Alba de Sespedes i moć zabranjenog dnevnika Alba de Sespedes je o detaljima porodičnog života (i unutrašnjeg života žena) pisala tako radikalno iskreno da je nadahnula i druge spisateljice da to rade, uključujući tu i Elenu Ferante.

Kada čitamo nečiji dnevnik, čak i onda kada je pretvoren u fikciju, to nosi onaj ukus zabranjenog voća. Ali otkrivanje nečijih najskrivenijih misli i želja retko je delovalo toliko moćno kao u romanu Albe de Sespedes Zabranjena beležnica iz 1952. godine. Još od prve rečenice (“Pogrešila sam što sam kupila ovu beležnicu, jako sam pogrešila”) čitalac zna da je ono što protagonistkinja deli sa nama na neki način opasno. U ovom slučaju se 43-godišnja udata žena, majka dvoje dece koja živi u posleratnoj Italiji, usuđuje da najiskrenije izrazi svoje misli, osećanja i želje, makar samoj sebi, na stranicama beležnice.

Čitanje njenih dnevničkih zapisa deluje kao otkrivanje tajne, a taj osećaj samo pojačava činjenica da i samog romana već decenijama nema u knjižarama. Nedavno je ponovo objavljen, prvo u Italiji, a sada i na engleskom jeziku u prevodu En Goldštajn. Goldštajnova je najpoznatija po prevodima dela Elene Ferante, a upravo je Feranteova bila ta koja joj je prva skrenula pažnju na Albu de Sespedes, tako što je referirala na nju u svojoj knjizi nefikcijske proze Frantumalja iz 2003. godine.

“U Frantumalji ju je, zapravo, dvaput spomenula”, kaže Goldštajnova. “Ona ima onu listu spisatelj(ic)a koji ohrabruju, a De Sespedesova je jedna od njih”. Goldštajnova je potom pokušala da uđe u trag delu De Sespedesove, ali je morala da se pomuči da ga nađe. “Zainteresovala sam se za nju, ali nisam mogla da nađem nijednu njenu knjigu. To je bilo suludo”.

Kad sam čitala Albu de Sespedes činilo mi se kao da sam se probila u nepoznati univerzum. (Ani Erno)

Alba de Sespedes je u svoje vreme bila jedna od najpopularnijih autorki u Italiji, a njena dela svuda su čitana, ne samo u njenoj zemlji, nego i u mnogim drugim. “Bila je jako poznata u svoje vreme, a onda je prosto nekako zapala u senku zajedno sa mnogim drugim spisateljicama”, kaže Goldštajnova.

Kada je konačno došla do primerka Zabranjene beležnice, objavljene na italijanskom kao Quaderno Proibito, bila je oduševljena. “Prosto je bilo zapanjujuće koliko mi je delovala savremeno”, kaže. “Stvari koje otkriva, koje vidi, upravo su one sa kojima se mi i dalje borimo, a to je pomalo alarmantno. Odmah ste u to uvučeni i upuštate se, to je jednostavno neverovatno. Čini mi se da bi ovu knjigu trebalo svako da pročita”.

Nije ona jedina kojoj je delo De Sespedesove zapalo za oko. Prošlogodišnja dobitnica Nobelove nagrade za književnost Ani Erno rekla je: “Kad sam čitala Albu de Sespedes činilo mi se kao da sam se probila u nepoznati univerzum”. Spisateljica Džumpa Lahiri je takođe fan, a priložila je i predgovor novom izdanju Zabranjene beležnice, u kom piše da ta knjiga još “isijava svoj značaj. Ženske glasove još ismevaju, još ućutkuju, još smatraju opasnim. De Sespedesova štiti, umetnički i gorljivo, pravo žena da pišu, pravo koje nikada ne treba olako shvatati”.

Čitanje između redova

Knjiga je napisana u formi niza dnevničkih zapisa 43-godišnje Valerije Kosati u Rimu 1950. godine. Ona je udata za Mikelea i majka je dvoje odrasle dece, Mirele i Rikarda. Osim toga, što je donekle neobično za njenu generaciju, zaposlena je u kancelariji.

Jednog nedeljnog jutra odlazi u duvandžijsku radnju da mužu kupi cigarete i tamo u izlogu primeti hrpu svezaka: “crnih, blistavih, obimnih, onakvih kakve se koriste u školi”. Kada zatraži od duvandžije da joj proda jednu, on joj kaže da je to zabranjeno, pošto po zakonu nedeljom može da prodaje isključivo duvan. Ona ga moli i on popušta, insistirajući da je “sakrije pod kaput” tako da je čuvar ne primeti.

Kad najzad dođe kući, ni tu ne prestaje tajanstvenost, pošto je odlučila da je sakrije od porodice. Ispisuje na koricama svoje ime, ime koje joj se čini izgubljenim, pošto je muž zove “mama”, kao i njihova deca, a njeni roditelji joj se obraćaju sa “bebo”. Kada jedne večeri za trpezarijskim stolom neobavezno nabaci ideju da bi mogla da vodi dnevnik, porodica joj se smeje, u neverici zbog ideje da u sebi nosi misli kakve bi vredelo zabeležiti. “Šta bi pisala, mama?”, kaže njen muž.

Isprva se i njoj samoj čini da nema o čemu da piše, osim o “svakodnevnoj muci” da sakrije beležnicu, tome što je premešta iz kutije sa šivaćim iglama, preko kredenca sa posteljinom sve do kofera. Ona svoj prostor nema, nema čak ni svoju fioku. Beležnica postaje njeno jedino mesto za privatnost.
Ali ubrzo počinje da svesci poverava više detalja: nesposobnost da se poveže sa ćerkom i da je razume, razočaranost izborima svog sina, svoj ustajali brak. Ostaje budna do zore, izmišlja da pati od nesanice ne bi li našla vremena i privatnosti za pisanje.

Dok beleži misli i osećanja, počinje iznova da otkriva ko je ona nezavisno od porodice, da otkriva potrebe i želje pregažene dužnostima kakve ima kao domaćica. “Uvek sam mislila da sam otvorena, jednostavna, osoba koja ne može da iznenadi ni sebe ni druge”, piše ona.

Jaz između osobe kakvom se predstavlja porodici i prijateljima i unutrašnjeg ja koje otkriva u beležnici sve je dublji. “Nalazim vremena da se pobrinem za sebe, da pišem svoj dnevnik”. I dok ona sama počinje ponovo da otkriva sebe kao nešto više od supruge i majke, to počinju da rade i drugi, uključujući tu i njenog šefa, sa kojim počinje da provodi sve više vremena.

Ali dok tako pomno preispituje svoj život sve je nemirnija. “Što bolje upoznajem sebe postajem sve pogubljenija”, piše. Do kraja knjige, sloboda sa kojom piše pretvara se u strah. “Suočavanje sa ovim stranicama me plaši. Sva moja osećanja, tako raščlanjena, trulež, pretvorila su se u otrov i svesna sam da, što se više trudim da budem sudija, sve više postajem kriminalac”.

Roman je prvo objavljen kao serijal u časopisu La setimana incom ilustrata, tokom istih šest meseci tokom kojih se protežu zapisi iz dnevnika u knjizi. De Sespedesova je, poput svoje protagonistkinje, takođe vodila dnevnik, s tim što je njen život bio daleko drugačiji od Valerijinog.

De Sespedesova je rođena u Rimu 1911. godine, majka joj je bila Italijanka, otac Kubanac, a deda joj je bio Karlos Manuel de Sespedes, čovek koji je poveo kubanski rat za nezavisnost od Španije i bio prvi predsednik svoje zemlje. Otac joj je takođe bio nakratko predsednik Kube. Alba se udala sa 15 godina, dobila je dete sa 16, a sa 20 se razvela. Tada je započela spisateljsku karijeru, prvo kao novinarka, a potom kao romansijerka i scenaristkinja. Dvaput je bila hapšena zbog antifašističkog delovanja, 1935. i 1943. godine, a 1948. je pokrenula književni časopis Merkurio, u kom su među objavljivanim piscima bili i Ernest Hemingvej i njena savremenica Natalija Ginzburg. Pisala je 1950. godine i popularnu rubriku sa savetima.

“Život joj je bio prilično drugačiji (od Valerijinog)”, kaže Goldštajnova. “Ali isti su problemi sa kojima se suočavala, kao što je trvenje između braka i karijere, pitanja šta je to značilo biti žena, mogu li žene da rade određene stvari ili ne mogu i, ako ne mogu, zašto?”

Lično je političko

De Sespedesova je pisala u vreme kada su žene insistirale na promenama u Italiji, da bi konačno dobile puno pravo glasa tek 1945. godine. “Njen prvi roman, Niko se ne vraća (Nessuna torna indietro) govori o grupi žena koje se bore protiv života kakav im se nameće, protiv muškaraca i svih ograničenja stavljenih pred njih”, priča Goldštajnova. “Fašisti su pokušali da spreče objavljivanje jer nisu želeli da se pojavljuju takve ideje o ženama”. Knjiga je konačno objavljena 1938. godine sa velikim uspehom. “Neverovatno se prodavala. Bila je bestseler, kao i ona posle nje. Tako da je zaista naišla na odjek, žene su reagovale na nju”.

De Sespedesova je u knjigama možda opisivala prizemnije živote od onoga kakav je bio njen, ali je o detaljima iz porodičnog života (i unutrašnjeg života žena) pisala tako radikalno iskreno da je nadahnula i druge spisateljice da urade isto, uključujući tu i Elenu Ferante.

Goldštajnova, koja poznaje delo Feranteove bolje nego iko, čim je prvi put pročitala De Sespedesovu odmah je zapazila koliko su njih dve slične. “Što se tiče likova kod Feranteove, postoji tu velika klasna razlika i razlike u drugim detaljima, ali mislim da se one i dalje suočavaju sa veoma sličnim problemima dok postaju ono što zapravo jesu, dok shvataju šta im to što su žene znači ili ne znači, sa čim posebno treba da se bore u društvu, u porodici, svi ti različiti pristupi”.

Uspeh De Sespedesove možda ne može baš da se poredi sa uspehom Feranteove, kojoj su samo romani iz Napuljske tetralogije prodati u više od 15 miliona primeraka, objavljeni na 45 jezika i doživeli su TV adaptaciju sa dobrim kritikama, ali je ona tokom 1940-ih i 1950-ih bila jedna od najpoznatijih i najpopularnijih italijanskih pisaca. I šta se dogodilo?

Adam Frojdenhajm, izdavač i izvršni direktor Puškin presa, britanskog izdavača De Sespedesove, misli da njoj popularnost, posebno kao žene, možda nije išla naruku u književnom establišmentu tog vremena.

“Moguće je da je bilo neke vrste arogancije i snobovskog odnosa prema uspešnim i popularnim stvarima”, kaže on. “Te knjige su štampane, objavljivane i sasvim su dobro prihvatane u to vreme, dobro su se i prodavale, ali establišment, sastavljen mahom od muškaraca, naravno, u njima često nije prepoznavao veliku vrednost. Na njih se, nekako, često gledalo kao na štivo koje žene pišu za žene”.

I dok je u Italiji padala u senku, postojao je prostor gde je njena popularnost rasla. Nakon izbora Mohameda Katamija za predsednika 1997. godine, Iran je prolazio kroz neku vrstu revolucije u književnosti, a odluka vlasti da popuste cenzuru odrazila se na to da mnoge knjige koje prethodno nisu bile dozvoljene tada budu objavljene ili reizdate. Pisac i istoričar Araš Azizi bio je tinejdžer u Iranu ranih 2000-ih godina. “Kad biste otišli u neki kafe u Iranu tih dana, svi su pričali o knjigama. Na književnost se gledalo kao na moćnu stvar koja zaista može da promeni svet”.

Bahman Farzane, veoma cenjeni iranski prevodilac koji je prevodio knjige sa španskog i italijanskog (uključujući tu i Sto godina samoće Gabrijela Garsije Markesa), preveo je mnoga dela De Sespedesove. “Kad čujete da knjigu prevodi neko poput Bahmana Farzanea, kupite je prosto zbog prevodioca. Oni igraju ulogu posrednika između kultura”, kaže Azizi.

Na farsiju je objavljeno nekoliko knjiga De Sespedesove, ali Azizi ističe Zabranjenu beležnica kao onu jednu koja se izdvaja od ostalih. “Bila je to jedna od knjiga po kojoj se prepoznaje to doba. Svi prijatelji mojih godina iz Irana, bez izuzetka, sećaju se te knjige”.

Fašisti su pokušali da spreče objavljivanje jer nisu želeli da se pojavljuju takve ideje o ženama

On se seća da je knjiga bila posebno popularna među ženama, ne samo njegovim vršnjakinjama, nego i među ženama u tridesetim i četrdesetim godinama, a i starijim. “Sećam se kako su se mnoge moje prijateljice prepoznale u tome što glavnu junakinju muž zove ‘mama’, a nju to frustrira. I one su želele da budu prepoznate ne samo kao majke, nego i kao nešto više”.

Koncept tajnog dnevnika, mesta za beleženje misli kakve nije dozvoljeno da iskazujete javno, ostavljaju utisak na one koji žive u represivnim društvima. “Ispovedni ton je bilo ono što mi se zaista dopalo”, kaže Azizi. “Ta ideja da možeš da dospeš do neke vrste emancipacije snagom samih reči. Za nekoga ko je odrastao u represivnoj Islamskoj republici to je bilo zaista moćno, zbog svih onih stvari koje nismo mogli da radimo. Zaista smo živeli te dvostruke živote”.

Aziziju je drago što će sada više ljudi otkriti ovu knjigu. “Veoma sam uzbuđen zbog toga što će nešto sa čim sam ja odrastao sada deliti i moji prijatelji u Sjedinjenim Američkim Državama i širom sveta. Ta knjiga zaista jeste svedočanstvo o tom periodu moje mladosti, kao i svedočanstvo o snazi književnosti”.

A zašto je De Sespedesova sada ponovo otkrivena? “Mislim da Feranteova ima mnogo veze s tim”, kaže Goldštajnova. “Njena popularnost je zaista navela ljude da potraže druge italijanske spisateljice”. Frojdenhajm navodi da je uopšte povećano interesovanje za žensko pismo iz vremena od kasnih 1940-ih do 1960-ih godina, a tu pripada i De Sespedesova. Puškin namerava da objavi još dve knjige Albe de Sespedes u naredne dve godine: Njenu stranu priče (1949) i njen debitantski roman Niko se ne vraća.

“Ponovna književna otkrića zaista su uzbudljiva i tačka, s tim što nekad jednostavno ne možete da zamislite da ih čita jako mnogo ljudi jer ona budu prilično komplikovana ili teško razumljiva ili vezana za određeno vreme tako da se ne odražavaju na naše vreme”, kaže Frojdenhajm. “Ali kod ovog romana me jako uzbuđuje to što je on jednostavno veoma čitljiva knjiga, što je istovremeno dirljiva i izaziva tugu. To je knjiga koja se ne ispušta iz ruku, a ima mnogo toga da kaže. Svako za koga znam da ju je pročitao bio je time zatečen“.

Piše; Kler Torp
Izvor: BBC Culture
Preveo: Matija Jovandić