se žene koja sanja”.

Klaris je imala devet godina kada je Virdžinija Vulf postavila pitanje koje je kasnije citirala: “Ko će da izmeri vrelinu i žestinu pesničkog srca uhvaćenog i zapletenog u telu žene?” To pitanje, verovala je Vulfova, odgovaralo je njenim savremenicama koliko i ženama Šekspirovog doba. Kako je Klaris Lispektor – od svih ljudi – uspela u vreme kada su tolike druge žene bile ućutkane?

Nikada nije bila bogata, ali sve dok je bila udata nije morala da radi ništa drugo do da piše. Imala je dvoje dece, ali je imala i poslugu. To je značilo slobodno vreme svakog dana, prostor za sebe. 

Rođena je 10. decembra 1920. godine u jevrejskoj porodici na zapadu Ukrajine. Bilo je to vreme haosa, gladi i rasističkih ratova. Deda joj je ubijen; majka joj je silovana; otac joj je izbegao, bez ijednog novčića u džepu, na drugi kraj sveta. Porodica je svoje rite oprala na severoistoku Brazila 1922. Tamo je njen briljantni otac, sveden na uličnog prodavca krpara, jedva uspevao da prehrani porodicu; tamo je, kada Klaris još nije napunila devet godina, njena majka podlegla povredama iz rata.

Njena sestra Elisa pisala je da je njihov slobodoumni otac, kome je želja da studira ostala neispunjena zbog antisemita, “bio rešen da celom svetu pokaže kakve su njegove ćerke”. Uz takvu podršku, Klaris je stekla obrazovanje daleko iznad nivoa kakav je bio dozvoljen i devojkama iz daleko imućnijih sredina. Samo neku godinu nakon što je dospela u glavni grad, Klaris je ušla u jedan od bastiona elite, Nacionalni pravni fakultet na Univerzitetu u Brazilu. Na tom fakultetu je Jevreja (nula) bilo čak manje nego žena (tri).

To što je studirala prava ostavilo je malo traga na njoj. Već se bila usmerila ka redakcijama u glavnom gradu, gde je lepotom i briljantnošću ostavila sjajan utisak. Bila je, kako je zabeležio njen šef, “pametna devojka, izuzetna reporterka i, nasuprot skoro svim ženama, zapravo umela da piše”. Svoju prvu poznatu priču, “Pobeda”, objavila je 25. maja 1940. godine. Tri meseca kasnije umro joj je otac, u njegovoj 56. godini. Klaris je pre svog 20. rođendana ostala siroče. Tri godine kasnije, udala se za katolika – što je bilo nepojmljivo za jevrejsku devojku u Brazilu. Krajem te godine, malo nakon što je objavila prvi roman, par je napustio Rio. Ukratko, ostavila je za sobom ne samo svoju porodicu, etničku zajednicu i zemlju, nego i svoju profesiju, novinarstvo, u okviru koje joj je reputacija rasla.

Egzil joj je bio nepodnošljiv i, tokom tih petnaest godina u inostranstvu, njena sklonost ka depresiji bila je sve jača. Ali, uprkos tome što joj stvari nisu išle naruku, možda upravo egzil – ili niz izgnanstava – objašnjava kako je uspevala da piše. Njeno imigrantsko poreklo činilo ju je manje prijemčivom za ustaljena shvatanja brazilskog društva. A gledano sa čisto finansijske strane njen brak bio je stepenica više. Nikada nije bila bogata, ali sve dok je bila udata nije morala da radi ništa drugo do da piše. Imala je dvoje dece, ali je imala i poslugu. To je značilo slobodno vreme svakog dana, prostor za sebe. 

O tradicionalno “ženskim” temama – braku i majčinstvu, deci i odeći – pisalo se, naravno, i ranije. Ali da li je iko ikada opisao kako sedamdesetsedmogodišnja dama sanjari o koitusu sa pop zvezdom, ili kako osamdesetjednogodišnja žena masturbira? Više od pola veka nakon što su napisane, mnoge Klarisine priče, čitane u potpuno drugačijem vremenu, nisu izgubile ništa od svoje svežine.

Poput mnogih Klarisinih najboljih rečenica, ona je elegantna upravo zato što ne poštuje ustaljene konvencije koje važe za elegantne u beletristici. 

Nove teme zahtevaju novi jezik. Deo Klarisinog neobičnog izraza i gramatike može se pratiti unazad sve do moćnog uticaja jevrejskog misticizma u koji ju je uputio otac. Međutim, drugi deo njegove čudnovatosti može se pripisati njenoj potrebi da izume tradiciju. Kao što će svako ko pročita njene priče od početka do kraja videti, one su prostreljene neprekidnim lingvističkim traganjima, gramatičkom nestalnošću, što ih čuva od prebrzog čitanja.

Čitalac – a o prevodiocima da i ne govorimo – često se nađe u zabludi zbog njenih skoro kubističkih rešenja. U određenim kasnijim pričama te su poteškoće očigledne. U “Ljubavi”, na primer, čitamo: “Odrastali su, kupali se, tražeći za sebe, nestašne, čak i ispunjenije trenutke”. Rečenica, kao još mnoge Klarisine, ima smisla kada se pročita u dahu – a onda, pročitana ponovo, polako, počinje da se rastače. U priči “Srećan rođendan”, usred nelagodne proslave, dete opisuje nelagodnu pauzu: “Njihova majka, koma!”  

U knjizi “Zašto ovaj svet”, mojoj biografiji Klaris, istraživao sam njene korene u jevrejskom misticizmu i osnovni duhovni podstrek koji je oživljavao njeno delo. Kao što kabalisti pronalaze božansko u mešanju slova, ponavljanju besmislenih reči, raščlanjuju stihove i traže logiku izvan racionalnog, tako i ona. Uz pojedine izuzetke, mistika, kakva njenu prozu dovodi do toga da se čini skoro apstraktnom, manje je uočljiva u njenim pričama nego u romanima poput Pasije po G. H. ili Jabuke u mraku. Ali sagledavanje Klarisinog dela u celini znači i razumevanje bliske veze njenog zanimanja za jezik sa njenim zanimanjem za nešto što je – u nedostatku bolje reči – nazivala Bogom. 

U njenim pričama, božansko izbija ispod pažljivo negovanog svakodnevnog života. “Smirila je život toliko dobro”, piše ona u jednoj od priča, “posvetila mu je toliko pažnje da ne bi eksplodirao”. Neizbežna eksplozija se događa, a promene u gramatici najavile su je mnogo pre nego što se ona pojavi u zapletu. Laura, dokona domaćica bez dece u “Imitaciji ruže”, pribegava “mučnoj sklonosti metodu” sve do trenutka kada, dok razmišlja o tome kako da objasni sebe svojoj prijateljici Karloti, njena gramatika ne počne da isklizava.

Karlotu bi zapanjilo kada bi saznala da i oni imaju privatan život i stvari koje nikada nisu izrekli, ali ona ne bi rekla, kakva šteta ne biti u stanju da kaže, da je Karlota definitivno mislila da je ona tek uredna i prizemna i pomalo dosadna, a ako je i morala da pazi da ne opterećuje druge ljude detaljima, sa Armandom bi se ponekad opustila i bila prilično dosadna, što nije bilo ni važno jer se on pretvara da sluša a ne sluša zaista sve ono što mu kaže, što njoj uopšte ne smeta, shvatila je ona savršeno da njena ćaskanja malo izmore ljude, ali lepo je bilo biti u stanju da se objasni zašto nije našla nikakvo meso čak i ako je Armando odmahivao glavom i nije slušao, ona i služavka su dosta ćaskale, zapravo je ona govorila više nego služavka, a pazila je da ne gnjavi služavku koju ponekad izda strpljenje i ume da bude i pomalo gruba, bila je to njena greška jer nije uvek zahtevala poštovanje.

Ovi znaci umeju da budu i znatno koncizniji, kao u Pasiji po G. H. kada druga domaćica prepričava mistički šok kakav je doživela dan ranije. Sećajući se sebe kakvom je bila, G. H. kaže: “Konačno sam ustala od stočića za doručak, ta žena”. Tranformacija opisana u romanu – od onda u sad, od juče u danas, od nje do mene, iz prvog lica u treće – rezimirana je u živahnoj elipsi, a taj lom u gramatici savršeno simbolizuje lom u životu te žene. Poput mnogih Klarisinih najboljih rečenica, ona je elegantna upravo zato što ne poštuje ustaljene konvencije koje važe za elegantne u beletristici. 

“U slikarstvu, kao i u muzici i u literaturi”, pisala je, “ono što se naziva apstraktnim često mi se čini figuracijom delikatnije i složenije stvarnosti, manje vidljive golim okom”. Kao što slikari apstrakcija teže tome da izraze mentalna i emotivna stanja bez direktnog predstavljanja, a moderni kompozitori proširuju tradicionalna pravila harmonije, Lispektor je primenila refleksivne obrasce u gramatici. Često je morala da podseća čitaoce da njen “strani” jezik nije bio rezultat toga što je rođena u Evropi ili što je ignorisala portugalski. Niti, suvišno je i reći, pristojne načine na koji su žene same sebe predstavljale. Kao profesionalna modna novinarka, zabavljala se pojavama svojih ženskih likova. A onda je izgužvala njihove haljine, razmrljala im maskare, razbarušila im kose, prizivajući njihova pravilna lica sa jezivijim glamurom, onako kao što je to sir Volter Skot opisao. Svrgavajući i prevrćući reči, prizvala je ceo jedan nepoznati svet – prizivajući, takođe, nezaboravnu Klaris Lispektor: ženskog Čehova sa plaža Gvanabare.

Piše: Benjamin Moser
Izvor: newyorker.com
Preveo i priredio: Matija Jovandić

Pročitajte i tekst o romanu Malina još jednog jakog ženskog autorskog glasa Ingeborg Bahman.

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *