Klasik iz senke: Kako je Merse Rudureda napisala “Dijamantski trg” Posle "Dijamantskog trga" ispisano je hiljade knjiga o Španskom građanskom rata, ali je nijedna nije nadmašila, piše Nataša Vimer o romanu Merse Rudurede.

“Zadivila me je senzualnošću sa kakvom otkriva stvari kroz atmosferu svojih romana”, zapisao je Gabrijel Garsija Markes o Merse Ruduredi, navodeći da ni sam ne zna koliko puta je pročitao njen Dijamantski trg. Ovaj roman, remek-delo najznačajnije autorke katalonske književnosti 20. veka, šest decenija nakon što je objavljen na maternjem jeziku autorke, konačno je odnedavno dostupan i čitaocima na našem jeziku (Kontrast izdavaštvo, u prevodu Silvije Monros Stojaković). Prenosimo zato ovde esej Nataše Vimer, objavljen svojevremeno u časopisu The Nation, u kom ova prevoditeljka, kritičarka i predavačica na Prinstonu i Kolumbiji piše o delu Merse Rudurede i poziva čitaoce i čitateljke da ponovo otkriju remek-delo nepravedno zapostavljene autorke.

***

Ne mogu da se setim kada sam prvi put pročitala Dijamantski trg Merse Rudurede. Možda je to bilo kada sam imala 13 godina i živela sam sa porodicom u visokim zgradama predgrađa Madrida. Možda je to bilo kad sam imala 17, ponovo u Madridu, sa majkom na nekoliko nedelja u iznajmljenoj, sparnoj sobi. Ili je to možda bilo kad sam imala 19 godina, kad sam bila sama u gradu, dok sam delila stan blizu železničke stanice sa četiri devojke iz Južne Amerike. U svakom slučaju, pročitala sam ga na španskom, pod nazivom La plaza del diamante (originalni naslov na katalonskom je La plaça del diamant). A pročitala sam je negde u isto vreme kada i Ništa Karmen Laforet. Bile su to prve ozbiljne knjige koje sam pročitala na španskom i nikada ih neću zaboraviti.

Svakako, nekoliko knjiga bilo je predivno tužno. Na listi meni omiljenih knjiga što u sebi skrivaju tugu, među kojima su Široko Sargaško more Džin Ris i Odigraj najbolje sa onim što imaš Džoan Didion, Dijamantski trg nalazi se pri vrhu. Roman smešten u Barselonu u vreme oko Španskog građanskog rata, tragičan je i jednostavan, kao i ono što ga okružuje, ali Rudureda opisuje tugu kakva premašuje istorijske okolnosti, tugu rođenu iz osećanja bespomoćnosti, skoro pa sladostrasne ranjivosti. Ovo stanje biće poznato čitaocima i čitateljkama romana Džin Ris, sa kojima romani Merse Rudurede dele izvesne sličnosti. Ruduredine žene ističu se po svom skoro pa patološkom manjku volje, ali i po svojoj prodornoj osećajnosti i skoro bolnoj osetljivosti za lepotu.

foto: Promo/Kontrast

Upravo je to, naravno, bilo ono što je privuklo i mene, ćudljivu adolescentkinju. Usred velikih prevrata, Ruduredini likovi, kao i likovi Laforetove, žive usamljeničke, skoro solipsističke živote, ne mareći za politiku i ratovanje. Natalija iz Dijamantskog trga je ćutljiva devojka koju je oborio s nogu Kimet, šarmer sa crtom surovosti, a potom se priključio republikanskoj vojsci i ostavio ju je sa dvoje malde dece, pod krovom punom golubova. Andrea, iz romana Ništa, dolazi u Barselonu odmah nakon rata da bi studirala na univerzitetu i useljava se u trošni gotski stan sa tri generacije njene namučene porodice. Obe žene uronjene su u bedne detalje porodičnog života, gladne da ugledaju nešto lepo koliko i pristojnog obroka. Čula izoštrenih glađu, one su skoro preplavljene snagom svakodnevice.

Iako to tada nisam shvatala, Dijamantski trg i Ništa pripadaju malom kanonu bildungsromana Katalonki objavljenih 1940-ih, 50-ih i 60-ih godina. Bio je to izuzetan buket talenata i obilje kakvo bi tek trebalo da budu do kraja otkriveni i cenjeni među čitaocima sa engleskog govornog područja. Ako je iko i čuo za Ruduredu, to je verovatno zbog nagrađivane adaptacije Dijamantskog trga (The Time of the Doves, 1982) katalonskog reditelja Frančeska Betrijua, iako je i sećanje na taj film do sada uglavnom izbledelo.

 

Dijamantski trg i zbirka Moja Kristina i druge priče i dalje se doštampavaju, obe knjige u prevodu Dejvida Rozentala i u izdanju Grejvud presa još od osamdesetih godina, ali njegovog prevoda Ruduredinog romana Ulica kamelija više nema u štampi. Laforetova je prošla mnogo bolje, pošto je izvrsni novi prevod Ništa Edit Grosman objavljen nedavno u izdanju Modern lajbreri. To je na Laforetovu skrenulo više nego zasluženu pažnju, ali ostaje utisak da ona pripada generaciji autorki zauvek izgubljenih za američku publiku.

To je takođe i generacija izgubljena sama po sebi. Kada je 1939. godine Španski građanski rat završen, mnogi španski pisci (kao i izdavači i kritičari) otišli su u izgnanstvo ili su bili prisiljeni da ćute iz straha. Mnogi među njima podržali su kratkotrajnu Republiku, što im je smanjilo izglede pod novim fašističkim režimom. Književna udruženja su raspuštena ili preuzeta, od pisaca i njihovih dela očekivalo se da budu privrženi fašističkim načelima, a čak su i velikani španske književnosti gurnuti na smetlište istorije. Jedan mladi novinar napisao je 1942. godine da Španci više ne treba da se ugledaju na Don Kihota kao na uzor, jer je on predstavljao dekadenciju i poraz; zato bolje neka se ugledaju na Hernana Korteza, konkvistadora i čoveka od akcije.

Barselona je, naravno, bila glavni grad španske republike, pa je situacija za katalonske pisce bila posebno mučna. Obnova katalonskog jezika i kulture započeta je u 19. veku, ali su regionalni jezici zabranjeni kada je Franko došao na vlast. Generacije dece odrastalo je u školama gde se učilo i govorio isključivo kastiljanski španski, a pisci koji su pisali na katalonskom (jeziku najbliskijem provansalskom dijalektu francuskog) bili su zatomljeni u prošlosti, a budućnost im je ostala neizvesna.

Merse Rudureda, rođena 1908. godine, nikada nije mislila da piše ni na jednom drugom jeziku do na katalonskom. Njen deda pisao je za Renesansu, dnevnik katalonskog pokreta, a njen otac voleo je da naglas čita dela katalonskih pesnika, posebno Žasinta Verdagera. Uprkos porodičnoj sklonosti ka književnosti, Merse Rudureda poslata je u školu na samo tri godine, dok nije napunila 10 godina, pošto se podrazumevalo da će se udati. Brat njene majke, uspešan poslovni čovek koji se malo pre toga vratio iz Argentine, bio je viđen za mladoženju nadohvat ruke, pa su se, kada je ona napunila 20 godina, venčali. Dobili su i sina, ali je Rudureda, stremeći nezavisnosti, počela da piše i tražila je načina da uđe u književne krugove.

Merse Rudureda foto: Youtube/TheMmarinos

Nakon što je objavila roman u autorskom izdanju i pisala priče za različite novine, Rudureda je uspela da se nametne kao redovni saradnik i da piše političke članke za katalonski dnevnik Klarisme. Objavila je još nekoliko romana (kojih se kasnije odrekla) i počela je da upoznaje druge pisce i novinare, pre svega Andrea Nina, prevodioca Tolstoja i Dostojevskog, koji joj je postao i ljubavnik. A onda je, 1936. godine, počeo rat.

Rudureda nikada nije mnogo govorila o svom životu u Barseloni u godinama rata, ali je Dijamantski trg svedočanstvo o teškoćama kroz kakve su prolazili oni što su živeli u gradu krajem 1930-ih godina. Nin je ubijen 1937, a Rudureda se rastavila od svog muža. Prvi pravi književni uspeh postigla je 1938. godine autobiografskim romanom Aloma.

Kada je Barselona početkom 1939. pala u ruke fašista, Rudureda je otišla u izgnanstvo, ali je očekivala da će se ubrzo vratiti. Otišla je sa grupom kolega pisaca iz grada autobusom u vlasništvu Instituta za katalonski jezik, kao na neki mučni izlet. Uselili su se u zamak prilagođen prihvatu izbeglica u gradiću Rosi, nedaleko od Pariza. Tamo se Rudureda upustila u aferu sa oženjenim piscem Žoanom Pratom, koji je objavljivao pod pseudonimom Arman Obiols. Njihova veza dovela je do raspada grupe pisaca, a kada je rat stigao do Francuske, Rudureda i Oboils izbegli su prvo u Limož, a potom u Bordo, gde se Rudureda izdržavala šijući. Posle rata su se preselili u Pariz, a 1954. su se skrasili u Ženevi, gde je Obiols radio kao prevodilac za Unesko.

Sudbila izbeglica iz Frankove Španije bila je surova. Za ratom je, posle predaha od samo nekoliko meseci, usledio novi rat, tako da oni koji su jedva preživeli uništenje sopstvene zemlje nisu imali načina da sebi obezbede egzistenciju u ratom rastrzanoj Francuskoj. Tokom Drugog svetskog rata, kao i tokom građanskog rata, Rudureda je često gladovala. Malo je pisaca koji su tako podrobno i upečatljivo pisali o gladi kao ona u Dijamantskom trgu. Jedne noći, dok leži u krevetu sa svoje izgladnele dece, Natalija se odlučuje da ih ubije da ih ne bi gledala kako umiru sporom smrću. Ne samo što nije bilo hrane, nego ni ona više nije imala snage da ode da je traži. “Šta je korica hleba kad umireš od gladi?”, pita ona. “Čak i da bi jela travu moraš da imaš snage da izađeš i potražiš je”.

Početkom 1950-ih, u možda najnižoj tački njene karijere, Rudureda je misteriozno izgubila sposobnost da se služi desnom rukom i nije mogla da piše ništa osim poezije. Umesto pisanja, okrenula se slikanju, sve dok zbirka njenih priča nije osvojila nagradu, što ju je dovoljno ohrabrilo da se ponovo lati pera i napiše nešto što će biti njeno remek-delo, Dijamantski trg. Roman je objavljen na katalonskom jeziku 1962. godine, a na španski je preveden 1965. Poput Ništa (objavljenog 1942. godine), doživeo je uspeh kod čitalaca i kritike. Negde u to vreme napisala je Smrt i proleće, sasvim drugačiju knjigu, za koju nije našla izdavača sve do 1986. i tek ju je sada Marta Tenent prevela na engleski, kao Smrt u proleće (Death in Spring).

Smrt i proleće će iznenaditi one koji su pročitali samo Dijamantski trg. Rudureda u toj knjizi piše u sasvim drugačijem registru, bajkovito i sa mnoštvom simbola. Naznake ove tendencije vide se u njenim brojnim pričama, od kojih su neke uvrštene u zbirku Moja Kristina i druge priče. U toj zbirci se Ruduredin izraz ispoljava u najširem opsegu, od skoro pa banalnog realizma poznijeg romana Razbijeno ogledalo, preko izvrsnog impresionizma Dijamantskog trga i Ulice kamelija, do sjajnog simbolizma Smrti i proleća. U Ruduredinim delima sa više simbolike priroda je u prvom planu, a ljudi je podražavaju ili se transformišu, kao u pripoveci “Daždevnjak”, u kojoj žena koja spava sa oženjenim muškarcem bude nasmrt spržena, pa oživljava pretvorena u daždevnjaka pod krevetom svog ljubavnika.

Korišćenje simbola način je sublimiranja, isto kao što je to nemilosrdno kraćenje, izostavljanje i ekonomičnost izraza u Dijamantskom trgu. U oba slučaja Rudureda pojačava i preoblikuje brutalnu stvarnost postojanja u svetu beskrajnog rata. Umeće iz njenog kasnijeg postupka, međutim, u kontrastu je sa često nametanim mitopejstvom u nekim od njenih priča i Smrti i proleću.

Poput “Daždevnjaka”, i Smrt i proleće smešteno je u selo koje je delom u srednjem veku, delom u savremenom dobu, a delom u paklu. Pod njim je stenovito korito kojim protiče reka, a svake godine jedan muškarac mora da pliva u njoj da bi se utvrdilo da selu ne preti opasnost od toga da će ga zbrisati poplava. Većina njih tako se nađe oči u oči sa smrću, lica su im izranjavana na stenama, ali je čak i to benigno u poređenju sa ritualima smrti u istom tom selu, pri kojima živi meštane napune ružičastim cementom i ukopaju ih uspravno pod stabla drveća.

Foto: Promo/Kontrast

Ovi divljački običaji povezani su sa mladićem koji gleda kako njegov otac bezuspešno pokušava da izbegne ritual smrti, a potom se ženi svojom 16-ogodišnjom maćehom, patuljastom devojkom koja žvaće loptice konjske masti. Njih dvoje dobijaju ćerku, ona je rođena deformisana, a privrženost ocu preusmerava na nihilističnog sina seoskog kovača. Od tog trenutka, sreća protagoniste (takva kakva jeste) pomračuje se, on gubi sve do čega mu je stalo pre nego što se nađe pred rekom ispod sela, izabran da pliva u njoj. Ovako prepričano (a i u celini), to zvuči kao košmar, ali mu nedostaje neumoljiva logika snova. A bez takve logike se roman raspada na nepovezane scene, nekad užasne, a nekad jednostavno smešne.

Rudureda je izgleda dopustila da joj se fatalizam umeša u dela onako kako to ne bi dozvolila sebi u životu.

Dijamantski trg je za Smrt i proleće ono što je Vermer za nespretnu ekspresionističku sliku. Natalijin glas je kreacija genija: naivan, tvrdoglav, nesvesno lirski. Ona pri svom prvom pojavljivanju kaže: “Sva sam bila obučena u belo, sa uštirkanom haljinom i podsuknjama, cipele ko dve kapi mleka, minđuše dva emajla, tri koluta narukvica u tonu s njima i bela tašnica, za koju je Žulijeta rekla da je napravljena od vinila, sa šnalom u obliku znatne školjke”.

Ona, za razliku od Rudurede, nije prefinjena, radi u poslestičarnici dok se ne uda za Kimeta. Njen svet čine njen stan, njen blok, obližnje plaže i mali štand na kom njena prijateljica, senjora Enriketa, prodaje pečeno kestenje i kikiriki. Kad dođe rat, ona se toga priseća samo neodređeno i kao kroz maglu. Kimet je uključen u tajanstvene akcije, a nema plina za kuvanje. Sva stradanja kakva je izazvao rat izražena su kroz njenu bitku sa golubovima koje Kimet gaji na krovu.

Ruduredin roman je izrazito i drsko antiherojski. U tome kako ona vidi rat nema ničega otmenog niti uzbudljivog. U stvari, rat jedva da se vidi, osim kroz posledice kakve ostavlja o one u pozadini fronta. Kada Kimet bude ubijen, a Natalija ostane sa gladnom decom, dugo se muči (“za večeru smo nas troje podelili sardinu i truli paradajz”) i na kraju se odvuče do bakalnice da isprosi hlorovodoničnu kiselinu koju namerava da deci saspe niz grla dok spavaju. Nju u poslednjem trenutku spasava lik koji nije heroj, nego je tek bakalin koji primećuje očaj u njenom pogledu i nudi joj posao, a na kraju i brak.

Ako u romanu ima ima heroizma, on se može pripisati isključivo Ruduredi. To je bio herojski roman za vreme kada je Španija bučno zazivala Korteza, a ne Dok Kihota. Bilo je herojski pisati na katalonskom kada nije bilo jasno ni da li će taj jezik preživeti narednih nekoliko decenija. Trebalo je herojstva pa napisati takav roman, plod mašte, u antiseptičkoj Ženevi.

Rudureda je izgleda dopustila da joj se fatalizam umeša u dela onako kako to ne bi dozvolila sebi u životu. To se najbolje primećuje u Ulici kamelija, o sitočetu, Sesiliji, koja postaje prostitutka i milosnica, orna agentkinja sopstvenog poniženja. Taj roman neodoljivo podseća na Putovanje u mraku Džin Ris, sa nameštenim sobama, spontanim pobačajima i abortusima. Duga scena u kojoj Sesiliju par tobožnjih staratelja bukvalno drži zatočenu, drogira je i špijunira jedan je od najsavršenijih i najporaznijih ikada zabeleženih opisa žrtvovanosti.

Foto: Promo/Laguna

Zanimljivo je koliko Ruduredu cene feministkinje (povremeno je tema akademskih radova) iako se njeni romani vrte oko žena koje gube kontrolu i njihovog ponižavanja. A opet ima nečeg snažnog i potpuno modernog u načinu na koji Rudureda odaje priznanje nesentimentalnom sklapanju posla koje se pojavljuje prerušeno u ljubav. U romanu Aloma, Alomin brat opisuje sestri svoj brak: “Hajde da se ne zavaravamo: nikada neću biti zaljubljen u Anu. Ona je prosto ona vrsta žene koju sam mogao da dovedem kući”. Kada se Natalija uda za bakalina, koji je nepogrešivo nežan, ali nije ni prineti Kimetu, obuzima je mračno raspoloženje: “Ništa mi nije bilo po volji: ni radnja ni hodnik kao mračna utroba”. Ona je Kimeta volela, ali ga se i plašila, pa je, iako zna da je mrtav, godinama progoni strah da će se on vratiti i uhvatiti je sa bakalinom.

Ljubav, često uskraćena ljudskim bićima, preliva se u izobilju po mestima i stvarima, ima je na cveću, i u džezvama. Rudureda gaji posebnu naklonost prema stvarima iz domaćinstva, često korišćenim i poznatim: bakalinov prekrivač za krevet je “sav u isheklanim ružama po njemu, obrubljen kovrdžavim resama i možeš ga prati i peglati, a one se svejedno neće razmrsiti ili će se ponovo ukovrdžati, kao da teraju neki svoj ćef”. Na bakalinovoj komodi, između dve vaze pune cveća, stoji školjka. “Ta školjka sa svim tim hučanjem mora u sebi pre mi deluje kao živa osoba. Niko ne bi mogao da živi sa svim tim talasima što nadolaze i povlače se u sebi. I kad god bih brisala prašinu, podigla bih je i oslušnula na minut”.

Rudureda je egzistencijalistkinja domaćinstva, briljantna kompozitorka enterijera, podjednako fizičkih i mentalnih. Ta njena umešnost je samo u Dijamantskom trgu i, donekle, u Ulici kamelija dospela do punog izraza, ali su te dve njene knjige, poput Nalijine dece – što ona shvata u trenutku kada iznenada uspe da ih objektivno sagleda – dva cveta.

Merse Rudureda foto: Youtube/TheMmarins

Kada se knjiga u prevodu ne primi na prvo čitanje, teško da bude pročitana po drugi put. A opet, u trenutku kada je u kulturi recikliranje velikana iz prošlosti postalo opšte mesto (Džon Travolta, na primer, ili ponovljena izdanja klasika objavljenih u Njujork rivju of buksu), manja remek-dela iz prošlosti su pristupačnija. Priznanje zakasnelo pola veka drugačije je od priznanja iskazanog u istorijskom trenutku.

Imena Rudurede ili Laforetove možda nikada ne zauzmu mesto u svesti Amerikanaca kao Gardija Markes ili čak Vargas Ljosa (dela tih četvoro autora prvi put su objavljena u SAD u manje-više isto vreme, sredinom šezdesetih i početkom sedamdesetih; slučaj je hteo da Garsija Markes bude jedan od prvih pobornika Ruduredinih dela, a da Vargas Ljosa napiše predgovor romanu Ništa u izdanju Modern lajbreri).
Ali ima mesta za ponovno oživljavanje, pa čak i za vaskrsnuće.

Rudureda je poživela do 1983. godine, kao autorka voljena među čitaocima širom sveta i kao uzor piscima i spisateljicama iz Katalonije i Španije, gde se konačno vratila. Posle Dijamantskog trga ispisano je na hiljade knjiga o iskustvu Španskog građanskog rata, ali je nijedna nije nadmašila. Ruduredin roman zaslužuje mesto u prvom ešalonu književnosti, kao pozadinski pandan romanu Na zapadu ništa novo i možda će ga jednog dana i steći.

PIše; Nataša Vimer
Izvor: The Nation
Priredio i preveo; Matija Jovandić

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *